Ko je ko - Žene u srbiji

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Čet Jan 13, 2011 12:11 am

First topic message reminder :

Nataša Marjanović, direktorka Delta Generali



Mlada direktorka osim rasta investicione jedinice, voli brzinu i čokoladni krem, a ne voli mrzovoljne ljude
Verovatnoća da će tog dana padati kiša je 60 procenata, pa bi bilo bolje da ručamo u zatvorenom, rekla je Nataša Marjanović, direktorka Delta Đenerali (Generali) dobrovoljnog penzijskog fonda, nedelju dana pre dogovorenog datuma za ovaj ručak. Prva žena portfolio menadžer u Srbiji ne prepušta očigledno stvari slučaju. I dok se mnogi njeni vršnjaci još bakću sa ispitima na osnovnim studijama, ona ih je završila sa nepune 23 godine i prosečnom ocenom 9,81. Pre nego što je počela da radi u penzijskom fondu radila je u Narodnoj banci Srbije na upravljanju deviznim rezervama, na Ekonomskom fakultetu kao asistent i u Pireus (Piraeus) banci kao «treasury» menadžer (opet upravljanje, ali bankovnim kapitalom). „U Srbiji još postoji stereotip da direktor mora da bude prosed, doduše, ne više sa kojim kilogramom viška u struku. Na primer, da je neki muškarac studirao malo više godina, na pragu četrdesetih bi imao šest godina ’upravljačkog’ staža kao ja sada sa svojih 29 godina“, vedro će Nataša. Činjenica je da u Srbiji još uvek ima malo žena na visokom pozicijama, ali taj trend se iz godine u godinu menja u korist žena.
Jedna od odabranih
Ipak, neretko ljudi zaključuju da mladost ne ide “ruku pod ruku” sa iskustvom na poslovima upravljanja milionima evra. „Iako ljudi misle da sam čak i mlađa nego što jesam, sve zablude se rasprše kad sednemo da razgovaramo“, odlučno će ova dama, koja je jedna od četvoro “odabranih” u Srbiji sa CFA titulom, svetski priznatom licencom u području investicionog odlučivanja. „Ne bih da romantizujem priču. Kada sam spremala taj ispit, nisam se mnogo šminkala kako bih mogla da se umijem barem dvaput dnevno“. Trud se naravno uvek isplati, a ako ste portfolio menadžer, onda se isplati vrlo brzo. Prošle godine, kada su počeli da se otvaraju penzijski i investicioni fondovi, nastala je prava pomama za portfolio menadžerima, jer je zakonski uslov za otpočinjanje rada fonda ova titula. Nataši nije bilo teško da prelomi i prihvati ponudu iz Delta Đeneralija, jer je ulaganje u dobrovoljni penzijski fond vid sigurnog ulaganja, a i bila je sigurna da želi da radi za veliku, renomiranu kompaniju, “skromno” objašnjava. Nakon godinu dana rada, istinski veruje u dobrovoljne penzijske fondove i nema problem da klijentima objasni zašto bi i oni trebalo da imaju poverenja. “Ovde nema mačke u džaku. Kada prezentujem ideju ulaganja u dobrovoljni penzijski fond, nemam problem da mogu da kažem pet dobrih stvari, a da moram tri koje su loše moram da prećutim, kao što je slučaj sa drugim finansijskim proizvodima. Doduše, ljudi su ovde još naviknuti više da troše nego da štede. Stariji građani pre prepoznaju neophodnost dobrih primanja u starosti. Dolazili su nam roditelji da uplate osiguranje za svoju decu ili čak i unučiće, jer oni znaju kako je njima sada, a mladi uglavnom misle da će lako doći do novca i da ima vremena za brigu o starosti”.
Ko se boji Banke još?
Dobar vid brzog obrtanja kapitala, za dosta ljudi je ulaganje u investicione fondove. „Sve su to različiti vidovi ulaganja, i životna osiguranja i investicioni fond i štednja u banci, konačno i penzijski fond. Ne osećamo se ugroženo, jer ljudi polako postaju svesni da im neće biti dovoljna samo osnovna penzija, pa uplaćuju za dodatnu“, objašnjava direktorka zašto se ne plaši konkurencije. Ne brine je ni nedavno doneta mera Narodne banke kojom su dobrovoljni penzijski fondovi primorani da 40 odsto imovine ulažu u akcije na A listingu. «Ne znam zašto svi o toj meri govore u terminima ‘zaoštravanje’, ‘zatezanje’ i slično. Jasno je da je Narodna banka, kao regulatorno telo, zadužena za razvoj finansijskog tržišta kod nas. Normalno je da forsira razvoj tog tržišta i to tako što podstiče kompanije da izađu na A listu preko fondova. Do skoro nije bilo ni jedne akcije na A listingu, a već sad su dve, uskoro će biti tri, pa će se jedna po jedna kompanija odlučivati na takav korak. Ta mera daje dodatnu sigurnost članovima fonda da je njihov novac uložen u najbolje hartije i, s druge strane, s tom odlukom fond može samo da profitira. Ne razumem te paušalne izjave o zaoštravanju mera Narodne banke», brani svoju prvu firmu, dobro poznajući njen način rada.
Zgrabi svaki dan
Po načinu na koji objašnjava dok razgovaramo, gestikulirajući i unoseći se srčano u svaku temu u vezi sa fondom, jasno je da Nataša voli svoj posao i ne libi se da to kaže, iako joj radni dan u proseku traje više od deset sati. „U fondu su mladi ljudi, zdrav tim. A ja ne volim kad je neko kao prebijena mačka, kad mu stalno treba neki podsticaj sa strane. Kad ponedeljkom ujutru dolazim na posao, pa vidim namrgođena lica u stilu `jao ponedeljak`, pomislim: pa šta ako je ponedeljak?! Svi imamo na raspolaganju 24 časa, na nama je da odlučimo kako ćemo ih rasporediti. Opet, pokušavam da gledam iz perspektive tih ljudi. Možda njima nije lepo na poslu kao meni», dodaje kroz smeh. Ponekad od obaveza na poslu zaboravi da jede do kasno popodne, što joj, priznaje, baš i nije pametno. U restoranu bez premišljanja naručuje losos u pesto đenoveze sosu, komentarišući kako se to jelo lako sprema. «Naravno da znam da kuvam, ako je to neko merilo, mogla bih bez problema da spremim večeru za dvadesetak ljudi. Žena je ipak žena», zaključuje. Ova mlada žena ne voli da je pod `punom ratnom opremom` kad je šminka u pitanju. Nije od onih žena kojima je ogledalo kao produžetak ruke, «mada žena treba da bude doterana i lepo je kada neko ima energije i za to», realna je Nataša. Ipak, brine kako će ispasti na fotografijama za Ekonomist ako joj se skine sjaj sa usana, ali se brzo teši kako je možemo došminkati u foto šopu.

Ne krije kako joj ženski šarm pomaže i da izbegne kaznu zbog prebrze vožnje. «Do sada nikada nisam platila kaznu. Jednom me je policajac pitao da li ja to mislim da prođem bez kazne, a ja sam mu odgovorila kako mi je najveća kazna što će mi se ručak ohladiti kod kuće, pa da moram da žurim. Desilo mi se drugi put da mi je jedan uzeo novac, a ja sam rekla, ’to je mnogo vratite mi nešto’ i on mi je vratio», smeje se, priznajući kako razmišlja da počne da zapisuje sve svoje susrete sa momcima u plavom. „Bilo bi toga za jednu podebelu knjižicu“, dodaje. Mnogo voli da vozi brzo, a mnogo je volela i svoj Citroen C3. “Kupila sam ga u oktobru prošle godine. Bio mi je tako sladak, mali, ženski, pa sam ga nažalost brzo i prodala, što baš i nije bila mudra investicija“, odmah se preračunava - tipično ekonomski. A ekonomična je u poslednje vreme i što se tiče slatkiša, koji su joj jedini porok. „Ranije sam volela da jedem Nutelu. Pre tri godine, kad sam punila 26 godina, prijatelji su mi napravili piramidu od 26 Nutela, svaka od po 440 grama. Dobila sam, dakle, preko 10 kilograma čokoladnog krema, a jela sam ga oko godinu dana, što je opet dosta. Sad pazim, ne jedem baš toliko“, vajka se ova vitka plavuša. Kaže da ima „dosta vremena“ za druženje i za odlazak u pozorište. Bioskop baš i ne voli, jer brzo zaspi. Rekreativno se bavi vožnjom rolera, zimi skijanjem, a voli i da jaše. Ne baš da preskače prepone, priznaje. Možda zato što joj dobro ide preskakanje prepreka u životu.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole


:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Čet Jan 13, 2011 12:52 am

Vesna Dedić, TV voditelj
noć kada se Lenka dva puta probudila



Milomir Marić, koji je tada radio časopis Profil, pozvao je Vesnu Dedić da uradi seriju intervjua. Ona je imala malo dete, bebu, i znala je da mora da mu ponudi „nešto iz ruke“, kako se ne bi previše zadržavala napolju. Pogodilo se da je pre toga objavila knjigu u kojoj se bavila simbolima beogradskog šmekerstva, a u uvodima svakog od tih eseja stajalo je mesto rođenja. Kliknulo joj je kada je shvatila da 99,9 odsto njih nije rođeno u Beogradu, nego su stigli iz provincije.
Te noći ćerka Lenka se dva puta budila, a ona je sledećeg jutra ponudila Mariću priču o uspešnim ljudima koji su stigli u prestonicu Balkanskom ulicom. I tako je sve krenulo
Nesvakidašnja, veoma sadržajna i romantična televizijska priča o uspešnim provincijalcima koje je Beograd vremenom uzeo pod svoje skute, a koja počinje od trenutka kad su s kuferom u ruci počeli da se penju ka Terazijama, u značajnoj meri doprinela je da Vesna Dedić postane jedno od najpopularnijih srpskih TV lica. Verovatno da emisija „Balkanskom ulicom“ ne bi tako munjevitom brzinom ušla pod kožu gledalaca, da njena autorka nije i sama, jednog letnjeg dana, doputovala iz rodne Podgorice u prestonicu, da bi mukotrpno krčila put ka vrhu.
U medijski vrtlog, blagodareći isijavajućoj snazi mnogostrukih talenata koji su je krasili, bila je uvučena još kao 14-godišnja devojčica...
- Podgorički novinar Buda Kralj, koji mi je dao prvi novinarski zadatak, verovatno je tada prepoznao u meni ono što danas vidi i Tijanić: da sam pametna, vredna i odgovorna. Uz to, umem da budem i kreativna. Uglavnom, Buda se pojavio u dečjem odmaralištu, gde nas je bilo 150, i odlučio da baš meni uruči magnetofon težak 12,5 kila, s kojim sam uradila prilog za emisiju „Suncokrili“. Kada je preslušao, rekao je: „Vau, super, dođi ti stalno da radiš“ - priseća se Vesna Dedić novinarskih početaka.
Jeste li već tada predosetili šta je vaša životna misija?
- Ma ne, ja nikada ništa nisam znala jer, nažalost, život mi po pitanju posla nije pružao priliku da nešto odlučujem. Kao osnovac bila sam saradnik na radiju, realizovala sam neku tinejdžerasku emisiju, a u srednjoj školi sam pisala novinske tekstove. Onda sam došla u Beograd i bila dopisnik za Podgoricu, posle čega sam prešla na NTV Studio B, gde me zatekao poziv iz Duge. Usledio je potom angažman u Jutarnjem programu RTS-a... Mene su stalno tako nešto zvali.
Ipak, ne možete da se požalite, pošto je očigledno da vas je medijska matica uvek nosila u dobrom smeru?
- Da, samo hoću da kažem kako sam završila fakultet i već radila kao urednik i voditelj, pa nikada nisam bila u prilici da imam tri slobodna dana. Iz tog razloga nikako sebi nisam stizala da postavim pitanje: „Dobro, čime ti želiš da se baviš u životu?“ Evo, nadam se da ću, kad jednog dana odem u penziju, konačno odlučivati čime ću se baviti do kraja života, a-ha-ha...
Za vreme tog silovitog medijskog uzleta, da li ste bar na trenutak sebe videli u nekim drugim delatnostima?
- Imala sam 16 godina kada su mi ljudi iz podgoričkog pozorišta Dodest rekli da sam veliki talenat za glumu i da bi trebalo da idem na glumačku akademiju u Beograd. Ali kad sam došla kući, mama i tata su rekli „ne“. Sledeće godine sam opet pokušala, na šta su mi odgovorili otprilike ovako: „Ne može žensko dete da ide u Beograd, i to da bude glumica. Nema šanse!“ Sa 18 godina i meni je bilo bezveze da budem glumica, pa sam pokušala da upišem dramaturgiju na FDU. Tu me Nebojša Pajkić oborio na prijemnom, zbog čega sam, silom prilika, upisala Svetsku književnost.

Sećate li se kako je posle toga izgledao vaš prvi susret s profesorom Pajkićem?
- Posle nekoliko godina, kada sam već postala neka mlada zvezda RTS-a, dala sam jedan intervju. Na pitanje mrzim li nekoga u životu, uzviknula sam: „Da, mrzim Nebojšu Pajkića, on me je oborio na prijemnom i zbog njega nisam postala dramaturg“. Imala sam tada 21 godinu, a danas tako nešto nipošto ne bih rekla. E onda, na jednom prijemu, Pajkić mi je prišao i rekao: „Vidite da sam učinio pravu stvar. Da vas nisam oborio, sad ne biste bili to što jeste“.
Da li se „izvukao“ s tim uistinu logičnim opravdanjem?
- Dobila sam histeričan napad i uzvratila da me novinarstvo nikada nije interesovalo, da me baš briga što sam voditelj Jutarnjeg programa i dodala kako mi je uništio život i snove. Čovek je bio u nebranom grožđu. Ali i danas ga oslovljavam s „profesore“.
Možete li kao i vaši poznati sagovornici da izjavite kako ste osvajanje Beograda započeli baš preko Balkanske ulice?
- Naravno, jer bukvalno drugi put nisam ni znala. Sećam se odlično tog dana. Roditelji su mi kupili kartu za voz i objasnili otprilike ovako: „Ništa, ideš uzbrdo Balkanskom, dođeš do hotela ’Moskva’, posle čega ćeš se lako snaći“.
Hteli su da kažu kako u tom rejonu sve vrvi od Crnogoraca...
- Ne, nego da je tu centar, pa ću dalje bez problema gradskim prevozom. Prvo sam svratila u „Moskvu“, popila kafu i pojela parfe od lešnika. Gledala sam oko sebe i strašno se zbunila od silnih autobusa, pa sam odlučila da do Bulevara umetnosti, ondašnje Ho Ši Minove, odem taksijem. Padnem prijemni i opet se vratim na Terazije. Pozovem svoje iz govornice i razočarano saopštim kako neću ništa da studiram i da ću otputovati u Ameriku. Mama mi je samo odsečnim glasom poručila: „Rekao ti tata da položiš neki prijemni i upišeš taj fakultet“.
Čemu ponajviše možete da zahvalite za uspeh?
- Nema tu neke filozofije. Samo sam se pridržavala onoga što danas govorim mojim studentima, pošto držim radionicu za medije „Oficina“, zajedno sa Sanjom Marinković. Dakle, novinarstvo, to ti je ono malo talenta što ti bog da, na drugom mestu je malo sreće, a sve ostalo je rad. Najbitnije je da si sam sa sobom čist.
Na šta tačno ciljate?
- U novinarstvu, naročito televizijskom, najveći je broj onih slučajeva koji stradaju zato što uvek misle da neko drugi ima više nego što njima sleduje i da je nekom drugom lepše i lakše i da je neko drugi popularniji. Mogu reći da sam sve što sam napravila, napravila upravo zato što sam uvek radila ono za šta sam smatrala da je moja mera. U vreme kad sam bila urednik i voditelj Jutarnjeg programa, gledalo me je šest miliona ljudi. Međutim, još popularnije su bile neke emisije iz kulture. Nisam poželela da ih radim.
A da li ste poželeli da radite udarnu informativnu emisiju - Drugi dnevnik?
- Početkom devedesetih, najveća primanja na RTS-u imali su oni što su radili Dnevnik, s obzirom na to da su te pare imale i moralnu cenu. Ne da nisam priželjkivala to da radim, nego sam odbijala razne pozive. Na kraju, kao i u svakom drugom poslu, novinarstvom se treba baviti iz ljubavi, da radiš samo ono što znaš, da se ne trpaš tamo gde ti nije mesto i da ne želiš ono što ne možeš da sprovedeš.
Pod kakvim okolnostima ste došli na ideju o snimanju emisije „Balkanskom ulicom“?
- Moram priznati da sam privatno veoma nežno i romantično stvorenje, ali u poslu nisam. Emisiju „Balkanskom ulicom“ smislila sam iz krajnje praktičnih razloga. Naime, Milomir Marić, koji je tada radio časopis Profil, zvao me da uradim seriju intervjua. U to vreme sam imala malo dete, bebu, i znala sam da ne mogu sad nešto tu da jurim. Zato sam razmišljala šta da mu ponudim, a da ne moram previše da se zadržavam napolju. Pre toga sam objavila knjigu „Muškarci devedesetih, jesi li slobodan večeras“, u kojoj sam se bavila tipovima koji su bili simboli beogradskih šmekera.
I, listajući je, uvidite neobičnu zakonitost...
- Upravo tako. U uvodu svakog od tih eseja stajalo je mesto rođenja. Ukapiram da 99,9 odsto njih nije rođeno u Beogradu, nego su stigli iz provincije. I tu meni klikne! Odlično se sećam te noći kad mi se Lenka dva puta budila. Ujutru sam pozvala Marića i ponudila mu priču o ljudima koji su stigli u prestonicu Balkanskom ulicom. I tako je sve krenulo.
S kakvim osećanjima ste iščekivali prve reakcije gledalaca i kritičara?
- Planirala sam malo skromniju produkciju, razgovor jedan na jedan, jer taj tip emisije tada niko nije radio. Naime, početkom veka bili su popularni politički tok-šou i zabavni programi s mnogo gostiju, po principu „ajmo, ajde, svi u napad“, u nekoj estradnoj varijanti. Iskreno, mislila sam da ću to raditi samo godinu dana, ali malo me je zbunila fenomenalna kritika Branke Otašević posle prve emisije. Neposredno po emitovanju četvrtog nastavka sa Sonjom Savić, u nedeljniku Vreme neko je emisiju „Balkanskom ulicom“ okarakterisao kao kultnu. E tu sam se stresla i poslu pristupila na mnogo ozbiljniji način.
Koliko vam je urođena crnogorska drčnost pomogla da postanete to što jeste?
- Ja jesam Crnogorka, ali mnogo fina Crnogorka, a-ha-ha... Tačno je da sam drčna, vrlo svojeglava i da ne dam na sebe, ali samo da bih jasno pokazala šta neću. Međutim, nisam nikada bila drčna u smislu da bih rekla šta ja to hoću. I ako ima nešto zbog čega se kajem, kao mane mog karaktera, kako privatno, tako i poslovno, jeste što ne umem da budem onako puna samopouzdanja, razmažena i samoživa... Da kažem: „E, to hoću“.
Pored negovanja novinarskog i glumačkog dara, da li ste u detinjstvu, uz zdrav duh, posvećivali pažnju i zdravom telu?
- Bavila sam se sportom. Igrala sam najviše rukomet i košarku, ali brzo sam ih napuštala. Sport i to udaranje za mene su bili isuviše grubi. Uprkos tome, celog života intezivno pratim sport. Znači, ne propuštam nijednu košarkašku, fudbalsku, vaterpolo utakmicu...
Kada se daju na televiziji, ili idete na mesto događaja?
- Dok nisam dobila dete, išla sam i na mesto događaja. Bila sam na skoro svim utakmicama fudbalera Partizana. Čak sam i trudna gledala Partizan. Jedno vreme je na stadionu postojala loža „Duško Radović“, gde su sedele poznate ličnosti. Tamo mi je baš bilo lepo. Poslednji meč koji sam odgledala pre Lenkinog rođenja bio je Partizan - Obilić. U poslednje vreme ne pratim domaću ligu jer mi je dosadna. Ali zato pratim sva evropska i svetska prvenstva. Povremeno odgledam neki meč iz engleskog i italijanskog prvenstva, to me opušta. Imam veliki problem s drugaricama koje muževi ili frajeri zapostave u vreme odigravanja neke utakmice. Tada me nazovu da malo ćaskamo, na šta im se izvinim i spustim slušalicu, pošto i sama pratim taj meč.
Nemate problem da kao javna ličnost obelodanite za koga navijate?
- Ne, ja to govorim u svojim emisijama. Jednom prilikom je sportski novinar RTS-a Miki Terzić u okviru Jutarnjeg programa pozvao Zorana Avramovića, direktora marketinga Crvene zvezde. Pričali su o nekim klupskim akcijama, a ja sam kao najgori navijač, kao ovi što su ih nedavno pohapsili, uporno minirala taj razgovor.
Partizanovci su garant cvetali...
- Avramović se našao u čudu, dok me Terzić gledao ne verujući šta radim. Kada sam završila emisiju, čekao me ogroman paket sa svim mogućim marketinškim materijalom Partizana, koji su mi poslali Zečević i Novaković. Imala sam i tu čast, povodom ne znam kojeg jubileja crno-belih, da se u njihovoj monografiji objavi moj tekst. I to je moj najdraži tekst u životu.
Imate li omiljene sportiste i da li se možda s nekim privatno družite?
- Strogo se pridržavam principa da se ne družim s javnim ličnostima iz hiljadu i jednog razloga, mada sam sa svima u divnim odnosima. Jedino su izuzetak dve-tri novinarke s kojima se znam otkad nismo bile poznate. Redovni gledaoci moje emisije znaju da su mi omiljeni sportisti košarkaši i vaterpolisti, najveći broj najdražih i najnežnijih intervjua uradila sam upravo s njima. Bilo je i nekoliko fudbalera, na čelu s Duletom Savićem i Matejom Kežmanom. Veoma mi je draga emisija sa Željkom Obradovićem. Evo, skoro sam radila intervju s Bodirogom.
Zašto volite sportiste?
- U glumi, novinarstvu i brojnim javnim poslovima, dva i dva mogu da budu pet ili osam, sve zavisi od nečijeg ukusa. A u sportu ili si dao koš ili gol, ili nisi. Zato ih poštujem.
Autor ste veoma gledane emisije, vodite novinarsku školu, pišete knjige, scenarije, režirate spotove, radite za magazine. Imate li vi uopšte vremena za dokolicu?
- Imam mnogo slobodnog vremena. Vrlo sam alergična kad žena, bilo da je domaćica ili uspešna poslovna žena, priča o neviđenoj posvećenosti ovome ili onome i kako jedva izdvaja vreme za decu. Uz sve što ste nabrojali, stignem da vodim Lenku na časove klavira, violine, francuskog, engleskog, košarke, plesa... Ma svašta nešto imam od obaveza i opet stignem da izađem dva puta nedeljno.
E tu sam vas čekao. Važite za prestoničku damu koja ume da uživa u dobrom provodu. Gde se možete videti u gradu kad ne hodate Balkanskom?
- Leti već godinama sedim u kafiću „Pastis“, a minulu zimu sam provela u „Mima baru“. Kad u dva sata posle ponoći hoću da pevam narodnjake, idem u „Vespa bar“.
Okreni, obrni, ništa bez narodnjaka?
- U životu ih nisam pustila u automobilu ili u stanu. Volim ih samo u kafanskoj atmosferi, i to ne ove „sa, sa“ narodnjake, nego miks u kojem se nalaze Džej, Haris, Ceca... Imam baš mnogo omiljenih pesama.
Možete li ovom prilikom da navedete neke favorite?
- Odgovoriću ovako. Čim uđem u „Vespa bar“, pevaju mi „Haljinicu boje lila“, zatim obavezno „Miljacku“ i „Ovo je moja kuća“.
Da li ste gurman i kakav status uživaju restorani u vašem životu?
- Jao, volim i da kuvam i da idem po restoranima. Obožavam „Litl bej“,a i u „Franšu“ se uvek lepo jede. Pomenula bih i restoran Dragane Ognjenović.
ZABRANA PUŠENJA VRHUNAC LICEMERJA
Najava nadležnih državnih organa da će uvesti zabranu pušenja na javnim mestima šokirala je našu sagovornicu.
- Stvarno nisam zdravsteni radnik da bih se bavila štetnošću duvana. Znam to i sama. Međutim, u jednoj zemlji u kojoj još ne postoji kršten zakon o kriminalu, ti meni uvodiš zakon o pušenju?! To je zaista vrhunac licemerja. Daj prvo da sredimo toalete, pa da pohapsimo kriminalce, da sredimo neke osnovne stvari u ovoj zemlji. Da sredimo osnovne škole, da deca ne idu na čučavce, kako ne bi doživela kulturološki šok kad krenu u prvi razred. Hajde prvo uglađene Beograđane da naučimo da ne pljuju po ulici, pa onda da se bavimo zakonom o pušenju, ekologiji...
RODILA MAJKA TRENERE GENIJALCE
Kao veliki košarkaški zaljubljenik i ortodoksni navijač Partizana, Vesna Dedić je kao iz rukava objasnila fenomen zvani Dušan Vujošević i KK Partizan.
- Dule Vujošević je pre nekoliko godina bio ljubazan i gostovao u mojoj emisiji, kao i većina legendarnih Partizanovih košarkaša. Mislim da je tajna u pedagoškoj metodi uz pomoć koje prenosi znanja igračima i načinu na koji ih motiviše. Isto to važi za Željka Obradovića. Verujem da obojica tu tajnu neće nikome da otkriju. Majka ih rodila! Šta reći drugo.
izvor:ekapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Čet Jan 13, 2011 12:53 am

Maja Piščević
izvršna direktorka Srpske asocijacije menadžera
Senka izabrala teži put


Ne pamti da je u nekom trenutku svesno odlučila da napusti glumu, ali zna da joj to nije teško palo jer se ubrzo našla u advokaturi. Rad za Vladu SAD smatra ključnim u profesionalnom razvoju, tokom kog je shvatila da je rečenica da u svakom od nas leži potencijalni lider više od klišea

"Gde ćeš sad? Kući, gde bih...“
Prijatelji se i danas šale s njom zbog te replike, a desi joj se, čak, i da je neko na ulici presretne i pita „Izvinite, da niste slučajno...“. Danas, kad je u ulozi izvršnog direktora Srpske asocijacije menadžera, kaže da joj glumačka karijera deluje daleko, ali se rado seća dana kada je sa 17 godina igrala Senku u Nacionalnoj klasi.

“Igrom slučaja, zabavljala sam se s jednim od članova ekipe i tu me je i video reditelj Goran Marković i, na moje veliko iznenađenje, jednog dana predložio da probam scenu s Draganom Nikolićem. Isprva me uloga nije privukla, ali su uspeli da ubede moju mamu, ona je i potpisala ugovor umesto mene, pošto sam bila maloletna. Na kraju je to ispalo jedno predivno iskustvo“, priseća se uz osmeh.
UlogeZa razliku od Senke koju je igrala na filmu, Maja Piščević je upisala Akademiju dramskih umetnosti iz prve. Zbog te odluke, umalo da se ozbiljno posvađa sa ocem, koji je kao dugogodišnji Titov lični lekar bio često van kuće, na putu. Krila je to od njega sve dok mu jednom prilikom studentkinja koja je kod njega polagala hirurgiju nije čestitala što su njegovu kćerku konačno primili na Akademiju.
Nesporazum je izglađen tako što je obećala da će pored glume završiti ranije započeti P ravni fakultet. To obećanje je ispunila. Još neko vreme je, ipak, nastavila da glumi i u pozorištu i na filmu. Naročito dobro pamti uloge u predstavama „Venecijanka“, koja se igrala u tad popularnom Pozorištu dvorištu i s kojom je obišla tadašnju Jugoslaviju, predstavu „Koštana, san, krik“, s kojom je jedne godine otvoren Bitef, i film „Osam kila sreće“ Puriše Đorđevića.
U tom filmu je igrala Jeđupku, Ciganku koju streljaju i koja se potom uzdiže ka nebu, a u ulozi nemačkog vojnika koji je strelja bio je Dragan Maksimović, s kojim se tad zabavljala. Film je, međutim, ostao u senci anegdote da njena baka, koja je Maksimovića volela, nikad nije mogla da mu oprosti to što je “pucao u nju“. “Da te zaista voli, on to ne bi uradio ni na filmu“, govorila je i ništa je nije moglo ubediti u suprotno.


PromeneNe pamti da je u nekom trenutku svesno odlučila da prestane da se bavi glumom, ali zna da joj to nije teško palo. Našla je sebe u advokaturi i adrenalinu koji proradi kad nastupa na 10 ročišta za jedno pre podne. Želju da se bavi tom profesijom izgubila je potkraj Miloševićeve vladavine, kad je, kako kaže, postalo očigledno da se odluke donose neregularno i da je pravosuđe postalo puko oruđe u rukama režima.“Dolazak nove, reformske vlade, sa Zoranom Đinđićem na čelu, bio je okidač za reformu u sopstvenom životu, kada smo svi poželeli da budemo deo promena u Srbiji. Baš kad sam bila spremna za to, pojavio se oglas za poziciju višeg savetnika u Ambasadi SAD, u USAID-u”, priča ona. Sa te pozicije mogla je i sama da doprinese reformama, baveći se onim što najbolje zna i tako se uhvatila u koštac s reformom trgovinskih sudova.
Sedam godina rada za Vladu SAD su joj, kako kaže, bili ključni i u profesionalnom razvoju. Kao službenik USAID-a imala je pristup najboljim treninzima koje Vlada SAD nudi, zahvaljujući kojima je shvatila da je rečenica da u svakom od nas leži potencijalni lider više od klišea.
Kad je, kao lokalac u USAID-u, “dotakla plafon“, počela je da razmišlja kuda bi mogla dalje: u Vladu Srbije, s kojom je sve vreme tesno sarađivala, ili u privatni sektor, iz kog je odavno izašla. “Nisam još ozbiljno razmišljala o odlasku, kad sam u novinama naišla na biografiju Slobodana Vučićevića. Odmah mi je upala u oči njegova atipična priča jer je već u to vreme bio uspešan, a nije imao problem da ‚vrati film‘ i priseti se kako je zaradio svoj famozni prvi milion“, kaže Maja Piščević.
Prijatelj koji je radio kao njegov savetnik joj je ubrzo ugovorio sastanak s njim, a posle kog je bila sigurna da je prvi utisak nije prevario. Kad su se narednog puta sreli, na proslavi 4. jula, u dvorištu rezidencije SAD,Vučićević je pitao: “Majo, kad počinjemo da radimo zajedno?“ “Sve ostalo je već istorija. Tada sam prvi put čula za Srpsku asocijaciju menadžera, ali sam osetila da tu postoji prostor da radim ono što znam i volim jer kroz SAM mogu da nastavim da dajem doprinos promenama u Srbiji”, priseća se ona.
Jedan od osnovnih motiva bio je, kako kaže, da pomogne da se kroz SAM kao udruženje kredibilnih menadžera uspostavi poverenje između vlade i biznisa. “Kad to kažem ne mislim samo na potrebu da Vlada postane otvorenija za pciljeve koji dolaze iz privrede. Štaviše, menadžerima ponekad nedostaje sluh za širi, javni interes, o kom odgovorna vlada mora da vodi računa, i koje moramo uvažiti ako želimo da razvijamo partnerski odnos poverenja. Naravno, uvek pod pretpostavkom da‚ javni interes‘ nije maska za odsustvo hrabrosti i vizije na strani države“, navodi ona.
EnergijaŽivotno načelo da treba izabrati teži put danas pokušava da prenese kćerkama, Lizi, koja ima 19 godina i upisala je psihologiju, i Hani, koja je napunila 13 i ozbiljno se bavi jahanjem. One joj, kako uz osmeh kaže, pomažu da se nikad ne zanese uspesima koje ima u javnom životu. “Kažu da niko nije kralj u svojoj kući, možete da budete koliko god hoćete na poslu važni, ali kad dođete kući vrate vas na ‚vaše mesto‘. Toga se uvek setim kad dođem mrtva umorna u pola devet, a sa vrata me dočeka pitanje kad će večera”, priča uz osmeh.
Iako radi više nego ikad ranije, kaže da joj ništa ne pada teško, tim pre što konačno ima taj luksuz da može sama da planira svoje vreme. Začudi je pomalo kad je čak i prijatelji iz njene generacije pitaju „dokle ćeš, bre, da se ’pališ’ na posao, ’ajde malo uživaj u životu, idemo na skijanje ili jedrenje“. “Naravno da volim i skijanje u Austriji i jedrenje po Kornatima, ali me istovremeno ispunjava velika energija i želja da budem deo promena u Srbiji”, ne odustaje od svoje filozofije. Kad je pitaju u čemu bi još želela da se okuša, odgovara da je uvek, na jedan ili drugi način, radila za državu, ali da nikada nije zaista bila deo vlade. “Volela bih da se i to desi, ali je, kao i uvek, pitanje da li će se moje želje i potreba za mojim sposobnostima u pravom trenutku ukrstiti“, zagonetno će.
izvoer:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Čet Jan 13, 2011 12:55 am

Nataša Marković, glumica
život na dohvat ruke



Kad se dogodi dobra energija u ekipi, obično i proizvod bude kvalitetan, smatra mlada glumica rodom iz Kruševca. Ako jedni druge umaramo, kaže, ništa nećemo uraditi. Zbog toga se trudi da ono što ona ne voli, ne radi ni drugima. Ako tome pridodamo njenu formulu za uspeh (rad, plus faktor sreće) i činjenicu da dolazi iz grada koji je miljenik Talije, penjanje po stepeništu slave, učešćem u popularnim filmovima i TV serijama, možemo tumačiti kao logičan sled događaja
Ukoliko bi se organizovao izbor za najglumačkije mesto na svetu, Kruševac bi bez ikakvih napetosti osvojio prvo mesto. Kao da je Talija, grčka muza umetnosti, umešala svoje prste, te se u nekadašnjoj srpskoj prestonici neprestano rađaju vrhunski majstori na „daskama koje život znače“. Sve je počelo od Ljubinke Bobić, a nastavilo se preko nezaboravnog Miodraga Petrovića Čkalje, Taška Načića, Olgice Stanisavljević, Bate Paskaljevića, Radmile Savićević, Milana Puzića, Đuze Stoiljkovića...
Stazama slavnih prethodnika potom su krenule mlađe generacije, stasale u kruševačkom pozorištu, predvođene braćom Sergejom i Banetom Trifunovićem, Vojinom Ćetkovićem, Natašom Šolak, Markom Živićem... Specifični duh grada u kojem je rođena, uprkos ekstremnom talentu i interesovanju koje je iskazivala prema sportu, uzeo je pod svoje i Natašu Marković, koja poslednjih godina daje značajan doprinos dugovečnosti kruševačkog glumačkog fenomena. Posle beogradske pozorišne publike, pažnju šire javnosti na sebe je skrenula u filmovima „Ringeraja“, „Sivi kamion crvene boje“ i „Sedam i po“, da bi pravu slavu stekla u veoma popularnim TV serijalima „Lisice“ i „Ono kao ljubav“.
- Kruševac je divan grad za odrastanje. Miran je, ali možeš biti veoma aktivan ako želiš. Uporedo s osnovnom, išla sam i u muzičku školu. Taj deo odrastanja pamtim kao najlepši. Moji sugrađani su ljudi puni duha, vole da se šale kako na svoj, tako i na tuđi račun, pa verovatno u toj činjenici leži deo objašnjenja zašto smo tako talentovani za glumu - kaže Nataša Marković na početku razgovora za MOZZART Sport.
Kako je ljubav prema glumi pobedila?
- Moram da otkrijem kako je moja prva želja bila da kad porastem postanem kasirka. Kao devojčica bila sam potpuno oduševljena kasama sa onim velikim dugmićima, a-ha-ha... I onda, u drugoj godini srednje škole donela sam odluku da postanem glumica. Otišla sam u Beograd na prijemni, s čvrstom namerom da pokušam ponovo ukoliko mi taj prvi izlazak pred komisiju ne bude uspešan. Srećom, uspela sam odmah.
Sudbina te u jednom trenutku stavila pred izbor, ali muzika, u profesionalnom smislu, ipak nije prestala da bude aktivni deo tvog života.
- Da, imala sam tu vrstu sreće da glumu povežem s muzičkim talentom. Igram u tri predstave u kojima baš uživam dok pevam i sviram. Prva je „Mala sirena“ u pozoristu „Duško Radović“, druga je „Nesvrstana strana muzike“ u „Zvezdara teatru“, a treća „Jadnici“ u „Madlenijanumu“.
Jesi li pred završetak Akademije, s obzirom na veliku konkurenciju koja vlada na tržištu, brinula hoće li biti posla za tebe?
- Moja generacija završila je fakultet 1997. godine, u vreme velike krize u Srbiji. Veoma malo se snimalo, a ni pozorišna produkcija nije bila velika kao sada. Počeci nam stoga nisu bili nimalo laki. Napravili smo pravi potez osnivanjem pozorišne trupe „Torpedo“. Radili smo zanimljive predstave i s njima nastupali po Evropi. Na taj način smo imali kontakt s pozorištima u okruženju.
Uz tvoje ime vezuju se pridevi ambiciozna, energična, vredna, komunikativna, nekonvecionalna, vedra... Smatraš li da si upravo takvim senzibilitetom na početku karijere skrenula pažnju pozorišnih i filmskih reditelja na sebe?
- Svako ima svoj put. Moja dobitna kombinacija glasi: „Rad, plus faktor sreće“. Veoma volim posao kojim se bavim. Karakter i radost života dobijate rođenjem i na tome možete samo da zahvalite genima. Život je dugačak, svako od nas ima plodne i manje plodne intervale. Samo treba egzistirati u skladu s tim zakonom.

U kojoj meri si seriju „Ono kao ljubav“ doživela kao svojevrstan nastavak „Lisica“?
- Pozorište, nažalost, prati manji deo gledalaca nego televiziju, koja je jednostavno dostupnija široj publici. Te dve serije u kojima sam igrala imaju jednu zajedničku stvar: obe se bave životima gradskih likova i njihovim problemima. U žanru su drugačije. „Ono kao ljubav“ je romantična komedija, dok su „Lisice“ dramedi.
U čijoj koži si se lepše osećala - Branke ili Mime?
- Rado sam se bavila obema junakinjama, jer kad odlučim da igram ponuđenu ulogu, prionem na posao.
Verovatno si u startu verovala u uspeh serije „Ono kao ljubav“, s obzirom na sjajnu glumačku podelu?
- Serija je imala odličan rejting. Očito da je publika volela da je gleda. Mi smo se na snimanju sjajno provodili, cilj je bio da se što bolje zabavljamo u nadi da će publika to prepoznati.
Da li si bila iznenađena kako su gosti naturščici, u liku poznatih javnih ličnosti, glumili sami sebe?
- Snimala sam s Jankom Tipsarevićem, a za kvalitet njegove glume bio je zadužen Sergej Trifunovic koji je bio super „profesor“. Janko je bio samoironičan. Čak sam mu u jednom trenutku glume ugledala suze u očima. Mislim da su se svi naši gosti dobro provodili.
Od čega zavisi da li ćeš, kao što si jednom izjavila, na neku predstavu ili snimanje krenuti neizmerno srećna?
- Kad se dogodi dobra energija u ekipi, obično i proizvod bude kvalitetan. Volim da radim u pozitivnoj atmosferi, verovatno kao i svi ljudi na svetu. Ako jedni druge umaramo, ništa nećemo uraditi. Zbog toga se trudim da ono što ja ne volim ne radim drugima.
Šta je poslednje čime si oplemenila beogradsku pozorišnu scenu?
- Pre petnaestak dana, u Beogradskom dramskom pozorištu premijerno je izvedena predstava „Rekvijem“, koju je režirala Milica Kralj. To je priča o našim malim životima, kako jureći za senzacijama ne vidimo lepe, male i bitne stvari. A one su tu, na dohvat ruke!
Bije te glas svetskog putnika. Odakle nosiš najupečatljivije utiske i koju destinaciju imaš na nišanu?
- Volim da putujem u zemlje čija je kultura daleko od naše. U Indiji imate utisak da je pozorište u svakoj ulici. Ljudi izgledaju kao da su postavljeni u neki mizanscen. Kuhinja im je prste da poližeš! Crna ili subsaharska Afrika prži čovekove iluzije o životu. Obećala sam sebi da ću u nekom trenutku života jedno vreme provesti u Argentini, tačnije u Buenos Ajresu. Svet je čarobno mesto, puno različitosti i iznenađenja. Golica maštu i budi znatiželju. Živeo svet!
Na koji način obično provodiš slobodno vreme? Skokneš li s vremena na vreme do Kruševca kako bi napunila baterije?
- Volim da idem u pozorište, bioskop, na koncerte i izložbe. Radujem se vremenu provedenom s prijateljima. Naša prestonica je puna sadržaja za svačiji ukus. Kad imam nekoliko slobodnih dana, odem do rodnog grada, gde mi živi porodica. To mi dođe kao mini-putovanje. Izmestim se iz Beograda da bih ga se ponovo uželela. Zgodno je otići i vratiti se. Kruševac je kudikamo mirniji i sporiji od metropole. Nema stresa i žurbe, barem ne za mene, jer tamo ne radim.
Imaš li omiljena mesta za izlaske?
- Ne volim da robujem mestima. U tom smislu nemam svoj kafić. Jedino što u gradu postoji nekoliko restorana u kojima volim da jedem.
Šta bi gostima iz inostranstva koji prvi put dolaze u Beograd obavezno pokazala?
- Otišli bismo prvo na Dorćolski kej, gde bismo popili piće, posle čega bi usledila šetnja Kalemegdanom, Knez Mihajlovom i Skadarlijom. Pokazala bih im zgrade parlamenta i skupštine. Obilazak Taša i piće u „Poslednjoj šansi“ se podrazumevaju, kao i obilazak „silikonske doline“. Organizovala bih izlet na Košutnjak, posle čega bi na red došao Zemunski kej. Novi Beograd, Senjak i Dedinje razgledali bismo iz automobila, uz obavezno pokazivanje zgrada srušenih tokom NATO bombardovanja. Eventualne izložbe i koncerte sigurno ne bismo propustili.
Postoje li stvari koje bi odmah promenila kada bi nekim slučajem postala gradonačelnica?
- Izmestila bih autobusku i železničku stanicu. Karađorđeva je lepa ulica, s predivnim starim zgradama koje od kamiona koji tuda prolaze izgledaju prljavo. Uverena sam da bi tako i taj deo reke dobio još više na atraktivnosti.
Kakav stav imaš prema takozvanoj „žutoj štampi“?
- Pa... Kakav bi stav o žutoj štampi mogla da ima osoba koja se bavi javnim poslom?! Ponekad nešto napišu o meni što je neistina, ponekad i dopišu intervju, bez da vas obaveste.
Da li si u mladosti pokazivala interesovanje za sport?
- Jesam, i to u tolikoj meri da sam pred kraj osmog razreda kovala planove o profesionalnom bavljenju košarkom. Na moju žalost, kruševački ženski košarkaški klub u tom periodu nije bio aktivan. Košarka je možda bila moja najveća strast. Trenirala sam i plivanje, imam čak nekoliko osvojenih medalja u prsnom stilu. Bavila sam se gimnastikom, skakala uvis i posedovala sjajnu odbojkašku tehniku. Obožavala sam sport, posebno kolektivni... Svašta nešto mi je išlo od ruke.
Stižeš li pored brojnih obaveza da se rekreativno baviš sportom?
- Grupni sportovi su otpali iz kombinacije, pa sam se preorijentisala na tenis, koji mi je jednostavan za organizaciju. Postala sam neviđeni fan tenisa, uživala sam na prvom ATP turniru na Dorćolu. Visila sam na tribinama kad god sam mogla. Mislim da jedno sedište na centralnom turniru mogu da nazovu po meni, a-ha-ha... To je stvarno bio praznik za oči. Bilo bi lepo da imamo i WTA turnir. E tako nešto tek ne bih propustila.
Jesi li simpatizer Crvene zvezde ili Partizana, da li odgledaš poneku fudbalsku ili košarkašku utakmicu s tribina?
- Uvek Partizan! Gledala sam nekoliko derbija u Pioniru. Jednom sam bila s bivšim dečkom koji je navijao za Zvezdu. Sedela sam na tribini gde su zvezdaši i vatreno bodrila Partizan. U jednom trenutku me upozorio kako moje ponašanje nije najbezbednije i da bi trebalo da se konsolidujem. Partizan je pobedio.
Pratiš li aktuelne rijaliti programe i kakvo mišljenje imaš o njima?
- Kad imam vremena, bacim pogled. To mi je OK, međutim, ne bih volela da sam deo toga. Ne volim voajerisanje moje svakodnevicu.

FUTURISTIČKA KAMBODŽA

Dugo je Nataša sređivala utiske, pošto se pre nekoliko meseci vratila s poslednjeg putovanja koje je sebi priuštila.
- Bila sam u Kambodži. Ankor Vat je najveći kompleks hramova na svetu i za mene jedno od najlepših mesta na planeti. Neverovatno je to što se tamo osećate kao u nekom futurističkom filmu, a ljudi su pre hiljadu godina to izgradili. Džungla pojedine hramove drži u životu svojim korenjem koje je obuhvatilo neke od najatraktivnijih građevina. Potom smo obišli Polja smrti, gde su Crveni Kmeri pobili nekoliko miliona ljudi tokom četvorogodišnjeg maoističkog ludila. Stanovnici Pnom Pena uveče vole da provode vreme s prijateljima, u nekom od mnogobrojnih restorana pored reke, uživajući u zvucima lokalne muzike.

U HOLIVUD PREKO HOLANDIJE

Posle jednog međunarodnog filmskog iskustva, naša sagovornica shvatila JE kako Dunavom i Savom treba da protekne još mnogo vode pre nego što Srbija postane „dosadna zemlja“.
- Holanđani nisu mogli da pronađu inspiraciju kod kuće, pa su pre godinu dana došli u Beograd radi snimanja kratkog filma. Odradila sam svoj deo posla ne nadajući se bilo kakvim priznanjima. Ispostavilo se da je taj film nagrađen u njihovoj domovini tako što je bio holandski kandidat za Oskara u konkurenciji kratkog igranog fima. Oskar na kraju nismo dobili, ali smo ipak bili kandidati – strpljivo Nataša krči put ka Holivudu.

ČAST MI JE DA IGRAM U POZORIŠTANCETU PUŽ

U svakoj prilici Nataša Marković ističe da „Pozorištance Puž“ uživa poseban status u njenom srcu...
- Branko Milićević Kockica i Caca Aleksić su institucija za sebe... Uvek se obradujem kad me pozovu. Čast je raditi u tom pozorištu. Tamo je uvek veselo na predstavama, iako se igraju dve ili tri dnevno. Nekako u tom ambijentu imate utisak kao da ste došli kod Branka i Cace kući u goste. Za to vreme, pored dece, uživaju i roditelji, jer kad Branko piše, misli na sve u publici. U poslednjem vikendu raspusta, na repertoaru je premijera adaptirane verzije bajke Zlatokosa.
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Čet Jan 13, 2011 1:07 am

Bijanka Haudenajt, direktorka korporativnih poslova "Plaza Centers Serbia" - Kad život ponudi limun napravi limunadu



Odrasla je i školovala se u Namibiji, državi na obali Atlantskog okeana, karijeru marketing menadžera gradila u susednoj Angoli radeći za "Motorolu", a onda su je privatni razlozi odveli u Izrael. Kao devojčica mislila je da će živeti na farmi gde je provela detinjstvo, a danas sa porodicom stanuje na Dedinju i rukovodi projektima multinacionalne kompanije "Plaza Centers". Kada je decembra 2007. godine stigla u Beograd, Bijanku Haudenajt dočekao je sneg, gužva u saobraćaju i temperaturna razlika od nekoliko desetina stepeni. Bio je to njen prvi kontakt sa evropskim kontinentom.
- Sve je bilo drugačije u odnosu na sredinu iz koje dolazim. Pustinjski pesak zamenile su snežne pahulje, velike zgrade i prometne ulice. Moram da priznam da sam na trenutak bila preplašena. Već drugi dan po dolasku kola su mi se zaglavila u snegu i tada mi je nekoliko ljudi priteklo u pomoć. Mislim da je to bilo pravo upoznavanje sa Srbijom i njenim narodom, jer sam imala osećaj da sam dobrodošla i da ću ovde provesti divno vreme. To osećanje traje više od 2 godine i nadam se da ću što duže ostati u Beogradu - kaže na početku razgovora za "eKapiju" Bjanka Haudenajt, direktorka korporativnih poslova u "Plaza Centers Serbia".

Sa obale Atlantskog okeana do Dedinja

Bijankina porodica je pre više od dva veka iz Evrope došla u južnu Afriku, majka je poreklom iz Nemačke, a otac iz Holandije.
- Odrasla sam na velikoj farmi, usred nedođije, gde smo pomoću generatora proizvodili struju, vodu grejali u kazanu, a hranu često nabavljali u lovu. Društvo su mi pravili starija sestra i dva polubrata. Nisam ni sanjala da ću jednog dana doći u Evropu i raditi za kompaniju kao što je "Plaza".
Bijanka je završila studije marketinga u rodnoj Namibiji, a školovanje je bilo slično britanskom sistemu obrazovanja. Kaže da je oduvek privlačila prodaja i ideja da se neki proizvod predstavi na najbolji način. Ubrzo nakon završetka fakulteta Bijanki se ukazala prva velika prilika, a to je posao u kompaniji "Motorola" u Angoli. Njeni roditelji imaju malu porodičnu firmu koja posluje u sektoru turizma, ali Bijanka je želela da se oproba i na drugim poljima.
- Iako sam mislila da ću se pridružiti porodici u širenju biznisa, nisam oklevala kada je ponuda stigla od velike kompanije. Verujem u to da se život često naprosto desi i zato se treba opustiti i uživati u putovanju.
Bijanku je taj put odveo u Angolu. U kompaniji "Motorala" došla je do funkcije direktora marketinga i prodaje, što joj je, kaže, bila važna stepenica u kasnijem napredovanju.

Uspela sam

- Najveći zaokret, ali i izazov u karijeri bio je ulazak u tim "Plaze". Osim što svakoga dana učim nove stvari, imam priliku da pratim poslovanje kompanije u celoj Evropi, a dinamičnost posla svakodnevno obnavlja entuzijazam i predanost radu - priča Bijanka.
Kaže da nikada neće zaboraviti dan kada joj je prišao direktor "Plaze" i pohvalio njen dotadašnji rad.
- To mi je dosta značilo jer je "Plaza" ogromna kompanija, a neko je u tom trenutnku baš mene primetio i bio zadovoljan poslom koji obavljam.
Bijanka kaže da se zaljubila u Beograd, koji opisuje kao vedar grad, u kom se stranci osećaju kao kod svoje kuće. Naglašava da se ni jednog trenutka nije pokajala što je umesto Grčke, u koju je takođe mogla da ode sa "Plazom", izabrala Srbiju.
- Želela sam da budem deo tima koji će realizovati tri velika projekta u Srbiji. Sigurna sam da će centri u Kragujevu i Beogradu učiniti značajne promene na ovdašnjem tržištu šoping molova. "Plaza" je kompanija, koja zna da motiviše, nagradi i edukuje svoje zaposlene, jednostavnije divno mesto za razvoj u profesionalnom smislu. Takođe, dodatni izazov bilo je to što sam promenila sektor poslovanja jer sam iz telekomunikacija prešla u nekretnine - priča sagovornica "eKapije".
Kaže da je zbog prirode posla obišla skoro celu Srbiju i naglašava da bi trebalo što više investirati u turizam, zbog bezbroj mogućnosti koje zemlja ima.
- Najvažnije je da su ljudi druželjubivi, blagonakloni i solidarni. Oduševljena sam hranom, a pošto veoma volim mesto, moje omiljeno jelo je karađorđeva šnicla.
Od beogradskih izletišta izdvaja Adu Ciganliju, gde sa suprugom i trogodišnjom ćerkom provodi većinu slobodnog vremena. Tamo će, nada se, rado voditi i drugo dete, koje će na svet doneti krajem maja.
Kao devojčica je trenirala plivanje i odbojku, a danas uživa u rekreaciji u prirodi, planinarenju, šetnjama i posmatranju ptica.
- Nikada se nisam preterano ozbiljno bavila sportom, posebno iz razloga što u Namibiji i nemate mnogo mogućnosti. Najviše volim da pronađem neku usamljenu planinu ili samo uzvišicu, savladam je, popnem se na vrh i viknem - Uspela sam!

Carpe diem

- Vlasnik "Plaza Centra" trudi se da svim zaposlenim prenese jednu veoma jednostavnu poruku - Mi volimo život. Mislim da je uspeo u zamisli da stvori pozitivnu atmosferu u kompaniji. Retko ćete sresti nekog radnika "Plaze" koji nije nasmejan i raspoložen. Smatram da je život veoma kratak i zato morate da uživate u svakom trenutku, bilo da ste na poslu ili van njega.
Bijanka kaže da je osnovna prednost rada u Srbiji što ljudi imaju dovoljno vremena za privatni život, jer se ne zadržavaju do kasno u kancelariji. Njene kolege je opisuju kao izuzetno odgovornu i predanu radu, a ona ističe da je prefekcionista, što je ujedno smatra svojom najvećom vrlinom i manom.
- Kada vodite projekat od nekoliko stotina miliona evra morate biti više nego sigurni da je sve odrađeno po planu. I to očekujem od zaposlenih, a ponekad znam i da preteram - priznaje Bijanka.
U poslu najviše ceni iskrenost, otvorenost i predanost radu.
- Veoma cenim kada neko prizna da određeni zadartak ne može da savlada i zatraži pomoć. To kažem svi svojim kolegama, a među zaposlenima postoji veoma jaka solidarnost.
Bijanka kaže da se nada da će tržni centar u Kragujevcu najverovatnije biti završen do 2012. godine, dok objekat na mestu bivšeg saveznog MUP-a i centar u Višnjici čekaju neophodnu dokumenatciju.
- Kao globalna kompanija koja je prisutna na nekoliko kontinenata možemo biti objektivni i slobodno reći da je Beograd, kao dvomilionska prestonica spreman za podjednako grandiozne investicije. Drago nam je što čujemo da je gradonačelnik Dragan Đilas dao inicijativu da se osnuje posebna radna grupa za pomoć i podršku investitorima. Svesni smo činjenice da će proći određeno vreme pre nego što se vide i konkretni rezultati. Kao stranom investitoru, izuzetno nam je važno da možemo da investiramo u stabilnu i pouzdanu zemlju, sa brzom i efikasnom administracijom koja nam omogućava da predvidimo ishod investicija. Srpsko tržište je itekako interesantno za nas, kao što je to pre nekoliko godina bila Rumunija ili Mađarska pre više od decenije. Želimo da ostanemo u ovoj zemlji i raspoloženi smo da prenesemo svoja znanja i iskustvo poslovanja - priča Bijanka.
Kompanija "Plaza" planira da u Srbiji investira oko 500 mil USD, a projekti će otvoriti čak 6.000 radnih mesta, od čega 4.500 samo u Beogradu.
- Izuzetno nam je bitno da nađemo ljude koji će se uklopiti u našu porodicu, koji će pripadati velikoj "Plaza" grupi. Bitno nam je znanje, ali i iskustvo.
Bijanka govori engleski, nemački, portugalski, afrikanski, a na srpskom za sada zna da naruči hranu i piće. Želja joj je da savlada i hibru.
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Čet Jan 13, 2011 1:16 am

Ana Popović
bluz gitaristkinja
Čuveni B. B. King mi je pričao o svojoj dijeti

[IMG]http://www.ekapija.com/dokumenti/ana_popovic_210310.jpg[/IMG/
(Ana Popović)

Gospođice, vi razumete gitaru, rekao mi je čuveni bluz gitarista B. B. King prošle godine u Helsinkiju i pozvao me na razgovor posle koncerta u Ledenoj dvorani. Moj bend je nastupao pre njegovog i nekoliko minuta mi nije dao da odem s pozornice. Dugo mi je pričao kako je nabavio novu dijetu i koliko ona utiče na njegovo zdravlje i liniju.
Bilo mu je važno da i ja saznam da banane isključivo treba jesti s određenom vrstom biljnog sirupa. B. B. King je jednostavan i emotivan čovek, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" Ana Popović, bluz gitaristkinja koja je napravila svetsku karijeru.
Kasnije sam bila u publici na jednom od njegovih nastupa i neko iz publike je prišao pozornici i rekao: "Ovo je dosadno." On je posle pedeset godina karijere prekinuo koncert i vidno potresen nas pitao: "Pobogu, da li vam je stvarno dosadno?"

Badi Gaj

Dva puta sam zajedno sa bendom bila gost legendarnog Badija Gaja u njegovom klubu. Nije izdržao i oba puta je izašao na pozornicu da svira sa mnom. Tada mi se celi život motao pred očima jer sam pokušavala da ostanem pribrana iako mi je u glavi zvonilo pitanje – kako sam stigla do ovog momenta? On je publici rekao da zna za moju muziku odavno i da mu je zadovoljstvo da takvi majstori bluza sviraju u njegovom klubu. Bila sam srećna što i dalje stojim na nogama.

Bicikl

Moja mama Vesna je odrasla na Senjaku, tata Milutin na Zvezdari. Rođeni Beograđani. Kad su se venčali, mama se preselila na Zvezdaru gde me je 1976. godine rodila. Moji roditelji su obožavali kampovanje i čim bi leto sinulo, oni su podizali naš šator na različitim mestima duž jugoslovenske, italijanske, grčke… obale. Pre nego što sam krenula u školu jedino od bicikla niko nije mogao da me odvoji. Gde ja, tu i on. Čim bismo se raskomotili u nekom kampu, ja sam sedala na bicikl, vozikala se naokolo i nikada nisam umela da se vratim pred naš šator. Pravac i orijentacija za mene nisu postojali.

Takva sam se rodila

Među prvim rečima koje je moja pet godina mlađa sestra Maja izgovarala bile su "Ana ne ugubiš". Nije još napunila dve godine kada sam u Italiji ozbiljno zabrinula roditelje. Nisam se vratila pre mraka i ko zna gde bih završila da se slučajno nisam dovezla do prijavnice i počela da plačem. Roditelji su me tu pronašli i tada smo se dogovorili da kad god se izgubim u kampu pitam nekog gde je prijavnica. Mama me je mnogo grdila zbog moje dezorijentacije, ali je pre par godina shvatila da sam se takva rodila. U Amsterdamu u kojem već dugo živim ušle smo u radnju i posle toga nisam znala da li je put do kuće levo ili desno.

Tatin bend

Tek što sam krenula u osnovnu školu, fascinirao me je bend mog oca koji je često svirao bluz. Njima je muzika bila hobi i uživanje. Naša dnevna soba na jedanaestom spratu zgrade u kojoj smo stanovali često se pretvarala u bluzerski klub u kojem je tata Milutin satima improvizovao sa svojim prijateljima. Mama je spremala klopu i oko ponoći su ona i Maja odlazile na spavanje, dok sam ja širom otvorenih očiju zurila u bend i slušala. Tata je profesionalno radio ofset pripremu za štampu, ali je obožavao bluz i često bio nezamenjiv DJ na žurkama u našoj kući. Stalno mi je puštao ploče iz svoje fenomenalne kolekcije.

Prvi rif

Za deveti rođendan dobila sam klavijaturu i puno vremena provela nad njom, ali nikako nisam mogla da zamislim sebe kao pijanistkinju. Milutin mi je u ruke tada dao akustičnu gitaru i opet nisam uživala u tihoj muzici koju sam stvarala. Kada sam "pustila" prvi rif na električnoj gitari, prepoznala sam sebe kao muzičara.

Časovi kod Točka

Otac mi je rekao da neće da me uči da sviram gitaru jer veštinu treba da "skinem" od pravog majstora. Prijavio me je na kurs sviranja rok gitare koji se održavao u prostorijama Narodnog univerziteta "Božidar Adžija", a majstor se zvao Radomir Mihajlović Točak. Bilo nas je dvadeset na tom kursu i fenomenalno je zvučalo kada bismo svi zajedno sa Točkom svirali neki rokenrol. Posle nekoliko meseci Točak je izdvojio nas četvoro iz te grupe i jednom nedeljno nas u svojoj kući podučavao sviranju džez gitare. Bilo je fenomenalno. Na tim časovima sam naučila postojanost u sviranju i modele džez improvizacija. Posle toga sam godinu dana provela u prestižnoj Muzičkoj školi "Stanković".

Slikarka?

U pubertetu bukvalno nisam spavala zbog umetnosti. U Desetoj beogradskoj gimnaziji sam bila odličan đak, pohađala dodatne časove engleskog jezika, svirala gitaru i spremala prijemni ispit za Likovnu akademiju u Beogradu. U tom momentu sebe sam u budućnosti videla jedino kao slikarku. Posle mature upisala sam Višu likovnu školu i u roku je završila.

Prvo pa raspad

Spremala sam se da proslavim devetnaesti rođendan kada nas je neki očev prijatelj pozvao da sviramo u beogradskom naselju Borča. Publika nije bila preterano zainteresovana za našu muziku, ali sam ja u Borči upoznala odličnog gitaristu Radeta i njegovu super ekipu koja je bila u hipi fazonu. Odmah smo oformili bend i vežbali godinu dana. Moj poznanik je tada bio menadžer u jednom beogradskom klubu i došao je u garažu gde smo vežbali, čuo nas i kratko prokomentarisao: "Vi ste preglasni za mene". Bend nam se sutradan raspao jer je mišljenje mog poznanika bilo razarajuće za sujetu bas gitariste i bubnjara.

Probili turbo folk

Pogrešili su jer smo Rade i ja s novim muzičarima oformili bend Haš koji je za nekoliko nedelja stigao do relevantnih top-lista. Naša muzika je izazvala ogromnu pažnju medija u momentu kada se početkom devedesetih godina u Srbiji uspostavila turbo folk ikonografija i ideologija. Sve televizije su uradile intervjue s nama.

Najbolji koncert

Bili smo mnogo srećni kada smo s menadžerom beogradskog kluba "Voks" ugovorili nastup benda Haš. Stari kombi nam je bio natovaren ozvučenjem i instrumentima. Nasred prometne raskrsnice u centru grada kombi je stao i nije bilo načina da ga pokrenemo. Napravili smo saobraćajnu pometnju u centru Beograda, vreme je prolazilo i bila sam sigurna da od naše svirke u "Voksu" nema ništa. Na kraju nas je neki tatin drugar zajedno s ozvučenjem i instrumentima potrpao u svoj auto i prevezao do kluba. Bilo je dva ujutru i već sam počela da se izvinjavam menadžeru "Voksa" kada mi je on prstom pokazao gomilu ljudi koji su i dalje čekali da započnemo svirku. Retko kada u karijeri sam bila toliko motivisana da odsviram najbolji koncert u životu kao tada u "Voksu". Uživali smo i mi i publika. Posle tog nastupa dobili smo stalni angažman petkom uveče u "Voksu".

Holandija

Moji roditelji su imali familiju u Holandiji i putovanje do Amsterdama su uvek doživljavali kao priliku da spreme poseban zabavni i obrazovni program za sestru i mene. Nijednom istim drumom nismo stigli u Holandiju. Uvek je bilo mesta koje nismo obišli a koja su u istorijskom ili nekom drugom kontekstu zanimljiva i važna. Kada sam videla katedralu u Kelnu, imala sam osećaj da sam junakinja neke bajke. Milutin i Vesna su želeli da sestra i ja postanemo svetski ljudi.

Dobra odluka

Kada sam diplomirala na Višoj likovnoj školi u Beogradu, dobila sam stipendiju za nastavak studija grafičkog dizajna u Holandiji. Na poleđini njihove pozivnice bio je spisak svih fakulteta u Holandiji. Videla sam adresu Muzičke akademije i odmah im poslala snimke nastupa s mojim bendom Haš i neke moje solo odsvirane instrumentale. Pozvali su me na pretpripremnu godinu i potpuno mi usmerili život zauvek. Odlučila sam se da mnogo rizikujem u životu. Vratila sam stipendiju za studije grafičkog dizajna i krenula u neizvesnost pripremanja prijemnog ispita na Muzičku akademiju. Prilično kasno, tek u dvadeset i drugoj godini, odlučila sam da se ozbiljno posvetim muzici. Bend Haš je za mene bio lep i inspirativan hobi.

Samo bend

Na početku studija nisam želela da čekam na svoju karijeru u muzičkoj industriji. Pisala sam pesme i želela da postanem zvezda. Sve to se nije nimalo dopalo mnogim profesorima sa Muzičke akademije, ali ja sam želela od škole da uzmem ono što meni treba, a ne da mi škola oduzme energiju za pozornicu. Nije me interesovalo da postanem džez gitaristkinja i da u zadatim okvirima vežbam u tišini svoje sobe. Mene je uvek privlačio nastup pred publikom i nikada u životu nisam želela da odustanem od sviranja u bendu. Kada sam shvatila da suviše sviram note radi nota, a ne radi publike, prekinula sam studije na drugoj godini muzičke akademije i usred Holandije oformila bend. Bila sam bez konkretnog plana. Imala sam samo ambiciju.

Poslednji gulden

Nekoliko meseci posle toga kišovito jutro me je zateklo u stanu bez para za kiriju i hranu. Dala sam sebi rok od četrdeset osam sati, u suprotnom, bila sam blizu odluke da sve napustim i vratim se u Beograd. Adrenalin mi nije dao da spavam i bila sam pred psihološkom kapitulacijom kada je zazvonio telefon. Čula sam glas muzičara Toše Todorovića koji mi je rekao da mu je novinar Vojislav Pantić pričao o nekoj talentovanoj bluz gitaristkinji koja živi u Holandiji. Pitao me je da li hoću da budem specijalni gost na njegovom koncertu u Nemačkoj i ja sam bukvalno poslednji gulden dala za voznu kartu do Nemačke.

Amerika

Tamo sam pre koncerta Tošeta Todorovića prodavala diskove s muzikom svog benda i uspela da zaradim hiljadu i dve stotine guldena. Neko mi je poslao znak da ne brinem i da verujem u svoju muzičku karijeru. Posle dva meseca, dogodila mi s slična situacija. Opet sam imala nula guldena na računu, ali ovog puta sticajem okolnosti završila sam na bini s Bernardom Alisonom. Posle nedelju dana on je poslao disk Haša u SAD i dobila sam poziv od menadžmenta izdavačke kuće „Raf rekords“ za pregovore oko snimanja albuma za američko tržište.

Blef u Memfisu

Otišla sam u Memfis gde je sedište „Raf rekordsa“ i na prvom sastanku lagala sam prvog čoveka poznate izdavačke kuće. Kazala sam mu da imam druge opcije za snimanje albuma u SAD. Bio je to blef na koji je on naseo i pristao na sve moje uslove koji su podrazumevali brojne nastupe po Americi. Bila sam uverljiva u komunikaciji s menadžerima "Ruf rekordsa". Kad sam počela da sviram sa bendom po SAD, činilo mi se kao da sam konačno došla kući. Imala sam utisak da sam sve to proživela u prethodnom životu. Prepoznavala sam sve njihove načine sviranja, gestikulacije, čak i sleng. Tata Milutin je kriv za to jer čim sam postala svesna sebe, bluz je za mene bio podrazumevajući zvuk za ceo život.

Američki san

U proleće 2002. godine, pre nego što se moj prvi album za američko tržište našao u prodaji, svirala sam sa svojim bendom na nekom festivalu u državi Njujork. Posle našeg nastupa promenila su se još dva benda na pozornici, a mi smo još potpisivali albume ljudima iz publike. Nisam mogla da verujem da smo ostali skoro tri sata posle koncerta da bismo razgovarali s publikom. Tada sam znala da živim svoj američki san i da pripadam sceni na kojoj nastupam.

Porodica

Veoma uživam kao mama dvogodišnjeg Luke kojeg sam dobila iz veze sa svojim verenikom Markusom. Živimo u Amsterdamu i srećna okolnost je da centar za rekreaciju koji se nalazi preko puta naše kuće u svom sklopu sadrži i obdanište. Odvedem Luku tamo i pet puta nedeljno od devet do jedanaest pre podne održavam kondiciju koja mi je potrebna za koncerte. Obožavam plivanje. Markus bukira moje koncerte i brine se o Luki kad nismo svi zajedno na turnejama mog benda. Kada sina vodim na turneju, onda organizatori moraju da naprave takav raspored gostovanja da je najdalja udaljenost između dva grada tri sata vožnje automobilom. Od kada je Luka u mom životu sve brže i koncentrisanije radim. Ceo album sam napisala dok on spava.

Lična karta

Ana Popović je rođena u Beogradu u porodici koja je bluz koncerte održavala u dnevnoj sobi porodičnog stana. Diplomirala je Višu likovnu školu u Beogradu i bila lider grupe Hush. Nastavila je školovanje na Muzičkoj akademiji u Holandiji, ali je prednost dala koncertnim nastupima. Spletom okolnosti stiže u Memfis gde je za izdavačku kuću "Ruf rekords" snimila prvi album za američko tržište. Nastupala je sa legendarnim bluz gitaristom B. B. Kingom i ima veoma uspešnu karijeru u SAD. Živi s verenikom Markusom u Amsterdamu i ima s njim dvogodišnjeg sina Luku.
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Čet Jan 13, 2011 1:17 am

Dušica Spasić, voditeljka RTS
barbika sa stavom



Najmlađe TV lice koje je vodilo Drugi dnevnik RTS-a sazrelo je pre vremena tokom onog čudnog i opasnog vremena, zahvaljujući i tome što je njena generacija bila uskraćena za mnoge stvari. Upoznali smo je kao 22-godišnjakinju, na način koji nam je svesno servirala, ne krijući emocije i karakter
Nije postala manekenka top-klase samo zato što nije viša za nekoliko centimetara. Ali priroda se revanširala Dušici Spasić, popularnoj voditeljki Jutarnjeg programa RTS-a, tako što joj je osim lica „barbike“ darovala i veoma prijatnu boju glasa. Već posle prvih pojavljivanja pred kamerama državne televizije, gledaoci su je nazvali srpskom verzijom Grejs Keli. Pre svega zbog lepote, a onda i odmerenosti i stila koji su iz emisije u emisiju postajali njen zaštitni znak.
Na početku razgovora za MOZZART Sport, Dušica se vratila u dane detinjstva i vreme brzog sazrevanja njene generacije...
- Odrasla sam na Novom Beogradu, u blokovima, gde sam provela maltene ceo život. Tu sam išla i u vrtić i u osnovnu školu, taj kraj obeležio je moje detinjstvo. Odrastala sam u ono čudno i pomalo opasno vreme… Nekoliko tadašnjih generacija, uključujući i moju, sazrelo je pre vremena pošto smo bili uskraćeni za mnoge stvari. Ali bilo je i lepih dana pored reke Save, gde sam provela dosta vremena.
Jesi li tokom školovanja imala omiljene predmete i da li si pomišljala da ćeš jednog dana postati poznato televizijsko lice?
- Ljubav prema određenim predmetima se tokom godina menjala, ali matematika i srpski jezik su uvek bili među najdražim. Nikada nisam ni pomišljala da se bavim ovim poslom, desilo se sasvim slučajno. Želela sam da radim u turizmu i da budem vezana za stalna putovanja. Nekako je i ta želja brzo nestala.
A kako se pojavila želja za radom na televiziji?
- Moj otac je video u novinama oglas za audiciju na RTS-u i predložio mi da se prijavim. Prvo što sam rekla bilo je da neću da idem da se sramotim, jer sam verovala da je sve to namešteno, da je u pitanju farsa čiji je kraj dobro utvrđen i poznat. Otišla sam maltene da bih to dokazala, međutim, nisam bila u pravu. Kroz sve krugove audicije išla sam bez opterećenja i nade.
U kom trenutku si ipak pomislila da ćeš dobiti posao?
- Kad su me pozvali u poslednji, peti krug, počela sam da razmišljam da je to stvarno moguće. Bila sam najmlađa, bez ikakvog iskustva, sve do kraja ubeđena da nemam šanse. Onda su izabrali nas dvadesetak.
Od koga si naučila prve televizijske lekcije i na koje sve načine si pekla zanat?
- Svi koji smo izabrani pohađali smo svakodnevna predavanja u Obrazovnom centru RTS-a, gde smo imali brojne predavače iz svih oblasti vezanih za televiziju. Bilo je predavanja iz novinarstva, kamere, produkcije, dikcije, montaže, šminke, istraživanja gledanosti… Tu sam naučila osnove i dobila sliku kako to otprilike funkcioniše u velikoj fabrici zvanoj televizija. Naravno, u praksi je to izgledalo malo drugačije. Posle sedam meseci mnogi od nas bili su angažovani da nešto rade, a ja sam počela u redakciji Satelitskog programa, gde sam provela pola godine. Zatim je usledio rad u Informativnom programu, gde sam naučila najviše o poslu. Tu sam se, naime, srela s velikim profesionalcima u poslu od kojih je bilo najbolje „krasti“ zanat.

Koliko si ponosna na činjenicu da još uvek držiš rekord kao voditeljka koja je u 22. godini života vodila Dnevnik?
- Ponosna sam na sve vreme provedeno u toj redakciji, zato što je to životno iskustvo i mesto gde se mnogo nauči. Dnevnik sam radila veoma mlada, mada mi iz ove perspektive izgleda čudno koliko sam hrabrosti tada imala.
Postoji li verovatnoća da ti neko u doglednoj budućnosti oduzme tu laskavu titulu?
- Zašto da ne. Sve je više mladih i obrazovanih ljudi koji žele da uče o radu na televiziji.
Koliko ti je trebalo vremena da bi se privikla na bitno drugačiju programsku formu, kakav je Jutarnji program?
- Brzo sam se prilagodila jer sam i taj posao shvatila ozbiljno, što Jutarnji program i jeste. Tri sata živog programa podložnog stalnim promenama jeste naporan i zahtevan posao, ali sve se nauči.
U kojoj meri treba da poseduješ glumačke kvalitete da bi se u cik zore, nasmejana i s mnogo elana obratila naciji? Ili ti uopšte ne predstavlja problem ustajanje u četiri sata ujutru?
- Po mom mišljenju, „glumci“ ne uspevaju na televiziji zato što je prirodno ponašanje mnogo prihvatljivije. Treba biti ono što jesi, prirodna osoba s dušom koja zna da pokaže svoje emocije i karakter. Čovek, kao i svi drugi…
Kada počinješ pripreme za emisiju i šta one sve podrazumevaju?
- Petkom se održava kolegijum, na kojem se daju predlozi za emisiju i prave okviri. Posle toga se pravi košuljica i najave, pa je sve spremno za vikend. Naravno, eventualne izmene se podrazumevaju ukoliko situacija to zahteva.
U kom pravcu kuješ dalje profesionalne planove?
- Imam neke ideje, ali se nikad ne trudim da unapred nešto zamišljam. U tom slučaju planovi se obično izjalove.
Kao veoma prepoznatljivo TV lice, ljudi na javnim mestima te odmah primete. U kojim situacijama bi se odrekla bremena popularnosti?
- To je sastavni deo mog posla i mora da se prihvati. Jednostavno, ne opterećujem se, ponašam se i dalje kao i uvek, na sebe ne gledam kao na nekoga koga znaju.
Na koji način voliš da provodiš slobodno vreme?
- Čitam knjige, gledam filmove, družim se s prijateljima i odmaram se. Sve zavisi od raspoloženja.
Imaš li omiljene kafiće i restorane za izlazak, šta obično naručuješ za piće i koja ti je omiljena kuhinja?
- Nemam omiljene kafiće i restorane. Uvek naručujem kafu i vodu, a kada je hrana u pitanju, volim strane kuhinje, nešto neobično, što ranije nisam probala.
Kad si u dobrom raspoloženju, kakvu muziku voliš da slušaš i imaš li pesme favorite?
- Nisam od onih osoba koje ne mogu bez muzike. Slušam sve što mi prija u datom trenutku, dok se pesme favoriti menjaju vremenom.
Zbog čega voliš Beograd, a šta je to što te u njemu izvodi iz takta?
- Tanka je linija između ljubavi i mržnje. Uglavnom ne mogu bez Beograda, mada ima perioda kada bih pobegla iz njega. Mnogo je stvari koje treba da se promene da bi grad bio ono što je nekada bio. Ipak, osnovni uzrok su ljudi, pošto oni čine jedan grad.
Pređimo na opuštenije teme. Jesi li bila talentovana za neki sport?
- Trenirala sam nekoliko sportova, samo sam bila veoma lenja da bih istrajala u nekom od njih.
Da li si pristalica Crvene zvezde ili Partizana i imaš li običaj da prošetaš do stadiona ili košarkaške hale?
- Na to pitanje uvek odgovaram tako što kažem da navijam za „naše“! Nikada nisam bila na fudbalskoj ili košarkaškoj utakmici.
S obzirom na posao koji radiš, verovatno moraš u određenoj meri da budeš u toku sa sportskim događanjima...
- O sportskim događajima se informišem putem novina i televizije jer smatram da je neophodno znati osnove. O nekim meni zanimljivijim i privlačnijim sportovima znam više, o nekim drugim manje. Ukoliko se desi da mi gostuje osoba iz oblasti koju ne poznajem tako dobro, trudim se da saznam unapred sve neophodne informacije.
Imaš li omiljene televizijske emisije i šta misliš o našim rijaliti programima?
- To su pre svega emisije pojedinih stranih kanala, reč je o zaista originalnim formama različitih sadržaja. Naše rijaliti programe ne bih da komentarišem.
Šta čitaš u poslednje vreme ?
- Trenutno čitam Erazmovu „Pohvalu ludosti“, koju ću sigurno pročitati još koji put.
Da li si skoro bila u bioskopu, koji se preko šoping molova polako vraćaju u modu?
- U bioskop sam išla i ranije, jer filmove obožavam. Na skoro završenom FEST-u sam odgledala veliki broj filmova, a nameravam da pogledam i one koje sam propustila. Ne ispratim, naravno, sve što je na repertoaru, ali ono što me zainteresuje obavezno gledam.
Jednom prilikom izjavila si da čak i kad vidiš zid ispred sebe, ideš kroz njega. Jesu li manje ili veće nepravde tokom vremena okrnjile tvoj borbeni duh ili si ostala ista?
- Idem kroz zid ukoliko to namerim. Ne uvek. Velike nepravde, moram da priznam, jesu ubile u meni malo borbenosti, međutim, trudim se da me ojačaju i daju još više snage.

ZA DVE GODINE 12 FRIZURA

Neko nije bio lenj, pa je izbrojao da je za dve godine Dušica Spasić imala 12 različitih frizura. Na pitanje da li možda sprema neko novo iznenađenje te vrste za gledaoce Javnog servisa, lakonski je odgovorila...
- To s frizurama bilo je sasvim slučajno, nisam planirala. Nikada unapred ne smislim nešto posebno, samo se desi u trenutku, tako da zasad nemam nikakvih ideja i namera.

BEOGRAĐANI NISU DOBRI VOZAČI

Dok su mnogi stanovnici prestonice užasnuti saobraćajnom gužvom, ima i onih koji tvrde da su Beograđani odlični vozači, pošto im, uz manja ili veća zakašnjenja, ipak polazi za rukom da iz tačke A stignu do tačke B. Dušica se ne slaže s ovom teorijom.
- Pitanje je na koji način se stiže. Ukoliko pogledate kako se vozi u nekim svetskim metropolama, shvatite koliko je loših vozača kod nas. Mnogo je psihički nestabilnih i bezobraznih, kao i onih koji jednostavno ne znaju da voze.
Kaficu pio: Milorad PLAZINIĆ
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Čet Jan 13, 2011 1:18 am

Svetlana Velmar - Janković, književnica - Svetionik srpskih duša



Svetlana Velmar - Janković je rođena je u Beogradu, tu je proživela svih svojih 77 godina, i njemu je posvetila neke od najlepših stranica ikada napisanih o ovom gradu. Studirala je francusku književnost i uporedo radila kao novinar u „Dečijoj štampi”, kasnije je bila urednik u časopisu „Književnost”i izdavačkoj kući „Prosveta”. Postala je (1989) nezavisni pisac i ustanovila biblioteku „Baština”, jednu od najvažnijih edicija u srpskom izdavaštvu druge polovine 20. veka. Novembra prošle godine izabrana je za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Već sa svojim književnim prvencem, romanom „Ožiljak” (1956), Svetlana Velmar - Janković je stekla ugled među znalcima i simpatije čitalaca, da bi njena kasnija dela – pre svega roman „Lagum”, kojim je zaslužila svetsku slavu, pa „Bezdno”, „Nigdina” i „Prozraci”, „Dorćol”, „Vračar” , „Glasovi”, zatim zbirke eseja „Savremenici”, „Ukletnici” i „Izabranici”, drame „Žezlo” i „Knez Mihailo”, molitve „Svetilnik” i prvi deo autobiografskog romana „Prozraci” – osvojila prvo domaću, onda i stranu javnost i, najzad, mnogobrojna priznanja. Pomenimo nagrade„Isidora Sekulić”, „Ivo Andrića”, „Meša Selimovića”, „Borisav Stanković”, NIN-ovu nagradu za „Bezdno” kao roman godine 1992. i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1992. „Knjiga za Marka” (1998), posvećena njenom unuku, ali namenjena i svim drugim radoznalim i pametnim dečacima i devojčicama dobila je nagrade „Neven” i „Politikin Zabavnik”.

* Ljubav prema rodnom gradu ste već utkali u svoja ranija dela, ali sad očekujemo na tu temu jedno sveobuhvatnije, na kojem, kako ste priznali, radite već osam godina: kratku istoriju Beograda pod nazivom „Kapija Balkana”.

–Beograd je čudo kojem se neprestano divim. Zato sam se i zapetljala u taj rad na knjizi, što treba da bude jedna kratka istorija Beograda. Ne smem više ni da pomenem reč „kratka”, jer je taj rad ispao dugačak, predugačak, pa vas molim da ga ne pominjemo dok ga, ako bog da, ne završim.

* Jedno vreme ste bili član Komisije za davanje naziva ulicama Beograda. Da li ste uspeli u onome radi čega ste se i prihvatili tog posla?

–Nisam uspela, zato sam i dala ostavku na to zvanje kojem sam se obradovala i kojim sam se ponosila. Bila sam okružena sjajnim saradnicima, stručnim i stvarno posvećenim Beogradu. Znalci – zaljubljenici. I danas sam im zahvalna što smo zajedno radili. Ali, i tada se, godine 2002, u naše odluke umešala i mešala politika i – razišli smo se, nažalost.

* Više puta ste rekli da se najbolje osećate uz Dunav, da je to vaš izvor energije, iscelitelj i podsticaj, da ste se zbog njega preselili sa Zvezdare na Novi Beograd.

–Dunav, tu predivnu reku, to najživlje tajanstvo koje gledamo a ne spoznajemo, zaista primam kao izvor energije, vrelo lekovitih podsticaja i svakovrsnog iscelenja. Snevam o svojoj knjizi o Dunavu odavno, i zamišljam je u pojedinostima, uživajući – ali se bojim da neću stići da je napišem. Uvek ostaje ono, najdraže, što ne dospemo da uradimo.

* Pregrmeli ste mnoge nemile udare sudbine: optužbe na račun vašeg oca (pisac Vladimir Velmar-Janković bio je član Vlade nacionalnog spasa Milana Nedića za vreme Drugog svetskog rata) i njegovo progonstvo, smrt prvog supruga, odlazak sina u Ameriku, narušeno zdravlje…

–Danas mislim da sam imala pretežak i, istovremeno, prelep život, samnogo iskušenja i gubitaka, ali i sa datom sposobnosti za doživljaje iradosti i sreće. Život koji sam proživela i koji sad živim osećam kaopoklon pod kojim se sve dublje savijam, i od patnje i od zahvalnostipred tim poklonom.

* Kojih se detalja iz detinjstva, mladosti, možda i vremena kad ste se bavili novinarstvom najradije sećate?

–Dobro pamćenje mi je darovano i taj dar sam u velikoj meri sačuvala, hvala bogu. Štošta sam od ličnog života umešala u fiktivne tokovemojih kazivanja, ništa nije sasvim isto kako je zapisano u mojim sećanjima, a ni sećanja nisu sasvim ista onakva kakva su bila ucrtana u nekoj stvarnosti, izvan zapamćenog. Uporedo sa „Kapijom Balkana” radim na knjizi „Prozraci 2”, i zato vam neću ispričati ono što još ni u jednoj objavljenoj knjizi nije zapisano – možda treba da to sačuvam za rukopis u nastajanju.

* Najstarijem unuku posvetili ste „Knjigu o Marku”, mlađima – Avi Mileni i blizancima Aleksi i Luki – „Očarane naočare”. Da li vam je lakše išlo pisanje za decu nego za odrasle?

–Doživljavam kao mnogo teže pisanje za decu, jer kad pišete za njih ne smete da ispustite nevidljivu nit istine koja mora da bude utkana u kazivanje. Istine koja je drugo lice iskrenosti. Deca se ne mogu prevariti lepim rečima bez pravog, spontanog zvuka istine. Bila bih zaista srećna ako bi mladi čitaoci mojih knjiga osetili ono što sam želela da im prenesem: svetlost ljubavi koja gori u svima nama, dotaknuta našim rođenjem. Mene je osvetlila ljubav moje majke.

* Šta mislite o angažovanju pisaca u dnevnoj politici? Kad je to opravdano i čak poželjno? Da li biste se vi toga prihvatili, u kojim okolnostima i pod kojim uslovima?

–Oduvek znam da nikako nisam spremna da učestvujem u političkim radnjama: ni spremna, niti sposobna. Pri tom sam uverena da pisci uvek, kad god kroče u politiku, izvuku deblji kraj. Politika i pisanje nisu srodni po delovanju ni u duhu ni u umu. Kad se dovedu u vezu, zapetljavaju se.

* U poslednje vreme se u javnosti mnogo govori, i za i protiv, privilegija „zaslužnim građanima” (istaknuti sportisti, umetnici, pisci…). Kakvo je o tome vaše mišljenje, s obzirom da ste se, pre tri godine, odrekli prava na nacionalnu penziju?

–Zasluge su važne i, verovatno, potrebne svim ljudima, ali je, takođe, važnoda budu pravedno dodeljene...samo što pravda nije uvek dostižna, zaista je sklona da prolazi svetom zavezanih očiju. Nema mnogo koristi od toga što se sve to oduvek zna.

* Pomenuli ste da vam prija engleski običaj popodnevnog ispijanja čaja. Sa kim najradije „ukrštate šolje” ?

–Otkako sam se izvukla iz teške bolesti, moj muž i ja ne pijemovečernji čaj, nažalost. Naše šolje kafe ispijamo samo ujutru, posle doručka, uživajući u zajednički provedenim trenucima.
Zimi ustajem i pre zore, kad sam zdrava, i vežbam jogu – to mi je dokazda sam dobro i da mogu da počnem da radim, a ako radim, pišem. A i šta
bih drugo radila u ranu zoru?

* Imate li neki životni moto, princip od kojeg nikad ne odustajete, filozofiju koja vam pomaže da budete to što jeste?

–U ranom detinjstvu otac me je naučio narodnoj poslovici koju uzimam, i sad, kao kredo: „Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra”. Ne znam da li sam, bar donekle, uspela da osvojim onu drugu od dve najveće zapovesti iz Jevanđelja po Mateju: „Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe”.

* Šta smatrate najvećim postignućem današnje Srbije, šta njenom najvećom manom? Šta biste, da možete, ovde najpre promenili?

–Srbija je danas politički oslobođena, ali je izgubila mnoge vrednosti, pre svega moralne i duhovne. Bojim se da su se pljačka i krađa toliko odomaćili u našoj državi da je poslednji čas da im se pokaže ko jepravi vlasnik – da je to običan narod koji hoće ono što svi narodi oduvek žele: spokojan život u miru, sa pravom na red i rad i na dobre uslove za podizanje potomstva.

U iskrivljenom ogledalu
* Da li pisci, domaći ili strani, imaju bilo kakvog uticaja na način razmišljanja i ponašanja današnjih mladih generacija u Srbiji?

–Strepim da nemaju, bar ne oni pisci koji nisu upućeni u načine razmišljanja novih mladih ljudi. U velikom sam gubitku jer, koliko primećujem, ni moj unuk Marko, sad, kao punoletan, nije raspoložen da me pusti da se približim njegovoj generaciji. Vrlo je osetljiv i, naravno, zna koliko ga volim, što ga ne sprečava da me vidi u iskrivljenom, smešnom ogledalu, kao damu iz jednog davno prevaziđenog vremena. Pri tom, ipak, pokazuje mnogo popustljivosti i razumevanja. Nije ni to malo!

Književni mezimci
*Vaš „Lagum” uvršten je među deset savremenih srpskih romana u ediciji „Sto slovenskih romana”. Da li je on Vaš „mezimac”?

– Mislim da mogu da izaberem, kako kažete, dva „mezimca” među svojom „književnom decom”(mada mi to vrlo teško pada, jer sam sa svom jednakom snagom vezana.): jedan je„Lagum”,drugi„Knjiga za Marka”. Sa „Lagumom”sam upoznala i iskusila najveću sumnju u svoje književne mogućnosti, radila sam više od dve decenije tu knjigu i imala četiri njene verzije, dok sam „Knjigu za Marka” isto duže pisala, sa prekidima, ali i sa velikom radošću, jer sam učila da pišem za decu uz veliku pomoć moga unuka Marka koji je počeo da mi stavlja primedbe, izuzetno korisne, od svoje pete godine.

Aleksandra Mijalković
napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz dodatka Magazin lista Politika od 14.03.2010
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Sub Jan 15, 2011 1:33 am

Vera Vlajčić
vlasnica i direktorka preduzeća "VV Čelik inženjering" u Beogradu
Najveća garancija za uspeh je rad


(Vera Vlajčić)

Preduzeće "VV Čelik inženjering" u Beogradu svoje korene vuče iz Opšte građevinske radnje "VV Čelik" osnovane 1996. godine. Primarna delatnost firme je bila izvođenje bravarskih radova na manjim građevinskim objektima, izrada vrata i prozora i ugradnja stepenišnih ograda.
- Vrednim radom tokom nestabilnih devedesetih godina, firma se ne samo održala, već je i ostvarila kontinuirani napredak, usvajanjem novih tehnoloških procesa i neprestanim usavršavanjem stručnog kadra. U minulim godinama, kroz firmu je prošlo više od 300 majstora, a oni najsposobniji i najvredniji su ostali i sada predstavljaju istinsku pokretačku snagu kojom se možemo ponositi. Vremenom smo napredovali i razvijali se, stičući poverenje brojnih klijenata širom zemlje. Svakom novom projektu smo prilazili sa entuzijazmom, željni da se oprobamo u svim oblastima primene čeličnih konstrukcija. Danas nudimo najbolja rešenja i kompletnu uslugu u projektovanju, konsaltingu i izgradnji objekata od čelika i čeličnih konstrukcija u visokogradnji, kaže Vera Vlajčić, vlasnica i direktorka preduzeća "VV Čelik inženjering" iz Beograda

Predstavite nam ukratko vaše preduzeće danas, šta čini okosnicu njegove poslovne aktivnosti danas?

- Danas se "VV Čelik inženjering" bavi projektovanjem, izradom i montažom čeličnih konstrukcija. Ne radimo temelje, ne radimo betone, niti se bavimo pokrivanjem krovova. Isključivo se bavimo konstrukcijama. To najbolje znamo da radimo i na tržištu smo po tome prepoznatljivi i traženi. Sposobni smo da radimo i složenije i zahtevnije konstrukcije, kao što je bio slučaj na "Audi" servisu u Beogradu. Ne radi se tu o običnoj čeličnoj konstrukciji kao kod uobičajenih hala, već o dosta zahtevnijem i komplikovanijem objektu.



Recite nam nešto više o vašoj proizvodnji čeličnih konstrukcija u Šimanovcima?

- Izradu metalnih konstrukcija obavljamo u našim pogonima u Šimanovcima, gde radi 70 zaposlenih. Imamo dve proizvodne hale koje smo sagradili 2006. godine. U njih smo preselili našu proizvodnju sa starih lokacija. U ovim halama se obavlja kompletan proces izrade konstrukcija.



Ako biste govorili o svojoj referenc-listi, koje biste objekte izdvojili?

- Mnogo smo objekata uradili i meni je sada teško da neki posebno izdvojim. Možemo pomenuti poslovnu zgradu preduzeća "ComTrade" na Novom Beogradu, brojne MAXI diskonte, sportsku halu Rekovac, filmske studije PINK-a u Šimanovcima. Radili smo i nekoliko specifičnih i zanimljivih objekata, kao sto su recimo dve pasarele u Kanjiži ili zgrada "Delta sporta" u Beogradu, Honda salon u Beogradu, TC Milenijum, TC u Balkanskoj ulici, VW salon i servis u Nišu .

Kako se nosite sa konkurencijom, ima li na tržištu još firmi koje se sličnim poslom bave?

- U ovom našem poslu nema velike konkurencije. Postoji još nekoliko firmi koje se u izvesnoj meri bave sličnim poslom. Oni nam nisu konkurencija u pravom smislu reči. Koristim priliku da preciznije kažem koje sve vrste usluga mi nudimo, da se tačno zna šta radimo. U popisu naših usluga su: izrada i montaža čeličnih konstrukcija svih vrsta po donetom projektu, kao i izrada projekata po porudžbini, zatim izrada i montaža čelične bravarije, čeličnih vrata, ograda, stepeništa, sečenje čeličnog lima uređajem za gasno sečenje MESSER svih oblika do debljine od 300 mm, te iznajmljivanje autodizalice.



Koji su osnovni principi poslovanja vašeg preduzeća, odnosno koje vrednosti stoje u temelju vaše poslovne politike?

- Trudimo sa da uvek ispoštujemo dogovorene rokove, da sve bude tačno i na vreme, onako kako je dogovoreno. Nisam navalentna pri naplati potraživanja, mada mi se to više puta obilo o glavu. Na radove koje izvodimo, nikada niko primedbi nije imao u pogledu kvaliteta. U našoj poslovnoj politici kvalitet je na prvom mestu. Ne radimo po principu "drži vodu dok majstori odu". Zahvaljujući svom ovakvom poslovnom ponašanju, imamo dugogodišnje poslovne partnere za koje smo radili brojne objekte.

U kom smeru će ići dalji razvoj vašeg preduzeća, odnosno šta kažu namere i planovi daljeg poslovanja?

- Mi radimo proširenje proizvodnih kapaciteta u Šimanovcima. To moramo da uradimo bez obzira na sve, jer trenutni obim posla to zahteva. Da li ćemo povećati broj zaposlenih još uvek nije izvesno, ali je svakako naše dugoročno opredeljenje - dalje investiranje u razvoj. Uprkos svim problemima i teškoćama, u Srbiji, mogu reći, ima dosta posla. Nažalost u ovome ima jedna loša vest - cela Srbija se seli u Beograd. Ovdašnji građevinci trljaju ruke, ali to nije dobro. U ostatku Srbije gotovo da se ništa ne gradi, sem nešto malo u Nišu i u Novom Sadu. Gro građevinske aktivnosti se odvija u Beogradu i u njemu je svakim danom sve više ljudi. Beograd za ovo nema, ni kapacitete, ni potrebnu infrastrukturu.

Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?

- Smatram da se žene u biznisu dosta dobro snalaze, uprkos tome što ih muškarci u biznisu ne vole da vide. Poslovne žene bi trebale više međusobno da sarađuju i da se više povezuju, bilo kroz svoja poslovna udruženja bilo na neki drugi način. Ja lično nikada nisam u poslu imala problema zato što sam žena. Ja sam odrasla i stasala u muškom okruženju, počev od gimnazije, preko fakulteta, do prvog zaposlenja. Samo sam, možda malo, na početku radne karijere osetila izvesnu netrpeljivost i nepoverenje muškaraca. Na ženu na gradilištu se gledalo po onoj poznatoj sentenci "žena na brodu". Ovakav odnos nije dugo trajao, odnosno svi su me na gradilištu vrlo brzo počeli ravnopravno da tretiraju i da me uvažavaju i poštuju. Kada se sada osvrnem na svoju dosadašnju radnu karijeru, mogu reći da nikada nisam imala problema i teškoća zato što sam radila u muškom građevinskom svetu. Hteli mi to da priznamo ili ne, građevinarstvo je ipak muški posao, bar više nego recimo tekstilna industrija, i u njemu je jako malo žena. Kada govorimo o osobinama žena i muškaraca u poslu, mislim da su muškarci mnogo sujetniji. Žene su u poslu mnogo tačnije, preciznije, pouzdanije, odgovornije. Malo su sitničavije od muškaraca, to je tačno, ali to uopšte nije loše za posao.

U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po vašem mišljenju, koji je vaš životni i radni moto koga se pridržavate?

- Životni i radni moto mi je da sve što hoću to i mogu, ali najveća garancija za uspeh je rad, i to veliki rad. Bitna stvar u poslu, a naravno i u životu, jeste poverenje. Morate zaraditi nečije poverenje, ono ne pada sa neba, ono se gradi, ono se stvara. Ja nikoga nikada nisam prevarila, ako mu nisam pomogla, nisam mu ni odmogla. Trudim se da uvek budem korektna. Ko hoće dugoročno da se bavi nekim poslom, mora da neguje korektne poslovne odnose i da gradi odnose poverenja. Za uspeh ne postoji nekakav magični recept.

RADNA BIOGRAFIJA

Vera Vlajčić je rođena 1958. godine u Beogradu, gde je završila gimnaziju i Građevinski fakultet. Prvo zaposlenje je našla u građevinskom preduzeću "Dom", koje je tada gradilo brojne reprezentativne objekte u Beogradu. Vera je bila glavni inženjer na objektima kao što su hotel "Slavija luks", poslovna zgrada Robnih kuća "Beograd", poslovnica JAT-a u centru grada. Nakon rođenja prvog deteta, prešla je u privatno građevinsko preduzeće "Koling", gde je šest godina radila kao glavni inženjer operative, gradeći takođe velike i značajne objekte. Nakon rođenja drugog deteta 1996. godine, Vera se posvećuje isključivo čeličnim konstrukcijama. Izvodi čelične konstrukcije na brojnim objektima. Na ovakvo Verino radno i poslovno opredeljenje je uticalo i to što je njen muž Zoran Vlajčić radio kao asistent na Građevinskom fakultetu na predmetu čelične konstrukcije.
- Moj muž je 1996. osnovao firmu za projektovanje čeličnih konstrukcija, a ja sam počela da se bavim njihovim izvođenjem", kaže Vera pričajući o svojim preduzetničkim počecima.
Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije"
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Sub Jan 15, 2011 1:35 am

Bojana Lekić
novinar, vlasnica kompanije Brendon
ljudi me vuku za rukav, a to nije dobro


Dugogodišnjom borbom za bolju Srbiju, u kojoj su joj glavno oružje bili mikrofon i diktafon, Bojana Lekić je zaslužila da je običan narod prepoznaje kao „svog čoveka“. Zato je i logično to što već tri godine na medijskom nebu opstaje „rupa“ izazvana njenim povlačenjem s javne scene, iako su mnogi pokušali da je popune. Miloradu Plaziniću ispričala je da joj godi to što ljudi imaju potrebu da joj se obrate, jer tako pokazuju da njena borba nije zaboravljena, ali je i brine, pošto tim gestom odražavaju nezadovoljstvo stanjem na televiziji i u društvu
U vreme kada su zbog javno izgovorenih kritičkih reči uperenih protiv vlasti padale glave, Bojana Lekić je s diktafonom i mikrofonom u ruci neustrašivo jurišala na barikade nazadnog režima Slobodana Miloševića. Istorijska dešavanja u noći između 5. i 6. oktobra 2000. godine zato je doživela kao finale dugogodišnje borbe koju je vodila za pravednu, perspektivnu i evropsku Srbiju. Na svoje nemalo razočaranje, ubrzo je shvatila da će se na političkom repertoaru naći dugi i iscrpljujući „produžeci“.
Bez snage, volje i želje da bude izveštač s utakmice na kojoj je zabranjen pristup gledaocima, pre tri godine povukla se s javne scene. Takođe i iz posla od koga i za koga je živela pune dve i po decenije. Opet, stanovnici prestonice koji još uvek ne gube nadu u svanuće pravog 6. oktobra, svakodnevno je presrecu na ulici i pitaju kada će njena voditeljska električna stolica ponovo „pržiti“ političare i novokomponovane biznismene...
- Beograđani me zaista često zaustavljaju i pitaju kada ću da se vratim na TV, a ja im, kao i uvek, kažem istinu: trenutno sebe ne vidim ni u jednom programu postojećih televizija. I još dodam da to što me danas građani vuku za rukav više nego ranije nije dobar znak za društvo, jer pokazuje da su ljudi nezadovoljni. I to ne samo onim što vide na televizijama, nego i stanjem u društvu, pa bi da imaju „svog čoveka“ koji će političarima da održi bukvicu. Istovremeno mi je drago zbog činjenice da me građani doživljavaju kao „svog čoveka“ - kaže Bojana Lekić na početku razgovora za MOZZART Sport.
Hajde da krenemo hronološki, da bi naši čitaoci stekli jasnu sliku kako ste postali gvozdena lejdi srpskog novinarstva. U kom kraju Beograda ste odrastali i po čemu naročito pamtite detinjstvo?
- Moje najranije detinjstvo vezano je za Autokomandu. S mamom i tatom živela sam u veoma malom stanu. Oni su za njega bili veoma vezani, jer su ga kao mladi profesori kupili svojim sredstvima, a ja, s druge strane, zato što sam imala divne drugare i omiljeni prag na kome sam se igrala. Blizina stadiona Crvene zvezde doprinela je da već tako mala postanem, poput tate, velika zvezdašica. Kad smo prešli na Konjarnik, koji je sticajem okolnosti opet bio zvezdaški jer su u njemu stanovale tada najvažnije Delije, jedno vreme sam toliko patila za svojom sobicom da me je tata lagao kako će je iseći i dovući u park ispred naše zgrade. Ali, ipak, detinjstvo pamtim po radosnim trenucima koje je donosila igra i mnogo sporta.

Prvi tekst ste objavili kada ste imali 17 godina. Čime su vas privukle novine kao medij?
- Oduvek sam bila, pre svega, čovek televizije. U nju sam se zaljubila kao klinka, zahvaljujući tetki koja je bila producent. Zarazila me dinamičnost tog posla. Međutim, kad sam u srednjoj školi rešila da budem novinar i upisala taj smer, a to je bilo u vreme usmerenog obrazovanja, shvatila sam da mnogo više mogu da naučim o novinarstvu radeći u štampanom mediju. To je bilo vreme jednopartizma, jedini opozicioni list bile su „Omladinske novine“. Tada su u njima radili najbolji srpski novinari koji su kasnije, jedan po jedan, postajali glavni urednici najvažnijih medija. Zato sam otišla u NON da tamo ispečem zanat, jer bez tog zanatskog dela nema dobrog novinarstva.
Zašto ste, nešto kasnije, odlučili da upišete Filološki fakultet, a ne klasično novinarstvo?
- Zapravo, nameravala sam da upišem kliničku psihologiju. Pojedini profesori su me savetovali da to ne radim pošto sam emotivno meka, te stoga ne bih mogla da napravim dobar otklon od tuđih problema. A novinarstvo na FPN-u tada nije bilo dovoljno teško, a-ha-ha... I tako, upisala sam jedan od najtežih smerova na Filološkom fakultetu, jugoslovensku i opštu književnost. To mi je dalo široko obrazovanje i obogatilo jezik i rutinu lepog pisanja, što je veoma važno za novinarstvo.
Uprkos nespornom talentu koji ste iskazali pišući za NON, veoma brzo ste napravili transfer u elektronske medije. Zbog čega?
- Zato što mislim u slikama, a televizija je spoj reči, tona i slike. To joj daje moć i upečatljivost izraza. Iz tog razloga mi je bila zabavna. Što se tiče radija, stekla sam i u tom sektoru iskustvo, jer je Studio B imao i radio i televiziju. Naprosto, želela sam da se novinarstvom bavim u svim njegovim oblicima. Radio ima brzinu i neku sasvim posebnu bliskost s publikom. To mi je omogućilo da u vreme kada su sve televizije stavljene pod kontrolu Miloševićevog režima mogu da radim na jedinom slobodnom mediju - radiju B92. Na taj način sam dala doprinos oslobađanju medija, ali i društva. S druge strane, pomogla sam da B92 osnuje televiziju.

Jeste li imali uzore među starijim kolegama i od koga ste najviše naučili?
- Meni su uzor svi oni koji dobro rade svoj posao i koji su dobri ljudi. Od takvih učim svakodnevno. Učim od stranih kolega, od razvijenijih svetskih televizija, od dobrih domaćih novinara, od roditelja... Volim da učim.
S obzirom na teška vremena u kojima ste profesionalno stasavali, navedite neka od iskušenja kroz koja ste prolazili?
- O, pa to bi bio poduži spisak. Imam običaj da kažem da u Srbiji imamo previše istorije po glavi stanovnika. I to dnevno. Ukinuli su mi jedan od prvih priloga koji sam radila na TV Beograd... Zatim je bilo teških trenutaka u omladinskim novinama koje su stalno pokušavali da disciplinuju, na NTV Studiju B počela sam da radim na samom početku te televizije koju su više puta pokušavali da osvoje... Kad su nam prvi put oteli Studio B, svi smo doživeli stres koji se pamti.
Pod još žešćim presingom vlasti bili ste u periodu rada na B92. Kada je bilo najteže?
- Da, stalno smo bili pod pritiscima. Bez dileme, najgore je bilo u vreme protesta 1996. i 1997. godine, kao i tokom bombardovanja, kad su nas proglasili državnim neprijateljima i „lokatorima“. Bila sam prva žena i najmlađi glavni urednik na RTS-u posle demokratskih promena, kada je tu medijsku kuću trebalo vratiti profesionalnom novinarstvu. Na BK TV sam imala težak zadatak da napravim sistem u fazi u kojoj ga nije bilo i učvrstim je na trećem mestu. Onda je, zbog obračuna s njenim vlasnikom, i ta televizija došla na udar, dok sam ja prošla kroz režiranu hajku. U najtežim političkim vremenima bila sam direktna meta, u najgorim kontekstima pominjana i za skupštinskom govornicom, a ironijom sudbine - policijsku pratnju morala sam da imam u periodu posle 5. oktobra... Bolje da više ne nabrajam.
Sećate li se možda trenutka, odnosno situacije, kada ste prvi put pomislili da je „stvarno gotov“?
- Milošević je bio veliki politički igrač i veoma loš predsednik. Opoziciji je dugo trebalo da shvati šta je potrebno da ga stvarno pobedi. Ja sam znala da je „gotov“ onog trenutka kad je konačno definisan jasan matematički cilj – četiri miliona i jedan glas!
U vreme petooktobarske euforije svi smo se nadali da ćemo konačno živeti u dosadnoj državi. Da li ste tada mogli da pretpostavite kako će stvari krenuti po zlu, pre svega zbog ubistva premijera Zorana Đinđića?
- Nismo svi. Narod ni danas ne zna koliko je zaista bila teška ta noć između 5. i 6. oktobra. A neki nedovoljne suštinske promene i danas definišu kao situaciju u kojoj se Srbiji još nije dogodio 6.oktobar. Uvek ću pamtiti atmosferu u B92 te noći, u kojoj smo na sebi svojstven, uglavnom samoironičan i delom ciničan način, komentarisali nus-pojave revolucije - one koji su „dugo čekali“ promene. Čekali, ali u njima nisu učestvovali. Što ih nije sprečilo da se odmah isture u prvi plan. Pre nekog vremena Vuk Drašković je to fascinantno definisao kao situaciju u kojoj se po završetku revolucija dobošari, koji idu na kraju vojske, čim se bitka završi okrenu za 180 stepeni i tako nađu na čelu kolone.
Možete li posle višegodišnje, istrajne borbe koju vodite za pravdu i bolje sutra građana Srbije, da kažete sami sebi kako je vaše žrtvovanje vredelo?
- Najpre, ja ne volim ulogu žrtve. Drugo, sve što radim – radim iz srca. Prema tome - vredelo je.
Opišite u tri reči kako se danas osećate?
- U dve reči - nedovoljno zadovoljno.
Vratimo se u školske dane. Da li ste imali peticu i iz fizičkog vaspitanja i jeste li se aktivno bavili nekim sportom?
- Bila sam „vukovac“, to jest, imala sam sve petice. Bavila sam se rukometom, košarkom, odbojkom i plivanjem. Trčanje nikad nisam volela, baš kao ni gimnastiku. Nikako mi nije polazilo za rukom da preskočim kozlić.
Već ste rekli da u vašoj porodici postoji tradicija navijanja za Crvenu zvezdu. Jeste li odlazili na Marakanu?
- Mi smo u familiji okoreli zvezdaši. Od onih koji kažu da je i krv sastavljena od crvenih i belih krvnih zrnaca. Išla sam na stadion s tatom, i to u crvenim pantalonama i majici na kojoj sam imala veliku devetku. Moj broj i broj Dušana Savića.
Pratite li i u kojoj meri aktuelne sportske događaje?
- Pratim sport, ali više ne znam da vam nabrojim sve igrače. Ruiniran nam je fudbal, pa se radujem pomacima koje je napravio selektor reprezentacije Radomir Antić. Divim se mladim ljudima poput Nađe Higl i Milorada Čavića. Naravno, i našim teniserima Novaku, Jeleni, Ani, Janku i Nenadu.
Jeste li imali priliku da upoznate nekog od vrhunskih sportista i ko je na vas ostavio poseban utisak?
- Znam mnogo njih, a s nekima sam i privatno bliska. Jedna od mojih najboljih prijateljica je naša nekadašnja vrhunska, svetska rukometašica Zita Galić. Otac moje najbolje prijateljice Mišeč je - Ratomir Dujković. Volim i cenim Dušana Savića, Žarka Paspalja, Aleksandra Šapića i mnoge druge.

Imate li omiljene restorane i kafiće za izlazak? Da li je uvek u pitanju mirnija varijanta ili praktikujete odlaske i na živu svirku?
- Beograd je svet i po tome što ima pregršt raznolikih restorana i predivnih kafića. Volim mesta koja imaju dušu i neki svoj fazon. A bogami, volim i da jedem.
Na koje pesme ste slabi?
- Na sve. Volim muziku, volim igru i volim da pevam.
Čemu se uvek obradujete?
- Pažnji koja ilustruje ljubav. To me raduje i kad je vidim na ulici i kad je sama doživim. Obradujem se svom čoveku, roditeljima, svom psu Bafiju, prijateljima. Život čine neke male stvari. A pre svega ga čine ljudi.
Da li ste u skorije vreme odgledali dobar film ili pozorišnu predstavu?
- Kritikujem sama sebe što nedovoljno često idem u pozorište, koje inače volim. Poslednji zanimljivo urađeni film koji sam gledala bio je „Šerlok Holms“. Bez obzira na to što spadam u one koji misle da je Šerlok ono što jeste samo kad je uglađeni britanski gospodin, što u ovom filmu svakako nije, veoma mi se dopala režija Gaja Ričija.
A poslednja dobra knjiga koju ste pročitali?
- Upravo čitam Aleksandra Mekol Smita, „Prijatelji, ljubavnici, čokolada“. Zanimljiva je.
Šta obavezno pogledate kad je reč o televizijskom programu?
- Nedavno sam na „Diskaveriju“ gledala jednu u nizu odličnih emisija posvećenih planeti Zemlji. Radilo se o fenomenu magnetskih polja. Volim da učim i volim da vidim zanatski perfektno urađen posao. Takvih emisija kod nas, na žalost, nema. Srpski gledaoci su obasuti prizemnom zabavom i loše odrađenim političkim sadržajima. To je posledica lenjosti novinara i nedostatka para.


NOVINAR UVEK U REVOLUCIJI

Vreme početka borbe za pad Miloševićevog režima usko je povezano s imenom Bojane Lekić. Imajući u vidu gde je sve bila i šta je sve radila, upitali smo je da li se tokom tog perioda profesionalnog izražavanja više osećala kao revolucionar nego kao novinar.
- Ja sam uvek novinar. I uvek u nekoj vrsti revolucije.


KRIZA KOČI DOBRE PROJEKTE

Bojana se pre tri godine povukla iz sveta TV novinarstva, da bi se maksimalno posvetila privatnoj firmi „Brendon“ koja se bavi konsaltingom, edukacijom i produkcijom.
- Raduje me činjenica što mogu i to da radim. Istovremeno, nisam zadovoljna opštim stanjem i lošom ekonomskom situacijom koja ne dozvoljava pravi razvoj i koja koči dobre projekte.


SRBIN BI AUTOMOBIL PARKIRAO I NA DRVO

Zbog nedostatka opšte kulture, od čega boluje dobar deo Beograđana, slavnoj novinarki ponekad dođe da iskoči iz sopstvene kože...
- Mnogo me nerviraju nevaspitani ljudi. Bilo bi nam bolje kad bismo i sami malo više brinuli o svom gradu. Izluđuje me to što Srbi misle da su najpametniji, pa ne poštuju nijedno pravilo. Pogotovo u saobraćaju. U stanju su da parkiraju automobil i na drvo, samo ako je ono neposredno ispred radnje u koju bi oni da uđu.
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Sub Jan 15, 2011 1:46 am

Slavica Vučković
vlasnica preduzeća "Arimpex" u Beogradu
"Žena u biznisu ne sme da izgubi ženstvenost"


(Slavica Vučković)

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina velike firme kao "PIK Takovo" iz Gornjeg Milanovca, "Vino Župa" iz Aleksandrovca, "Rubin" iz Kruševca, "Evropa" iz Skoplja, "Podravka" Koprivnica, "Zora" Sarajevo, "Soko Štark" iz Beograda i mnogi drugi bili su poslovni partneri Slavice Vučković koja je tada radila u predstavništvu švajcarske kompanije. "Chemoflor SA", koja se bavila plasmanom aromatskih materija za prehrambenu industriju u bivšoj Jugoslaviji. Svojom jednostavnošću, pouzdanošću, znanjem i istrajnošću uspela je da sa većinom svojih poslovnih partnera razvije i iskren, prijateljski odnos, tako da je saradnja bila na obostrano zadovoljstvo.
Posle desetak godina rada u predstavništvu, shvatila je da njena kreativnost i akumulirano iskustvo prerastaju te poslove, i odlučuje da osnuje sopstvenu firmu. Godine 1995. u Beogradu registruje firmu "Arimpex" export-import, sa ambicijom da uđe u nove poslove vezane za uvoz sirovina za prehrambenu industriju, pre svega berzanske robe: kakao zrna, kakao butera, kakao praha, lešnika, kikirikija, mleka u prahu i drugih, a sa druge strane da izvozi gotove proizvode, pre svega konditorske proizvode u zemlje okruženja na Balkanu i u Sovjetski Savez.
Znalački odabran tim saradnika, poznavanje tržišta i njegovih potreba sa jedne strane, i odabir samo velikih i sigurnih svetskih proizvođača sirovina za partnere sa druge strane, omogućili su da firma, uprkos tranzicionim promenama u privredi i svim drugim ograničavajućim faktorima u poslovanju opstane, razvija se i donosi profit. Danas firma "Arimpex" d.o.o.sa gospođom Slavicom Vučković na čelu, svoj poslovni uspeh zasniva na permanentnom negovanju i unapređenju poslovnih odnosa sa svojim kupcima.
Pored toga što radi u svojoj firmi i dalje predstavlja švajcarsku kompaniju "Chemoflor", Slavica je u velikoj meri uključena i u porodični biznis čiji je rodonačelnik otac Hristivoje Milošević, a koji obuhvata fabriku dečije hrane "Flory" u Kruševcu i prehrambenu indstriju "Aleva" iz Novog Kneževca. "Složni kao porodica (otac diplomirani hemičar, bivši generalni direktor "Merime" iz Kruševca i predstavnik "Inex"-a u Moskvi; brat doktor sportske medicine), svako uspešan u svojoj branši, odlučujemo da ujedinimo sposobnosti, umeće i stečeni kapital i donosimo odluku o izgradnji fabrike u Kruševcu, za proizvodnju instant dečije hrane. Godine 2001. pustili smo u rad fabriku "Flory", za proizvodnju instant dečije hrane, jedinu te vrste u Srbiji, i plasiramo na tržište novu robnu marku "Baby king".

Deo Vašeg porodičnog biznisa je dakle i fabrika dečije hrane "Flory" u Kruševcu. Recite nam nešto više o njoj?

"Imajući u vidu odgovornost za kvalitet i nutritivnu vrednost proizvoda namenjenih za ishranu beba od četiri.meseca života, uložili smo veliki novac u najmoderniju opremu nemačke firme "Schaaf", koja funkcioniše na principu turbo ekstruzije, koja predstavlja vrh naučnih saznanja u načinu tretiranja sirovina, tako da dobijeni gotov proizvod sačuva početni sadržaj vitamina i minerala, a istovremeno u mikrobiološkom smislu, zadovolji najstrože zahteve zdravstvene bezbednosti. Za odabir asortimana angažovali smo institut za hranu "Comida med" iz Rosbacha u Nemačkoj, koji nam je stavio na raspolaganje svoj "know-how" za odabir receptura, specifikaciju sirovina i obuku menadžmenta kvaliteta".
Kapacitet fabrike je 2.000 tona godišnje gotovih proizvoda, prepoznatljivog Brenda "Baby king" u 12 različitih ukusa, za uzraste od četvtog, šestog i osmog meseca života, a svi obogaćeni vitaminskim i mineralnim miksom.
"Naša misija je da ponudimo zdrav i siguran (zdravstveno bezbedan) proizvod, proverenog kvaliteta, koji majke mogu svojim bebama i maloj deci, brzo i lako da pripreme, a da pri tom budu sigurne da je obrok izbalansiranog sdržaja svih hranljivih materija, vitamina i minerala, prilagođen uzrastu bebe, neophodan za pravilan razvoj deteta."
Danas "Flory" svoje proizvode izvozi u Makedoniju, Sloveniju, BiH, Crnu Goru, Iran, Irak, Alžir, Libiju, Ukrajinu i Rusiju. "Flory" poseduje implementirane sledeće standarde: ISO 9001, ISO 14001 i HACCP. Da bi smo pridobili za svoje potrošače i one malo starije uzraste, pa i mame, tate, bake i deke, razvili smo program čokoladnog dražea sa ekstrudiranom mešavinom žitarica kao korpusom, pod robnom markom "Choco play". Da smo razvili atraktivan, dopadljiv i kvalitetan proizvod, svedoče i dve velike zlatne medalje za kvalitet na ocenjivanju na 76. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu."

Od 2005.ste vlasnici Prehrambene industrije "Aleva" iz Novog Kneževca. Kako je došlo do Vašeg učešća u privatizaciji ovog preduzeća i kako se danas odvija poslovanje "Aleve"?

- Imala sam viziju kroz sve te godine rada da mogu i da treba da idem napred, ali da je prirodnije i lakše ako kao porodica ujedinimo svoje potencijale. Kada se radi o "Alevi", zanimljivo je reći da su ljudi iz ovog preduzeća 2005.godine, kada je ono trebalo da se privatizuje, došli kod nas i ponudili nam da učestvujemo u njihovoj privatizaciji. Ovo je bio svakako nesvakidašnji slučaj i kuriozitet u privatizaciji naših preduzeća. No, nije slučajno došlo do ovoga, ovo je bio plod naše veoma dobre, korektne i uspešne poslovne saradnje sa njima tokom prethodnih petnaestak godina. Smatram da je "Aleva" jedinstven primer privatizacije preduzeća kod nas, ne samo po onome što sam već rekla, već i po tome što sa njenom privatizacijom ni jedan radnik nije ostao bez posla, naprotiv, u međuvremenu smo primili značajan broj novih radnika."
"Aleva" AD sa tradicijom dugom više od 60 godina danas je savremena fabrika prehrambenih proizvoda, prepoznatljiva po svom jedinstvenom brendu "Aleva paprika", ali i po velikom asortimanu instant supa, univerzalnog začina "Kulinat" i "Kulinat finesse" bez dodatih aditiva, dodataka jelima (za ćufte, za sarmu, za gulaš i dr.), sosova, pudinga, šlagova i mešavina za sladolede.
"U modernizaciju opreme i unapređenje proizvodnje u "Alevi" uložili smo mnogo novca, kadrovski smo ojačali prodaju a kao rezultat imamo konstantan porast prodaje u Srbiji, a istovremeno razvijamo i izvozne aktivnosti. Osnovali smo ćerku firmu u Moskvi i uspešno plasiramo svoje proizvode na rusko tržište."
Svoje partnerstvo sa velikim proizvođačima sirovina, ostvareno kroz poslovanje firme "Arimpex", omogućilo joj je da bude na izvoru inovacija u proizvodnji i primeni sirovina iz oblasti prehrambene industrije, pa je razvojni program firme "Aleva" usmerila na proizvodnju svetskih noviteta, instant supa sa povrćem u pakovanju za jednu porciju, idući tako u susret prezaposlenom urbanom svetu. U ovoj kategoriji proizvoda "Aleva" je prvi i za sada jedini proizvođač u Srbiji.

Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama?

- Da bi žena u poslovnom svetu bila uspešna, mora, po meni, ne samo da zna, već i da bude hrabra i spremna na neprekidno usavršavanje, odgovorna i sistematična. Ali, do uspeha se ne dolazi ni brzo ni lako. Umeti odabrati tim kreativnih saradnika i preuzeti odgovornost da ti ljudi imaju pravo znanje i veštine, kako bi svoj posao radili na najbolji mogući način, je odlika dobrog menadžera."

U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?

- "Možda bi moj životni moto mogao da bude: odluke donosi uvek pošto ih dobro proanaliziraš, ali uvek spremi i varijantu "b". Ako mi posao pričinjava i zadovoljstvo, to je razlog da budem srećna. Žena ne sme da izgubi svoju ženstvenost ni kada radi ni kada zna šta je život. Ako u poslu otkrijem pravo rešenje, osetim pobedonosnu radost koja mi ulije novu sigurnost u sebe i aktivira kreativne misli. Za svoj uspeh dugujem zahvalnost pre svega svojim roditeljima i svojoj porodici".

RADNA BIOGRAFIJA

Za ženu koja je uspešna u svom poslu, podrazumeva se ambicioznost, znanje, istrajnost, požrtvovanost, ali i filigranska suptilnost neodoljivog šarma, ljupkost, elegancija i širina duha. Sve ove osobine čine Slavicu Vučković nesvakidađnjom ličnošću, kojoj se dive svi koji je poznaju. Dama u punom značenju te reči.
Kao diplomirani ekonomista nije se zadovoljila da joj samo ekonomske kategorije: kalkulacija, cena, profit i druge.budu vodilje u karijeri, proširivala je svoja znanja i iz psihologije, umetnosti, tehnologije prehrambenih proizvoda. Tako ambiciozna dobija posao u predstavništvu švajcarske kompanije "Chemoflor SA", koja se bavila plasmanom aromatskih materija za prehrambenu industriju u bivšoj Jugoslaviji. Uz razumevanje i podršku porodice, sa žarom, neumorno putuje po tadašnjoj Jugoslaviji predstavljajući proizvodni program firme koju zastupa i iz godine u godinu povećava broj kupaca i ostvareni promet.
Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50"
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Sub Jan 15, 2011 1:48 am

Dragana del Monako
prvakinja Opere beogradskog Narodnog pozorišta
Karmen opet putuje u Egipat




(Dragana del Monako)

Malo je umetnika koje za godinu dana više puta pozovu da gostuje u nekoj prestižnoj operskoj kući, kao što je kairska Opera. Tu privilegiju imala je prvakinja beogradskog Narodnog pozorišta, mecosopran Dragana del Monako. Već je spakovala kofere i, koliko danas, odleteće u Egipat da nastupi po četvrti put.
– Kairskoj publici predstavila sam se u tri navrata sa tri predstave, ulogom Amneris u operi "Aida", kultnom remek-delu Verdija, koje je i napisano za otvaranje Sueckog kanala. Raduje me to što me je njihova publika primila otvorenog srca, mada sam tamo bila potpuno nepoznata. Obostrano oduševljenje posle dva nastupa krunisano je solističkim koncertom, kojem se na sceni pridružio moj sin Pavle, a ovih dana, takođe sa inostranim kolegama, počinjem probe za premijeru "Karmen", zakazanu za 16. mart – najavljuje Dragana ne skrivajući koliko joj prija tretman prave dive i velike zvezde za koje tamo slovi.


Mogla je da bira

Nastupajući u mnogim značajnim svetskim teatrima – u Veneciji, Veroni, Palermu, Varšavi, Bonu, Madridu, Ženevi, Pragu, Seulu – ostvarila je sve vodeće uloge mecosopranskog faha: "Trubadur", "Don Karlos", "Aida", "Moć sudbine", "Seviljski berberin", "Verter", "Karmen", "Orfej", "Pikova dama", "Rigoleto"... Za neke od njih dobila je i nagrade za najbolja umetnička ostvarenja, a čini se da je, ipak, poistovećuju sa fatalnom Karmen.
Tačno je da me u svetu najviše angažuju za tu ulogu, jer kažu da se retko u jednoj osobi spoje temperament, boja glasa, opseg i fizički izgled. Možda će zvučati otužno ako kažem da lično, svaki lik koji tumačim podjednako volim, ali to je istina zato što sam odavno u situaciji da mogu da biram šta pevam i pevam samo ono što volim. Ispostavilo se da sam u svojoj karijeri već otpevala sve što sam želela i sada mi preostaje da se nadograđujem i da trajem – konstatuje umetnica.
Sebe nije zamišljala kao opersku pevačicu. Kao mala, stalno je govorila da će biti lekar da bi mogla da pomaže drugim ljudima. Sudbina je htela da se bavi muzikom i bez nje, kaže, ne bi mogla da živi, a ipak ne živi samo za muziku.
– Uživam u operi, za mene je operska pozornica mesto gde se i sama dobro provodim. Ali, ostala sam potpuno na zemlji i shvatila da nijedna profesija, ma koliko bila blagoslovena, veličanstvena i bogomdana, ne može i ne sme biti jedini cilj života. Sve bi bilo besmisleno da mi dani nisu ispunjeni i onim običnim prijatnim trenucima koji mi takođe pričinjavaju zadovoljstvo. Da dođem kući, uređujem dom, spremim večeru, telefoniram prijateljima, učim sa Pavlom...


Želi da bude najbolji tenor

Za ulogu majke se vrlo ozbiljno i odgovorno spremala.
– Odgajiti dete da bude zdravo, pravo, u mom slučaju je bilo vrlo komplikovano, budući da nas dvoje živimo sami od 1996. godine. Mnogo putujem i odvajanje je oboma uvek teško padalo, jer smo veoma vezani jedno za drugo. Kad je ostajao, uvek je „uskakala” moja mama, na čemu sam joj beskrajno zahvalna. Ali, kad god je bilo prilike, vodila sam ga sa sobom. Mnogo smo se mučili on i ja da bismo bili zajedno. Avioni, garderoba, probe...
Kad ga je uspavljivala, nije mu pevala operske arije već "leptiriću šareniću" i "jedan mali zeka", što sad peva i svojim malim sestrićima. Ali, geni su – geni.
– Pavle je odmalena govorio da će biti operski pevač. Pošto je tada bilo vrlo rano da uči pevanje, prvo je završio nižu školu klavira, da bi sada, sa šesnaest, konačno upisao i solo pevanje u Muzičkoj školi „Vojislav Vučković”. Ne računajući neke školske priredbe, nedavno je imao i svoj prvi profesionalni debi pred brojnom publikom, kada se, kao specijalni gost, pojavio na mom celovečernjem resitalu u kairskoj Operi. On strasno želi da bude na sceni i želja mu je da postane najbolji tenor na svetu! – dodaje sagovornica "Politika Magazina".
– Žao mi je kad pomislim koji put treba da pređe i čega će sve morati da se odrekne, a opet, ako već ima talenta, a ima ga, nemam prava da ga u tome sputavam. Mogu samo da ga podržim. Često ga podsećam da moja slava i dedina slava nije i njegova, i da on, ako nešto hoće da postigne, mora apsolutno to sam da ostvari. Ostaje da vreme pokaže da li će tako biti, mada je prilično jasno kuda sve vodi – kaže ponosna majka.


Ne samo muzika

Dragana je potekla iz profesorske porodice i obrazovanje je uvek bilo veoma značajna stvar, a ne samo muzika, i muzika. Njena mama, inače profesor književnosti, smatrala je da deca treba svestrano da se obrazuju, pa to važi i za Pavla.
– Pavle je stipendista privatne gimnazije "Milutin Milanković" i ide u drugi razred, odličan je đak, voli strane jezike i interesuje ga književnost. Sve stiže. Mislim da sam uspela ispravno da ga vaspitam i to smatram svojim najvećim uspehom – veruje Dragana del Monako.
Jedino za čim žali i što u neko dogledno vreme planira sebi da nadoknadi jesu putovanja.
– Operski pevač je zarobljenik svoje profesije. Iako sam, takoreći, obišla ceo svet, mislim da sam videla manje od prosečnog turiste, jer pevajući velike, noseće uloge sa ogromnom odgovornošću, klonila sam se svega što bi moglo da šteti glasu. Dane, pa i mesece na gostovanjima najčešće provodim između pozorišta i hotelske sobe, čuvam se kiše, sunca, vetra, promaje, dima, klime, prašine... Ali, to je moj izbor. U suštini, nema gorčine. Uz pomoć Boga i verujući samo u dobro, konce držim u svojim rukama i mogu reći da živim vrlo lep, čak i uzbudljiv život. Apsolutno sam zadovoljna, srećna i voljena žena – zagonetna je Dragana del Monako.


Sinu – dedino ime

– Mene i sestru majka je sama odgajala. Tata je poginuo kada sam imala samo pet meseci, tako da ga nisam upamtila, pa je centralna muška figura u mom životu bio moj deda Pavle. Njemu sam obećala da ću imati sina, da će se zvati Pavle i da će biti kršten u Sabornoj crkvi. Moj bivši suprug je pristao na to, tako da je pravo ime našem sinu Pavle Mario del Monako – kaže.

Rano na spavanje

Dragana vrlo rano leže i rano ustaje. Doduše, sedam sati nije cik zore, ali za mnoge umetnike je misaona imenica. Na taj način može sve da postigne. Osam sati sna joj je neophodno da odmori glas. Prirodu obožava, i to u letnjem periodu, hladnoću, sneg i led ne podnosi.
Kada je kod kuće, ne šminka se i nije opterećena time kako izgleda. Ne mora da pazi na kilograme, jer nije sklona gojenju. Na predstavi izgubi i po dva-tri kilograma za veče, pa izgubljenu energiju mora da nadoknadi kvalitetnim obrokom, recimo jednim dobrim biftekom. U svemu, ističe naša sagovornica, sluša signale svog tela i po njima živi.


Anegdota: Iz bazena na scenu

Prilikom jedne od poseta Kairu, Dragana je otpevala seriju predstava i posle toga, priznaje, čitav dan provela u bazenu i šopingu. Pošto je sutradan trebalo rano da otputuje u Beograd, to veče, dok je predstava tekla, svratila je da se pozdravi sa ekipom i sa dirigentom.
– Pokucala sam na vrata i rekla: "Maestro, puno uspeha, nadam se da se vidimo brzo". Okrenula se i – otišla. Kad, maestro u graškama znoja trči za mnom i kaže: "Vidimo se brže nego što ste mislili". Njihova Amneris je pala u nesvest u garderobi, pre nego što je izašla da otpeva onaj najstrašniji četvrti čin. Ubeđivao me je da izađem na scenu i završim predstavu koju je, inače, prenosila televizija. Nije mi bilo svejedno, čitav dan sam bila na suncu, ništa nisam jela i plašila sam se da ne pokvarim fenomenalan utisak koji sam ostavila svojim ranijim nastupom. Ipak, popila sam čaj sa dosta šećera da povratim energiju, pošto nije bilo vremena da se presvučem u kostim, prebacili su mi crnu gurabiju preko farmerki i izašla sam na scenu. Naravno, doživela sam ovacije i tako spasla predstavu. Sutradan je osvanuo naslov u kairskoj štampi – "Iz bazena na scenu". Tada sam apsolutno pobrala sve njihove simpatije.
(Napomena:tekst je u potpunsoti preuzet iz "Politika Magazina")
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Funky Angel taj Sub Jan 15, 2011 1:50 am

Ivana Španović, atletičarka - porodična strast



Još otkako je kročila na tartan stazu, Ivana Španović je pokazala da će livnice širom sveta imati mnogo posla kako bi izlile sve medalje koje će osvojiti. Kolekciju odličja je danas, pre Ivaninog 20. rođendana, skoro nemoguće nabrojati, a Milan Vuković je prilikom posete skakačici u dalj u rodnom Zrenjaninu dobio potvrdu da je slučajnost retka pojava – njena majka Vesna, nekada odlična sprinterka, poseduje ništa manje impresivnu „zbirku priznanja“ koja je i „naterala“ Ivanu da počne da se bavi atletikom i postavi nove granice u porodici. Samo, ona se tu nije zaustavila
Sigurno je poznajete. Čak i ako ne pratite atletiku. Ona vas ove zime „posmatra“ s bilborda širom Srbije i zajedno s Nađom Higl i Vladom Divcem podseća da je mleko izvor energije, vitalnosti i zdravog života.
Za razliku od mnogih čije vam se face smeškaju s TV ekrana, novinskih naslovnica, a imaju običaj i da „iskoče iz frižidera“, a koji se nijednim svojim delom ne izdvajaju od „običnih ljudi“, onda ima debeo razlog da bude tu gde jeste – iako još nije proslavila 20. rođendan drži nacionalni rekord u skoku u dalj, a kolekcija medalja joj je toliko velika da čak ni ovih 10 stranica koje MOZZART Sport odvaja za rubriku „Stvari lagane“ ne bi bile dovoljne za nabrajanje…
Ivanu Španović, svetsku juniorsku šampionku i evropsku vicešampionku, naša ekipa posetila je u rodnom Zrenjaninu i za vreme jednog pre podneva se uverila da sportski rezultati nisu jedina vrlina ove 20-godišnjakinje. Ivana pleni lepotom, vaspitanjem, skromnošću i – ekstravagantnom frizurom.

- A-ha-ha… Da, verovatno je frizura ono što ljudima prvo upada u oči. Odlazim dugo kod istog frizera. Ume savršeno da iskreira svaku moju zamisao. Modu pratim toliko da znam šta je u trendu, a opet da bude sve u granicama ličnog ukusa i zadovoljstva. Ne bavim se manekenstvom, ali bih volela. Bila sam na jednoj reviji kao model i mogu da kaćem da je to veoma interesantno iskustvo. Radujem se ponovnom poziranju – kaže Ivana na početku razgovora za MOZZART Sport.
Ono što svakako dominira u domu porodice Španović, u kojem nas je Ivana dočekala zajedno s majkom Vesnom, jesu njene medalje. Ali, već na prvom koraku može da se primeti i dobar muzički ukus, s obzirom na to da smo razgovor vodili uz prijatne tonove jedne od Bočelijevih arija. Otišli smo i do dvorane gde Ivana ponekad trenira i obišli Karađorđev park. Ivana kaže da je za sva ta mesta vezuju lepe uspomene, ali i da retko ima priliku da ih posećuje, pošto je sve češće u Novom Sadu, gde je dobila stan na korišćenje.
- Čini mi se ponekad kao da sam vreme kod kuće provodila samo u pripremama i isčekivanju brojnih putovanja i takmičenja koja sam imala kroz celo detinjstvo. Nemam osećaj da polako napuštam Zrenjanin, jer kada čovek zna da ga negde uvek očekuju dragi ljudi i osećaj dobrodošlice, onda je nevažno da li odlazim na kraće ili duže vreme. Nemam problem s nostalgijom, jedino što ponekad osećam jeste da polako nestaje onaj osećaj bezbrižnosti i naivnog pogleda na svet.
U Ivaninom domu sreli smo i dve mačke. Prilično pitomu crno-belu i opasnu persijsku, s tamno crvenim očima. Na vreme smo upozoreni da joj se ne približavamo, jer nije baš naklonjena nepoznatim osobama. Savet smo poslušali.

- Obožavam životinje i kroz čitavo detinjstvo bila sam okružena mačkama, psima, hrčcima, belim miševima, akvarijumskim ribicama… U jednom periodu imala sam odraslog belog zeca sa tri mačke. Sada se moje mace šepure same po stanu i bore za svu pažnju ukućana. Persijska mačka nosi ime Zlo, koje je najbolje opisuje. Izraziti je individualac, ima različita interesovanja i potrebu da ispituje gde su granice našeg strpljenja. Nina, crno-bela maca, je kao dama u godinama. Očarava neodoljivim, pomalo razrokim pogledom i karakterom ostarelog namćora. Malena je treća maca koja je trenutno odsutna. Ostavlja utisak princeze. Bešumno se kao crna senka pojavljuje i nestaje. Sa te tri mace nikad nije dosadno.
Da krv nije voda vidi se i na Ivaninom primeru. Naime, njema majka Vesna se nekad bavila atletikom. Bila je sprinterka. Ivana ne krije da je od malena bila impresionirana maminim medaljama koje su visile na zidu.
- Uvek su mi golicale maštu. Stalno sam se pitala zašto ja nemam nešto slično. Mislim da su upravo ta mamina odličja bila presudna u odluci da počnem da treniram atletiku. Pokušala sam prvo s karateom, na trening sam otišla s rođenim bratom Nemanjom, međutim, shvatila sam da mi taj sport ne drži pažnju. Oduvek sam bila hiperaktivna, a karate nije mogao da me umori. Probala sam potom nešto drugo, zavolela atletiku i sebe pronašla u tom sportu. Roditelji su uvek bili moja podrška, ali mi nikad ništa nisu nametali. Uvek su podsticali atmosferu u kojoj sam rano mogla da afirmišem sopstvene stavove. U odlukama mi je pomogao osećaj čvrstog oslonca u kući.
Ivana je nedavno upisala fakultet FABUS u Novom Sadu. Odlučila se za poslovnu ekonomiju. Kako kaže, ne zna šta je čeka u budućnosti i želi da stekne diplomu.
- U sportu ništa nije sigurno. I toga svako od nas mora da bude svestan. Ne možemo da predvidimo kako će nam se odvijati karijera i koliko će biti uspešna. Imam ambiciju da završim fakultet i sigurno ću to i učiniti.
Iako još nema 20 godina, Ivana je obišla mnogo gradova i država. Učestvovala je na raznim takmičenjima na skoro svim kontinetima. Ipak, vremena za neku vrstu turističkog obilaska i sticanja jačeg utiska o mestima na kojima je boravila nije bilo.
- Upoznavala sam se s drugim gradovima i zemljama uz pomoć časopisa ili interneta. Volela bih da ponovo obiđem neka mesta, ali bez bilo kakvih obaveza. Onda bih mogla da kažem šta mi se i zbog čega zaista najviše dopada. Zasad, najlepši grad u kojem sam bila jeste Sevilja. Što se tiče nekog trajnog odlaska u inostranstvo, mislim da se ne bih pokajala da odem u bilo koju zemlju. Samo da ima bar jedan atletski stadion gde bih mogla da treniram…
Mnogi misle da je atletika Ivanina jedina preokupacija. Opravdano, s obzirom na to joj status popularne i uspešne sportiskinje, kao i mnogo važnih i velikih rezultata nisu pali s neba. Treninzi joj jesu prioritet, ali daleko od toga da nema druga interesovanja...
- Atletika je individualan sport i moram da budem maksimalno posvećena. Na stazi i van nje. Ne mogu da kažem da je to moja opsesija, ali moram stalno da ulažem u sebe. Jer taj trud se gotovo uvek isplati. Pored sporta, pronađem vremana za obrazovanje, prijatelje, knjige i, naravno, muziku. Obično se odlučim za beletristiku ili nešto od psihološke literature. Učim da kontrolišem i vladam umom. Retko odlazim na koncerte. Kad mi se sluša nešto određeno, pustim to kod kuće i uživam. Često odlazim i u bioskop. I moram da kažem da nisam ovisnik o fejsbuku. Koristim ga ponekad i to samo kad sam u inostranstvu. Što se popularnosti tiče, svakako da godi, a meni najviše prijaju komentari mališana. Kad puni nekog strahopoštovanja priđu i zamole za autogram ili fotografiju. Takve stvari mogu da mi izmame osmeh na lice kao retko šta drugo.

Nije mnogo vremena prošlo od kad je Ivana napunila osamnaest godina. Ulazak u punoletstvo najčešće obeleži neka dobra žurka, a tako je bila i kod nje. Dobro pamti i kako je protekla proslava…
- Pa recimo da je 18. rođendan prošao bolje nego što sam mogla i da poželim. Bila sam na takmičenju na kojem sam ispunila olimpijsku normu. Doping kontrola je, međutim, dugo trajala, pa sam kao zvezda večeri zakasnila na sopstvenu žurku. Ali, ništa nije moglo da pokvari dvostruki razlog za slavlje - em punoletstvo, em odlazak na Olimpijske igre.
Drugi razlog zbog kojeg skoro svi željno iščekuju 18. rođendan je mogućnost dobijanja vozačke dozvole. Ni tu se Ivana ne razlikuje od većine. Vožnju obožava i zato veliki deo vremena provodi u svom sitroenu „C1“.
- Od malena sam tati sedela u krilu i mučila ga da me vozi po naselju. Gledala bih kako menja brzine i jedva čekala da porastem kako bih sama vozila. Obožavam vožnju, volim brzinu, mada se i kontrolišem, jer je novi zakon o saobraćaju zaista rigorozan. Stvarno se super snalazim u svom „autiću“.
Ivana nikad nije krila da je veliki navijač Crvene zvezde. Ali, na njenu žalost, nema mogućnost da često ide na stadion.
- Jao, jesam fan i to baš veliki. Žalim što ne mogu da navijam na stadionu, sve ređe sam kod kuće, ali zato crveno-bele pratim preko TV-a. I koristim svaku priliku da odem na utakmicu.
Srbija je zemlja koja nema mnogo razumevanja za individualne sportove, pa su uslovi u kojima treniraju, između ostalih, i atletičari – katastrofalni. Zato se često događa da veliki talenti odlaze u inostranstvo, uzimaju državljanstvo zemalja u kojima su ih primili i kasnije osvajaju medalje pod njihovom zastavom. Ivana se nada da neće biti u takvoj nedoumici.
- Volim Srbiju. Čini me tužnom to što nekako podsvesno znam da se gotovo ništa neće promeniti. Ali zaista se iskreno nadam boljoj situaciji. I dokle god budem mogla, braniću naše bolje. Sve do trenutka kada budem osetila da idem unazad zbog nedostatka uslova. Mnogo su uzeli druga državljanstva jer nisu imali izbora. Ako se nešto ne promeni, mislim da ćemo biti u problemu da mlade motivišemo da se bave sportom – zaključila je Ivana Španović.
izvor:eKapija

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Ko je ko - Žene u srbiji

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu