Svetozar Marković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: Svetozar Marković

Počalji od Funky Angel taj Pon Jan 24, 2011 12:51 am

Svetozar Marković




Radikalni socijalista Srbin evropskog ugleda, istaknuti agent - korespodent Prve internacionale za Srbiju, teoretičar, nacionalista i federalista, političar aktivista (zaverenik, buntovnik, partijski organizator - jednom rečju praktični revolucionar), osnivač radikalnog socijalističkog pokreta u Srbiji - najvećeg javnog pokreta u Srbiji XIX veka
Svetozar MarkovićSvetozar Marković rođen je u selu Rgotini kod Zaječara 1846. godine u službeničkoj porodici. Odrastao je i školovao se po mestima očevog službovanja (osnovnu školu je pohađao u Rekovcu i Jagodini, nižu gimnaziju u Kragujevcu, Tehnički fakultet Više škole u Beogradu). Kao državni pitomac upućen je u Rusiju na nastavak tehničkih studija, gde je proveo nešto manje od tri godine (1866-1869), uključivši se u revolucionarni pokret studenata i ruskih revolucionarnih demokrata. Zbog svojih političkih aktivnosti morao je da napusti Rusiju, odakle je prešao u Cirih (Švajcarska) i upisao se na Politehnički fakultet. Tu je se približio teoretičarima socijalizma, na prvom mestu Karlu Marksu.
Kompletno se predavši političkoj i revolucionarnoj delatnosti, zanemario je studije. Ubrzo je postao član Ruske sekcije Prve internacionale i njen konsultant za srpska pitanja. Zbog svoje delatnosti i brojnih kritičkih članaka protiv režima u Srbiji (članci u Zastavi o politici namesništva u Srbiji) izgubio je držav-nu stipendiju i 1870. godine se vratio u Beograd.
Po povratku u Beograd započeo je veoma dinamičnu publicističku i praktičnu političku delatnost. Pisao je u brojnim časopisima, objavljivao knjige, učestvovao u radu Prve internacionale kao njen korespodent za Srbiju, predvodio brojne političke akcije protiv režima, ali i akcije na nacionalnom planu za oslobođenje i ujedinjenje srpskih zemalja. U junu 1871. godine pokrenuo je prvi socija-listički list na Balkanu "Radenik". Sbog svojih slobodoumnih, ali i radikalnih, ideja i političke antirežimske aktivnosti često je proganjan i hapšen, a 1872. godine je bio primoran da emigrira u susednu Austrougarsku, gde je iste godine u Novom Sadu napisao svoje najpoznatije delo "Srbija na Istoku".
U aprilu 1873. godine Svetozar se vratio u Srbiju i nastavio sa svojom teorij-skom i praktičnom političkom delatnošću. U novembru 1873. godine pokrenuo je list "Javnost". Zbog svog rada i političke aktivnosti i dalje je proganjan i hapšen. Poslednji put je uhapšen pod optužbom da je teško prekršio zakon o štampi, provevši devet meseci u požarevačkom zatvoru. Nakon izlaska iz zatvora, teško narušenog zdravlja, početkom 1875. godine pokrenuo je još jedan list - "Oslobođenje". Napredovanje opake bolesti (tuberkuloze) onemo-gućilo je svaki dalji Svetozarev rad. Predloživši za svog naslednika u socijali-stičkom radikalnom pokretu Nikolu Pašića ili Peru Todorovića, prekinuo je svaku dalju aktivnost i krenuo u Primorje u potrazi za lekom. Umro je u Trstu 10. marta 1875. godine u 29. godini života. Poslednje zabeležene reči su mu bile: "Zadrži suze i radi za svoj narod".
U kratkom periodu svog života Svetozar Marković je ostvario neverovatno obiman teorijski opus, sadržan u 14 tomova, uz vrlo aktivan politički rad na terenu. Svojim radovima Pevanje i mišljenje, Realni pravac u nauci i životu, Realnost u poeziji i dr. postao je osnivač realizma u srpskoj književnosti i jedan od osnivača kritičkog pravca u srpskoj književnosti. U domenu teorije politike ostvario je zapažene radove o konceptu federalizma, nacionalnog pitanja, drža-ve, partije itd. Iz veoma obimnog teorijskog rada o konceptu partije ističemo neke principe, koji su opštevažeći za sve partije, a ne samo socijalističke:
- U svakoj zemlji vlada jedna partija
- Ako je ta partija došla na vladu voljom narodnom to samo znači da narod ima vere da će ga partija odvesti k celji
- Ta vera traje samo dotle dok se narod činjenicama ne uveri u protivnosti. Inače ne bi postojale ni bune ni revolucije
Ovim zadnjim principom Svetozar Marković se svrstava u retke teoretičare socijalizma koji su isticali mogućnost buna i revolucija naroda i protiv socijali-stičke partije. Po njemu, interes naroda je iznad interesa partije (više o tome: Simeunović, dr Dragan. Novovekovne političke ideje u Srba, Beograd, Istorijski arhiv, 2000, str. 370).
Teorijska veličina Svetozara Markovića je "u osmišljavanju originalnog i etičnog srpskog komunizma, potpune slobode i nezavisnosti, a na temeljima narodne samouprave" (Simeunović, dr Dragan. Novovekovne političke ideje u Srba, Beograd, Istorijski arhiv, 2000, str. 370). Njegove programske ideje, uz nužna redefinisanja, je preuzela Narodna radikalna stranka Nikole Pašića, a dosledno im ostala odana, razrađujući ih u smislu naučnog socijalizma, Srpska socijal-demokratska partija Dimitrija Tucovića.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Svetozar Marković

Počalji od Funky Angel taj Pon Jan 24, 2011 12:51 am

Svetozar Marković je imao dve žene. Sa prvom ženom Marom (rođaka ili posestrima Stanoja Glavaša) živeo je najpre u Smederevskoj nahiji a potom u Negotinu, pa u Jagodini do 1809 godine, kada se ona preselila u Beograd a on pred Turcima pobegao u Poreč (okolina Donjeg Milanovca). U Poreču je našao mladu i lepu devojku po imenu Stana. Potom je prvoj ženi poklonio kuću i imanje u Jagodini. Međutim ni drugoj ženi nije bio veran, već se viđao i sa prvom, tako da je 1812 njegova prva žena Mara rodila njegovo dete sina Radovana (Raku)

Rođen je 22. septembra1846 godine u Zaječaru. Otac mu je 12. februara 1852 godine, dekretom postavljen za načelnika sreza levačkog sa središtem u Jagodini. Svetozar je pošao u prvi razred u Jagodini, ali ga je završio u Rekovcu, gde je njegov ota Radoje preselio porodicu. Majka mu u ovom periodu umire na porođaju pa se ponovo sele u Jagodinu, gde se njegov otac ponovo ženi Marijom-Macom, udovicom jagodinskog trgovca Pante Perišića. Međutim i njegov otac ubrzo umire i ostavlja decu nezbrinutu sa maćehom. Živeli su u ulici Jefrema Markovica br. 1. Svetozar je ovde učio treći i četvrti razred, ostavši u opisima prijatelja kao ćutljiv i povučen, skoln da samuje i beži od igre, valjda zbog slabog zdravlja i sto je teško izgovarao slovo "r", pa su ga deca zadirkivala.
Nižu realku je učio u Kragujevcu od 1856. do 1860, koristeći svaki slobodan dan da pešice preko Crnog vrha obiđe svoje u Jagodini.
U Beogradu je 1863 završio više razrede i sa petoricom drugova upisao Tehnički fakultet na Visokoj školi, koji je, nakon tri godine uspešno završio. Sa diplomom i državnom stipendijom nastavio je studije u Rusiji, ostavši tamo do 1869. U Petrogradu se upoznaje sa učenjima ruskih revolucionara, posebno sa delima Cerniševskog i Hercena. I sam se uključio u revolucionarne kružoke, u kojima stiče prva teoretska znanja. U martu 1869 prelazi u Cirih.
U inostranstvu piše clanak "Srpske obmane" koji je objavila novosadska "Zastava" 1869, sa puno oštrih primedbi na stanje u zemlji, zbog čega gubi stipendiju i vraća se u zemlju. Iz Ciriha je došao vec prilično bolešljiv, te se jedno vreme odmara u Jasgodini.
Kada se već oporavio prelazi u Beograd gde biva izabran za sekretara Omladinskog odbora.
U izgnanstvu, tokom 1872 piše "Srbija na istoku". U aprilu 1872 zabranjen mu je i ovde dalji boravak pa se vraća u Srbiju i kraće se zadržava u Jagodini, ali ubrzo odlazi u Kragujevac, kao jedan od najvećih industrijskih centara sa mnoštvom radnika,, gde očekuje da ce njegove ideje biti prihvaćene. Tamo pokreće list "Javnost" 1873 u kom iznosi svoje socijalisticke ideje. Vlasti ga hapse početkom 1874 i osuđuju na robiju koju je do kraja godine izdržao u požarevackom zatvoru..
Bolest ga sve više nagriza i obara u postelju, tako da je prinuđen da putuje van zemlje i traži pomoc.
Umro je 10. marta 1875 godine u Trstu. Brat Jefrem prenosi njegovo telo i osamnaest dana kasnije sahranjuje ga na jagodinskom groblju gde i danas počiva.

22. septembra 1946 godine na stogodišnjicu njegovog rođenja Jagodina dobija naziv Svetozarevo i nosi to ime do 1992 godine kada joj je vraćen stari naziv Jagodina.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Svetozar Marković

Počalji od Funky Angel taj Pon Jan 24, 2011 12:54 am

Светозар Марковић

Српске обмане (1869)


Објавили Зоран Стефановић, Никола Смоленски, Пројекат Растко, и дистрибуирани коректорски тим на Дистрибуираним коректорима Европа.

СРПСКЕ ОБМАНЕ

I

Намеран сам да говорим о садањем стању у Србији.

Пре свега, да определим моје гледиште са кога ћу оцењивати то стање.

У свету владају партаје. То је моја излазна тачка. Народно суверенство, народна воља — то је све илузија. У свакој сувременој држави већина људи не мисле својом главом, већ верују у мишљење тога и тога или, да речем мало простије, иду за извесним људима који су им вође и за које они мисле да их воде добру. Ово није речено тек да се говори, већ је то истина основана на искуству од векова — на свој људској историји. Та истина важи за све народе и све форме државне, за републике као и за монархије. Кад настане „блажено“ време да сви људи у једном народу или бар већина од њих сазнаду законе људског развитка уопште, кад буду кадри да оцене своје потребе и да према њима удесе своје установе, онда ће тек они бити кадри да врше своју суверенску вољу и, разуме се, онда ће нестати све буне, све револуције, сви преврати, једном реци, све партајске борбе. То блажено време спада међу утопије сувремене Европе. До тог времена наша поставка да светом владају партаје ван сваког је спора.

„С народом за народ“, „народ је непогрешив“, — то је илузија која се је тако укоренила да је врло тешко избити из главе и најдубљем, најлогичнијем мислиоцу. Кад народно представништво санкционише какав закон (ја разумем народно представништво у правом смислу те реци или, баш, и цео народ као suffrage universel у Француској) обично се мисли да се у том закону морају садржавати гаранције за народни напредак, јер се вели: „То је учињено по народној вољи, а народ је непогрешан“. 1852. год. у Француској дадоше преко 8 милиона људи своје гласове данашњем владару њеном и он постаде царем. То је била „народна воља“. Али нека се запитају оне стотине хиљада што изгибоше на Криму, у Алжиру, у Италији и Мексику; нека се запитају они милиони очева, браће, сестара, удовица и сирочади да ли је то њихова воља била да они јадници изгину за „славу Француске“; нека се запита француска сиротиња која вуче милијарде дугова што их донесе француска империја да ли је то њихова воља била да плаћају те дугове. Какав би био одговор? Нека реси сам читалац. А они дадоше свој глас — санкционираше све то: несвесно. Из империје неопходно су истицале оне последице што их спомену. Народ их није предвидео, па је дао глас за империју. Он је погрешио. Тек после 20 година тешке патње народ увиде да је погрешио што је поверовао извесној партаји и сад устаје против ње. Заиста, нема веће нелогичности од ове: сваки је човек погрешив; народ је скуп људи, дакле: народ је непогрешив. То је јавна противност.

Изричући да санкција народа за буди какав закон није ништа друго већ вера народа у извесну партију да су мнења те партаје корисна по народ, ми хоћемо само да кажемо да никакав закон не може бити над људском критиком. Према томе, кад се говори о каквој партији која је на влади није довољно само да се каже да је она изабрана „по вољи народа“, па да је већ једино стога корисна по народ. Напротив, народ је могао попети на владу баш такву партају која води народ у пропаст. Да се то увиди треба оценити шта та партаја разуме под коришћу народном; како она схваћа потребе народне и каквим средствима хоће да их подмири; једном речи, какве установе државне она проповеда народу и стара се да их оствари. Ово, дакле, није ништа друго већ да се оцене начела која је владајућа партаја написала на својој застави.

Стављајући се на ово земљиште, тј. говорећи само о начелима извесне партаје, ми тиме уједно избегавамо ту непријатност да критикујемо морална својства личности што састављају извесну партају. Избегавамо да не ударамо на личности. „Племените намере“, патриотске тежње, итд., све подобне фразе остављамо на страну јер су оне саме по себи шупље. Шта се хоће с патриотским тежњама, које су то племените намере — то је оно што је главно, што саставља језгро ствари. Вода на 80-к. и при извесном притиску ваздуха мора да кипи; свако тело које није ничим подупрто или ма каквом физичком препоном задржано, тежи да падне к средишту земље. То су закони који се вечно повторавају у физичкој природи. Извесни узроци вуку за собом извесне последице — то је општа формула физичних закона. Исти закон важи и за човека и за друштво. Оставите човека без хлеба или без ваздуха, он мора да цркне, па ма ви то радили са најплеменитијим жељама да тај човек живи 100 година. Оставите у једном народу све узроке који узрокују крађе, паљевине, убиства, итд., и та ће се злочинства повторавати сваке године у истом броју и с таквом правилношћу као и ма какве појаве у природи.[1] Тако је и с другим појавама у друштву. Разуме се да све те појаве имају свој извор у политичким и друштвеним установама народним. Па ту не помогоше никакве „патриотске жеље“ и „племените намере“.

„Прст божји“ (што се често вели да лежи на владајућим личностима) врло је згодна фраза да се запуши шупљина каквог новинарског чланка, али у практици он се не показује нигде. Нема, нити је икада било какве династије која је била кадра да својим божанственим својствима сачува ма и једно село од туче или поплаве, да својим „духновенијем“ улије у народ науку, да му развије индустрију, трговину и друге гране народног кућења, да га други, образованији народи не употребљавају за свог амалина. Тако исто, није ниједан владалац никада био кадар да „прстом божијим“ распршти своје и народне непријатеље (као што је Јехова у Старом завету разбијао непријатеље Израиља), већ је за то вазда требало народне крви и народних новаца.

Оне установе које јамче народу за његов умни и материјални развитак корисне су по народ. Она партаја која ради да те установе нађу пута у свест и живот народни, корисна је по народ.

Што важи за сваку партају уопште, важи и за владајућу партају.

То је гледиште реално. Оно није ново у Европи, али је доста ново у нашој журналистици, стога сам мислио да је било нужно претходно ово неколико реци. Ја знам да ће оно наћи отпора, али сам готов да одговорим разлогом на сваки нападај.

Код нас је уобичајено да се сваки публициста позивље на народно мишљење и да тиме санкционише своја начела, Тако је исто уобичајено да се називље „непријатељ народа“, „непријатељ народне слободе“, итд., сваки онај који не сматра као свето писмо све оно што изрече народно представништво. Оно је, вели се, народ, а „глас народа то је глас божији“. Ја сам већ изрекао да ово последње никако не стоји, али не стоји никако ни оно прво.

Народно представништво, то је скуп од неколико партаја које се у даном тренутку налазе у народу и из масе која не припада никаквој партаји (јер нема свог мишљења), већ се склања једној или другој „према околностима“. Напослетку, да се не споримо о томе дуго, ја ћу само да речем да ја не признајем уопште да и један човек може заступати мишљење другог човека (који мисли, разуме се) потпуно. Стога и свакој личности мора бити остављено средство да искаже непосредно своје мишљење. То је средство штампа.

Родио сам се — без своје кривице. Крстили су ме и записали да припадам извесној вери и одмах с тиме натоварили на мене ред обвезаности — без мог одобрења. Увели су ме у друштво са извесним обичајима и законима, прописали ми правила за сваки корак у животу, не питајући да ли се ја слажем са тим правилима. Ако не признајем обичаје против којих се, може бити, буни мој ум и моје осећање, одмах вичу: „Квари морал, развраћа друштво!“ Ако устајем против закона који су, може бити, противни свим мојим појмовима о праву и који, може бити, одузимљу ми сва права личности човека, одмах вичу: „Бунтовник! Вежите га! Казните га!“ Мене притискују и даве са свију страна, а ја зар да немам ни толико права да речем: „Људи! Не давите и мене и себе. Има места за све нас. Само дај да се овако уредимо“. Онда нашто ми је и то друштво и тај закон. То би била тавница за човека. То је апсурдум.

У Србији је влада и народ „једно исто“. Или, са мога гледишта, народ поклања сву веру партаји што је на влади. У Србији нема ни либералаца ни конзервативаца као партаје. Нема опозиције (тако бар веле људи из бивше либералне опозиције којима се мора веровати), осим неких „клика“, које хоће да достигну неке себичне цељи, и неких „недонесених“ либерала, који терају опозицију ради саме опозиције. Значи: сваки који не признаје апсолутно да ће данашње стање у Србији донети народу благослова тај је осуђен унапред без апелате. Ја протествујем против такве пресуде. Да повторим своје разлоге:

1. У свакој земљи влада једна партаја.

2. Ако је та партаја дошла на владу вољом народном, то само значи да народ има вере да ће га та партаја одвести к цељи.

3. Та вера траје само дотле док се народ чињеницама не увери о противности. Иначе не би постојале ни буне ни револуције.

4. Сви закони и све установе што се у даном тренутку сматрају као спасоносне од релативне [су] вредности, дакле, подлежу критици.

5. Да би била могућа поправка установа (дакле, услова од којих зависи напредак народа), неопходан је услов да свака личност има право да рече своје мишљење о тим установама.

Дакле: пре но што се изрече ма каква пресуда над овом мојом критиком, треба да се најпре оцене мисли које се у њој развијају: На ствар!

[1]
Physique sociale, par Quételet. Bruxelles. 1869. год.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Svetozar Marković

Počalji od Funky Angel taj Pon Jan 24, 2011 12:56 am

II

Пре 10 година чувена Св. андрејска скупштина разви заставу: Обреновићи и слобода. Још није наступило време да се оцене све побуде и сви чиниоци што створише догађаје од 1858. год., стога се и ми нећемо упуштати у такву оцену.

Да бацимо само један поглед на састав народне Св. андрејске скупштине. Један је поглед довољан да нам осветли већи део догађаја што се збише после споменуте скупштине. Не узимљући у рачун незнатан број присталица тадашње владе (који је био по свој прилици врло незнатан, па није смео ни зуба помолити), скупштина се састојала из три главна чиниоца. Већина су били представници јадног измученог народа, који нису припадали нити каквој династичној нити начелној партаји, већина је само представљала муке и патње народа, па стога мрзела на сву тадашњу владу и желела да се стање народа поправи не знајући како је то могуће. Знатну част састављали су личне присталице Обреновића, остаци старог кабадахијског времена, који су нарочито били гоњени или чији су очеви или родбина били гоњени пређашњом владом, па стога мрзели на њу лично, и који су као крајњу цељ и спасење своје и српског народа налазили једино и искључиво у повратку династије Обреновића на српски престо. Напослетку, најмања част или, управо, неколико људи који би се могли на прсте избројати, беху људи од начела. Они не само схватаху патње народа, већ увиђаху и узрок. Самовољна, неодговорна бирократска система владе бијаху окови народни, које они жељаху да разбију. Промена системе беше њихова цељ, а у династији Обреновића они виђаху само средство за цељ, гаранцију слободе. Они управо написаше онај двојни девиз на застави Св. андрејске скупштине. „Народна династија и народна слобода“, рекоше либералци, у томе лежи спасење српства. То исто повторише личне присталице Обреновића, имајући у виду поглавито прву половину девиза, а сматрајући другу као случајно нешто што узгредно иде уз династију. То исто повтори и остала гомила, верујући да јој у тој једној фрази лежи ослобођење од свију мука.

Св. андрејска скупштина донесе заиста закључке који би ујамчили народу слободу и напредак — да су се остварили. Али имаде ли скупштина и српски народ каква год јамства да ће се та начела заиста остварити? Никаква. Либералци беху начинили рачун без крчмара. Они не сазнаваху добро каква је сила бирокрација коју они жељаху да сруше. С друге стране, средство које они хтедоше да употребе против бирокрације — „народна династија“ — беше само за то згодно да још већма утврди власт исте бирокрације. Да се разумемо.

Бирократска партаја имађаше у то време фактичну власт у Србији. Да не наводим много доказа, то показује одмах само Намесништво, које изабра Св. андрејска скупштина за време „међуцарствија“[1] (и ја јако сумњам да би се и могла оборити влада Карађорђевића да то само није ишло у рачун главним представницима тадашње бирокрације, и надам се да ће беспристрасна историја оправдати моју сумњу). Та партаја — која своја начела бесе поцрпела из доктрина назадњачке Европе, која не признаје да је држава друштво организовано за постизање цељи личности, већ која сматра државу као „морално тело“ састављено од владара, полиције, финанције, јурисдикције, жандармерије, шпијунства, итд., итд., тј. од целог апарата којим се „врши власт“ у сувременој деспотској Европи; партаја која дели народ на две класе: ону што управља, која је света и непогрешима и која нема никакве цељи у животу но да трчи по лествицама интрига, подлог понижавања и служења док се не дочепа „највишег места“ где се уживају сва блага; и на другу част, којом се управља, која има само дужности: да плаћа порезе, да сноси кулуке и вуче батине и која мора да сматра као највећу срећу ако јој се дозволи да умре за „свог господара“. Та партаја, по самом свом положају, беше организована као једно цело, она бесе прекрилила сву Србију својом мрежом. Узајамни интерес везивао је за заједничку одбрану против сваког напада на постојеће стање. Осим тога, „вршећи власт“ за толико година, она је имала ауторитета у народу, то јест, народ је био навикнут да је слуша и да је се боји. „Може му се, у власти му је“, „Не може се шут с рогатим“ — говорио је народ на свако насиље, а ова су била тако честа у оно силеџијско време да је народ био већ огуглао да у сваком који носи „црвену випушку“[1] гледа намесника божијег на земљи. Осим тога, у редовима те партаје налазила се сва такозвана интелигенција српска (и оно неколико људи што представљаху либералну партају беху изашли из реда чиновника срећним случајем или даровитошћу своје природе). Разуме се да је сва бирократска партаја морала једнодушно устати против либералних закључака Св. андрејске скупштине или, управо, против људи који беху узрок те се ти закључци донесоше на Светоандрејској скупштини. Јер кад би се остварили закључци Св. андрејске скупштине, тј. кад би народ постао господар себе и свог имања, кад би он могао слободно да претреса шта му треба, а шта не, он би врло брзо дошао до уверења да му не треба цео онај бирократски апарат, па, дакле, и она интелигентна господа што су, може бити, баш тога ради била чак и по Хајделбергу, Паризу, итд., да изуче како ће тим апаратом да зауздавају народ како би га боље јашили. Бирократска, дакле, партаја беше најсилнија у земљи и по своме броју и по својој организацији. У земљама где је примљена монархијска форма управе, оваквој партаји влада је вазда осигурана. Мало је у свету силних личности као што беху нпр., Петар I, Фридрих II или Наполеон I, који су кадри да владају неограничено у пуном смислу те речи. Обично у свакој монархији владају партаје оваквих начела и овакве организације, а владар је само лутка која је остављена да фигурише пред светином и која мора да игра како јој заповеда чиновнички апарат. Дакле, и кад се не би владалац саглашавао са начелима овакве партаје, она код необразованог народа вазда има прилике да га потчини, да га „узме у своје руке“. (Разуме се да такве партаје увек пре или после изазивљу крваве револуције, али на то се оне не осврћу, само кад је јака јавна и тајна полиција и кад је војска верна и глупа.) Али то није никад нужно, јер досада бар није се нашао такав „феникс“ од владара који би одбацио такво силно оруђе за утврђење своје династије.

Либералци, додуше, тврдише једнако да је она влада тврђа којом је народ задовољнији, а да ће народ бити задовољнији што буде слободнији, тј. што су власти земаљске већма одговорне за своја дела; што су судови праведнији, што је администрација простија и јефтинија, итд., једном речи, што народу буде већма остављено да се брине сам о себи, што му је на ширем темељу изведена самоуправа. То је тако. Али либералци не увиђаху само једно (или се бар чињаху да не виде): да „јака влада“ и „утврђена династија“ да су то две сасвим различне ствари и, штавише, често сасвим противне. Истина је што тврде либералци да је она влада на тврђем темељу (тј. нема се бојати ни буна ни револуција) која је над слободнијим народима. Али што је народ слободнији, тј. што су му већма ујамчени услови за умни и материјални развитак, он све већма постаје свеснији и независнији, он све више одбацује ненужне туторе и почиње да врши сам своје послове, па, напослетку, долази време кад му је сувишан и онај највиши и најскупљи тутор и он га лепо скида с врата. Тај закључак нису хтели либералци да изведу. Могуће је да је њима било свеједно да ли ће син или унук Обреновић носити „круну Душанову“ или не, али то, на жалост, није било свеједно „народној династији“. Као год што је у слободном народу влада, осигурана од буна и преврата, тако је у неслободном изложена буни, превратима и самом убиству, али све се то догађа само у горњим слојевима. Принцип монархијски остаје недирнут, јер народ остаје вечно глуп, вечно „непунолетан“, вечно под туторством. Свака страница у историји европских династија сведочи ове наше реци. Само да споменем онолика и онако ужасна злочинства што се вршаху у руској владајућој династији, све са помоћу „виших слојева“, но при свем том руска династија остаде и до данас. То је узрок што су династије вазда волеле да се изложе свима ударцима што их вуче за собом апсолутна, неодговорна влада него да се изложе слободној критици слободног народа. То је узрок што владајућа династија у Србији виде одмах да су њој либералци врло опасни савезници; а, међутим, на другој страни беше силна организована партаја, па још одозго партаја којој беше на застави да народ треба вечно да остане под туторством. Савез би закључен.

Од тог доба положај либералне партаје постаде чудноват са њеном девизом: Обреновићи и слобода, а њена сва борба против „Мариновић-Гарашанског“ и „Христић-Цукићевог“ министарства илузорна. Није ми намера да пратим критички ту борбу, само ћу да споменем једну карактерну црту у тој борби. До последњег времена владе покојнога кнеза Михаила либерална партаја, ударајући на београдску владу и у најжешћој ватри називљући је „џелатском“, стараше се да отме од ње кнеза Михаила, па и сама омладина у два маха чињаше му „темене“ не би ли се ваљда смиловао да дарује српском народу слободу.

За 8 година владе кнеза Михаила владао је у Србији модерни европски бирократизам помешан са ћефовима из старог кабадахијског времена. „Закон је највиша воља у Србији“ — та је фраза исказана одмах у почетку владе као начело унутарње политике владине. Али и ова фраза, као и све фразе, нема сама по себи никаква смисла. Смисао подобним фразама дају тек сами закони и саме установе у којима се огледају та начела. Закони које издаде одмах Преображенска скупштина прогласише да је у Србији закон оно што кнез хоће. Закони: о скупштини, о општини, о чиновницима и др. познати су, и о њима су доста говорили либерални српски листови, па стога није нужно да се о њима оделито говори. Општа је црта свију тих закона да се у њима одриче суверенство народа. Система која је притискивала народ за сво време владе Карађорђевића не само да се није ни у длаку променила, но се је још извела доследније, научније. Све власти и сва штампа били су управљени на то да у народу утврде појам о правом монархизму, да [је] тј. монарх личност на којој лежи „прст божији“ (који је оковао за толико векова народе европске и против кога данас устаје у Европи све што уме да мисли). Први српски владари у почетку овога века беху изишли из редова народа. Разуме се да је народ гледао на њих право као на људе који су њима равни и којима је само поверена највиша власт стога што се ти људи сматраху као најспособнији. То је природно гледиште сваког демократског народа у коме нема наследне аристокрације и коме се није никад проповедао европски мистицизам о божанственим својствима владара. Да десетогодишња периода од Св. андрејске скуптшине није ништа учинила но само то што је у народу дубоко укоренила сујеверије монархизма и ово би једно било довољно да се та периода осуди као несрећа за српски народ, јер је она уназадила умни развитак народа, бацила га назад за читаво по века.

Али то није ни јед(и)но зло што га народу донесе систематично изведена бирократска система. Општи је закон у историји човечанског развитка да сав развитак народа у свима гранама зависи поглавито од његовог умног развитка. Тај се закон потпуно примењује и на развитак српског народа. Нека се баци само један поглед на економни развитак народа у Србији, па ће се одмах видети какве је ужасне последице донео бирократски систем. Скоро од 30 година овамо сва најбоља снага српског народа иде у чиновнике, тј. у класу непроизводну; према томе беху удешене све школе, и средње и више; и за чиновнике се слао скоро искључиво цвет српске омладине у стране земље да отуда поцрпе знања како ће још боље унапређивати — „чиновничку струку“. Чиновничко место било је једино где је човеку скоро без муке било осигурано издржавање, поштовање, а, што је најглавније, господство и власт. Природно је сасвим да је сваки, ма из ког сталежа био, хитао у чиновнике само ако је осећао иоле какве способности. Све гране производне у српском народу остадоше на истом степену на коме су биле у почетку овог века. Сви путници који су упознати са начином производње у Србији и у турским провинцијама Македонији, Румелији и Бугарској веле да су земљорадња уопште и све гране народне индустрије на много вишем степену развијене у поменутим подјармљеним турским провинцијама но у „слободној“ Србији. Ко год познаје јадно стање српског сељака неће се нимало зачудити томе. Кад се још уз то дода да је чиновничка класа по самом свом положају морала примити начин живљења са Запада, са више угодности и више трошка, да се је у вишим класама чиновничким, које већином ништа не раде, морао развити луксуз, да је после тај начин живљења морао захватити и друге сталеже који су били у непосредном додиру са чиновницима и да [су] се, на тај начин, у знатном делу српског народа морале створити потребе које превазилазе снагу народног произвођења, — онда се тек види последица система управе у Србији.

Писац Србенде и готована нацртао је истинито одношаје производа и трошача у Србији,[1] (али подаци који би имали сталног научног темеља — статистичке цифре — још су мало познати. Међутим, и оно мало довољно је да се ужасне сваки „прави пријатељ слободе и напретка народа“ од „напредовања“ српског народа откако се је почео да „цивилизира“. По рачунима државног статистика В. Јакшића, од 1843. до 1863, дакле за 20 година, од 100 српских породица 20 остало је без имања. Мада ти статистички подаци нису поуздани, опет је ово осиромашавање народа тако нагло да, ма какву погрешку претпоставили у цифрама, њихов се значај не умањава. Уосталом, и без статистичних цифара, који је иоле лично познат са материјалним стањем српског народа вероваће да те цифре нису претеране. Материјална сиротиња морала је са собом повући морални пад народа. Српски народ, који је показао онакву енергију у почетку овог века у својој борби за ослобођење, у данашње време постао је „тело без душе“. Потпуна апатија за све што непосредно не засеца у добијање „насушног хлеба“ — то је карактеристика данашњег народа у Србији. Само да споменем тај један факт: да код толиких устанака за ослобођење што се збише у последње време на Балканском Полуострву: народ српски и Кнежевина остаде непомичан као да се то њега ништа не тиче. Бирократска система успела је да угуши у њему сваку личну иницијативу. Нека се сравни с овим лична енергија и предузимљивост грчког, влашког и самог бугарског народа за своје ослобођење, па да се увиди како су дубоко пали потомци Карађорђа и Милоша. У Србији је све остављено власти. Само одушевљење народа остављено је да се фабрицира „књажевским указом“ за 24 сата кад буде његова воља.

Има неких публициста који правдају бирократски систем владе као да је он нуждан због политичног положаја Србије: „Јака влада, веле они, нужна је да би снага српског народа била свагда усредсређена да би се могла сваког тренутка употребити кад дође ‚згодан тренутак'!“ и као последицу јаке владе они наводе то што је Србија за последњих 10 година јако скочила у својој политичној важности и што је добила градове. Пре свега, ја сам казао да „јака влада“ и „утврђена династија“ није једно исто. Србија је имала ово последње, а не оно прво. То, напослетку, доказује и топчидерска катастрофа.[1] „Јака влада“, као што је разумеју исте публицисте, тј. влада која у сваком тренутку може располагати народном крвљу и народним новцем на народну корист, не само да не мора бити утврђена на бирократској системи, већ може постојати при свакој форми државној. Ниједна влада у Европи није никад показала онакву снагу нити ће је икада показати као што је влада Сев. Американског Савеза у борби за слободу црнаца, јер је ту владу састављао цео слободни народ. Што се тиче политичног положаја, он није никакво мерило за унутарње благостање народа. Француска ваљада није никад играла такву сјајну политичну улогу као што је за последњих 20 година, а, међутим, стање француског народа ваљада никада није било горе. Напослетку, има ли веће бесмислице но говорити да би српски народ изгубио од своје политичне важности кад би он, на прилику, био 100 пута слободнији, 100 пута развијенији, 100 пута богатији или, једном реци, 100 пута снажнији? Сваки који није луд увидеће да он не само не би ништа изгубио од своје политичне важности, већ напротив, по простој математичној сразмерици, он би је имао 100 пута више. Тада би, дабогме, било 100 пута лакше да добије градове „без боја“ и да се сасвим ослободи.

Застава: Обреновићи и слобода подера се на двоје. Обреновићи се утврдише на престолу утврдивши бирократску систему владе, а слобода се српског народа сахрани још дубље но што је била пређе. Како је народ мрзео на ту систему видело се сваком приликом, а нарочито на „Великој топчидерској скупштини“ после катастрофе од 29. маја, у оној љутој мржњи коју народ исказа на Н. Христића (министра унутрашњих дела за сво време владе кнеза Михаила). Обично се сматра да је то лична мржња на поменутог господина. Али такво схватање показује крајњу кратковидост. Г. Христић није ништа учинио лично српском народу. Све што је радио, радио је као министар унутрашњих дела по законима земаљским и преко својих званичних органа. Ако је г. Христић учинио какво насиље преко закона, још није доцкан: он се може тужити редовном суду, и он ће бити зацело осуђен. Зашто то не ураде они који све зло пређашње владе виде само у неколико личности? Није ми намера да браним г. Христића, већ хоћу само да кажем да то није била његова личност на коју је народ нападао. Народ само није умео да разликује језгро од форме. У г. Христићу је народ оличавао бирократску систему од које је трпео и на коју је мрзио. Ово наше мишљење још јаче сведочи једна појава у поменутој скупштини. Међу „народним жељама“ што их народ изјави намесницима, либерали, што „штилизоваху“ исте жеље, уметнуше жељу да на народну скупштину долазе и чиновници. Кад се те стилизоване жеље читаху у скупштини, па се прочита жеља о чиновницима, у скупштини се подиже таква бура да либерални известитељ и стилизатор мораде да измакне из скупштине, и та жеља би избрисана. Чиновници беху тако изгубили кредит код народа да оно мало либерала што изиђоше из редова чиновника не могоше да загладе ни најмање грехе бирокрације.

Ми смо укратко нацртали стање народа што га створи бирократска система. Да то стање беше рђаво, то изрече народ јавно, и то признаде нова влада обећавши свечано да ће она употребити све да заједно с народом поправи то стање. Ја рекох одмах у почетку да ја остављам на страну све „племените намере“ и „патриотске тежње“ што се приписиваху новој влади. За нашу цељ то би било сасвим сувишно. Ми рекосмо да ћемо говорити само о начелима партаје која је на влади, а то се може потпуно оценити по појавима што се виде. То је, у исто време, довољно да се разуме шта има народ да очекује од те партаје. Убеђења те партаје потпуно су изречена у новом уставу, јер је устав народна скупштина усвојила скоро без измене онако како га је влада предложила.

[1]
„Међуцарствије“ — период од свргавања Александра Карађорђевића до доласка Милоша Обреновића.

[1]
Црвени ширит — алузија на полицију.

[1]
Тј. Владимир Јовановић.

[1]
Тј. убиство кнеза Михаила. — Напомена је мало противречна, — овај случај више показује снагу бирократије него династије, што је било и Светозарево гледиште када је говорио о улози бирократије, посебно при промени династије 1858. године.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Svetozar Marković

Počalji od Funky Angel taj Pon Jan 24, 2011 12:57 am

III

Пре но што почнем да говорим о уставу, да приметим још нешто. Критикујући — устав ја ћу га оцењивати једино према народним потребама. А као што се видело из мог досадањег говора, ја као прву потребу у Србији сматрам уништење бирократске системе. „Народни темељ“ ја не разумем шта је. Уколико сам ја читао писце који употребљују ту изреку, то је истоветно што и „народни дух“. Ово последње разумем и, по мом мишљењу, правити реформе „у духу народа“ то је бесмислица. Под „духом народним“ разуме се: његова убеђења, обичаји, установе, итд., али главно је његова убеђења, јер од њих поглавито зависе „обичаји и установе и цео породични и друштвени склоп“. Разуме се да у свему томе има и добрих и рђавих страна. „Намесник кнеж. достојанства“ г. Ристић, препоручујући у Никољском одбору Савет, рече да је та установа „у духу“ српског народа јер постоји од толико година. Али по мом мишљењу тако су исто у духу српског народа: батине, кврге, топузи, итд., и то још више но Савет, јер је то старије од Савета. То је наследство остало од Турака. Па тако исто као и Савет, у духу је српског народа (разуме се, у Кнежевини) и сва бирократска система, јер се ево скоро 2 појаса васпитаху у тој системи, и прост народ ваљада не уме ни да замисли да може бити друга форма владе. Ја бих могао да наведем сијасет глупих и наопачких уверења и рђавих страна у породичном и друштвеном животу и из мог личног искуства и из искуства целог српског народа — из „народних песама“, ама то би се отегло сувише дуго (већина наших писаца, пишући о народним умотворинама, налажаху тамо само светле стране. Сигурно омахнути предрасудом да је народ непогрешив; у народним песмама исказан је живот народни, и као год што у животу има и добре и рђаве стране, тако је и песмама исказано, па је стога важно знати и једну и другу страну; но ја се надам да ћу имати прилике да о томе речем више други пут). Дакле, кад се праве реформе, то је баш стога да се уништи оно у „народном духу“ што је рђаво, а да се остави оно што је добро како би се снажније и брже развијало. То исто хоће се реформама, да се створе нови услови за развитак учећи, на прилику, народ другим појмовима што их је наука израдила и који појмови може бити противрече свим досадашњим народним појмовима. Темељ је, дакле, свакој реформи наука, то јест нешто што је својина целог човечанства, и потребе народне опредељавају уколико ће се применити начела науке. С овог ћемо гледишта, дакле, да оценимо „устав“ што га даде нова влада Србији.

Ми ћемо бележити само оне тачке у уставу које су карактерне.

У првом оделу, где се говори О државној области, књазу, наследству престола и Намесништву кнежевског достојанства, вели се у тачки четвртој:

Књаз врши законодавну власт с народном скупштином.

А одмах затим у тачци петој:

Књаз потврђује и проглашује законе. Никакав закон не може важити докле га књаз не прогласи.

Посланик пожаревачки Алекс. Николајевић питаше још у скупштини: „Шта ће бити ако кнез не би који закон хтео потписати?“ То исто питаше и посланик смедеревски Михаило Стајковац. Министар унутрашњих дела, место одговора на ово управо животно питање, да ли је народ суверен или не, даде г. Стајковцу и целој скупштини неку лекцију о уставној монархији, која нам се управо чини смешна (да не речемо сто горе), а као суштину свог разлога рече: „Наређењима у овим чланцима изриче се то да су кнез и народ нераздвојна целост (?), која у предметима законодавства има само једну вољу (?!)“. Другим речима: српски народ подвезао је „с богом контракт“ да ће он и „кнез бити увек једна душа у два тела“. Према томе, не би ли боље било да народне скупштине и нема кад народ и кнез морају имати једну вољу, да се бар не троше паре народне узалуд? То је питање које се само намеће при оваквом разлагању.

Цела народна скупштина, осим поменута два посланика, није могла да увиди како је јалов разлог г. министра и усвоји те две тачке једногласно. На срећу, сам устав даје нам доказа да и сама влада не држи да ће међу кнезом и народом постојати већи то таква благословена слога као што рече г. министар.

Чл. 61 вели:

Ако скупштина прима какав пројект, али са допунама и изменама, а влада ово не усвоји...

Чл. 62:

Кад скупштина какав пројект закона сасвим одбаци...

Али најважнији је члан 65:

Влада ће свагда основе и предлоге које би јој скупштина по члану 63. учинила свестрано испитати и оценити и, уколико год је без штете за државне потребе могућно, уважити. Но ако влада те предлоге не узмогне примити, а скупштина, по датом јој о томе објашњењу, опет не одобри захтеване суме, као и ако би скупштина пре него што је буџет решен распуштена била, онда важи постојећи буџет и за идућу годину... Да постојећи буџет може и за идућу годину важити издаје кнез са противпотписом свију министара наредбу која се има с позивом на овај члан устава обнародовати и међу законе ставити.

Више није нужно па да се разуме шта значи то да народ и кнез морају имати једну вољу. Да приметим још да по чл. 58. скупштина има право да предлаже само:

Да се какав закон изда или постојећи измени, допуни или протумачи, [а сви] формални пројекти произлазе само од књаза.

По овоме, дакле, скупштина има право само да предлаже, и то бесконачно мало, па и то што предложи, ако кнез не пристане, не важи. Међутим, у скупштини право предлагања има само влада, а скупштина, ако и не усвоји нешто и, штавише, ако два пута одбаци, као што је то у најважнијем питању државном — о буџету, онда по § 65. то важи као закон. У поменутом чл., додуше, само се вели да остаје исти буџет и за идућу годину, али одмах испод њега вели се у чл. 66:

Но ако се земља налази у таквим околностима да није могућно ванредно сазвати скупштину, књаз може, на предлог Министарског савета, а по договору са Државним саветом, решити да се учини зајам, који не сме превазићи суму од две стотине хиљада дуката.

Који зна имовно стање Србије знаће да је ова сума за Србију огромна. Нигде се у уставу не говори какве су те прилике „ванредне“, да се не може сазвати скупштина и, према томе, зајам се може чинити свагда кад то влади буде потребно. Да ће пак Државни савет на то увек пристати јамчи чл. 91. који вели:

Чланове Државног савета поставља књаз.

О буџету изриком се узакоњава безакоње, тј. влада располаже имањем грађана без њиховог одобрења. Али и за све друге законе влада има „законитих“ средстава да изнуди од скупштине одобрење својих предлога.

Чл. 77. вели:

Књаз може сазвану скупштину на неко време да одложи, само ће се при одлагању определити време на које се одлаже, и то време може бити најдуже шест месеци.

Даље вели чл. 78:

Књаз може скупштину и да распусти [а „једна воља?“] па да нареди други избор посланика народних. Други избор посланика мора бити наређен најдаље у течају четири месеца, а друга скупштина мора бити сазвана најдаље у течају шест месеци од дана кад је претходећа распуштена.

Сад долази чл. 79, који уништава оба прва, па поставља просто:

Без књажевог позива посланици не могу се скупити у седнице скупштинске нити могу скупљени остати и што радити пошто су седнице закључене, одложене или скупштина распуштена.

Овде се, дакле, не опредељава никакав рок: већ просто: докле кнез не усхте скупштина се не може скупити, па ма то трајало до „страшног суда“. А народ дотле нек живи без закона или по законима што постоје, мада је народ једном изрекао да не може више под њима да живи (јер ја иначе не знам зашто би се имала распуштати скупштина осим то што ће да измени какав закон).

Према томе, шта значе речи г. министра унутрашњих дела: „Наш пројект оснива се на договору и убеђивању, на поверењу и слози, а не на надмоћности и сили макоје стране“. Ево шта значе. Прича се: једном у старој византијској империји скупише се богослови да већају о неком догмату из хришћанске религије; препираху се дуго, али не могоше никако да се сложе па да реше то питање; цару се досади, па лепо затвори све што већаху у једну собу и рече им: „Нећете јести ништа док се год не сложите“; разуме се да се на такав аргуменат царев богослови морадоше да сложе. У нашем случају препиру се (или, као што г. министар хоће, „договарају се“) кнез и народ, али се не затварају да гладују оба док се не сложе, већ се затвара само народ, тј. оставља се без закона или са рђавим законима донде док се „не убеди“. У шта? Да је безакоње закон или да је рђав закон добар. Чудновато! Али глад је врло силан аргуменат, а народ ће бар имати утеху да све бива по његовом одобрењу. Да ли ће се ово десити кадгод и у ствари, ја не знам. Ја само износим шта се може десити по „уставу“ — „законито“. Хоћу да обележим начело суверености и права народа и кнеза како су утврђена у основном закону.

Из овог што смо досада навели из устава мислимо да се је сваки могао уверити да је истина оно што је рекао народни посланик Алекс. Николајевић: „Народ нема потпуне законодавне власти, већ има само учешће саветовања и прегледања. Ничега ту бољег нема но што је и досада било, а то је осуђено и владом и народом.“ Оно што се вели у чл. 55: „Никакав закон не може бити без пристанка Народне скупштине издат, укинут, измењен или протумачен...“ то је шупља фраза, јер влада по „уставу“ има путова да обиђе потврду Народне скупштине или да јој изнуди ту потврду одлажући је и распуштајући. Да не додајемо још уз то да влада у свакој скупштини има 1/3 чланова својих, које она поставља, и што су ти чланови најснажнији стога што су то људи „интелигентни“, који ће умети да бране владине предлоге, а међутим је маса народних посланика већином „безгласна“. Осим тога, влада преко својих министара и повереника распоређује се и у скупштини и чак у „одборима“ као у својој кући. По чл. 69:

Министри имају приступа у седнице скупштине; они могу у претресању сваког предмета учествовати, биће саслушани кад год би захтевали имају право да о ствари још једном говоре пошто се претрес о њој сврши.

А по чл. 81:

„Одбори морају, пре него што даду своје мишљење скупштини, саслушати владиног повереника“.

Мислимо да је довољно јасно да се види да је скупштина — нула, као што је и досад била.

О Државном савету мислим да није нужно да се говори. То је, као што га је још пре скупштине назвао неки брат у Застави, „друго издање владе.“ Што се тамо у њему мећу неки „одобрава“, то је управо смешно. Ако ко неће да одобри, кнез ће га лепо „у пензију“. А на место његово „чека“ други, који ће све одобрити.

После одношаја између кнеза и народног представништва тако је исто важно да се знаду права и дужности грађана уопште. Да видимо, дакле, шта вели устав о њима.

Пре свега да приметимо да овај одео више личи на владину наредбу но на устав. У уставу треба да се изреку основна начела према којима се морају издавати закони, а овде се при опредељавању најважнијих права грађанских позивље на законе који постоје или који ће се издати; нпр. чл. 25:

Слобода личности и право сопствености ујемчавају се и не подлеже никаквом другом ограничењу осим ономе које закон прописује.

А по данашњим законима сваки се Србин може затворити, на прилику, на основу јединог подозрења. У каквим случајевима може се одузети личности слобода и сопственост, два основна права данашњег друштва, то би требало устав да изрече опредељено, да се зна начело које се не сме газити.

Тако је чл. 27:

Нико не може бити затворен осим у случајевима и по прописима законом опредељенима.

проста шупља фраза.

Тако је исто и чл. 28. где се вели:

Обиталиште Србина је неповредно. Против воље домаћинове нико не сме у исто ући ни истраживање по њему чинити осим у случајевима законом опредељеним и начином како прописује.

По српском закону сваки са „црвеном випушком“ има право да уђе у кућу домаћинову и да чини истрагу како нађе за добро.

Таквим тоном полицајске наредбе говоре и чланови 22, 24, 26, 30. и 32. Да се зауставимо код последњег. Он вели:

Сваки Србин има право да каже своју мисао речма, писмено, средством печатње или у виду ликова, саображавајући се у томе прописима закона. О печатњи издаће се нарочити закон.

По српском, дакле, уставу Србији се не јамчи слобода печатње, јер издати „закон о штампи“ и ујамчити слободну штампу, то су две сасвим различите ствари. Законом се баш може уништити свака слобода исказивања мисли. Како то бива, то би могао навести стотину примера из европских држава које имају по имену слободу штампе, али ја ћу да наведем као узор досетљивости онај начин што га је Видовдан предложио у својим чланцима Наша прошлост и будућност; то је овако: све новине и књиге печатају се без цензуре, али влада може, ако нађе за нужно, да их узапти пре но што су се растуриле у публику и да писца или уредника под суд стави. Ако се, дакле, писац губи (ту морам да приметим да писци немају ни толико права колико најгоре убице и паликуће, па им не суди порота), што нема сумње, јер судија зависи од милости министра, онда писац вуче двојну каштигу: прву по кеси што, је већ печатао књигу или новине, а другу што суд досуди, и то све за мисли које се нису читале у публици. Нека све изда влада такав или подобан закон о штампи, па нека укине колико јој драго цензуру, у Србији неће бити слободне штампе. Ово бележимо само као факт, а сад да идемо даље. Чл. 23. вели:

Сви су Срби равни законом.

И то је једна шупља фраза која нема никаква значења, јер да не спомињемо о томе да чиновници и правозаступници немају права да буду изабрани за народне представнике, одмах у истом оделу вели се у чл. 37:

Чланови 27, 28. и 32. устава односе се и на војнике само утолико уколико не би били противни војеним законима и дисциплинарним прописима (!). Опредељења о војеној дисциплини издају се уредбом књажевском.

Један знатан део народа стоји, дакле, ван устава и кнежева наредба старија је но устав!!! Даље, чл. 105. вели:

Сваки чиновник одговара за своја званична дела. Но судија не може се дати суду док не одобри Касациони суд.

А у чланку 110:

Судови не могу управне чиновнике за њихова званична дела узимати на одговор и судити им док надлежна власт не дозволи.

У апсолутној монархији Русији, где нема никаква устава, већ је цар власт „по милости божјој“, сваки може чиновника који учини злоупотребу своје званичне дужности повуче на суд „мировоме судији“, а у уставној Србији то се не може. Ето како су сви Срби равни пред законом!

Да додамо још овде да се међу правима грађана ништа не спомиње о укидању еснафа и слободи рада, као што је то предлагао посланик смедеревски М. Стајковац, а тако исто ништа се не говори о праву удруживања за производне и научне цељи, а тако исто о јавним зборовима.

Ми би, може бити, још говорили о овим тачкама које састављају понајважнији део устава, и сумњали би да ли је баш истина да српски грађанин има тако мало права, мислили би да ће то све накнадити нови закони који ће тек доћи, али, на несрећу, стоји чл. 38, који нам растерује сваку сумњу и који нам показује јасно као сунце каква су начела руководила оне који су писали овај устав. Исти чланак гласи:

У случају преке опасности за јавну сигурност може влада на неко време обуставити: опредељења члана 27. односно личне слободе, члана 28. односно неповредности обиталишта, члана 32. односно слободе говора и печатње, члана 111. односно надлежности суда.

Не говорећи о томе да ли се уопште ради какве преке опасности морају укидати набројана права грађана, ми питамо: какви догађаји могу изазвати у земљи „опасност за јавну сигурност“? Има само једна: буна у једном делу земље (јер ако је буна у целој земљи, онда нема кад да се примени горњи чланак). То би требало да се каже изриком у уставу. Кад се то не вели изриком, онда тај чланак значи: сваки пут кад јавно мишљење, законитим путем и у овим тесним границама што их оставља данашњи устав, пође насупрот владином правцу и почне га осуђивати и радити да га измени или обори, влада има право да укине сва права грађана и да узме владу диктатора. То значи: влади се „законом“ одобрава насиље, грађанима се „уставом“ одузимљу њихова најсветија права.

Имамо још да приметимо и то да бирократска система остаје сва недирнута; још се овим уставом јаче утврђује, почем се чиновници стављају ван народа и над народом. Они не долазе у скупштину по избору, али се зато од њих поставља 1/3 свију народних представника. А ко их поставља? Они сами. Ја рекох још раније да је у монархији, осим врло мало изузетних случајева, монарх само мртва фигура, а фактична је власт организована партаја која држи монархију. Таква је партаја у Србији бирокрација. Они исти начелници, капетани, судије, итд., против којих народ виче и за које се боји да му не дођу на скупштину, они исти постају велике судије, саветници и министри, дижући један другог по реду који су они сами прописали. Исти, дакле, чиновници шаљу један другог у скупштину, они исти решавају да ли може који од њих доћи под суд (може бити баш за дело које је учињено за љубав или по заповести кога од оних који треба да изреку пресуду), они се туже и они се сами суде. Али спрам народа они су једно цело јер их веже узајамни интерес.

У земљама где избор чиновника зависи од народне воље, они морају да су поштени и способни, просто по закону конкуренције, јер је поштење еспап који се тражи. Напротив, у земљама где тога није то није нужно; од њих се иште да су само верне слуге, поштење и способност — то су узгредне ствари. Али то је само једна страна разлике између бирократске и изборне системе. Да не би дуго отезао разлагањем разлике између једне и друге системе, да наведем пример за грађанске судове, и то не из какве републике, већ опет из апсолутне Русије. „Мирови судија“ руски, изабран је народном (општином, а ако је велика општина, има их неколико) на 3 године и од њега прима плату. Он је обвезан да суди право, јер ће иначе после 3 године остати без хлеба. Суђење је усмено и открито, и пресуда се изриче јавно. Прво, уштеђује време народу, а друго, даје прилике да сва публика, а нарочито јавна штампа, контролише савесност и способност судије. Међутим, како човек није непогрешив, то је остављено да се може апелирати на „мирови сјезд“, тј. скуп „мировних судија“ из једног среза који се држи једном у години. Како се то дешава скоро искључиво код предмета заплетених и од веће важности, то су та питања већ претрешена у штампи и дело је скоро већ решено јавним мнењем. Судијама, тако рећи, само остаје да изреку пресуду. Притом још да додам да судија суди сам, и да се њему даје одсеком, а њему ако је нуждан какав ћата, дужан је да га плаћа из свог џепа. Персонал је, дакле, врло мали. Нека се сравни са оваквим простим устројством судова, српски [суд] с, његовим бесконачним канцеларијама и актима и безбројним чиновницима. Нека се само израчуна колико времена изгуби наш народ око бесконачно дугачких парница, што је неопходно скопчано са писменом канцеларијском процедуром, да не рачунам парничне трошкове и онај „персонал“ коме треба плаћати и који ништа не привређује осим што фабрицира фасцикле.

А унутрашња управа: подизање путова, болница школа и, уопште, јавних грађевина; контрола над просветном и санитетском струком, тј. старање за умно и физичке здравље народа; старање за све економне потребе народа што излазе из круга појединаца? Све је то у Србији у рукама чиновника. Кад се само спомене коме од наших бирократа да се то све преда у руке народа да се он сам за себи стара, спопада га ужас. Растројство! Револуција! Анархија Повратак времена Робеспјера! — то су фразе које су им готове сваког тренутка да нападну сваког продрзљивца који се усуђује да сумња у користи њиховог туторовања над народом. Место сваког одговора на таква нападања, ја опет указујем на деспотску Русију, где су понајмање склони да трпе „револуцију“, „анархију“, „Робеспјере“. Устројством „женских зборова“, осим чисто административне стране управе, све остале гране, као: јавни грађевине (путови, болнице, школе, итд.), санитетство, просвета, итд., све је то предато у руке народа. Зборови су окружни („ујездни“), и губернијски, на њима се већа о потребама тога краја, доносе се решења, нпр. да се подигне каква гимназија у губернији и у коме месту одређује се свота која је нужна, расписује се стечај за професоре, итд. Па тако је за све потребе. „Земски зборови“ бирају из своје средине на годину дана по неколико лица („гласни“) који представљају извршну власт Влада само врши контролу, а народ се „управља“ сам. Јадиковања бирократа да народ остављен сам себи не би знао шта му треба без њихове „очинске“ пажње, побијају се најјасније фактима. Сви руски јавни органи признају да је од свију губернија једна од крајњих источних, Вјатска (где има понајмање бирократске „интелигенције“), вршила понајбоље своју самоуправу. Она је прва почела да одређује стипендије за ученике медицине јер је народ трпео оскудицу у образованим лекарима. У последње време „земства“ почињу да узимљу сама на се да проводе железнице кроз свој крај где је то потребно. На тај начин народ се ослобађа сам од пљачкања појединих компанија.

Кад је човек гладан, природно је да он то осећа најбоље и да се он сам најсавесније стара да подмири ту своју потребу. Тако је исто и са потребама које се тичу једног скупа људи. Што су те потребе простије, тј. што се тичу непосредније сваког од њих појединце, тим је вероватније да ће их цео скуп схватити и да ће наћи средстава да их подмири. Код нас се не верује народу да он разуме своје потребе, а верује се једном капетану или начелнику који је, може бити, започео своју каријеру од пандура или ћирице кнежевог и који је мање „интелигентан“ но и најпростији грађанин. То је једно; друго је што се народу не признаје да он уме да мисли о својим непосредним потребама, а признаје му се да уме да мисли о општим државним потребама: да долази у „парламенат“, да дебатује о државним законима, где се иште не само знање потреба целог народа, већ се захтева да се зна какве ће последице донети какви закони, дакле, да се знаду закони друштвеног развитка уопште. Зар то није комедија! Напослетку, ако су гг. бирократе убеђени у своју премудрост, ко њима брани да стану у редове народа и да просто као чланови народа старају се да протуре своја „спасоносна“ начела. Али ту би се свачије мишљење подвргло критици ту би се на делу видела та њихова хваљена премудрост. Па шта би после било од њиховог ауторитета, од „ауторитета власти!“

Напослетку се вели да народ не би умео да избере људе који су му прави пријатељи, већ би се поводио за агитаторима, итд. Из тога би се могло извести врло чудновато својство српског народа, а то је да је српски народ паметан врло ретко. Тако му дође у 10 година једаред те је паметан, а после он памет погуби. Дабогме! Кад народ бира кнеза, намеснике и другу господу коју познаје само по имену, онда је он паметан, али кад народ хоће да бира каквог ситног чиновника, с којим је он сваког дана на ручку и вечери, на слави и части, на суду и на улици, с којим се роди и пријатељи, кога, такорећи, сваки познаје у главу — онда народ наједаред полуди, па не може да га позна, већ маса људи, који имају жену и децу, који имају своју кућу и своје имање, остављају све то, па иду за каквим „агитатором“ са улице да „праве буну“ без сваког узрока, тек онако за ћеф! Таква је логика наших бирократа.

Ако је истина да је живот школа људска тако исто важна као што је школа са скамијама, онда је народна самоуправа прва и једина школа живота за развитак политичне и грађанске свести народа. Већајући о својим непосредним потребама народ се учи да обувата својим умом и потребе народа као целине — потребе државне. Док тога не буде у српском народу, Народна скупштина ће бити само место где ће се народ васпитавати за потчињеност, за тиранију, као што је то и досад бивало. Све скупштине које су се сазивале за последњих 10 година, служиле су само зато да убеде народ како он ништа не разуме у свему што се називље „народ“, „држава“, „влада“, итд.; служиле су да му представе блесак и величину владара, да му прикажу премудрост његових чиновника и, што је најглавније, да га убеде да је најбоље да он не мисли о својим потребама, већ да то остави све влади — чиновницима. Могао би навести пуно примера како огромна већина скупштинара немају појма ни о свом положају и о својим правима и дужностима, а камоли о чему другом. Да наведем само један. Кад г. Стајковац (који је био скоро једини који је разумевао шта је то бити представник народа) још при читању првих чланова у својој разложитој беседи рече: „да овај устав из основа не ваља и да ко хоће овакав устав као што је предложени, тиме и нехотице показује да неће никаква устава“... дакле, на такав радикалан предлог скупштинари, уместо да промисле бар о томе и да проговоре (ако ништа друго), устадоше један за другим на Стајковца што он „својим примедбама задржава радњу скупштине“ и скупштина без бриге прими предлог чачанског посланика да се продужи читање устава, а после да се „саслушају министри“. Скупштина је, дакле, углавном сазвана да јој се прочита оно што је написала влада, примедбе посланика „задржавају“ рад скупштине, а примедбе и објашњења министара решавају. Док факта и подобни појмови владају у скупштини, дотле није вредно говорити ни о министарској одговорности (па ма каква она била), ни о праву скупштине да предлаже мењање устава, особито пошто је искључена сва интелигенција по избору, а, међутим, уведена „интелигенција“ по наредби владе. Ми стога завршујемо критику појединости у уставу. Остаје нам да прегледамо још општи правац и начела устава да можемо закључити какве „реформе“ можемо очекивати од нове владе и шта отуда истиче за српски народ.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Svetozar Marković

Počalji od Funky Angel taj Pon Jan 24, 2011 12:59 am

IV

У друштву владају закони тако исто као и у свим другим појавама у природи — то је начело што га изриче сувремена наука. Није доста, на прилику, само ухватити злочинца и казнити га пошто је он већ учинио злочинство. Ма какве биле казне, — варварске или човечне — статистика показује да од начина казни не зависи број злочинстава и преступа, већ да зависи од општих услова друштва, као: материјалног благостања, степена развитка породичних и друштвених установа, итд. То исто важи, на прилику, и за број парница које се у даним околностима дешавају у друштву, за буне, преврате, једном речи за све што се догађа у друштву. Све то има основа у самом друштву. Је ли, дакле, појединац осигуран за свој живот или имање што има само „власти“ које ће ухватити и казнити злочинца. Шта се мене тиче, пошто сам ја поробљен, попаљен или убијен, што ће власт ухватити и казнити злочинца, па ма каква та казна била. У интересу је сваке личности, пре свега, да се то с њиме не догоди. Власт може да управља само са свршеним фактом; да предупреди какав догађај она нема силе, јер њихов узрок лежи у економним, социјалним и политичним одношајима народа. Тако исто није довољно само да влада има силе да угуши буне или револуције. У интересу је народа да се буне и револуције не догађају, дакле, да се уклоне узроци који њих изазиваху. Ти узроци леже опет у економним и социјалним одношајима суграђана (разуме се да ови одношаји често стоје у зависности од политичних одношаја). Основно је дакле, правило у свакој друштвеној политици која има за цељ добро грађана ово: да се униште зле последице које сметају развитку народа, треба уништити узроке који изазивљу те последице. То је, као што се види, само изврнуто правило које важи за сву природу: извесни узроци вуку за собом извесне последице. Није, дакле, довољно за народни напредак организовати војску и заклети је на верност кнезу да се с њом могу гушити буне ако коме дође воља да се буни. Напротив, ако су извршиоци власти (ми ту разумемо све струке чиновничке без разлике) сувише многобројни и ако је њихово издржавање сувише скупо, онда се народу одузимљу средства за привреду и за умни развитак, а то само умножава парнице, преступе, злочинства, буне, итд. Ово опет захтева да се још више увеличава чиновништво и војска итд. То су опште последице бирократске системе која је ујамчена уставом.

Ми рекосмо да узроци свију дела што се дешавају у друштву леже у самом друштву, у његовим економним и социјалним одношајима. Ти се одношаји мењају само у свези са увеличавањем умног и материјалног богатства народа. А ово последње развија се само развитком личне предузимљивости сваког грађанина, увеличавањем њихових радничких способности. А то се рађа само у слободи. Слобода мишљења и говора (дакле слобода штампе и јавних зборова) и слобода рада и удруживања — то су први и неопходни услови за развитак личне предузимљивости грађана. То су услови без којих је развитак немогућ. Али да један грађанин може да дође до тога да слободно мисли и говори, да ради и да се удружује, треба да има за то прилике и средстава. Самоуправа даје му већ прилике што је као грађанин обвезан да се стара о својим грађанским потребама сам, да даје му средства што самоуправа кошта далеко јевтиније но бирокрација; дакле, сав онај сувишак што се уштеди при самој управи чиста је добит за народ. Напослетку, суверенитет народа — власт да располаже својом имовином — даје му могућност да је употребљава понајбоље на оно што му је најкорисније. Она му, такође, гарантира да му се установе што их он уведе у своје односа је неће одузети по ћуди једнога или неколицине.

Политична и грађанска слобода, дакле, то су неопходни услови за развитак сваког народа. Слобода је средство; мењање економних и друштвених одношаја народа, увеличавање умног и материјалног богатства народа — то је цељ народа. Кад би се цељ слободе састојала само у томе да се може напразно лармати по парламентима, пијацама и клубовима или брљати по новинама и књигама, онда слобода не само да не би вредела оне крви што је народи пролише за њу и још досада проливају, већ не би вредела ни ово мало мастила што сам га ја пролио док сам написао овај чланак. Слобода је драгоцена свакоме који је разуме по оним драгоценим резултатима што их она доноси.

Она господа званични научењаци и публицисте што говоре да је корист слободних установа „односна“ „према околностима народа“, показују тиме да немају појма ни о друштву и његовом развитку, ни о установама што ујамчавају слободу. После тога није чудо што такви научењаци не умеју да одговоре на најпростија економна питања, као што беше у познатој препирци о „гвозденим путовима“ питање: „Зашто београдске рабаџије не посташе баштовани?“ Један од најваљанијих сувремених економиста, Џ. Стуарт Мил, критикујући енглеске економисте вели да је једна од главних њихових погрешака што они законе који важе само за Енглеску постављају за све народе. Тако он вели да је лажно општепримљено мишљење као да конкуренција опредељава радничку плату и пренашање капитала из једне радње која не приноси дохода у другу, доходнију. По Милу то важи само за Енглеску и Сев. Америку (тј. за народе који су већ одавна слободни и код којих је услед тога високо развијена лична иницијатива и предузимачки дух), а код народа на континенту (дакле код народа мање слободних или слободних одскора) конкуренцију замењују обичаји, навике, рутина. „Тако ми је и баба радио, вели наш рабаџија, па тако ћу и ја“ (да се вратимо на горњи пример кад смо га већ навели), а вели стога што нити зна другог заната, нити уме да израчуна какву би корист имао кад би, на прилику, постао баштован, нити га што побуђује да то рачуна. Од чега зависе обичаји и навике, укоченост и рутина? Од степена образованости, од „количине и каквоће“ знања, од слободе коју има народ. „Од развитка ума зависи цео друштвени развитак“ — то је необориви закон у друштву што га поставише двојица од највећих умова 19-ог века Авг. Конт и Т. Бекл. Окујте развитак знања и његовог распростирања у масу, па сте народ оковали сасвим. Може нам се приметити да ради развитка умног слободне установе могу се заменити васпитавањем у школама. А ја питам на то: могу ли школе бити ваљане у земљи где је развитак личности опасан по државну систему? Не може зачело. У таквој земљи васпитање народа то је споредна ствар. То нам доказује сам устав који лежи пред нама. У њему се о народном образовању говори само у једној тачци, и то опет у смислу да се спречи слободан развитак образовања. Ево те тачке:

Чл. 124. Све школе и други заводи за образовање стоје под надзором државне власти.

То је све. Народ се не може образовати часловцима, псалтирима, молитвама (па ма сву Библију научио напамет). Народ не могу учити: солдати у оставци, ђаци и практиканти који нису могли нигде „да направе каријеру“, богослови, итд. Народу треба стварног знања. За то треба образованих људи, треба средстава. Али најпре народ мора да једе, па да се учи. При оваквој скупој државној системи остаје ли народу средстава да издржава ваљане школе? Не само да не остаје, већ народ не може ни децу да одваја (јер му је нуждан радник у кући), и мора пандурима да се натерује иначе би школе биле празне. Како да се томе помогне? Нека се сведу трошкови око државне управе на половину (то је минимум уколико се могу скратити, а могу још више — о томе се може начинити тачан предрачун), па ће бити средстава да се деца васпитају не само бесплатно, већ на трошак целог народа. Нека се укине једна жандармерија, која ништа не ради по Београду ма што квари вилице од зевања зверајући над киме ће да „изврши власт“, тј. кога ће од грађана да муне у ребра, па ће се уштедети преко 20.000 д., а то је довољно да се подигне најбоља земљоделска школа, која је народу нужна као насушни хлеб. То би биле реформе корисне по народ, али такве су реформе у основу противне свим начелима што се изричу у уставу, а из тога се може закључити какве ће бити идуће реформе владине.

Ми рекосмо једном да ми ништа не полажемо на фразе па ма како оне лепе и примамљиве биле. Таква је фраза: „Закон је највиша воља“. Шта се садржи у закону, то је главно. Тог смо се начела ми држали при оцењивању устава. Сам по себи устав није ништа већ мртва хартија. Оно што му даје живота и смисла то су оне установе које он јамчи народу, а тек установе доносе народу добро или зло. Ми сад имамо грађу да укратко речемо наш суд о данашњем стању у Србији.

Ујамчава ли данашњи устав неопходне услове за развитак народа? Не! — ми то можемо рећи са пуном свешћу. Сви они услови који су били узрок народне патње и народног незадовољства, остали су онакви исти, нису ни за длаку промењени. Бирократска система остала је недирнута. Могућност да се повторавају она иста насиља као и преде — таква је иста. Разлика је само та што се све то преде називало „незаконито“, а сада је то све узакоњено унапред. „Исти узроци вуку исте последице“. Док прође први потрес радости што се топчидерска катастрофа свршила само страхом, народ ће се брзо уверити чињеницама да од свију истих обећања што му их даваше влада за њега нема никакве хасне. „Коњи вуку те вуку, а била кола а саонице“, вели народна пословица. Народ ће се о томе уверити својом кожом. А после? После ће наступити онакви исти одношаји између владе и народа као што су били за време Н. Христића. Народ ће се брзо уверити да Христић није био крив, већ неко сасвим други. А српска слога за „велику српску мисао?“ Отићи ће у ветар, као што је и пређе бивало. То је све као 2+2=4. Хоће ли бити влада тврда кад народ буде незадовољан? Али то је само једна страна.

Буне долазе од невоље народа, преврати од себичних цељи појединаца. Је ли влада бар осигурана од преврата? Онолико исто колико све пређашње владе. Ни више ни мање. А како су биле осигуране пређашње владе то смо видели досада. У Србији влада бирократска система. При таквој системи неколицина који су на врху имају фактичну власт. То је узрок те је сваком члану бирократске системе главна цељ у животу да се попне до највишег места или, ако је већ тамо, да се на том месту одржи. Ту се отвара мејдан за бесконачно интриговање. И ту је извор свим превратима што су бивали досада у Србији и што ће одсада бивати. Чиме је влада осигурана од таквих преврата? Савршено ничим. Оно што једну владу осигурава на престолу нису празне реци устава, већ свест народа да је оно што се садржи у уставу по њега корисно. А има ли те свести у народу? Свим досадањим владама није ишло у интерес да народ буде свестан. Стога нека само неколицина од великаша, који фактично имају власт у рукама, хтедну да учине преврат, па је ствар свршена. Народ ће признати као „народну династију“ ону која буде на влади, као што је и досада радио. Па где је то осигурање владе, на што се нарочито ишло овим уставом, и у чему његови браниоци налазе његову највећу врлину? Дабогме да га нема. Али има нешто друго што се уставом осигурава и што његови браниоци неће да кажу. То је друго: начело монархизма. Услови за народни напредак нису се ни узимали у рачун (а буна народних слабо се ко боји; то је бар познато да народ може дуго да трпи). Влада није осигурана од преврата „одозго,“ али ма колико се ти преврати дешавали, народ остаје једнако под туторством. Начело монархизма остаје свето и неповредиво. Ето зашто је народ српски толико патио за цело по века, зашто је морао да издржи толике буне и преврате. Обмана... обмана... све су то обмане.

Ја знам да ће ми се на ово опет запевати стара песма о нашим „политичним околностима“, о потреби „јаке владе.“ На то одговарам просто ово: зашто влада, кад хоће и осећа потребу да располаже савршено српском крвљу и имањем, зашто она просто не узме диктатуру? Нека тражи диктатуру на 3 на 5 или више година, колико јој је потребно да сврши са „политичним околностима“. Нашто то у ствари узимати неограничену власт, а овамо трошити 50 хиљада штампаних табака и писати на њима 500 хиљада бесмислица да се народу докаже да је црно бело, да је апсолутизам слобода. Тиме би се, с једне стране, уштедео народу трошак око сувишне парламентарности; с друге стране, влада не би губила време око других ствари, већ би се могла занимати само једним. А, напослетку, то би барем било поштеније. И сваки и „најпретеранији радикалац“, сто пута радије би се сагласио на привремену диктатуру, која има цељ ослобођење народа него на назови-уставност којој је цељ да навеки окује народну свест. Зашто то влада не уради? Ми налазимо само један одговор: што је владино начело да се утврди монархизам — остало све иде у други ред.

Ми би свршили овде кад не би било још једне појаве у нашем јавном животу ради које морамо да речемо још неколико реци. Као што је познато, још одмах после 29-ог маја свршила се нека „фузија“ између бивше либералне партаје и данашње владе. Сигурно услед тога изиђе један од вођа те партаје, г. Васиљевић, у последње време да сведочи како данашњи устав ујамчава народу слободни развитак, да позивље омладину да и она то посведочи, а кад то омладина не учини (из каквих му драго узрока) да називље све оне „кликом“ и „недонесеним либералима“ што не виде благослова у поменутом уставу, већ „терају опозицију ради саме опозиције.“ Гг. либерали? Нико не тера опозицију ради опозиције — то би била детињарија. Не лежи противност само у ћуди неколицине да воде донкихотску војну. Противност лежи дубоко у противности самих тактова — у противности између слободе и апсолутизма, између ослобођења српског народа и увеличења броја поданика „великих Обреновића“. Па уместо да излазите да „пречишћавате рачуне“ и да називљете „кликом“ и „либералном недоношчади“ све оне који се не задовољавају „патриотским намерама“, „племенитим тежњама“, шупљим фразама и шареним обећањима, већ који траже стварне гарантије за слободни развитак српског народа, — пречистите, господо, рачуне сами са собом! Пречистите рачуне са својим илузијама с којима варате ево већ 10 год. и себе и цео српски народ! Решите једном: може ли се помирити „народна династија“ и народна слобода?

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Svetozar Marković

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu