Milorad Pavić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: Milorad Pavić

Počalji od Funky Angel taj Sre Nov 11, 2009 10:12 pm

Аутобиографија
Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом.

Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак Шкорпија), по астечком хороскопу Змија.



М. Павић, аутопортрет
Први пут сам бомбардован када ми је било 12 година. Други пут када ми је било 15 година. Између та два бомбардовања заљубио сам се први пут и под немачком окупацијом принудно научио немачки. Тада сам крадом научио и енглески од једног господина који је пушио миришљави дуван за лулу и није баш добро знао енглески. У исто време први пут сам заборавио француски (после сам га заборављао још два пута). Најзад, у једној школи за дресирање паса, где сам се нашао бежећи од англо-америчког бомбардовања, један руски царски официр емигрант почео је да ми даје часове руског из књига песама Фета и Тјутчева. Друге руске књиге није имао. Данас мислим да је учење језика било врста мог претварања у различите опчињујуће животиње.

Волео сам два Јована - Јована Дамаскина и Јована Златоустог (Хризостома).

Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом животу. Са једним изузетком који још траје. Ноћ ми се у сну слатко лепила за оба образа.

До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене. Трудио сам се да што мање сметам тим романима. Сматрам да је роман као рак; живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, ја сам све мање писац својих књига и све више писац оних будућих, које по свој прилици неће никада бити написане.

На моје запрепашћење књиге су ми до сада преведене око сто пута на разне језике. Укратко, ја немам биографију. Имам само библиографију. Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. веку, када се морала доказивати невиност, а не кривица.

Највећа разочарања у животу донеле су ми победе. Победе се не исплате.

Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету - српског народа.

Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна.

У 21. век ушао сам преко позоришних дасака. Палиндромске године 2002. Владимир Петров “пустио је прву интерактивну позоришну ласту у Москву и освојио руску престоницу без битке” поставивши на сцену “Московског художественог академског театра Чехова” мој “позоришни јеловник - За увек и дан више”. Исте године Томаж Пандур изградио је кулу са 365 седишта и у њој је као у циркусу на песку играо “Хазарски речник” у Београду и Љубљани претварајући на очиглед публике реч у месо и воду у време. Године 2003. петроградски “Академски театар Ленсов” дочекао је јубиларне беле ноћи и тристагодишњицу свога града представом мог комада “Кратка историја човечанства”.

Све у свему могу рећи да сам за живота добио оно што многи писци добијају тек после смрти. Мислим да ме је Бог обасуо бескрајном милошћу подаривши ми радост писања, али ме је истом мером казнио можда баш због те радости.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Milorad Pavić

Počalji od Funky Angel taj Sre Nov 11, 2009 10:14 pm

Биографија


Милорад Павић је рођен 15. октобра 1929. године у Београду, Србија (знак зодијака “Вага”, подзнак “Шкорпија”, по астечком хороскопу “Змија”). Српски прозни писац, песник и историчар српске књижевности 17-19 века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета.
Члан је Српске академије наука и уметности од 1991. године, члан је Societe Europeenne de Culture и српског ПЕН-а.
Познат као писац нелинеарне, интерактивне прозе (романи, приче, драме). М. Павић је један од наjчитанијих савремених писаца са Балкана, прeведен на тридесетак језика.
Од стране стручњака из Европе, САД, Израела и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду у књижевности.
Ожењен је Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. Живе у Београду.

mpavic@eunet.yu

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Milorad Pavić

Počalji od Funky Angel taj Sre Nov 11, 2009 10:16 pm

Дела


Палимпсести песме, Београд 1967, 63 стр.
Историја српске књижевности барокног доба, Београд 1970, 527 стр.
Месечев камен песме, Београд 1971, 118 стр.
Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад 1971, 367 стр.
Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972, 326 стр.
Војислав Илић, његово време и дело, Београд 1972, 346 стр.
Гвоздена завеса, приче, Нови Сад 1973, 222 стр.
Језичко памћење и песнички облик огледи, Нови Сад 1976, 429 стр.
Коњи светога Марка, приче, Београд 1976, 159 стр.
Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд 1979, 572 стр.
Руски хрт, приче, Београд 1979, 215 стр.
Нове београдске приче, Београд 1981, 360 стр.
Душе се купају последњи пут, Нови Сад 1982, 145 стр.
Рађање нове српске књижевности, Београд 1983, 631 стр.
Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 реци, Београд 1984, 242 стр.
Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад 1985, 281 стр.
Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених реци, Београд, 1988, 375 (525) стр.
Изврнута рукавица, приче, Нови Сад 1989, 180 стр.
Кратка историја Београда / A Short History of Belgrade, Београд 1990, 68 стр.
Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд 1991, 115+98 стр.
Историја српске књижевности 2, 3, 4. (Барок , Класицизам, Предромантизам), Београд, 1991, 225 + 181 + 181 стр.
Позоришни јеловник за увек и дан више, Београд 1993, 134 стр.
Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, Београд 1994, 195 стр.
Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд 1996, 80 стр.
Стаклени пуж. Приче са Интернета, Београд, 1998, 154 + 12 стр.
Милорад Павић, Јасмина Михајловић. Две которске приче, Београд, Дерета, 1998, 52 + 71 стр.
Глинена армија, Београд, Интерпрес, 1999. (Библиографско издање)
Кутија за писање, Београд, Дерета, 1999, 171 стр.
Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене , Београд, Дерета, 2000, 186 стр.
Страшне љубавне приче, изабране и нове. Плато, Београд, 2001, 215 стр.
Врата сна и друге приче. Дерета, Београд, 2002, 196 стр.
Прича о трави и друге приче. Дерета, Београд, 2002, 187 стр.
Девет киша и друге приче. Дерета, Београд, 2002, 202 стр.
Царски рез и друге приче. Дерета, Београд, 2002, 266 стр.
Седам смртних грехова. Плато, Београд, 2002, 173 стр.
Две интерактивне драме - Кревет за троје, Стаклени пуж. Дерета, Београд, 2002, 150 стр.
Две лепезе из Галате - Стаклени пуж и друге приче. Дерета, Београд, 2003, 167 стр.
Невидљиво огледало - Шарени хлеб (роман за децу и остале). Дерета, Београд, 2003, 84 + 70 стр.
Уникат. Дерета, Београд, 2004, 170 стр.
Плава свеска. Дерета, Београд, 2004, 118 стр.
Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж. Дерета, Београд, 2004, 274 стр.
Јасмина Михајловић, Милорад Павић - Љубавни роман у две приче. Чигоја, Београд, 2004, 63 стр.
Прича која је убила Емилију Кнор. (на српском и енглеском) Дерета, Београд, 2005, 44 + 50 стр.
Роман као држава и други огледи. Плато, Београд, 2005, 176 стр.
Свадба у купатилу - Весела игра у седам слика. Дерета, Београд, 2005, 104 стр.
Друго тело. Дерета, Београд, 2006, 310 стр.
Позориште од хартије, роман. Завод за уџбенике, Београд, 2007, 240 стр.
Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). Euro Giunti, Beograd, 2008, 292 str.
Све приче. Завод за уџбенике, Београд, 2008, 450 стр

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Milorad Pavić

Počalji od Funky Angel taj Sre Nov 11, 2009 10:18 pm

Критичари кажу

У својој земљи Павић је од часа када је објавио Хазарски речник одмах био прихваћен од критике на најбољи могући начин. Први приказ те “књиге будућности” антиципирао је много тога што ће критика у свету тек имати да каже: “Ово чудо од књиге је истовремено роман, збирка приповедака, књига стихова, историјска студија, кабалистички приручник, једном речју - апсолутна књижевност.” (Раша Ливада) “Независно од времена у којем се дешава радња романа, његов текст као да је исписала мудра рука древних, сакралних, митско-магијских жреца и опсенара, оних који држе у својој руци тајну људске судбине, али отварају шаку само после великих подвига и искушења, у тренутку када се више ништа не може изменити…” (Зоран Глушчевић).

Француски и шпански критичари бележе да је Павић “писац прве књиге 21. века” (Paris Match 1988), а у Аустрији га сматрају “Предводником европске постмодерне”. За Washington Times Павић је “Хомеровски приповедач”, Anthony Burgess сматра да је Павић желео да “подигне књигу, или Књигу, тојест Кутију Организованог Знања на ниво магичног предмета попут полу-животиње која може да општи сама са собом и са другим књигама, као смртоносно оружје” (Observer 1989). У Јужној Америци он је “један од најважнијих писаца данашњице” (Veja, Sao Paulo). Од живих писаца Павић је најчешће навођен од стране компјутерских (hyperfiction) аутора у САД 1992. и 1993. године како белези Robert Coover (New York Times). Tiempo из Мадрида белези 1994: “Павић је једна од великих фигура светске књижевности”. “Постоје књиге које у читаоцу изазивају нешто као хемијску реакцију … Хазарски речник садржи ту врсту “отрова” (Mainichi Shimbun, Japan 1993). “У том делу имамо мистику Византије сједињену са енергијом Балкана, његових предања и митова” каже Евгениос Араницис (Елефтеротипиа, Атина 1994). “У Последњој љубави у Цариграду има оне чудесне књижевне имагинације и песнички надахнутог језика који Павићу обезбеђују посебно место у савременој књижевности… Таква места су за сваку антологију прозе” (Александар Јерков). “Сваки примерак Павићеве књиге имаће свој засебни живот” (Пазит Равина, Давар, Израел). “Каква фантастична грађевина, какав лавиринтски парадокс, како неутешна прича између две смрти” пише немачка критика о роману Унутрашња страна ветра (Rheinischer Kurier 1995). “Заразио нас је познањем једне нове врсте” (Alain Bosquet). “Павић налази снагу да надвлада романескну традицију двадесетога века путевима који се разликују од путева “новог романа” и “новог новог романа” (Независимаја газета, Москва 1997).

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Milorad Pavić

Počalji od Funky Angel taj Sre Nov 11, 2009 10:21 pm

Павић и хипербелетристика

Robert Coover, poznati americki pisac i profesor na Brown University (New York), u svom tekstu The End of Books (THE NEW YORK TIMES, June 21, 1992), koji bi se mogao nazvati programskim na jedan specifican nacin, i u ovecem clanku pod naslovom: Hyperfiction: Novels for the Computer (THE NEW YORK TIMES, August 29, 1993), govori o pojavi nastaloj u Americi u okviru postmoderne, pa prosirenoj na Evropu i Japan.

O cemu je zapravo rec? O odbacivanju ne samo jedne tehnologije, u ovom slucaju stamparske, nego i o radikalnoj promeni stvaranja, publikovanja, citanja i kritike knjizevnog dela. Danas knjizevni tekst ne mora vise biti iskljucivo knjiga. On moze da se nalazi u multimediji /multimedia/, dakle na kompakt disku (CD ROM), a ne izmedju korica knjige, i on nuzno koristi sve mogucnosti kompjuterskog medijuma za preinacavanje forme, za stvaranje novih naracija i za promenu recepcije.

Knjizevni tekst prerasta u elektronski tekst, pisanje i citanje se odvija na kompjuteru koji omogucava nelinearno i nehronolosko pripovedanje poput onog prvobitnog, prirodjenog usmenoj knjizevnosti, gde rapsodi iliti narodni pevaci, po svojoj volji organizuju i povezuju fragmente u neku stalno pokretljivu celinu koja nema klasicnog pocetka ni kraja i gde je tekst podlozan stalnim promenama.

“KU” iz CD ROM verzije “Hazarskog recnika”

kompjuterska slika Katarine Janjic
Zivot beletristickog teksta nastavlja se sada, na kraju XX veka u simuliranom beskraju prirodjenom kompjuteru, u hiperprostoru /hyperspace/, gde tehnologija elektronskog zapisa, tzv. hipertekst /hypertext/, pruza mogucnost visestrukih i visesmernih veza izmedju tekstualnih segmenata, tvoreci tako jednu specificnu mrezu. Stvaranje mnogobrojnih varijanata i verzija dela, novih slojeva i spojeva smisaonih celina, ali sada i kroz citaocevu digitalnu organizaciju tekstualnih fragmenata, omogucavaju da i citalac, osim pisca postane kreator teksta. Mislim cak da se s pojavom hiperteksta i hiperbeletristike /hyperfiction/ moze reci kako su mnoga postmodernisticka teorijska razmatranja sada prvi put dobila i prakticno ostvarenje. (Termin hipertekst koristim u onom znacenju u kojem ga definise Robert Coover: “Hipertekst je elektronski tekst gde se pisanje i citanje odvija na kompjuteru, gde stamparski red, njegova tiranija i njegova ogranicenja vise ne postoje, jer je pisanje ostvareno u nelinearnom prostoru sto ga omogucuje racunar. Za razliku od stampanog teksta sa jednosmernim kretanjem u pravcu okretanja strana, hipertekst je radikalno razlicita tehnologija, interaktivna i viseglasna, koja favorizuje pluralizam diskursa nad definitivnim fiksiranjem teksta.” (THE NEW YORK TIMES, June 21, 1992)

Naravno, treba podvuci cinjenicu da postoje dve vrste literarnih ostvarenja cije kompjutersko izdanje moze proizvesti zeljeni efekat. Prva su ona beletristicka dela koja su namenski pisana za kompjuterski medijum i ne mogu biti preneta sa CD-ROM-a u knjigu. Osim njih, samo jos ona dela, stampana na klasican nacin, ali koja poseduju vec u svom tkivu upisana svojstva hiperteksta, mogu da budu prezentovana na ovaj nacin. Bas zbog toga sto im ovaj lavirintski hiperprostor daje adekvatniju mogucnost iscitavanja svih slojeva i znacenja nego stampana verzija. Kod svih ostalih dela sa klasicnim linearno-hronoloskim svojstvima, prenosenje na kompjuter svelo bi se na pravolinijsko citanje teksta sa ekrana.

***
Dobar primer ove druge vrste knjizevnih dela predstavlja proza Milorada Pavica. Tzv. elektronski pisci /electronic writers/ smatraju ovog autora jednim od preteca hiperknjizevnosti. Evo sta u tom smislu Robert Coover u New York Times-u kaze: “Kroz dugu istoriju stampanja bilo je bezbroj strategija da se ogranici snaga i dominacija stamparskog reda (linije), od marginalija i fusnota do kreativnih inovacija romansijera kao sto su: Lorens Stern, Dzems Dzojs, Rejmon Keno, Italo Kalvino i Milorad Pavic.” (NEW YORK TIMES, June 21, 1992) Pored ovih autora elektronski pisci svojim pretecama smatraju jos Servantesa i Borhesa.

Nije, svakako, tek stvaranje hiperknjizevnosti (oko 1990. sa pojavom prvog romana na disketi, Afternoon - Michael Joyce) prvi put dovelo u vezu dela Milorada Pavica sa svetom kompjutera. I sam Pavic je u ranim odzivima na recepciju Hazarskog recnika uporedio citanje ovog dela sa nacelima bejzika. Te su se paralele cule najpre retko, pa sve cesce. Michael Joyce je odmah posle pojave Knopfovog njujorskog izdanja Hazarskog recnika 1988. godine pokusao da uspostavi kontakt sa Pavicem. Patricia Serex u svom prikazu Hazarskog recnika , pod nazivom Knjiga XXI veka (Le livre du XXI sičcle, 24 HEURES, March 31, 1988), kaze: “Jedna vrsta Ilijade, nesto poput kompjuterske Odiseje, otvorena, integralna knjiga.” Robert Coover, prikazujuci Hazarski recnik za THE NEW YORK TIMES 1988. godine, predskazao je niz knjizevnih pojava koje ce se desiti tek nekoliko godina kasnije, i mesto Pavicevih knjiga u njima: “Od kada je pobornik i prorok kompjutera Ted Nelson izmislio rec “hipertekst” da bi skoro pre dvadeset pet godina opisao to kompjuterski vodjeno-nepovezano pisanje, poceo je siguran, sad vec brz prirastaj djaka zainteresovanih za ovaj najnoviji odeljak lovaca na snove. Sada se pise jedna nova vrsta “knjige” bez korica, interaktivna, podlozna prosirenju; bez sumnje da ih postoji niz tamo u hiperprostoru ovog istog casa; i “Hazarski recnik” moze lako da zauzme svoje mesto medju tim inspirisanim jahacima…” (He Thinks the Way We Dream, THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW, Novembre 20, 1988)

Kada sam 1987. godine publikovala tekst o Gvozdenoj zavesi , zbirci prica Milorada Pavica, iznela sam sledece misljenje: “Strukturu Pavicevih pripovedaka moguce je uslovno porediti sa kompjuterskom video-igrom. Kod njih je prostor prividno neogranicen tako da se simulira beskrajnost. Prelaskom iz nivoa u nivo, odozgo-odozdo, levo-desno, resavaju se zagonetke i sakupljaju saznanja da bi se od mozaika dobila celina, a to mogu samo majstori igre. ” (Knjizevnost, 1987, 12, str. 2108)

Onaj ko je imao u ruci udzbenike o tekstprocesorima mogao ih je s vrlo malo domisljanja shvatiti i kao jedan od kljuceva, mehanizama ili uputstava za rukovanje knjigama Milorada Pavica. Te knjige su svojim sklopom unele u knjizevnost danasnjice jedan sistem koji u potpunosti odgovara osnovnom sistemu rada, ne samo tekstprocesora, nego i kompjutera uopste. I to se, naravno, desilo nezavisno od bilo kakvih smisljenih, proracunatih i nasilnih namera.

Dotakla bih ovde neke od karakteristika hiperteksta u Pavicevim proznim delima i ispitala mogucnost konvertovanja njegovih knjiga u kompjuterski medij.

***
Cini mi se da prica Izvrnuta rukavica predstavlja najbolji i najjasniji obrazac nekih baznih svojstava hiperteksta. U prvom delu price citalac ima utisak da je to jedna klasicno-linearna (doduse pavicevski klasicna) pripovest, s jednosmernim tokom. Medjutim, od sredine price izlaganje tece unatrag ka pocetku. Tako su u drugom delu fragmenti, zamenivsi mesta, ostali smisaono povezani, ali stvaraju sasvim novu celinu sa drugacijim pocetkom i krajem, kao i drugacijim tokom dogadjaja. Dakle, blokovi teksta koji su u prvom delu price izgledali sasvim uzglobljeni, kao da su potom odlebdeli u prostor i zatim se nanovo slegli, poput izmesanih karata, napravivsi nove veze medju sobom i promenivsi znacenje celini.

Olivera Gavric-Pavic, Portret M. Pavica sa zavesom, ulje na platnu, 1996.
Na drugim pricama mogu se pratiti i ostale osobine hiperteksta, koje je moguce, kao sto je ovde vec ucinjeno, povezati sa principima video-igara. Ali, svakako je najzanimljivije posmatrati sisteme ciklizacije Pavicevih prica, jer su oni korak ka njegovim romanima. Setimo se samo zbirke Ruski hrt gde autor u Pogovoru decidirano kaze kako su dve price u takvoj medjusobnoj vezi da se “na pitanje postavljeno u jednoj dobija odgovor u drugoj od tih prica, a ako se procitaju zajedno, one cine trecu pricu…” - ja bih dodala - pricu u medjuprostoru.

Na taj nacin stizemo do romana Hazarski recnik, Predeo slikan cajem, Unutrasnja strana vetra, i Poslednja ljubav u Carigradu, koji se, svaki na svoj nacin mogu posmatrati i kao zbirke ciklizovanih prica . U njima je koriscen uvek drugi metod ulancavanja.

Veze medju tim karikama su toliko raznovrsnije i bogatije od onih koje mehanickim putem mogu stvoriti do sada koncipirani predlosci za knjizevnost u hipertekstu /hypertext fiction software/ da se covek nuzno mora zapitati cemu hiperknjizevnost, ako su van kompjuterskog medijuma stvorena vec dela koja ga prevazilaze, pre svega u pogledu sadrzine i znacenja. Odgovor je mozda u tome sto, na primer, sve odlike Hazarskog recnika, Predela slikanog cajem , Unutrasnje strane vetra i Poslednje ljubavi u Carigradu mogu biti efektnije iskoriscene upravo u tom medijumu. Jer, ocigledno da je njihova struktura (roman- leksikon, roman ukrstenica , roman-klepsidra i roman-tarot) kao i struktura prica uostalom, vec nagrizala stamparsku tehnologiju i trazila novu zivotnu sredinu u kojoj ce se ponovo roditi i ovaplotiti u nekom novom obliku.

Kako bi izgledala moguca hipertekst verzija Hazarskog recnika? Odrednice bi cinile u hiperprostoru pokretljivu mrezu, a znaci-vodici, odnosno, cvorne tacke, za koje bi se citalac odlucio u svojoj kreaciji putanje citanja, omogucili bi kretanje sa razlicitim ulazima i izlazima, pocecima i krajevima. Na primer: po alfabetskom sistemu, vremenskim segmentima, religijskim trijadama, ili putem bili kojih zadatih reci znakova. Mogu se pratiti i samo referencijalni znaci dati u stampanoj verziji Hazarskog recnika, koji vec omogucavaju smisaone skokove i kreiranje citalackih racvanja. Dakle, putem kompjuterske verzije romana, sistem povezivanja prica-odrednica bio bi izveden lakse. Skokovi bi bili moguci bez mukotrpnog listanja knjige sa nekoliko prstiju unutar stranica, bez umetnutih papirica, ili precrtanih procitanih odrednica u sadrzaju, itd., i to bi se odnosilo na sve nivoe od najkonkretnijih do najapstraktnijih. Takodje, postoji mogucnost cuvanja predjene putanje citanja tako da citalac moze memorisati svoje kreacije iscitanih verzija, odnosno razlicite smisaone organizacije fragmenata. Verovatno postoji neki ogroman, ali konacan broj mogucih kombinacija odrednica, no on nije bitan. Bitno je da bi prenos knjige, kao sto je Hazarski recnik, u kompjuterski medij, koji pruza ovakve sanse kombinovanja fragmenata teksta, pruzio efikasnije mogucnosti da se skoro svi slojevi ovog dela iscitaju, nego sto je slucaj sa klasicnim citanjem iz knjige. Neke odrednice mogle bi biti obradjene vizuelno, bilo pomocu animacije ili filma, a neke zvucno (sta bi falilo cuti npr. muziku izvedenu sejtanovim prstometom! ). Kreativnost citaoca, dakle, bila bi omogucena u vise smerova, a hipermultimedijalnost /hypermedia/, ta trodimenzionalna predstava teksta, taj prostorni tekst, doprinela bi da recepcijski dozivljaj bude prosiren na vise cula..

Shema i metod transponovanja Predela slikanog cajem u kompjuterski medijum vec su , cini se, date na pocetku sadrzaja Romana za ljubitelje ukrstenih reci i kroz uputstva pisca (Kako citati ovaj roman horizontalno, Kako citati ovaj roman vertikalno). Mislim cak da je ovo delo najjednostavnije za prenosenje u hipertekst format, upravo zbog vec navedenih uputstava koja jasno ukazuju na celine: po temama, likovima, dogadjajima, ljubavnim pricama, itd. Naravno ovde bi citalac osim razlicitog rasporedjivanja segmenata teksta i uspostavljanja novih veza i znacenja medju njima, mogao da, kao i u knjizi, menjajuci pocetak i kraj romana utice na sudbinu likova. CD ROM verzija Predela slikanog cajem, mogla bi biti snabdevena i operskim arijama koje peva junakinja ovog romana, Vitaca Milut.

Najslozenije bi, izgleda mi, bilo izvodjenje ovakvog zahvata na Unutrasnjoj strani vetra. Zbog toga sto su veze, naznake i mreze izmedju Herine i Leandrove price toliko suptilne a nisu definisane na povrsini teksta i u okviru strukture romana, pa bi bio potreban izuzetno sofisticiran softverski predlozak, a i tada bi velika kolicina znacenja ostala da lebdi u medjuprostorima, sto je, svakako, vrlina. Ali, znam da sam prilikom analize ovog romana imala prakticne probleme da neku uhvacenu nit, npr. sa Leandrove strane, nadjem (pa jos naopacke) u Herinoj prici, i da ih povezem i spojim. Te niti su se toliko razmnozavale da sam u jednom trenutku zazelela da imam indeks reci-kopci, ili licnih imena, ili bilo kojih znakova koji vezuju dve price, ne bi li ih tako izdvojene pratila u obe polovine i u oba pola knjige. No, i za takav poduhvat nesumnjivo bi mi bio potreban kompjuter koji bi omogucio paralelno pracenje segmenata teksta na ekranu.

Paviceva drama Zauvek i dan vise, s podnaslovom Pozorisni jelovnik (podsecam da rec “meni” u kompjuterskoj terminologiji vec oznacava mogucnost izbora), komponovana je tako da ima tri uzajamno zamenljiva pocetka ili “predjela”, tri kraja ili “poslastice”, i jedan centralni deo ili “glavno jelo” , oko koga ovi poceci i krajevi kruze, stupajuci s njime i medju sobom u najraznovrsnije veze. Oni tvore najmanje devet razlicitih verzija od kojih svaka za sebe cini zasebnu celinu. Od citaoca-gledaoca, pozorisnog reditelja i trupe, zavisi za koju ce se varijantu opredeliti i kakav kraj odabrati: happyend, tragican zavrsetak ili ekoloski kraj. Mozda bi se moglo reci da je Zauvek i dan vise hiperdrama /hyperplay/. Ona spada u onu vrstu tekstova koji nisu reverzibilni, odnosno ne mogu da budu stampani u knjizi na adekvatan nacin, jer uzajamnu zamenjivost pocetaka i zavrsetaka u knjizi nije mogucno predstaviti nelinearno i bez nametanja hronoloskog reda (npr. I predjelo, II predjelo…) Svojstva hiperplay-a Paviceva drama zadrzava i prenosenjem u pozorisni medij, koji je u ovom slucaju vec jedno simultano dogadjanje u stvarnom prostoru razlicitih ili istog pozorista, a ne u simuliranom prostoru kompjutera. Gledaocu je, dakle, ovakvom strukturom omoguceno da isti sredisnji deo uvek vidi i dozivi na nov nacin, jer uvek istom centralnom tekstu uvek drugacije znacenje daju prosirenja izvedena pokretljivim pocecima i zavrsecima.

Cetvrti roman Milorada Pavica Poslednja ljubav u Carigradu, s podnaslovom Prirucnik za gatanje, sastavljen je od 22 (0-21) poglavlja koja nose nazive karata tarota (Major Arcana). Ovo delo jeste svojevrsna romansirana interpretacija tarot-karata, jedan ozivljeni tarot, gde je svaka karta postala zasebna prica, jer svako poglavlje korespondira na dubinskom nivou sa osnovnim znacenjima i simbolikom pojedine karte.

Kroz ovaj tarot-roman citalac i citateljka ce prolaziti ovoga puta od pocetka ka kraju, stepenik po stepenik , ali ce sklopivsi knjigu moci da bace karte sto idu uz nju i da onda iz palog rasporeda, naknadno skokovito iscitaju svoju sudbinu iz odredjenih poglavlja sto su se otvorila u tarot-kartama, citajuci ih sada na nov nacin.

Postoje dva osnovna nivoa citanja. Prvi je, moglo bi se reci, klasican nacin, a drugi nivo citanja, onaj naknadni, jeste citanje sopstvene sudbine svakog pojedinacnog citaoca. Knjiga kao predlozak, kao prirucnik za gatanje, u tom drugom stupnju citanja, ulazi u zivot sam, mesa se sa njim, a time omogucava i segmentarno iscitavanje teksta i iscitavanje teksta u drugom kljucu od onog transparentnog, datog kao nivo romanesknog dogadjanja. Lako je zamisliti Pavicev tarot-roman u kompjuterskoj verziji kao jos jednu u nizu onih video-igara s kartama kojih su puni kompjuterski programi sirom sveta. S time sto bi ovde uz karte isao i tekst jednog celog romana ukljucen u igru.

Zbog svega recenog, cini se, da se u knjizevnosti XX veka, pojavom dela koja imaju osobine hiperteksta, kao i prelaskom knjizevnosti u novu tehnologiju, desio znacajan prelom i prevrat, te da se knjizevnost moze podeliti na dve struje. Na neinteraktivnu i interaktivnu knjizevnost , pa da svakako buducnost beletristike lezi i u ovom kljucu.

Jasmina Mihajlovic

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Milorad Pavić

Počalji od Funky Angel taj Sre Nov 11, 2009 10:27 pm

Почетак и крај романа

Ако се добро сећам, било је то једног преподнева с пролећа 1979. године. У спаваћој соби окупаној сунцем стајала је постеља с прекривачем од љубичастог сомота. По њој сам распоредио 47 комадића хартије. На сваком је био написан наслов по једне од 47 одредница или поглавља књиге коју сам у то време писао. Књига је већ имала име - звала се “Хазарски речник”. У собу је ушло једно од моје деце и запањило се.

- Тата, шта то радиш?

Нисам умео да објасним. Компјутери још нису били уведени у домове и ми ту справу нисмо имали у кући. А писао сам нешто што ће се показати као веома подесно за коришћење у дигиталном окружењу. Списатеље који се данас баве таквом нелинеарном прозом, називају свуда у свету електронским писцима, па ја и сам спадам једним делом своје делатности међу њих.

Суштина је у томе да наш хиљадама година уврежени и већ помало овештали начин читања можемо да изменимо. И то на тај начин, што ћемо са читаоцем поделити посао дајући му равноправније место у стварању књижевног дела. Дајући му могућност да сам крчи сопствени пут кроз роман, песму или причу, чија ће се садржина мењати у зависности од тога коју мапу читања је читалац изабрао. Такав књижевни поступак познат је данас у свету књижевне теорије под различитим назнакама (hypertext, nonlinear narratives, interactive fiction, la literature a contrainte, при чему треба имати на уму да је овај француски назив нешто обухватнији). Међутим, онај ко хоће да мења начин читања једног романа, мора да мења и начин писања тог романа. Треба дакле, створити такво дело које пружа могућност читаоцу да га користи као интерактивну прозу. То захтева сасвим другачију, нову технику писања романа или приче, технику која унапред предвиђа различите токове читања и омогућује их. То помало личи на напуштање линеарности писаног језика и враћа нас механизму који познајемо из снова и мисаоног тока. Или из усмене књижевности. Људски снови и мисли нису линеарни, они се роје и бокоре на све стране, имају симултаност која захвата у живот и из живота знатно више и шире него било какав језички исказ. То сви знамо из искуства. Ако хоћемо да у једном књижевном делу следимо своје мисли и своје снове, покушајмо - закључио сам - да и од нашег језика који ниже речи једну за другом као вране на телеграфским жицама, начинимо нелинеарни феномен. И нисам само ја тако мислио. Показало се даје та нова књижевна техника нарочито примењива у дигиталном окружењу, у делима која су писана тако да се читају са компјутерских монитора, са CD-ROM-а, или да се објављују на Интернету. На низу означених места, читалац је у таквим делима могао да притиском на дугме мења и бира даљи пут своје читалачке авантуре.

Не улазећи у историју овог тока постмодерне књижевности ја ћу се овде сетити својих списатељских искустава у тој области. Пре свега да кажем, ја сам увек писао тако да се моја дела стварана у нелинеарном писму, дакле она интерактивна, могу објавити и читати и на “класичан” начин, дакле у књизи, а не само на Интернету.

У тој техници најпре сам написао “Хазарски речник” (1984), “роман-лексикон” чији поднаслов указује на природу овог дела. Оно се може читати онако како се користе речници. Постарао сам се да се свака од одредница може читати пре и после сваке друге одреднице. Дакле, поставило се питање где су почетак и крај романа? Да ли роман почиње са Хомером? И да ли се прича о роману завршава пре приче о причи, то јест, да ли је роману крај дошао у наше време које називамо постисторијом, постфеминизмом и постмодерном?

Улазећи подробније у овај след мисли почео сам да се питам где и када почиње и где и када се завршава читање једног романа, то јест где и када, у ком делу текста почиње и завршава се један роман? Код неких романа то су прва и последња реченица и то је заувек јасно. Милош Црњански добар је пример те врсте. “Велики плави круг. У њему звезда” - каже Црњански на почетку свог врхунског романа. То је незаборавни почетак “Сеоба” које имају исто тако неоспорни и незаборавни крај у последњој реченици “Има сеоба. Смрти нема. ” Али, са другим романима није увек тако. Узмимо “Рат и мир”. Он се завршава много пре краја текста. Да ли се “Ана Карењина” завршава заправо зубобољом Вронског? Где и када почиње Џојсов “Уликс”? “Уликс” има један од највеличанственијих финала у књижевности уопште. Женски завршетак једне мушке књиге. У којој мери је почетак и крај романа, почетак и крај читања условљен оним што Јасмина Михајловић назива читање и пол? Мора ли роман имати крај? И шта је заправо завршетак једног романа, једног књижевног дела? И је ли неизбежно само један? Колико један роман или позоришни комад може имати завршетака?

На та питања нашао сам неке одговоре пишући своје књиге. Оне су заправо биле одговори на та питања. Да почнем можда од краја, од 21. века. Мој париски издавач Пјер Белфон замолио ме је да за ново француско издање “Хазарског речника” напшишем предговор. Тај текст изашао је као увод у “андрогино издање” “Хазарског речника” 2002. године у Паризу код издавачке куће “Memoire du Livre” и ја га овде преносим:

Предговор андрогином издању “Хазарског речника”

По мом осећању уметности се деле на “реверзибилне” и “нереверзибилне”. Постоје уметности које кориснику (реципијенту) омогућују да делу приђе са различитих страна, или да га чак обиђе и осмотри мењајући смер разгледања по сопственом нахођењу, као што је случај са архитектуром, скулптуром, или сликарством, који су реверзибилни. Постоје такође оне друге, нереверзибилне уметности, као што су музика или књижевност, које личе на једносмерне улице, по којима се све креће од почетка ка крају, од рођења ка смрти. Ја сам одавно желео да књижевност, која је нереверзибилна уметност, начиним реверзибилном. Отуда моји романи немају почетак и крај у класичном значењу речи. Они су саздани у нелинеарном писму (”nonlinear narratives”).

На пример, “Хазарски речник” има структуру лексикона: то је “роман-лексикон у 100.000 речи” и у зависности од азбуке на различитим језицима роман се различито завршава. Оригинална верзија “Хазарског речника” штампана ћирилицом завршава се једним латинским цитатом: “…sed venit ut illa impleam et confirmem, Mattheus”. Мој роман у преводу на грчки завршава се реченицом: “Одмах сам приметио да су у мени три страха а не један”. Јеврејска, шпанска, енглеска и данска верзија “Хазарског речника” завршавају се овако: “Потом би се обратно догађало при повратку читача и Тибон је поправљао превод на основу утисака примљених при том читању у ходу”. Том истом реченицом завршавају се кинеско и корејско издање књиге. Српска верзија штампана латиницом, шведска верзија објављена код Nordstedts-а, холандска, чешка и немачка верзија, завршавају се реченицом: “Тај поглед исписа Коеново име у ваздуху, упали фитиљ и осветли јој пут до куће”. Мађарска верзија “Хазарског речника” завршава се реченицом: “Он је једноставно хтео да ти скрене пажњу на то каква је твоја природа”. Француска, италијанска и каталонска верзија завршавају се реченицом . “Доиста, хазарски ћуп служи до данас, мада га одавно нема”… Јапанска верзија коју је објавио “Tokio Zogen Sha” завршава се реченицом: “Девојка беше родила брзу кћер - своју смрт; њена лепота била се у тој смрти поделила на сурутку и згрушано млеко, а на дну видела су се једна уста што држе корен трске”.

Када је реч о различитим завршецима једне књиге, треба подсетити да “Хазарски речник” при крају има нешто као споловило. Он се појавио 1984. године у мушкој и у женској верзији, па је читалац могао да бира коју ће верзију узети да чита.Често су ме питали где је суштина разлике између мушког и женског примерка моје књиге. Ствар је у томе што мушкарац свет доживљава ван себе, у свемиру, а жена свемир носи у себи. Та се разлика огледа и у мушком, односно женском примерку мог романа. Ако хоћете, то је слика распада времена, које се поделило на колективно мушко и индивидуално женско време.

Такав, носећи своје многобројне завршетке, свој женски и свој мушки пол, “полуживотиња” (”half an animal”) како за ту књигу рече Antony Burgess, пропутовао је “Хазарски речник” свет од Европе до обе Америке и назад преко Јапана, Кине и Русије делећи добру и лошу судбину свог писца и мојих других књига, (cf.:www.khazars.com).

Најављен у Paris Mach-у као прва књига XXI века,”Хазарски речник” данас улази у XXI век и еру Водолије само у женској верзији, коју читалац сада држи у руци, а мушка му се даје на увид у овом додатку. Дакле, док је у XX веку књига била двополна врста, у XXI веку постала је хермафродит. Андрогин. Или нешто инцестуозно. У овом новом облику који је наметнула издавачка економија, можемо књигу да замислимо као место где женско време садржи мушко време. Одељак који се у женској верзији романа разликује од мушког, налази се у последњем писму ове књиге после реченице: “И пружио ми је оних неколико ксероксираних листова што су лежали пред њиме”.Тај мушки орган књиге, то хазарско дрво које овде улази у женску верзију романа, гласи:

Могла сам потегнути ороз у том часу. Бољи нисам могла имати - у башти је био један једини сведок - и то дете. Али, десило се другачије. Пружила сам руку и узела тих неколико узбудљивих страница, које ти прилажем уз писмо. Узимајући их уместо да пуцам, гледала сам у те сараценске прсте са ноктима попут лешника и мислила на оно дрво које Халеви помиње у својој књизи о Хазарима. Мислила сам о томе да је свако од нас једно такво дрво: што више растемо у вис ка небу, кроз ветрове и кишу ка Богу, тим дубље морамо понирати корењем кроз блато и подземне воде ка паклу. Са тим мислима прочитала сам странице које ми је пружио Сарацен зелених очију. Запањиле су ме и упитала сам с неверицом др Муавију откуда му.

Толико из предговора андрогиној верзији мог романа. Да о њему кажем још коју реч. Радећи на CD ROM-у “Хазарског речника” компјутерски стручњаци су израчунали да постоји око два и по милиона начина читања ове књиге. Тек преко те бројке читалац ће моћи да се врати на нечију раније већ коришћену стазу читања. То је, наравно, само један пример “нелинеарног писма” – дакле књижевног поступка који избегава линеарност језика. Чему све то? Одговор је једноставан, али решење проблема није.

XXI век поставља нам једно необично питање: можемо ли књижевност спасити од језика? Питање на први поглед изгледа апсурдно, зар не? Али оно куца на наша врата. Покушаћу да за ову прилику дам једну привремену дефиницију језика.

Замислимо језик као мапу мисли, осећања и сећања човека. Као све мапе, језик је стотинама хиљада пута умањена слика онога што покушава да прикаже. Стотинама хиљада пута сужена слика људских осећања, мисли и сећања. Уз то, сви смо свесни да на тој мапи мора нису слана, реке не теку, планине су равне, а снег на њима није хладан. Уместо оркана и непогода, нацртана је ружа ветрова. Идеална мапа, па и језик као мапа духовног стања и сећања човека, била би дакле, само она у размерама један према један. Све остале мапе не успевају да покрију свој предложак. Тај “остатак” који мапа, у нашем случају језик, не обухвата, јер није у размери 1:1 (о осталом да не говоримо), у наше време попуњавају неке друге, “некњижевне” технологије језичког уметничког дела, да их тако назовемо, али и други домени, који више не спадају у језичку делатност.

Можемо закључити да нови миленијум и епоха Водолије несумњиво почињу у знаку иконичности и не фаворизују језик. Чак га гурају у засенак. Економично комуницирање путем знака скраћује путање које је језик хиљадама година утирао. Линеарност писане и штампане речи више није добродошла. Човек осећа да се забележени језик разликује по тој линеарности од људске мисли и људских снова који нису линеарни.

Линеарност писане речи разликује се чак и од човековог говора. Књижевни језик сабија наше мисли и снове, осећања и сећања у једнолинијски систем који је најблаже речено споровозан и сада већ сувише тром за време у којем живимо. Отуда се јављају напори да се оствари нелинеарно приповедање, нешто као спас књижевног дела од линеарности језика. Зато компјутерски, или ако хоћете, електронски писци, стварају интерактивне романе где се језик измешта из своје линеарности, а читалац креира сопствену мапу читања.

Осећајући потребу за новим, интерактивним организовањем читања, самим тим и писања прозе, покушао сам у “Хазарском речнику” и у својим потоњим романима да изађем у сусрет таквој књижевној будућности.

Роман - “Предео сликан чајем” започео сам 1981. и тада објавио први део, а завршио га и целину штампао 1988. године користећи и ту један омиљен и одавно знан начин читања, који, међутим, није примењиван у књижевности - укрштене речи. Ако се тај роман-укрштеница чита усправно доноси портрете јунака књиге у први план. Ако се иста поглавља читају у водоравном следу (на “класичан начин”) она у први план истичу заплет и расплет књиге. Да и ту размотримо почетак и завршетак романа. Пре свега, овај се роман завршава на један начин ако га има у рукама читатељка, а другачије ако га чита особа мушког пола. Наравно да се почетак и завршеци овог романа разликују и у зависности од тога да ли се роман чита окомито или водоравно. “Предео сликан чајем” читан водоравно почиње реченицом “Ниједан неопаљен шамар не треба у гроб однети”. Исти роман читан окомито почиње реченицом која гласи: “Припремајући ову Споменицу нашем пријатељу, другу из школских дана и добротвору, арх. Атанасију Фјодоровичу Разину, alias Атанасију Свилару, који је некада исписивао своје име језиком по леђима најлепше жене једног поколења, а сада га исписао златним словима у звездане књиге посла столећа, постао велики рачунополагач, чија ноћ носи десет дана, Уредништво је имало на уму да пуну истину о његовом животу и раду нећемо сасзнати никада”. Ако роман “Предео сликан чајем” узмете читати водорасвно он ће се завршити реченицом: “Читалац није ваљда тако глуп да се неће сетити шта се сада десило Атанасију Свилару, који се једно време презивао Разин”. “Предео сликан чајем” читан усправно завршава се реченицом “Ја отрчах у цркву”.

Уз роман-речник и роман-укрштеницу покушао сам да нађем још једно решење за роман да бих га превео у ред реверзибилних уметности. То је “Унутрашња страна ветра” - роман-клепсидра (1991.) Он има две насловне стране и најбоље га је читати један и по пут, како рече знаменити археолог Драгослав Срејовић. Завршетак је у средини, тамо где се сретају јунакиња и јунак ове древне грчке митске приче - Хера и Леандер. Наравно да се почетци једне књиге која има две насловне стране разуликују. А разликују се и њихови завршетци. Читалац може да крене са које хоће стране књиге, али они који почну са Херине стране неће добити исту слику света у књизи као они који почну са супротне, Леандрове стране. За оне прве књига ће почети следећим речима: “Унутрашња страна ветра је она која остаје сува док ветар дува кроз кишу”. За оне који почну с Леандрове стране почетак романа ће гласити: “Он је био половина нечега. Снажна, лепа и даровита половина нечега, што је можда било још снажније, веће и лепше од њега.” Толико о почетцима овог романа. Што се краја тиче, он има два завршетка који се, као што рекосмо, додирују у средини књиге. Ако кренете са читањем од Леандрове стране, завршетак романа гласиће: “Било је дванаест и пет када куле у страшној експлозији одлетеше у ваздух разносећи огањ у којем је нестало Леандрово тело”. Ако узмете да читате “Унутрашњу страну ветра” са Херине стране, добићете овакав завршетак романа: “По тврђењу избезумљеног поручника, тек трећег дана увече Херина глава је крикнула страшним, дубоким и као мушким гласом”.

“Последња љубав у Цариграду” (1994), ”приручник за гатање” је роман-тарот у којем читалац може да прорекне сопствену судбину ако баци карте на сто и потом прочита поглавља романа од којих је свако везано за по једну од карата. Наравно да читалац може некоме да поклони карте које иду уз књигу и да дело чита као сваки други роман. Додатну могућност гатања писац уствари поклања читаоцу. Другим речима, ово упутство за гатање може се “користити” на више различитих начина. Може се учитавати значење карата у поглавља романа (која носе исте називе и бројеве као и поједине карте), може се учитавати смисао поглавља романа у значење карата приликом гатања. Може се роман користити без обзира на карте, и карте које иду уз њега без обзира на роман.

“Кутија за писање” (1999) има два завршетка. Један је у књизи, коју је издао Дерета, а други је на Интернету: www.khazars.com/visnja-sa-zlatnom-kosticom/ .

“Звездани плашт” (2000) “астролошки водич за неупућене” је низ од 12 уланчаних прича од којих свака носи као наслов и тему по један знак Зодијака. Читалац може да прочита само свој знак, само знакове оних, до којих му је стало, или пак оних других. Тако свак учитава у књигу помало од свог живота и живота оних око себе. Уз то, два поглавља романа се налазе само на Интернету: www.khazars.com/ongaudi/. Завршна два поглавља овог романа налазе се и у књизи и на Интернету (www.rastko.org.yu/knjizevnost/pavic/). Да би добио решење заплета читалац треба да избаци из последњег поглавља неколико одељака. Тако се најзад открива име јунакиње.

*
Можемо, дакле, закључити да се из описаних романа може изићи место на један, на више различитих међусобно удаљених излаза. Уствари ја полако губим из вида разлику између куће и књиге и то је ваљда најлепше што имам да кажем у овом тексту. Књига као грађевина у којој можете извесно време становати или храм у који улазите да се помолите, то би могао бити идеал писца. Уосталом, “Последња љубав у Цариграду” завршава се у Јустинијановом храму Свете Софије, који управо својим вишком енергије освојеним градитељским напором, исијава још увек Мудрост. Ону божанску Мудрост коју човек својим ратничким напором није могао до краја потчинити и оковати.

***
Да се на крају окренемо питању које је поставио наслов овог текста. Да ли се ближи крај роману? Да ли је крај романа пред нама или већ иза нас питају они који су присталице помисли да већ живимо у постисторијском времену. Да ли је то и построманескно време? Јесмо ли прошли кроз циљ, а да то нисмо ни приметили, па сви заједно трчимо већ окончану трку? Мислим да се то не може рећи. Не знам је ли то одговор на постављено питање, али чињеница је да се никада у свету није читало и писало толико романа колико се чита данас.

Пре бих рекао да смо на измаку једног начина читања. У кризи је наш начин читања романа, а не сам роман. Роман - једносмерна улица је у кризи. У кризи је још нешто. То је графички вид романа. То јест, у кризи је књига.

Ја покушавам да променим начин читања романа у том смислу што сам повећао улогу и одговорност читаоца у стварању дела. Пребацио сам на њих одлуку о избору заплета и расплета романа, где ће почети, а где завршити читање, одлуку чак о судбини главних личности. Али да бих променио начин читања, морао сам као што рекох, да променим и начин писања. Зато ове редове никако не треба схватити искључиво као разговор о облику романа. Ово је у исти мах разговор и о његовој садржини. Уствари, садржина било ког романа била је као на Прокрустовој постељи преко две хиљаде година подвргавана безобзирном, увек истом, моделу форме. Мислим да је томе дошао крај. Сваки роман треба да бира свој посебни облик, свака прича може да тражи и нађе своју адекватну форму. Ту је суштина потраге моје и других писаца у свету данас за нелинеарним писмом и интерактивном књижевношћу.

Милорад Павић

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Milorad Pavić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu