О eмоционалној интелигенцији

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 8:53 pm

О eмоционалној интелигенцији

Приредио: др Предраг Никић



У појмовном одређењу емоционалне интелигенције сусрећемо се са три појма: афекат, емоције и расположења, које ћемо ради јаснијег разумевања дефинисати.

Афекат покрива широк распон осећања које људи доживљавају. То је појам који обухвата и емоције и расположења. Емоције представљају осећања која су усмерена према некоме или нечему, док расположења представљају осећања мање набијена од емоција и није им неопходан контекстуални подражај (песимизам, оптимизам, меланхолија, озлојеђеност, потиштеност, анксиозност). Емоције су реакције на одређене догађаје, а не особина. “Емоције су организовани одговори који прелазе границе многих психолошких подсистема, укључујући физиолошки, когнитивни, мотивациони и искуствени подсистем. Најчешће се јављају као одговор на догађај, било спољњи или унутрашњи, који има позитивно или негативно значење за особу” (Salovey и Mayer, 1990).
Дакле, осећања или емоције јављају се у односу на догађаје и промене које смо ми прихватили као важне. Шта је нама важно а шта мање важно, зависи од усвојене матрице – шеме или обрасца прихваћених вредности. Хијерархија усвојеног вредносног система диктираће наше одлуке и реакције. Што смо некој вредности придали већи значај, тј. што смо је рангирали више према врху, то ће догађаји који су везани за ту вредност у нама изазвати снажнија осећања. Догађаји који афирмишу нама важну вредност, изазиваће у нама пријатна осећања: радост, усхићење, срећу. Ако догађаји угрожавају усвојене вредности осећаћемо непријатност или бол. Без формирања вредносног система и личне процене, емоције не могу да се јаве. Усвојене вредности различите су код људи. Некоме је важна љубав партнера док неко више вреднује пословни успех.
Емоције нас покрећу да нешто учинимо, променимо, превазиђемо, изградимо другачији однос, поново проценимо или прихватимо. Оне нас упућују на стално прилагођавање новим условима.

Расположења, с друге стране, нису усмерена на објекат. Емоције се могу претворити у расположења када се изгуби фокус на контекстуални објекат. Запослени се може наљутити на менаџера што му је упутио критику због начина како се опходио с клијентом. Запослени осећа емоцију (љутњу) према менаџеру, али је не исказује због страха од менаџерове реакције. Ако запослени, током наредних дана и даље буде осећао општу потиштеност тада говоримо о преласку емоције љутње у опште расположење потиштености. Расположења представљају генерална стања осећања која не морају бити непосредно везана за поједине стимулусе и нису довољно интензивна да би нарушавала текући мисаони процес (Clark & Isen 1982, Thauer 1989), док су емоције везане за конкретне догађаје и довољно су интензивна да могу нарушити мисаони процес (Frijda 1993, Simon 1982). Међутим, Watson i Tellegen (1985) сматрају да је расположење истоветно емоцији. Расположење је, једино, слабијег интензитета и дужег трајања од оригиналне емоције, наводе аутори. Ипак је превагло становиште да се ради о сложенијим разликама. Разлике се примећују у доживљајним карактеристикама, факторима који их изазивају и последицама по понашање (Isen, 1987; Morris, 1989). Тако Salovey и Rodin (1985) наводе да много више различитих когниција, објеката и доживљаја може изазвати расположења. Исти аутори тврде да расположења не морају бити повезана с физиолошким променама. Наглашавајући разлике у последицама на понашање Mayer и Volanth (1985) наводе да расположења ангажују различите системе, па осим хормоналног, укључују фацијално-експресивни, постурални и когнитивни. Такође, расположења потичу шири распон афективних и когнитивних одговора, па за разлику од емоција не доводе до ограниченог и стереотипног склопа реакција (Morris, 1989). Будући да не окупирају пажњу тако интензивно као емоције, не доводе до дезинтеграције и ометања тренутног понашања. Од различитих дефиниција најопштија је она која појам расположења одређује као “прожимајуће неспецифично, дуготрајно и мање интензивно емоционално стање” (Kardum, 1994). Расположења су често (ипак не увек) описана у терминима њихових основних димензија (пријатно или непријатно), док се емоције третирају у њиховим дискретним облицима (љутња, страх, радост.. Plutchik 1994). Данас се зна да емоције и расположења представљају диспозиције за акције. Расположења оријентишу запослене не само према типу, већ и према квалитету акције која се предузима.

Појам “емоционална интелигенција” први пут се у академском контексту појавио 1985. године, у наслову докторксе дисертације Wayn Paynes (1). Ипак се сматра да су научници Peter Salovey са Универзитета Yale и John D. Mayer са Универзитета New Hempshire први покушали да га операционализују. Они су у складу са научном методологијом развијали моделе и инструменте за процену ЕИ. У ту сврху су креирани тестови с потребним метријским карактеристикама подстичући многобројна истраживања. Неки аутори употребљавају и друге термине када говоре о истом склопу вештина и способности, стога у литератури сусрећемо појмове као: емоционални квоцијент (нпр. Goleman, 1995), емоционална писменост (Goleman, 1995.; Dulewic i Higgs, 2000), емоционална компетентност (Dulewic и Higgs, 2000).
Емоционалну интелигенцију су дефинисали као ,,способност праћења и разликовања сопствених и туђих осећаја и емоција, и коришћења тих информација као водича за мишљање и понашање,, (Salovey и Mayer, 1990). Модел структуре таквих процеса укључује: а) процену и изражавање емоција код себе и код других, б) регулацију емоција код себе и других и ц) употребу емоција у сврху прилагођавања.
Сами аутори сматрају да ова дефиниција наглашава само опажање и регулацију емоција, те да је испустила размишљање о осећањима. Исти аутори стога предлажу ревидирану дефиницију, према којој "емоционална интелигенција укључује способности брзог запажања процене и изражавања емоција; способност увиђања и генерисања осећања која олакшавају мишљење; способности разумевања емоција и знање о емоцијама; и способност регулисања емоција у сврху промоције емоционалног и интелектуалног развоја" (Salovey и Mayer, 1997). У сажетијем виду, три аутора емоционалну интелигенцију дефинишу као способност опажања, асимилације (2), разумевањаи управљањаемоцијама. (Mayer, Caruso и Salovey 2000).

Укратко дефинисана, емоционална интелигенција је способност да се опазе емоције, да им се приђе и да се изазову, како би помогле процесу мишљења. У бити, емоционална интелигенција описује способност да се ефикасно одржава веза између емоција и мишљења, да се употребе емоције како би се олакшало расуђивање и да се интелигентно расуђује о емоцијама (Mayer и Salovey, 1997). George (2000) даље наводи да се емоционална интелигенција усредсређује на меру у којој когнитивне способности појединца добијају информације од емоција и на меру у којој се управља емоцијама(3).

Према Големану емоционалну интелигенцију чине некогнитивне способности, компетенције и вештине које утичу на способност особе да се носи са захтевима и притисцима околине. Емоционална интелигенција се делом стиче генетским наслеђем, али значајним делом и учењем. Многи аутори сматрају да је потребно што раније отпочети са овладавањем бројним емоционалним вештинама.

(1) http://eqi.org/index.htm
(2) Односи се заправо на способност фацилитације (олакшавање) мишљења путем емоција
(3) Buontempo, G: Emotional intelligence and decision making: The impact on judgment blases, Columbia University, 2005.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Koncept Emocionalne inteligencije

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 8:59 pm

Koncept Emocionalne inteligencije



Priredio: dr Predrag Nikić

Utemeljenje za pojavu koncepta emocionalne inteligencije (4) pronalazimo u Gardnerovoj (1983) teoriji višestrukih inteligencija, tačnije u podeli socijalne inteligencije na interpesonalnu i intrapersonalnu i Sternbergovoj (1985) triarhičkoj teoriji inteligencije (praktična inteligencija). Interpersonalnu inteligenciju Gardner definiše kao: "...znanje o unutrašnjim aspektima osobe: pristup svojim osećanjima, rasponu emocija, mogućnost razlikovanja tih osećanja i, eventualno, imenovanja osećanja i u njima traženje značenja i razumevanja uzroka sopstvenog ponašanja".

Interpersonalna znanja omogućavaju osobi otkrivanje, simbolizovanje i dobro razlikovanje složenih skupova osećanja. Ali ona ne uključuje samo opšti smisao za procenu sebe i drugih nego i sposobnosti uočavanja i praćenja svojih i tuđih raspoloženja i temperamenata te formiranje znanja o njima, što će osobi koristiti za predviđanje budućih ponašanja.
Motivisan rezultatima svojih istraživanja Šternberg zaključuje da snalaženje u svakodnevnim situacijama zahteva drugačije sposobnosti od onih koje mere klasični testovi inteligencije (Sternberg et al, 1981). Sternberg tako uz analitičku i kreativnu, u svoju teoriju uvršćuje i praktičnu inteligenciju. Gardner (1993) je u svoj model višestrukih inteligencija, među sedam osnovnih, uvrstio i dva oblika ličnih inteligencija: interpersonalnu, koja označava sposobnost prikladnog reagovanja u odnosima s drugim ljudima i intrapersonalnu koja označava suštinu samospoznaje i sposobnosti upravljanja osećanjima. Triarhička teorija i teorija višestrukih inteligencija su, uprkos povremenim otporima, prošle mnoge provere i svrstane su ravnopravno s ostalim već prihvaćenim teorijama inteligencije (Spearmanovom, Thurstoneovom, Guilfordovom).

Svoju popularnost koncept emocionalne inteligencije beleži pojavom knjige psihologa Daniela Golemana. On je pojam emocionalne inteligencije suprotstavio pojmu akademske inteligencije, naglašavali superiornost emocionalne inteligencije u prognozi različitih oblika uspešnosti u svakodnevnom životu pojedinca. Golemanova knjiga “EQ – važnija od IQ” je dve godine bila bestseler u SAD.

Osamdesetih godina prošlog veka rezultati sprovedenih istraživanja nad članovima Mense (kluba “najinteligentnijih”) ukazali su da članovi Mense ne pokazuju veći ukupni uspeh u životu od prosečno inteligentnih pojedinaca. Dakle visok nivo IQ, očigledno, nije jedini preduslov za uspešnost u životnoj svakodnevici. Da li preduslove za uspešnost možemo potražiti u konceptu EQ?

Modeli emocionalne inteligencije

Emocionalna inteligencija konceptualizovana je pomoću raznih modela za razumevanje. Izdvajaju se dva najznačajnija modela: model sposobnosti i kombinovani modeli emocionalne inteligencije (pristupa se konceptu iz različitih perspektiva). Prema modelu sposobnosti, emocionalna inteligencija se odnosi na niz sposobnosti prisutnih u međusobnim odnosima koje poseduju pojedinci kako bi upravljali sa emocijama (Mayer & Salovey, 1990). Kombinovani modeli emocionalne inteligencije zasnivaju se na modelu sposobnosti, ali uključuju i druge psihološke atribute i varijable individualnih razlika. (Goleman, 1995, 1998; Bar-On, 1997).

AUTORI MODELA
MODELI EMOCIONELNE INTELIGENICJE

SADRŽAJ MODELA

Mayer i Salovey, 1990.

MODEL SPOSOBNOSTI

Model čine sposobnosti u međusobnim odnosima koje poseduju pojedinci kako bi upravljali svojim emocijama.

Goleman, 1995, 1998;
Bar-On, 1997.

KOMBINOVANI MODELI EMOCIONALNE INTELIGENCIJE

Uz model sposobnosti uključeni su i drugi psihološki atributi i varijable individualnih razlika.

Model sposobnosti

Prvi model strukture emocionalnih procesa napravili su Salovey i Mayer (1990) a uključuje: procenu i izražavanje emocija kod sebe i kod drugih, regulaciju emocija kod sebe i drugih, kao i upotrebu emocija u svrhu prilagođavanja.

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA
UOČAVANjE,
PROCENA I IZRAŽAVANjE EMOCIJA

SVOJIH

VERBALNO
NEVERBALNO

DRUGIH LjUDI

VERBALNO
NEVERBALNO

REGULACIJA EMOCIJA

SVOJIH

VERBALNO
NEVERBALNO

DRUGIH LjUDI

VERBALNO
NEVERBALNO

KORISNA UPOTREBA EMOCIJA

FLEKSIBILNO PREUSMERAVANjE PAŽNjE

EFIKASNO PLANIRANjE

KREATIVNO MIŠLjENjE

USPEŠNO MOTIVISANjE



Prošireni model sposobnosti

Model emocionalne inteligencije Saloveya i Mayera (1990) predstavlja prvi pokušaj koknceptualizacije i nastojao je da integriše znanja iz različitih područja psihologije. Model čine srodni procesi obrade emocionalnih informacija neophodni za minimalnu kompetenciju i integralno funkcionisanje.

Nekoliko godina istraživanja i teoretskog usavršavanja prve verzije modela emocionalne inteligencije, iste autore podstaklo je da promovišu drugu verziju konstrukta u koji su uneli neke dopune.

Prva definicija emocionalne inteligencije je bila da je to “sposobnost praćenja svojih i tuđih osećanja i emocija, i upotreba tih informacija u razmišljanju i ponašanju.” (Salovey & Mayer, 1990). Prema mišljenju samih autora ova definicija ne dotiče razmišljanje o osećanjima. Isti autori kasnije predlažu revidiranu definiciju prema kojoj “emocionalna inteligencija uključuje sposobnosti brzog zapažanja procene i izražavanja emocija; sposobnost uviđanja i generisanja osećanja koja olakšavaju mišljenje; sposobnosti razumevanja emocija i znanje o emocijama; i sposobnost regulisanja emocija u svrhu promocije emocionalnog i intelektualnog razvoja”(Mayer & Salovey, 1996).

Navedena definicija oblikovana je u tabelu koja prikazuje odnos i međusobnu zavisnost sposobnosti i veština koje uključuje.

Sposobnosti su poređane prema složenosti psiholoških procesa koje uključuju od jednostavnijih (zapažanje i izražavanje emocija) do složenih (svesnost refleksivnost i regulacija emocija). Svaka sposobnost pobliže je opisana s još četiri sposobnosti poređane odozgo na dole, od A do G prema razvojnom načelu: ranije razvijene sposobnosti se nalaze gore, a one kasnije razvijene i više integrisane prikazane su na donjoj strani tabele.

STRUKTURA SPOSOBNOSTI PROŠIRENOG KONCEPTA EI



1
Uočavanje, procena i izražavanje emocija i raspoloženja

A

sposobnost zapažanja afekata o nečijem fizičkom stanju, osećanjima i mišljenju

B

sposobnost zapažanja emocija i raspoloženja kod drugih osoba, u umetničkim delima ili kroz jezik, zvuk, pojavnost i ponašanje

V

sposobnost preciznog izražavanja afekata, kao i izražavanje potreba povezanih s tim osećanjima

G

sposobnost razlikovanja pravilnog od neodgovarajućeg, odnosno iskrenog od lažnog izražavanja afekata

2

Emocionalna facilitacija mišljenja (sposobnost uviđanja i generisanja emocija koje olakšavanju mišljenje)

A

afekti određuju redosled (prioritet) mišljenja, usmeravajući pažnju na važne informacije

B

afekti mogu biti jasni i dostupni, pomažući prosuđivanju i pamćenju događaja koji su u vezi s različitim osećanjima

V

različiti pogledi na stvari menjaju emocionalna stanja podržavajući mogućnost procene iste situacije s različitih strana; promene raspoloženja menjaju tačku gledišta;

G

emocionalna stanja olakšavaju pristupe specifičnim problemima: tako prijatno raspoloženje olakšava induktivno mišljenje i kreativnost

3

Razumevanje i analiza afekata;
poređenje emocionalnih znanja

A

sposobnost imenovanja emocija i raspoloženja i razumevanje odnosa između reči i samih afekata (kao npr. između sviđati se i voleti)

B

sposobnost interpretiranja značenja koje afekti prenose (npr. da je tuga povezana s nekim gubitkom)

V

sposobnost razumevanja složenih mnogostrukih osećanja
(kao npr. istovremeno osećanje ljubavi i mržnje)

G

sposobnost prepoznavanja mogućih prelaza iz emocije u raspoloženje ili iz emocije ljutnje u emociju stida

4

Refleksivna regulacija
afekata u promociji emocionalnog i intelektualnog razvoja

A

sposobnost otvorenosti za prijatna kao i za neprijatna osećanja

B

sposobnost refleksivnog uživljavanja
ili distanciranja od afekata u skladu sa procenom korisnosti

V

sposobnost refleksivnog praćenja afekata u odnosu na sebe i druge (koliko su tipični, jasni, uticajni ili odmereni)

G

sposobnost upravljanja svojim i regulacija afekata drugih ublažavajući neprijatne i pojačavajući prijatne emocije i raspoloženja.

KOMBINOVANI MODELI

Kombinovani modeli uključuju ne samo emocije, raspoloženja i inteligenciju, već i motivaciju, dispozicije, osobine ličnosti, socijalno i adaptivno funkcionisanje i dr. Kombinovani modeli emocionalne inteligencije imaju praktična i eklektična (5) polazišta pa se koriste za progmnozu uspešnosti, najčešće u organizacionoj praksi. Zbog svoje raznorodnosti i motivacionog aspekta imaju dobru prognozističku valjanost. Model Bar-Ona (1997): emocionalnu inteligenciju definiše područjem nekognitivnih kapaciteta, kompetencija i veština koje utiču na uspeh u suočavanju sa zahtevima i pritiscima okruženja.

SVESNOST O SEBI
1

Biti svestan svojih osećanja.

UPRAVLjANjE SOBOM

2

Sposobnost upravljanja sopstvenim osećanjima.

SAMOMOTIVACIJA

3

Sposobnost istrajnosti uprkos neuspesima.

EMPATIJA

4

Sposobnost da se oseti kako se drugi osećaju.

SOCIJALNE VEŠTINE

5

Sposobnost usmeravanja osećanja drugih osoba.

Prvi model emocionalne inteligencije Danijela Golemana

Među kombinovanim modelima najpoznatiji je model emocionalne inteligencije Danijela Golemana. Prema Golemanuemocionalnu inteligenciju čine nekognitivne sposobnosti, kompetencije i veštine koje utiču na sposobnost osobe da uspešno savladava izazove svakodnevice. Čine je pet dimenzija: Svesnost o sebi je sposobnost jedinke koja poseduje svesnost o tome šta misli i oseća. Sposobnost upravljanja sobom odnosi se na umeće upravljanja sopstvenim emocijama i raspoloženjima. Samomotivacija predstavlja sposobnost istrajnosti i pored suočavanja sa neuspesima koji prate svaki životni put. Empatija predstavlja sposobnost prepoznavanja i saosećanja sa emocijama koje osećaju druge osobe. Pod pojmom socijalne veštine podrazumeva se sposobnost oblikovanja emocija drugih osoba. Tek kasnije Goleman prezentira novi, sveobuhvatniji, prošireni model emocionalne inteligencije (Goleman, 2002).

(4) Salovey i Mayer: Emocionalni razvoj i emocionalna inteligencija: poglavlje knjige: Pedagoške implikacije (Salovey i Sluyter, 1997).
(5) Eklektika (grč. Eklektikos): odabirajući; koji uzima od drugih ono što je tačno i dobro.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Emocionalna inteligencija u roditeljstvu

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:01 pm

Emocionalna inteligencija u roditeljstvu

Priredio: dr Predrag Nikić

Porodica predstavlja prvu radionicu emocionalnog učenja, stoga je važno stalno razvijati programe za usavršavanje veština emocionalne inteligencije dece, ali i roditelja. Svi roditelji prirodno žele da im deca budu sigurna i srećna, da su poštovana i prihvaćena. Ali, samo neki roditelji uspevaju u tome. Roditeljima je potrebna veština kako bi željene ideje svakodnevno sprovodili u delo. Roditelji su suočeni s konkretnim problemima koji iziskuju konkretna rešenja. Nijedan roditelj dobrovoljno ne želi da svoje dete učini plašljivim, sramežljivim, agresivnim ili nepristupačnim. Ipak, mnoga deca poprimaju baš takve karakteristike. Deca bezuspešno pokušavaju da izgrade osećaj sigurnosti i samopoštovanja. Roditelji žele da im deca imaju samopouzdanja, a ona pokazuju nesigurnost; žele da budu ljubazna, a ona izražavaju nepristojnost; žele da budu pribrana, a ona izražavaju anksioznost i agresivnost, žele da budu zadovoljna i srećna a ona to najčešće nisu. Treba započeti pitanjem da li su roditelji ostvarili pomenute želje. Budući da roditelji, uglavnom, za svoju decu žele ono što sami nisu postigli, edukaciju emocionalne inteligencije treba usmeriti podjednako na decu i roditelje.

Razvojem emocionalne inteligencije deci se omogućava da izrastaju slobodno, da misle, odlučuju i osećaju samostalno, da svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. Emocionalna inteligencija im omogućava da izrastaju u samostalna bića koja uspevaju da izbegnu zamku kolektivizma - da rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična kategorija.

Negujući emocionalnu inteligenciju deca izrastaju uzdrava i samopouzdana bića i nezavisne ličnosti. Naravno da je to plod ispravnog roditeljstva jer to mogu samo deca koja u kući osećaju sigurnost, podršku i zdrav podsticaj. Sigurnost kod dece se javlja samo ako roditelji stalno ne presuđuju, kritikuju, ismevaju nespretnost, nipodaštaju, već ispoljavaju emocionalnu podršku, poverenje u postupke deteta, pružajući podsticaj njegovim razvojnim izborima. Emocionalno inteligentni roditelji iskazuju važnost deci - poštovanje davanjem pohvala i prihvatanjem mišljenja svoje dece. Emocionalno zdrava deca zadovoljnija su i uspešnija, pokazuju bolje rezultate u školi, na fakultetu (jer su problemi sa učenjem većim delom emocionalnog porekla), u ponašanju pokazuju veći stepen samopoštovanja i samopouzdanja, iskazuju veću sposobnost odupiranju pritisku grupe vršnjaka, lakše rešavaju konflikte, blagonaklona su i dobronamerna - retko sklona nasilju tj. bolje upravljaju svojim ukupnim ponašanjem.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Емоционална интелигенција у партнерским и породичним односим

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:02 pm

Емоционална интелигенција у партнерским и породичним односима

Приредио: др Предраг Никић



Soulwork Systemic Coaching сугерише да љубавно партнерство али и породицу треба посматрати као емоционални систем. Сваки систем настоји да одржи равнотежу. Међутим, када неки делови не функционишу, други делови настоје да преузму његову функцију, како би заокружили фунционалност система. Тако је и у породици, деца су најосетљивији и најпријемчивији чланови. У већини породица још увек је присутно много нездравих образаца и терет наметнуте кривице. Када осете да је породична равнотежа поремећена деца, свесно или несвесно преузимају ствар у своје руке. Они покушавају да одрже породични склад својим проблематичним понашањима, најчешће оним које породица потискује или оштро забрањује. Тиме деца преусмеравају родитељску пажњу и активности са родитељског конфликта или удаљености на кохезивни фактор – а то су деца за оба родитеља. Забринутост за дете повезује родитеље, буди им сећања на љубав која је постојала, на блискост, на заједништво као предуслов за дечије здраво израстање.
Родитељи, врло често не примећују нездраве породичне матрице, све док се оне не манифестују у понашање детета. И тада родитељи често прибегавају игнорисању или оправдавању понашања, све док озбиљна криза или спољна интервенција не уплаши родитеље. Први разлог оваквих породичних констелација је незнање, али и стид од етикетирања, јер је у нашој култури срамно имати емоционалне проблеме.

У чему се састоји здраво понашање емоционално интелигентних родитеља у породици:

Здрав и зрео родитељ способан је да носи одговорност за своја осећања, мисли и понашање, па од детета не очекује да с њим дели ту одговорност. Здрав и зрео родитељ пружа детету подршку у одрастању и стварању сопствене личности, а када одрасте у одвајању и изградњи самосталног животног пута. Дечија потреба за поверењем тј. веровањем важним одраслим особама уско је повезана са потребом да волимо и будемо вољени, стим разлогом активираће се многи обрамбени механизми како би наставили да волимо блиске особе. Ова потреба је уједно узрок многобројним траумама и ограничавајућим уверењима. Уверења се стварају да би наставили да верујемо родитељима и одржали с њима однос који нам обезбеђује преживљавање. Зрео родитељ и здраво дете требају да изграде атмосферу у којој једно друго виде као зрела и одговорна бића.
Дечији развојни период од 2 - 5 године веома је осетљив. Незрели родитељи греше када говоре детету лоше једно о другоме. Детету је тешко да поднесе тај емоционални конфликт. Тада дете ствара јаке одбрамбене механизме на нивоу идентитета - стварањем више маски, тј. лажних делова личности који су често супростављени, јер је сваки део личности покушавао да задовољи - и воли - једну од сукобљених важних особа. Када се одрасли препуцавају преко детета, уверавајући га да су у праву, дете остаје збуњено и застрашено. У детету тада може да се пробуди доживљај несигурности и неповерења од људи и окружења – чак и самог себе. Нека од те деце, и у одраслом добу не успевају да верују никоме - а нека одрасту у поводљиве особе који без икакве провере верују свакоме осим самима себи. Ово је још једна потврда да је у породици подједнако потребна едукација емоционалне интелигенције деци колико родитељима. Партнери једно у другом треба да препознају поштовање, дивљење, љубав и тако изграђују поверење, подршку и подстицај. Да би успели да воле и буду вољени партнери морају да схвате да је партнерство живи енергетески систем. Да би се тај систем одржао потребно је константно емоционално усаглашавање. Партери из дана у дан усаглашавају своје вредносне системе обезбеђујући усаглашавају емоционалних одговора. Емоционална интелигенција омогућава партнерима да препознају, однегују и одрже плам љубави.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Емоционална интелигенција у лидерству

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:04 pm

Емоционална интелигенција у лидерству

Приредио: др Предраг Никић



У наредној табели приказан је концепт емоционалне интелигенције у лидерству Данијела Големана (6).

ЛИДЕРСКЕ СПОСОБНОСТИ, КОМПЕТЕНЦИЈЕ И ВЕШТИНЕ

САМОСВЕСНОСТ
(свесност о томе шта лидер мисли и и осећа)

1

Емоционална самосвест: препознавање сопствених емоција и њихових ефеката.

2

Прецизна самопроцена: познавање сопствених снага и ограничења (сопствених граница)

3

Самопоуздање: које произилази из самопоштовања: осећање сопствене вредности и способности.

УПРАВЉАЊЕ
СОБОМ
(умеће управљања сопственим емоцијама)

1

Прилагодљивост: флексибилност у раду са променљивим ситуацијама или препрекама

2

Самоконтрола: инхибиција емоција у корист постизања циљева или организационих норми

3

Иницијатива: активност и склоност према акцији.

4

Оријентација према успеху: настојање да се ради боље и постигне жељени успех.

5

Отворена доследност: отвореност и доследност у вредностима, емоцијама и понашању.

6

Оптимизам: позитиван поглед на свет, будућност и свакодневицу.

ДРУШТВЕНА
(СОЦИЈАЛНА) САМОСВЕСНОСТ

1

Емпатија: разумевање других и активно интересовање за њихове проблеме. Способност препознавања и саосећања са емоцијама које други осећају.

2

Предусретљивост: препознавање и задовољавање потреба запослених и клијената.

3

Свесност о организацији: опажање политичких односа у организацији.

УПРАВЉАЊЕ ОДНОСИМА

1

Инспирација: инспирисање и вођење запослених у организацији.

2

Усавршавање других људи: помоћ запосленима да побољшају пословање.

3

Катализатор промене: иницирање или управљање променом.

4

Управљање сукобима: решавање неспоразума

5

Утицај: да се други сагласе са иницијативом.

6

Тимски рад и сарадња: изградња односа са стварањем заједничке визије и синергије.

Taбела : Концепт емоционалне компетенције у лидерству.


Самосвесност лидера чине три компетенције: емоционална самосвест, прецизна самопроцена и самопоуздање менаџера. Лидери са израженом емоционалном самосвешћу препознају своје унутрашње сигнале и способни су да препознају како њихова осећања делују и на њих и на резултате организације. Усаглашени са вредностима с лакоћом одређују правац акције и у сложеним ситуацијама лако сагледавају ширу слику. Искрени су и аутентични, отворено говоре о својим емоцијама, са великим убеђењем говоре о визији којом се руководе. Прецизна самопроцена омогућује менаџеру тачан увид у своје могућности, способности и ограничења. Ова способност менаџерима помаже у препознавању када да затраже помоћ и у избору вештина које треба развити. Самопоуздање карактерише самосвесне менаџере, а проистиче из позитивног глобалног самопоштовања. Самопоуздани менаџери са лакоћом преузимају нове и тешке задатке. Одишу сигурношћу па се увек истичу у организацији.

Управљање собом чине шест менаџерских компетенција: прилагодљивост, самоконтрола, иницијатива, оријентација на успех, отворена доследност и оптимизам. Прилагодљиви менаџери лако одговарају на истовремене захтеве оргнаизације. Поседују концентрацију и мирноћу у решавању многобројних разноврсних пословних изазова. Прилагођавају се вешто захтевима окружења, пратећи суптилне промене. Емоционална контрола менаџеру омогућава да правовремено обузда и корисно усмери узбуркане емоције. Под великим притиском обавеза или у кризним ситуацијама успева да очува мир и умну бистрину што му омогућава доношење исправних одлука. Иницијативност одликује ефикасне менаџере. Иницијативни емоционално интелигентни менаџери не чекају да им стигну готова решења или нове могућности, они им иду у сусрет. Иницијативни менаџери с лакоћом заобилазе изазове, мењају правила а све у циљу стварања бољих могућности за организацију. Отворена доследност менаџеру обезбеђује интегритет. Спремни су да отворено говоре о својим грешкама, или недостацима али су зато спремни да се отворено супростављају неетичним понашањима запослених. Оптимистичан менаџер проблеме види као изазове јер их види као прилику за напредовање а не као претњу од које се треба заштитити.

Друштвена свесност

Емпатија менаџеру омогућава усаглашавање са многобројним сигналима из пословног окружења. Лако препознаје емоционално стање и расположење запослених иако долазе из различитих средина и култура. Емпатија му омогућава да буде пажљив слушалац који успева да саосети са запосленима.
Свесност о организацији омогућава менаџеру да препозна специфичност друштвених тј. политичких мрежа присутних у организационој култури, да препозна односе и снагу тих релација. Свесност о организацији омогућава менаџеру да препозна темељне претпоставке, вредности и норме у новој организацији тј. да препозна културу организације.
Предусретљивост менаџера је најбоља препорука запосленима какав однос треба да негују према клијентима, тј. купцима и добављачима као и акционарима. Предусретљиви менаџери константно прате задовољство клијената и стално су расположиви у намери да обезбеде клијентима задовољење њихових потреба.

Управљање односима

Инспиративно опхођење менаџера омогућава му лак пренос инспирације на запослене. Запослени инспиративно изнешену визију или презентирану мисију са лакоћом прихватају. Менаџери који делују на запослене инспиративно емоционално индукују тј. стварају ефекат резонанце. Они су пример онога што траже од запослених. Инспиративни менаџер посао у организацији чини занимљивим јер на запослене индукује осећај заједничког циља.
Утицај менаџер црпи из своје формалне моћи – одређеног му места у хијерархији али и из своје референтне моћи тј. способности и вештина које поседује. Емоционално интелигентан менаџер успева да својим утицајем обезбеди пристанак запослених и створи мрежу подршке за усвајање претпоставки, вредности и норми усмерених ка постизању циљева организације. Они делују уверљиво и привлачно када се обраћају запосленима.
Емоционално интелигентни менаџери имају природну побуду да подучавају, подржавају и подстичу запослене на усавршавање својих способности. Они су природни ментори тј. тренери јер показују искрен интерес за запослене.
Емоционално интелигентни менаџери су природни катализатори организационих промена. Они разумеју када је потребна промена, тако да са лакоћом оспоравају постојеће стање и превазилазе отпоре променама у организацији залажући се за трансформацију.
Емоционално интелигентни менаџери успешно управљају сукобима у организацији. Они успевају да разумеју различита мишљења, емоције и расположења сукобљених страна и пронађу заједничка места око којих су сукобљене стране сагласне. Такви менаџери енергију сукобљених страна усмеравају ка заједничком идеалу.
Менаџери способни за тимски рад стварају прилагодиву, пријатељску и колегијалну атмосферу. У запосленима изазивају определење за заједнички посао. Успешно подстичу учвршћивање блиских међуљудских односа запослених.



Коришћење емоционалне интелигенције

Способност преусмеравања пажње менаџеру може омогућити задовољавање унутрашњих и спољних захтева према начелу важности. Емоционално интелигентан менаџер може прекинути и заменити неко непријатно и неприкладно расположење другим, које је погодније за решавање настале ситуацијe.
Способност мобилисања емоција на различите начине може допринети решавању различитих проблема. Резултати бројних истраживања указују да емоције, суптилно али систематски утичу на неке компоненте и стратегије решавања проблема (Mayer, 1986; Isen, 1987). Емоционална интелигенција менаџеру омогућава ефикасност у планирању, али и у организовању активности и успостављању самоконтроле у организацији. Менаџери који су способни да брзо једно расположење замене другим, мање су под утицајем једног склопа мишљења у планирању будућих активности, јер могу да сагледају већи број могућих исхода. Неке емоције могу олакшати решавање неких врста задатака. Пријатно расположење резултира побољшањем креативног и индуктивног резоновања (Isen, Daubman i Nowicki, 1987). И Palfai и Salovey (1992) доносе закључак да пријатно расположење помаже у процесу дедуктивног мишљења, које захтева пажљиву процена различитих опција. Међутим, тужно расположење отежава процесе индуктивног мишљења. Трагајући за разлозима Salovey и Birnbaum (1989) су дошли до закључка да позитиван утицај пријатних расположења у процесу креативног мишљења можда произилази из веће истрајности, када се зна да пријатно расположене особе осећају већи степен самопоштовања тј. самопоуздања у своје способности што им олакшава да раде на решавању једног проблема.
Емоционална интелигенција менаџеру омогућава способност којом може да повећава мотивацију запослених за обављање потребних пословних задатака у организацији. Cantor (1987) даје пример особе која појачава анксиозност замишљајући какве би негативне последице донео неуспех везан за активност коју мора да обави, што је мотивише на бољи учинак. Не треба да заборавимо из теорије активације (Kahneman, 1973) да превелики степен мотивисаности доприноси негативном резултату. Стога, можемо рећи да емоционално интелигентан менаџер треба да буде способан да одмери и оптимизира мотивациони утицај емоција.

(6) Goleman, D, Bojacis R, Maki E,: Емоционална интелигенција у лидерству, Адижес, Нови Сад, 2006.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Емоционална интелигенција у организационој култури

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:13 pm

Емоционална интелигенција у организационој култури

Приредио: др Предраг Никић



Утицај је социјални однос у којем менаџер производи промену у понашању запосленог појединца или групе. Утицај производи промену у психичком стању запослених; у виду промена сазнања, ставова, вредности, поступака или емоција. Утицај менаџера на важне процесе у организацији произилази из расположиве моћи коју менаџер црпи из своје личности; когнитивне и емоционалне интелигенције; експертских знања, информисаности; вештина које поседује, позиције у хијерархији; различитих механизама утицаја и односа запослених према организацији и менаџеру (могућност задовољавања потреба, врсте личног односа и прихватања ауторитета).
Менаџер представља медијум између захтева акционара, захтева запослених и захтева тржишта. Кроз призму менаџера преламају се импути из окружења (све захтевнијег и пробирљивијег тржишта), захтеви акционара за увећањем добити и потребе запослених који у предузећу траже ослонац, подршку али и сигурну будућност. Организациона култура је поље у коме се догађа усаглашавање ових, некада супростављених интереса. Проблеме с којима се запослени у организацији сусрећу могуће је савладати на одговарајући начин једино коришћењем различитих менаџерских способности. Емоционална интелигенција менаџера делује на запослене утичући на њихове емоције и расположења. Код већине организација старог концепта које почивају на темељима рационалности, очекује се ослобођеност од емоција или концепт у којем преовлађују позитивне емоције или бар понашање које наводи на такву емоцију (осмех на лицу). Емоционално изражавање у организацијама прихватљиво у једној култури може изгледати нефункционално и екстремно неуобичајено у другој. Културе се разликују и по интерпретацији емоција. Док је у угоститељским објектима Европе насмејаност запослених пожељна, у Израелу се на насмејаност шалтерског службеника у банци гледа као на знак неискуства. У муслиманским земљама се на осмехивање запослених гледа као на исказивање сексуалне привлачности, стога се жене социјализирају тако да се не осмехују мушкарцима или да лице скривају од погледа (а у Јапану врат).

Емоционална отвореност менаџера започиње жељом да посвети пажњу и упозна своја осћања, те да му лична емоционална искуства буду јасна.
Емоционална интелигенција указује на важност способности менаџера да исказује своје осећања запосленима, да живи у складу с њима и да их користи за постизање важних организационих циљева.

Без обзира да ли менаџер црпи своју моћ из формалног статуса, или личне харизме, он својом емоционалном интелигенцијом, одлукама и понашањем даје печат догађајима и радним односима у организацији, стога и економским резултатима предузећа. Емоционално интелигентни менаџери у организацијама могу да побуђују полет и оно најпрогресивније у запосленима појачавајући снагу могућег управљања организационом културом. Постоје индивидуалне разлике у умећу менаџера у мобилисању емоција како би и оне помогле решавању различитих врста проблема у организацији. Познавање афективног живота менаџера (емоција и расположења) може да побољша и нашу способност у процесу одабира запослених у организацијама; у процесу доношења одлука, у поступку мотивисања запослених; одабиру одговарајућег стила руковођења као и одабиру адекватног менаџера; у проналажењу и превазилажењу интерперсоналних сукоба и девијантних понашања у организацији. Менаџери који познају своје емоције и добро препознају туђе емоције могу бити делотворнији на својим пословима. Способност употребе информација које омогућавају емоције може помоћи менаџерима да боље управљају организационом културом, тј. да боље прилагоде организацију захтевима тржишног окружења, да ефикасније мотивишу запослене, планирају, организају и постижу жељене пословне циљеве.

УТИЦАЈ
ЕМОЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ МЕНАЏЕРА НА ОРГАНИЗАЦИОНУ КУЛТУРУ

1

Помаже менаџеру у процесу у прихватања визије од стране запослених

2

Олакшава усвајање темељних премиса и вредности организације.

3

Помаже менаџеру у процесу усвајања циљева организације од стране запослених.

4

Помаже менаџеру исправније планирању и доношењу одлука.

5

Инструмент је за успешно мотивисање запослених у организацији. Испољавање пријатних емоција менаџера и позитивно вредновање запослених производи повољне учинке на понашање запослених.

6

Обезбеђује запосленима осећање безбедности (сигурности).

7

Утиче на побољшање међуљудских односа и комуникације у организацији.

8

Погодује процесима идентификације и поунутрења организационих норми и стандарда. Помаже и у успостављању емоционалних стандарда (оквира) у организацији.

9

Помаже у решавању проблематичних ситуација.

10

Помаже прихватању прокламованих организационих промена.

11
Помаже у процесу одабира запослених

1. Када менаџери објављују своју визију или иницирају запослене на њено спровођење, успех предузете акције првенствено зависи од тога како се то чини. Успех се може очекивати само ако менаџер успе да усмери све потенцијале, па и емоције запослених у одговарајућем смеру. Менаџер обликује афективне реакције запослених у организацијама. Емоционално интелигентни менаџери лако увлаче запослене у своју емоционалну орбиту. Емоционално интелигентни менаџер поседује способност да делује као лимбички привлачилац, да утиче на мождане центре запослених. Оно што менаџери говоре запосленима са много више пажње се слуша (7). Менаџери први износе своје мишљење о некој теми, а када уследи дискусија, примедбе осталих се више односе на оно што је он рекао него на коментаре других људи. Менаџерово мишљење нуди тумачење смисла, јер говори у име организације и тиме усмерава емоционалну реакцију на ситуацију (Cool.
Задатак емоционално интелигентног менаџера у организацији је покретање заједничких емоција у пожељном смеру и рашчишћавање непожељних блокирајућих емоција. Културу организације, дакле можемо сагледати као плод стваралачке визије, афеката, мишљења и понашања доминантних менаџера. У почетку, сваки оснивач удахњује своје доживљаје и сагледавање света који га окружује, модалитете комуникације са окружењем, али и свој животни смисао. Касније ту улогу преузимају менаџери.“ Улога оснивача организације као ствараоца културе није више битна за већину великих предузећа. Она је на неки начин историја. Та се улога преноси на кључне менаџере, који у великој мери повезују у себи стручне, стратешке, културне, а тиме и социјалне компетенције” (9). Шајн стога посматра руковођење и културу неког предузећа двема странама једне медаље.
Исказивање емоција у комуникацији често је критичан момент због којег запослени прихватају или одбијају поруку менаџера. "Кад се менаџери осећају узбуђено, полетно и живахно, вероватније је да ће за собом повући своје подређене и пренети осећај компетентности, оптимизма и задовољства."(8,9)

2. Менаџери запосленима преносе уверења, вредности и премисе у намери да се предузеће што боље прилагоди све префињенијим захтевима тржишта и тако увећа економске резултате. Пожељне емоције постају прикладне оног тренутка када их усвоје запослени. Тада постају саставни део вредности које красе организациону културу. Пожељне емоције постају и социјално пожељне, тј. постају саставни део културног идентитета организације у којој запослени раде.
Запослени не прихватају увек нове вредности без отпора. Међутим, запослени код менаџера више вреднују понашање од формалног говора. Они од менаџера траже нешто више од директива. Траже разумевање, топлину, уверљивост, оријентацију и изузетну способност комуницирања.“...оно што јеси говори толико снажно да не чујем оно што говориш”. Поступци који служе као пример имају много више ефекта него декламације“ (10). Менаџер делује, пре свега, својим личним примером који произилази из карактеристика његове личности. То је само по себи разумљиво, јер се ”другима не може дати оно што сами не поседујемо” (Disterveg, 1951). Менаџери “индукују” на чланове организације сопствено афективно и когнитивно виђење стварности, и тиме најдиректније утичу на организационо понашање. Окупљени око менаџера, запослени са лакоћом прихватају његове вредности ако се те вредности и премисе покажу у пракси као исправне (ако им помажу у превазилажењу проблема и претњи оркужења). Оне ће се временом стабилизовати као темељне премисе и вредности предузећа које ће се, даље, преносити новим радницима.

3. Емоционална интелигенција менаџера утиче и на спровођење дефинисаних организационих циљева (Mayer, 1986; Isen, 1987). Менаџери својим одлукама покрећу точак остварења циљева и тиме показују свој однос према циљевима и начинима њиховог остварења.

4. Доношење одлука је процес који се односи на низ акција и фактора, а који почиње стимулансом, а резултира акцијом (Charns i Schaefer, 1983; Mintzberg, Raisinghani i Theoret, 1976). Процес се састоји од серије активности које следе једна за другом, које се обично јављају у три фазе. Прва фаза садржи идентификацију и разјашњење проблема. Ова фаза у бити садржи неку врсту дијагнозе. Друга фаза обухвата стварање алтернативних решења и, према томе, повлачи план активности. Последња фаза садржи селекцију, када се доноси коначан избор (Mintzberg et al., 1976; Simon,1977).
У средини у којем толико доминира нагласак на рационалном и логичком мишљењу, улога емоција у доношењу пословних одлука скоро је сасвим била занемарена. Данас је доказано да су све одлуке емоционално засноване (базиране на емоцијама), а да логика пружа рационално објашњење за било коју донету одлуку. Традиционално, се сматрало да се расположења и емоције „дешавају“, те да не пружају могућност контроле над тиме како реагујемо. Као резултат тога, место контроле се налазило „изван“.

Жеља организационих истраживача је да се изгради култура организације која омогућава учење, тако да емоционално учење буде интегрална карактеристика, која обухвата подршку запосленима да препознају потребе и конструктивно их изразе; да укажу на кључне разлике између расположења и емоција; да омогуће разумевање утицаја њихових емоција и расположења на њихово понашање у организацији; да пружи средства и техничку подршку како би могли да прихвате одговорност за своја расположења и емоције, те да предузму акције како би се извукли из менталитета жртве која прати нека емоционална искуства у организацији.

Емоционално интелигентан менаџер поседује способност смењивања расположења. Менаџери који, брзо могу, једно расположење заменити другим, мање су под утицајем једног склопа размишљања у планирању будућих активности и доношењу важних одлука, јер могу сагледати већи број могућих исхода. Одређене емоције могу олакшати решавање неких врста задатака. Тако пријатно расположење омогућава боље креативно и индуктивно резоновање (Isen, Daubman и Nowicki, 1987). Palfai и Salovey (1992) закључују да радосно расположење интерферира с учинком решења задатака дедуктивног мишљења који захтевају пажљиву анализу различитих опција, док сетно расположење успорава учинак у задацима решавања аналогија (индуктивно резонирање). Објашњење је могуће наћи у другачијим стиловима процесуирања информација. Kuhl (1983; према Salovey, Hsee i Mayer, 1996) сматра да емоције које упозоравају на опасност, као туга, страх, стид и кривица, оријентишу појединца на секвенцијално аналитички начин процесирања информација. Обављање пословних задатака који захтевају креативност може олакшати боља организација и коришћење информација из памћења, а како је истраживање Isena и Daubmana (1984) показало, радост олакшава процес категоризације информација у меморији. Позитиван утицај пријатних расположења у процесу креативног мишљења може бити посредован већом истрајношћу. Јер како тврде Salovey и Birnbaum (1989), срећне особе осећају веће самопоштовање, те и самопоуздање у своје способности, па су истрајније у превазилажењу проблема. Емоционална интелигенција менаџеру омогућава процесуирање информација према начелу важности. Тако неко расположење може бити прекинуто и замењено другим, које је прикладније за решавање новонастале ситуације и доношење важних одлука. У доношењу одлука менаџери користе емоције једнако као и рационалне и интуитивне процесе. Традиционални приступи концепту доношења одлука у организацијама наглашавали су рационалност. Занемаривани су емоционални процеси: фрустрације, срећа, туга, радост, страх, завист и сличне емоције. Упркос томе, не може се ни претпоставити да избори одлука нису под утицајем менаџерових осећања у одређеном тренутку. Природно је очекивати да менаџер може да донесе другачију одлуку кад је бесан и под стресом у односу на избор одлуке кад је опуштен, сабран и смирен.

Неконтролисане, непријатне емоције менаџера могу навести на погрешан избор одлуке. Напротив, пријатне емоције менаџеру стварају већи избор могућности и бољу интеграцију информација (8,3). И Gina Buontempo (11), емпиријски истражује однос између емоционалне интелигенције и доношења одлука. Истраживано је како емоционална интелигенција може утицати на исход употребе различитих предрасуда у мишљењу. Резултати су показали значајну повезаност између: разумевања емоција и самосвести, разумевања емоција и емпатије, неодговарајућег опажања емоција и погрешног закључивања и доношења одлука. Резултати показују да постоје многоструке повезаности између компонената емоционалне интелигенције, одређених вештина и хеуристички заснованих предрасуда у мишљењу. Емоционална интелигенција менаџера тако проширује наше знање о потенцијалном пореклу одређених предрасуда у мишљењу које могу инхибирати ефикасно доношење одлука у организацији. Yukl (1998) наводи да допринос менаџера квалитету групног процеса, као што је доношење одлука, може да се употреби за процену ефикасности вођства.
Све је већи број истраживања која указују на повезаност између емоционалне интелигенције и различитих аспеката ефикасности менаџера (Burke, 2002; Caruso, Mayer i Salovey, 2002; George, 2000).

5. Емоционална интелигенција менаџера значајно утиче на повећање мотивације запослених за обављање пословних задатака. Нису сви запослени емоционално предани свом раду, али многи јесу. Теорија активације (Kahneman, 1973) учи нас да превелики ниво мотивисаности може негативно утицати на радно ангажовање запослених, зато емоционално интелигентан менаџер уме да одмери и оптимизира мотивациони утицај афеката. Мотивационе теорије указују на то да су запослени мотивисани до нивоа где се очекује да њихово понашање води до жељених исхода. Уочавање запослених као и њихове процене испуњене су емоционалним садржајима који утичу на количину и квалитет рада који ће пружити. Мотивисани радници, су емоционално предани. Запослени у организацији од менаџера очекују подршку али и саосећање (емпатију). Менаџери изричу похвале или се уздржавају од њих, упућују конструктивне критике, пружају неопходну подршку и подстицај запосленима или затварају очи пред туђим потребама.

6. Емоционално интелигентан менаџер креира међуљудске односе у којима се он сам, а и они с којима долази у контакт, у њима осећају пријатно. Менаџери обезбеђују и осећање заштићености и сигурности које произилази из њихове афективне пријатности, јер се у тој атмосфери запослени осећају добро.

7. Запослени ангажују своје физичке и умне потенцијале (телесне и когнитивне способности) извршавајући радне задатке у организацији. Међутим, многи послови захтевају емоционално ангажовање запосленихкоје се догађа кад менаџер изражава организационо пожељне емоције током интерперсоналних контаката.
Свака организација дефинише границе које одређују које су емоције прихватљиве и степен до којег се могу изражавати.Не постоји јединствен емоционални “образац” који захтевају све организације од својих запослених. Најважнија средства менаџерске активности у организацијама су конверзациона и релациона. Разговори менаџера су најбитнији за квалитетну сарадњу са запосленима, а самим тим и за пословну продуктивност. Начин на који менаџер врши комуникацију и односи се са запосленима има огроман утицај на развој сарадничких односа. Са све већим нагласком на тимовима, императив је да запослени раде заједно на конструктиван и сараднички начин како би произвели квалитетне резултате. Емоционално интелигентни менаџери схватају да су расположења и емоције поље могућности за стварање нових облика подржавајуће комуникације. Расположење или емоција коју имамо у себи чини да видимо свет на одређен начин, а начин на који нешто видимо укључује оно што видимо као могуће. Тако је комуникација производ когнитивно-афективне матрице.
Истраживачи (12) су указали на то да су наша расположења као „идеологије“ које нам говоре какав је свет, какав би требало и могао да буде.
У све несигурнијој и турбулентнијој пословној средини, у којој је промена стална карактеристика, од организације се очекује флексибилност и прилагодљивост. Нови и креативни начини предвиђања и рада у променљивом окружењу захтева ефикасне и иновативне менаџерске способности и комуникационе вештине. Овде расположења постају одлучујућа. Нису само менаџери ти који треба да буду иновативни у својој комуникацији већ и сви остали у организацији. Развој организационе мудрости не може се одвојити од расположења у којима су људи на послу.

8. Менаџеров утицај у организацији превазилази оно што менаџер говори. Када се запосленима постави неко питање у групи сви прво погледају шта ће менаџер одговорити или какву ће афективну реакцију испољити. Запослени менаџерову емоционалну реакцију прихватају као репер или одговор највећег значаја. Тако менаџери постављају афективни стандард у организацијама.
Бројне су могућности коришћења способности емоционалне интелигенције, а и предности које она доноси у адаптивном решавању разних проблема. Предност емоционално интелигентних особа би се највише огледала у способностима и вештинама креативног и флексибилног приступа могућим алтернативама проблематичних ситуација. Будући да су упућени у предности коришћења знања о својим и туђим емоцијама, у свом понашању респектују своја и осећања других људи (Salovey и Mayer, 1990., стр. 200).

9. Менаџери у организацијама знају да је емоционални садржај пресудан ако желе да запослени усвоје њихову визију будућности организације и прихвате промену. У пракси, запослени тешко прихватају промене због ризика који носе. Поготово јер се новим визијама, врло често, нуде далеки или магловити циљеви. Емоционална интелигенција менаџера врло је важна када се жели увођење важних промена у организацији. Менаџери се тада поуздају у "призивање, уоквиривање и покретање емоција".90 Побуђивањем емоција и њиховим повезивањем с новом привлачном визијом, менаџери повећавају изгледе да запослени прихвате прокламовану промену.

11. Емоционално интелигентан менаџер постиже успех не само постижући веће радне учинке већ успева да направи одговарајућу кадровску селецију, успева да задржи најбоље људе али и утиче на расположење, мотивисаност и посвећеност запослених у организацији. Емоционално расположење менаџера лакше прелази на друге запослене ако то стање прати одговарајући глас, израз лица и гестови. Што снажније менаџери испољавају одушевљење и оптимизам то ће брже и снажније осетити запослени. Запосленима рад у њиховом присуству представља задовољство. Истраживања су доказала да менаџери пуни ентузијазма лакше задржавају своје сараднике (13). Менаџери који зраче непријатним емоцијама и песимизмом, раздражљивошћу и хладноћом одбијају сараднике и запослене.

(7) Pscosolido A.T.: Emotional Intensity in Groups, doktorska disertacija, Katedra za organizaciono ponašanje, Case Western Reserve University, 2000.
(Cool Gardner H.: Leading Minds, an Anatomy of Leadership, Njujork, Basic Vooks, 1995.
(9) Browmann, P./Piwinger, R.: Gestaltung der Unternehmenskultur, Stuttgart, 1992. str.111.
(10) Wever, U.: Unternechmenskultur in der Praxis, Campus, 1992., str. 175.
(11) Buontempo, G: Emotional intelligence and decision making: The impact on judgment blases, Columbia University, 2005.
(12) Sieler, A: Emotions and Organisations, The New Dimension in Organisational Performance, Australia, 2000.
(13) George J.M.and Bettenhausen K.: Understanding Prosocial Behavior, Sales Performance and Turnover; A Group-Level Analysis in Service Context, Journal of Applied Technology, 1990, str. 698-706.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Афективна везаност у организационој култури

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:15 pm

Афективна везаност у организационој култури

Приредио: др Предраг Никић



“Афективна везаност представља димензију афективног живота појединца, која се по својим карактеристикама разликује од других емоционалних веза” (Ainsworth, M. 1991). Иако велики део научноистраживачког рада испитује аспекте афективне везаности адолесцената и одраслих у различитим сферама живота, емпиријска примена теорије афективне везаности у сфери организације је незнатна и у свету и код нас. Овај рад, емпиријски истражује важност афективне димензије менаџера у животу организационе културе и представља корак напред у исправљању ове ситуације у Србији.
Теорија о афективној везаности развила се из запажања да се деца понашају тако да одржавају одређени степен блискости са својим примарним неговатељима и да доживљавају осујећеност када се одвоје од њих (Bowlby, 1969). На основу резултата етолошких студија (Harlow, 1958), Болби је претпоставио постојање урођеног система понашања који се развио да би пружио заштиту од опасности и да би омогућио безбедно истраживање околине. Ови урођени системи понашања, развијени да обезбеде задовољење веома важних потреба, јавили су се као резултат притиска селекције током људске еволуције. Најприсутнија је тежња да се одржи близина са фигуром афективне везаности уз опирање одвајању од ње. У присуству фигура афективне везаности приметно је интересовање за истраживање околине. Уочењем опасности истраживачке активности ће се прекинути и потражити заштита и утеха неговатеља тј. поновно успостављање сигурности. Према теорији о афективној везаности, развијају се радни модели о себи и другима интернализацијом свог искуства са неговатељима током времена. У складу са литературом о афективној везаности, унутрашњи радни модели представљају организоване представе о претходном понашању и искуству који служе као оквир за разумевање нових искустава и вођење социјалних интеракција. Унутрашњи модел стечен у раном детињству, део је нашег афективног склопа и као такав утиче на сва будућа понашања, очекивања, осећања, па и разочарања. Могућност измене радног модела у складу са развојним или променама животних околности своди овај утицај на много реалнију меру од Болбијеве првобитне концепције радних модела као неке врсте "самоизвршавајућих пророчанстава" (Bowlby, 1973). Ипак, већина људи одраста у условима који су релативно стабилни. У том случају рано формирани радни модели егзистирају кроз године одрастања и утичу на формирање особина одрасле личности. Дакле, унутрашњи модели служе као матрица или модел кроз који једна особа разуме и тумачи дневна искуства, враћајући ту особу у време када је била зависна од моћних ауторитета (Hirschhorn, 1990). Ови рани афективни односи утичу на формирање прототипа за касније одрасле релације.

Новија литература која примењује теорије о групном процесу у животу организације такође користи и концепт унутрашњих модела, тврдећи да људи користе унутрашње (интернализоване) моделе ауторитета у оквиру живота својих организација (Czander, 1993; Hirschhorn, 1988, 1990; Shapiro & Carr,1991). Као што тврди Hirschhorn (1988, стр. 49): „Када анксиозност мобилише наше понашање, доживљавамо друге људе не онаквима какви они јесу, већ какви су нама потребни да буду, тако да могу играти важне улоге у нашој интерној драми.“
Kahn и Kram (1994) указују на то да се унутрашњи модели афективне везаности, имплицитно тичу и ауторитета. Примарни неговатељи су прве ауторитативне фигуре; као такве, оне постављају модел (матрицу) за оно што људи очекују у односима са ауторитетом. Kahn и Kram наводе да се унутрашњи модели ауторитета, као и унутрашњи модели афективне везаности (Bowlby, 1988), покрећу појавом анксиозности.Када људи доживљавају несигурност или стрес у ситуацији на послу у организацији, њихови унутрашњи модели се активирају, наводећи их да одбацују или успостављају афективну везу, све док се поново не осете сигурним.

У животу модерне организације, где више не постоји никаква гаранција сигурности на послу, запослени морају наћи алтернативне изворе да задовоље своје потребе за сигурношћу (Kahn, 1996). Kahn и Kram наводе да идентификовање модела афективне везаности неке јединке може пружити драгоцене информације о томе како ће та особа поступати када се ради о ауторитету, било да је то надређени (менаџер, супервизор, управник) или подређени. У периодима у којима је степен стреса повећан у организацији, могло би се очекивати, да се јаве проблеми због несвесне употребе унутрашњих радних модела код запослених.

Hazan i Shaver (1990) били су први који су повезали афективно понашање са радним ангажовањем запослених у организацијама. Они су указали на то да се радна активност запослених у организацијама може схватити слично ономе што Bowlby назива „истраживањем“. У истраживању, радном ангажовању запослених приступили су као форми истраживања запослених, у којем се различито ангажују, према стилу афективне везаности. Ангажовање запослених у организацији се, дакле сагледавало и испитивало као активност. И други истраживачи, заинтересовани за испитивање афективне везаности у организацијама, ишли су истим правцем (Ketterson & Blustein, 1996). Hardy и Barkham (1994) допуњују рад Hazana и Shavera (1990) сачинивши скале како би истражили везе између индивидуалних разлика у проблематичним међусобним односима и оријентације у раду, с обзиром на стил афективне везаности. Резултати су указали да је висок збир бодова на анксиозно/амбивалентној скали у значајној мери у корелацији са наведеном анксиозношћу везаној за обављање посла и бригом о односима на послу; док је висок збир бодова на избегавајућој скали у корелацији са општим незадовољством послом запослених, свађама са колегама, бригом због радног времена и тешкоћама у социјалном животу и односима код куће.

У новијој лонгитудиналној студији с матуранткињама гимназије, Burge, Hammen, Davila, Daley, Paley, Herzberg и Lindberg (1997) истражили су везу између стила афективне везаности, школског успеха, и радног функционисања у организацијама, само две године касније. Резултати показују да је стил афективне везаности био у корелацији са напором на послу, задовољством на послу, тенденцијом ка претераном обавезивању и анксиозношћу у обављању посла. Бурге ет ал. (1997) су закључили да њихова открића подржавају хипотезу да сигуран стил афективне везаности даје сигурну основу која допушта младим женама да успешно преговарају о свом пријему на радно место, тј. да истраже своје радно место.
Приступ Hazana i Shavera (1990) може понудити најједноставнији начин да се разуме и покаже допринос литературе о афективној везаности у развоју професионалне каријере запослених (Blustein, Prezioso & Schutheiss, 1995). Ипак, аутори ове студије тврде да корисност теорије афективне везаности не мора бити ограничена на схватање рада као форме истраживања. Функција теорије афективне везаности, огледа се у могућности већег разумевања интерперсоналне* природе одређених односа, као што је однос супервизор - надгледани; однос ментор - студент (Fleming, 1996; Quick & Nelson, 1991); однос менаџер - запослени.

Још једном су се потврдила очекивања истраживача да психотерапеути служе као фигуре афективне везаности својим пацијентима (Farber, Lippert & Nevas, 1995; Mallinckrodt, Gantt & Coble, 1995) као и инструкторима које надгледају (Pistole / Watkins,1995). У периодима појачаног стреса у организацији запослени слично третирају своје менаџере, менаџери послодавце, тражећи у тим фигурама безбедност. Менаџери који у организацијама стварају безбедно окружење, док се други осећају угроженим или су у невољи, служе као фигуре афективне везаности (Simpson & Rholes, 1994).

Hutt (1991) је истраживала утицај стила афективне везаности на решавање свакодневних проблема испитивањем везе надређени-подређени, тј. менаџер-запослени. Она је открила да разлике у стилу афективне везаности утичу на то како ће менаџери управљати питањима персонала. Закључци указују да несигурно афективно везани менаџери имају више проблема у проналажењу задовољавајућих радника него што је то случај са сигурно афективно везаним менаџерима.

Nelson и Quick (1987,1990) су претпоставили да понашање афективне везаности игра значајну улогу у животу успешних менаџера. Они су изнели хипотезу да јак, подржавајући ментор (супервизор, послодавац) може да помогне менаџеру али и запосленом да развије самопоштовање и самопоуздање, на основу идеје да ће менаџери који користе менторе као фигуре афективне везаности бити способнији да одржавају уравнотежене, задовољавајуће и мање стресне међуљудске односе него они који покушавају да управљају на своју руку. Иако су њихови резултати били засновани на идеографској студији о шест менаџера, Nelson и Quick (1991) су дали значајан подстицај даљим истраживачима. Примењујући теорију афективне везаности у испитивању социјалне подршке, они су открили да социјална подршка, више од инструменталне или техничке подршке, резултира вишим степеном задовољства у послу а нижим степеном стреса.

И Bowlby (1988) и Ainsworth (1991) су уврстили радне односе на послу у своје концепције могућих афективних веза. Према Kahn-у (1996), Bowlby-јев рад:
„... истражује парадокс садржан у самопоуздању: појединци су способни да буду потпуно самопоуздани само када доживљавају себе као подржане и афективно везане за друге особе од поверења... Када организација тражи да се чланови упуштају у пословне ризике на непознатој територији, стварају начине да повећају вредност и да иновирају, ти чланови доживљавају као да их организација напушта, препушта им да се сами боре за себе у трци за ресурсе, пројекте и клијенте.“ Тај осећај напуштености производи врсту стреса и анксиозности која покреће понашања тражења сигурности и спречава преузимање ризика.

Koнструкт афективне везаности

Постоји изражена диспозиција сваког бића да тражи близину и контакт са другом, која му може помоћи у превазилажењу претње или угрожености (Bowlby). Дакле, улога свих компоненти афективне везаности је одржавање и поново успостављање осећања сигурности када се појави уплашеност и узнемиреност.

Тражење близине

1

Прилажење, остајање у близини, остваривање контакта

База сигурности

2

База из које се особа укључује у понашање

Сигурно уточиште

3

Тражење утехе, мира, подршке, охрабрења или помоћи

Сепарациони протест

4

Пружање отпора уз узнемиреност због одвајања









Табела: Четири компоненте односа афективне везаности (Hazan и Zaifman, 1994).

Бихејвиоралне компоненте везаности код одраслих сличне су онима које се опажају у раној доби. Одрасли, такође показују жељу за близином фигуре афективне везаности када су под стресом; повећану пријатност у њеном присуству; стрепњу када је неприступачна и задовољство и радост код поновног појављивања (Shaver 1988; Weiss 1982, 1984). Приликом губитка фигуре афективне везаности осећа се туга (Bowlby 1989; Weiss 1994). Према Bowlby-евом становишту: “Током одраслог доба, расположивост и респонзивност фигуре везаности остају извор осећања сигурности.” Психичка и физичка безбедност запослених од највеће су важности у организацијама, где су питања конкуренције и оцене стални извори стреса. Без осећаја сигурности не може се очекивати да запослени преузимају ризик ангажовања у култури организације. Може се десити да запослени у таквој организацији нису у стању чак ни да идентификују, још мање да артикулишу, оно шта омета и онемогућује њихово радно ангажовање. Чак ће и начин на који запослени траже безбедност (сигурност) вероватно бити одређен њиховим претходним покушајима у том правцу, од којих се најранији јавља у најранијем детињству са њиховим родитељским фигурама. У свакој организацији запослени се такмиче око похвале, као и шанси за признање и унапређење, а које су ограничене, стога је природно очекивати и претпоставити да ће се, доживљавајући или само очекујући стрес због оцене, многи радници вратити понашањима афективне везаности користећи безбедну луку (базу сигурности) или тражећи заштиту од грубе реалности радног места.
Запослени би могао да проверава са супервизором менаџером одлуке које нормално и неоптерећено доноси сам; други запослени би могао застати поред канцеларије свог менаџера „само да поразговара“ чешће него обично. Ово су примери како супервизор тј. надређени менаџер обезбеђује функцију одржавања близине.Louis (1996) описује да индивидуалне безбедне луке (уточишта) укључују, на пример, тренутак тишине који неко даје себи пре него што почне да говори, док су колективне безбедне луке (уточишта) „места где група људи ствара и затим налази пријатност у томе што раде заједно у околностима у којима су довољно ограђени да се одбране од турбуленције иза врата“ (страна 233).
Kahn (1996) наводи као пример управљања сигурном базом групу социјалних радника која се окупила да пружи узајамну подршку, фидбек, емпатију и брижност, са различитим појединцима који преузимају улогу привремених фигура афективне везаности.

Комуникација и афективна везаност

Врло је вероватно да ће се понашање афективне везаности запослених усмерено према менаџеру активирати у случају конфликта у комуникацији у организацији, када незадовољство и фрустрација навeде запослене да се осећају мање сигурним а више осетљивим и рањивим на напад. Можемо да очекујемо да ће запослени који су сигурно афективно везани имати мање конфликта у комуникацији него они који су несигурно афективно везани.
Постојали су покушаји да испита компатибилност стилова афективне везаности и стратегија комуникације у оквиру веза надређени – подређени, тј. менаџер - запослени. Kahn i Kram (1994), који су назвали ове везе „хијерархијским паровима“, указали су на то да ће код парова који имају сличне несигурне унутрашње моделе ауторитета та веза поткопати њихову способност да обаве посао кроз узајамно одбијање личне одговорности. Они су извели теорију да ће и поред тога бити присутан известан степен пристајања на везу због сличних претпоставки и стратегија обе стране. Једна студија је показала да компатибилност система уверења менаџера и запослених (подређених) утиче на задовољство послом (Rowley, Rosse & Harvey, 1992). Ова открића дају индиректну потпору мишљењу Kahn-a и Kram-a. Main et al. (1985) су навели да када се од одраслих тражи да се присете и говоре о својим афективним везама у детињству, појављују се слични модели комуникације. Према томе, одрасли са сигурним стиловима афективне везаности показали су врло мало потешкоћа у враћању емоцијама препуним успомена из детињства и представили су реалитично своје родитеље, док су несигурно афективно везани одрасли представили веома различите слике. Одбацујући/избегавајући афективно везани одрасли у студији Меин-а и осталих имали су проблема да се сете догађаја из детињства који се односе на афективну везаност и били су склони да дају кратке, учтиво позитивне изјаве о својим родитељима без икаквог доказа у прилог томе. С друге стране, одрасли који су показали збркан/преокупиран стил афективне везаности били су склони да се присећају догађаја у вези са афективном везаношћу у неповезаним изливима емоција које одражавају бол који и даље осећају. Група коју је Маин назвала дезорганизована/дезоријентисана тежила је збуњујућој неповезаности у причи о траумама и губицима у вези са афективном везаношћу.
Perlman и Bartholomew (1994) указали су на то да, разматрајући особине конверзације испитаника када класификују модел афективне везаности једне особе помоћу Маин-иног инструмента афективне везаности, истраживачи имплицитно потврђују да је стил комуникације одређујући аспект нечијег модела афективне везаности. Kobak и Duemmler (1994) су тврдили да анализа разговора нуди начин за разумевање како функционишу унутрашњи радни модели у текућим (актуелним) афективним везама, а на основу проучавања примера у којима људи преговарају и сарађују у конфликтним ситуацијама и добијају подршку у другим ситуацијама.
Фокусирање истраживања на однос између стила афективне везаности, стратегије за решавање конфликта и комуникације у интимним везама показало је да је стил афективне везаности повезан и са квалитетом комуникације (Collins & Read, 1990, Nordling, 1992) и са избором стратегија за решавање конфликта у интимним везама (Feeney, Noller & Callan, 1994; Nordling, 1992; Pistole, 1989). Као што се могло очекивати, појединци који су били више у димензији сигурне афективне везаности навели су бољу комуникацију и веома сарадничке стратегије за решавање конфликта (Collins & Read, 1990; Feeney et al., 1994; Kobak & Hazan, 1991; Nordling, 1992; Pistole,1989, 1994).

Стилови афективне везаности

Афективно везивање као систем понашања може да се дефинише преко његових функција: тражење близине фигуре везивања, окретање фигури везивања када се појави потреба за подршком и сигурношћу (протест због одвајања), сепарациони процес (безбедна лука), коришћење фигуре везаности као сигурне базе (база сигурности) (Ainsworth et al,1978, Bowlby, 1988). Ainsworth, Blehar, Waters, Wall (1978) значајно су проширили Bowlby-jev рад и идентификовали 3 обрасца везаности: сигурни, анксиозно-амбивалентни и одбацујући.

Трокатегоријални модел афективне везаности -HazaniShaver

На темељу Болбијеве претпоставке изграђена је нова теоријска област, област афективног везивања одраслих. У конципирању индивидуалних разлика у везивању истраживачи афективне везаности, до сада су презентирали следеће моделе: трокатегоријални модел (сигурни, амбивалентни и одбацујући - Hazan i Shaver, 1987); четворокатегоријални модел (сигурни, преокупирани, бојажљиви и одбацујући - Bartholomew, Horowitz, 1991); дводимензионални модел произишао из методолошких истраживања (Brennan, Clark i Shaver, 1998) којим се утврђује скор испитаника на две димензије: анксиозност и избегавање.

СТИЛОВИ АФЕКТИВНЕ ВЕЗАНОСТИ

1

СИГУРНИ

2

АНКСИОЗНО-АМБИВАЛЕНТНИ

3

ОДБАЦУЈУЋИ

Табела: Трокатегоријални модел афективне везаности - Hazan i Shaver.

Резултати истраживања (Hazan и Shaver, 1987, 1990) као и студије других аутора (Collins и Read, 1990; Feeney и Noller, 1990) су подржали претпоставку о постојању 3 стила везаности и на узрасту адолесцената и одраслих. Ипак, хипотеза да је стил везаности постојан кроз време је само условно потврђена (Fraley, Shaver, 2000).

Четворокатегоријални модел везаности - KimBartholomew

Barholomew, Horowitz (1991) конципира четворокатегоријални модел везаности. Модел је изведен директно из Боwлбy-јевих претпоставки да постоје два типа унутрашњих, радних модела везаности- модел себе и модел другог, и да сваки од тих модела може да се представи као дихотоман (позитиван и негативан).
Позитивност модела себе индукује степен у ком је особа интернализовала осећај сопствене вредности, насупрот осећању анксиозности и несигурности у то колико заслужује пажње других.

СТИЛОВИ АФЕКТИВНЕ ВЕЗАНОСТИ

1

СИГУРНИ

2

ПРЕОКУПИРАНИ

3

БОЈАЖЉИВИ

4

ОДБАЦУЈУЋИ

Табела: Четворокатегоријални модел афективне везаности (Barholomew, Horowitz, 1991).

Сигурни имају високо самопоштовање и самопоуздање, позитиван став према другима, показују високу блискост у односима, модел себе је позитиван, модел других је позитиван. Њихова животна филозофија, базира се на доживљај прихваћености. Зраче поверењем у себе, на основу поверења које су стекли уз родитељску наклоност и доступност. Сигурни стил омогућава: отвореност за комуникацију, истраживање, креативност. Самопоуздани су, аутономне личности, спремни за животне ризике, али и за животне радости. Лако излазе на крај са животним изазовима. Можемо очекивати да сигурни менаџер запосленима преноси сигурност, поверење, топлину директног контакта, односно способност одговарајућег истраживања и тестирања реалности, јер у међуљудским релацијама лако успевају да однегују однос поверења и поштовања.

Преокупирани имају дубок осећај да не вреде (низак степен самопоштовања), преокупирани су међуљудским релацијама, страхом од самоће и имају велику потребу за блискошћу. Модел себе је негативан, модел других је позитиван. Несигурни су и преокупирани фигуром афективног везивања. У хроничном доживљају помањкања пажње, преокупирани бирају борбу за наклоност, борбу за пажњу. Они су несамостални и "лепљиви" за друге особе. Блокирани су бесом, неразрешеним конфликтима и склони претераном укључивању у афективни однос. “Контаминирани“ сопственим очекивањима и разочарењима исказују помањкање снаге за одговарајуће процењивање реалности, за ситуације "овде и сада". У интеракцији преокупирани показују недостатак осећаја за време. Недоступни су кад су потребни, а превише присутни када други то не желе.

Бојажљиви имају ниско самопоштовање и самопоуздање, недостатак поверења и у себе и у друге. Избегавају блискост због страха од одбацивања и повређивања. Имају негативан модел себе и негативан модел другог.

Одбацујући избегавају блискост са другима због негативног очекивања која им, одржавају осећај сопствене вредности кроз компулсивно самоослањање и поред постојања самопоштовања. Модел себе је позитиван, модел другог је негативан.
Одбацујући стил карактерише круте, одбрамбено фокусиране личности. Штит који су подигли у детињству, не би ли се заштитили од трауматичних ускраћивања, не одговара реалности, али "чува" од даље разградње. Будући да нису изградили капацитет за емоционално реаговање, не умеју да пруже подршку и пажњу. Међуљудски односи обојени су неповерењем, зато је затвореност и одбацивање најсигурнији избор. Самопоштовање које поседују утиче да улажу само у себе, али и у део реалности за који верују да их неће изневерити: у материјална постигнућа, у материјалне ствари уопште. Успех на материјалном плану, држи их у уверењу да је њихово животно определење исправније од других.

Преокупирани и бојажљиви испољавају већу анксиозност него сугурни и одбацујући што говори да је анксиозност повезана са моделом себе (Feeney, 1995).

ПОСЛОДАВАЦ /
МЕНАЏЕРИ



ПОСЛОДАВАЦ /
ЗАПОСЛЕНИ



АФЕКТИВНА ВЕЗАНОСТ У ОРГАНИЗАЦИЈИ



МЕНАЏЕР/ ЗАПОСЛЕНИ



ВИШИ МЕНАЏЕРИ /
МЕНАЏЕРИ

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Primena teorije afektivnog vezivanja u proučavanju

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:28 pm

Primena teorije afektivnog vezivanja u proučavanju
partnerskih odnosa

Dr Nikić Gordana & Travica Vesna

Teorija afektivnog vezivanja je jedan od najproduktivnijih pristupa u
proučavanju fenomena partnerskih odnosa. U brojnim istraživanjima u svetu i
kod nas potvrđena je pretpostavka da postoje individualne razlike u vezivanju
koje se odražavaju na ponašanje u bliskim partnerskim odnosima.
Hazan i Šejver (Hazan i Shaver, 1988) pretpostavljaju da se bliski partnerski
odnos odraslih osoba može konceptualizovati kao zajednička funkcija
sistema afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnosti. Istraživanje o
povezanosti afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnosti urađeno je i u našoj
sredini (Nikić, 2006). Dobijena je negativna povezanost anksioznosti i
izbegavanja s brižnošću i seksualnim zadovoljstvom, kao i pozitivna
povezanost anksioznosti i kompulsivne brižnosti.
Teorija afektivnog vezivanja ne pretpostavlja polne razlike u vezivanju. Novija
istraživanja kod nas i u svetu dovode ovo očekivanje u pitanje. Rezultati
ukazuju da su žene sklonije bojažljivom i preokupiranom, a muškarci
odbacujućem stilu vezivanja.
Istraživanja ukazuju na značajnu povezanost afektivne vezanosti, brižnosti i
seksualnog zadovoljstva sa opštim zadovoljstvom partnerskim odnosom.
Istraživanja pokazuju da su glavne tačke konflikta kod mnogih parova razlike
u potrebi za vezanošću, odnosno autonomijom, što ima implikacije za
istraživačku i psihoterapijsku praksu.
Ključne reči: afektivna vezanost, brižnost, seksualnost, pol, individualne
razlike

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:30 pm

Teorija afektivnog vezivanja (Bowlby, 1972; Ainsworth, 1978; Hazan &
Shaver, 1987; Bartholomew, 1991) jedan je od najproduktivnijih savremenih
pristupa u proučavanju fenomena partnerskih odnosa, ne samo
konceptualno, nego i metodološki i empirijski.
Međutim, treba naglasiti da postoje i drugi pristupi, kao što su sociobiološki i
evolutivni pristup ljubavi (Buss, 1987), psihoanalitička škola (Freud, 1910),
stilovi ljubavi (Lee, 1973; Hendrick & Hendrick, 1986), trougaona teorija
ljubavi (Sternberg, 1986) i kroskulturalni pristupi (Dion & Dion, 1993; Schmitt
et al., 2003).
Šta je bliski partnerski odnos i šta ga čini
Pretpostavlja se da partnerski odnos predstavlja integraciju tri različita
sistema ponašanja: afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnosti, sa različitom
važnošću ovih elemenata koji slede predvidljiv obrazac tokom vremena
(Hazan, Shaver & Bradshaw, 1988). Integracija ovih sistema podrazumeva
ne samo dinamičku koordinaciju već i njihovu usmerenost na jednu osobu.
Ova osoba, romantični partner, biće istovremeno i seksualni partner i osnovni
davalac i primalac brige i emocionalne podrške, odnosno figura afektivnog
vezivanja koja služi kao baza sigurnosti (Ainsworth & Marvin, 1995).
Funkcija afektivnog vezivanja, obezbeđenje opstanka, biološki je
krucijalna. Ovaj sistem ponašanja se prvi javlja i oblikuje u interakcijama s
primarnim figurama vezanosti i igra važnu ulogu u kreiranju kognitivnih
modela socijalnog života. Do uzrasta kad brižnost i seksualnost postaju
relevantni, osoba već ima izgrađene elemente svog stila afektivnog
vezivanja.
Prema Bolbijevom mišljenju (Bowlby, 1972), sistem brižnosti je stvoren
evolucijom kako bi obezbedio zaštitu i podršku drugima koji su zavisni ili u
nevolji. Kunce i Šejver (1994) definišu brižnost kao pružanje brige, dakle
uočavanje i odgovor na potrebe drugoga, što je suprotno traženju podrške.
Kada se proučavaju u kontekstu odnosa male dece i roditelja, razlike između
sistema afektivne vezanosti i brižnosti su sasvim jasne. Sistem vezanosti se
u detetu aktivira kada ono samo proceni da je u opasnosti ili nevolji. S druge

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:31 pm

strane, sistem brižnosti se aktivira u negovatelju kao reakcija na opaženu
opasnost za dete, stanje potrebe deteta ili njegovu patnju.
U partnerskim vezama sistem brižnosti jednog partnera trebalo bi da
se automatski aktivira ponašanjem afektivne vezanosti drugog partnera ili
signalima potrebe i njegov cilj je da izmeni stanje partnera u nevolji sve dok
se ne pojave znaci povećane bezbednosti, blagostanja i sigurnosti
(Mikulincer, 2006). Odrasli partneri se tako kreću od jedne do druge uloge,
odnosno od traženja brige do pružanja brige. U vezama odraslih, svaki
partner povremeno igra ulogu jače i mudrije figure za drugoga (Ainsworth,
1982).
Pored vezanosti i brižnosti, seksualno ponašanje, kompletira
partnerski odnos kao treća komponenta. Afektivna vezanost i seksualno
ponašanje predstavljaju dva različita sistema koji nemaju isto poreklo, niti isti
razvoj. Vezanost sazreva ranije i odmah se aktivira u punoj meri, dok je u
odraslom dobu ovaj sistem aktivan u manjoj meri. Za seksualno ponašanje
važi suprotno - sazreva kasnije i kasnije dostiže pun intenzitet. Seksualne
reakcije se često javljaju i bez afektivnih veza, a vezivanje odraslih osoba nije
uvek praćeno seksualnom željom (Hazan & Zeifman, 1994). Afektivne veze
odraslih trebalo bi da budu recipročne i pretpostavlja se da se formiraju
primarno sa partnerima (Hazan & Zeifman, 1994). Uspešno ostvarivanje
partnerskih veza verovatno će početi seksualnom željom i privlačnošću, a
osećanja povezana s privlačnošću predstavljaju moćne komponente
romantične ljubavi (Mikulincer, 2006). Pretpostavlja se da seks igra značajnu
ulogu u početnim fazama romantične ljubavi, ali i u konsolidaciji i održavanju
zadovoljavajućih dugotrajnih veza (Mikulincer, 2006).
Prema Hazanu i Šejveru (1988), brižna i seksualna osećanja i
ponašanja pojedinca najverovatnije će biti pod uticajem stila afektivne
vezanosti. Stil afektivne vezanosti se formira prvi. Kada se sistemi afektivne
vezanosti i brižnosti razviju u tandemu i prilagode jedan drugom, oni utiču na
veze među vršnjacima, a zatim na njihove adolescentne i zrele seksualne
veze. Otud su operativni parametri seksualnog sistema u izvesnoj meri
predvidljivi na osnovu sistema afektivne vezanosti i brižnosti (Shaver, 2006).
S druge strane, pretpostavlja se da aktiviranje seksualnog sistema
utiče na afektivnu vezanost i brižnost, ali je priroda te veze nedovoljno

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:32 pm

ispitana. U toku su eksperimentalna laboratorijska istraživanja (Shaver, 2006)
koja imaju za cilj da pokažu kako aktiviranje bilo kojeg od ova tri sistema utiče
na preostala dva.
Individualne razlike u afektivnoj vezanosti u partnerskim odnosima
Psiholozi i antropolozi su odavno zapazili da postoje individualne razlike u
ponašanju u partnerskim odnosima, od preokupiranosti odnosom do aktivnog
izbegavanja. Teorija afektivnog vezivanja uvela je pojam stilovi vezivanja koji
je definisan kao karakteristična očekivanja, potrebe, emocije i strategije
emocionalnog reagovanja i socijalnog ponašanja određene osobe, a koja su
rezultat interakcije urođenog motivacionog sistema ponašanja afektivnog
vezivanja i istorije iskustava vezivanja koja je počela odnosom sa roditeljima
(Fraley & Shaver, 2000). Ova teorija dala je i korisne modele za opis i
objašnjenje individualnih razlika u partnerskoj afektivnoj vezanosti pomoću
kojih je moguće razumeti i individualne razlike u drugim aspektima
partnerskih odnosa: trokategorijalni (Hazan & Shaver, 1987) i
četvorokategorijalni model (Bartholomew, 1991), kao i jedan dimenzionalni
(Brennan, Clark & Shaver, 1998; Feeney, 2002).
Trokategorijalni model
Hazan i Šejver (1987) prihvatili su tipologiju Meri Ejnsvort (Ainsworth,1978)
pretpostavljajući da će se tri glavna obrasca vezanosti u detinjstvu - sigurni,
ambivalentni i izbegavajući - manifestovati i u partnerskim odnosima
adolescenata i odraslih. Konstruisali su «Upitnik za ispitivanje stilova
vezanosti» (ASQ - Attachment Style Questionnaire, 1987) tako što su
“preveli” opise tri obrasca vezanosti odojčadi u domen partnerskih odnosa.
Prema tome, njih baziraju na donekle spekulativnoj ekstrapolaciji. Pa ipak, u
brojnim istraživanjima u kojima je korišćen ovaj instrument (Feeney, Noller &
Callan, 1994; Fraley & Davis, 1997; Fraley & Shaver, 1998; Zeifman &
Hazan, 1994;) potvrđena je njihova pretpostavka o postojanju tri stila
vezivanja i na uzrastu adolescenata i odraslih:

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:33 pm

o Siguran stil vezanosti karakteriše prijatnost zbog bliskosti, kao i
sposobnost i poverenje da se u drugom traži i nađe oslonac;
o Nesiguran ambivalentni stil vezanosti karakteriše preokupiranost
partnerom i pitanjima vezanosti, kao i želja za većom bliskošću nego
što partneri žele;
o Nesiguran izbegavajući stil karakteriše strah od bliskosti, nepoverenje
u partnera zajedno sa izrazitom samodovoljnošću.
Četvorokategorijalni model
U našoj sredini je najviše korišćen model Kim Bartolomeu (Bartholomew,
1991) koja polazi od pretpostavke da je za ponašanje u partnerskom odnosu
važno i kako neko opaža sebe i kako opaža drugog, odnosno kakva su mu
očekivanja od partnera. Po Kim Bartolomeu postoje četiri stila vezivanja koji
se različito manifestuju u svim vrstama odnosa, pa i u partnerskim: sigurni,
preokupirani, bojažljivi i odbacujući. U osnovi ovih stilova stoje dve dimenzije:
anksioznost i izbegavanje, koje ona tumači kao ishod negativnog modela
sebe (anksioznost) i negativnog modela drugih (izbegavanje). Bartolomeu je
konstruisala i «Upitnik za ispitivanje odnosa» (RQ - Relationship
Questionnaire; Bartholomew & Horowitz, 1991) koji ispituje stilove vezanosti
u odnosima uopšte. U empirijskim studijama (Bartholomew & Horowitz, 1991,
Feeney & Noller, 1990) validiran je predloženi četvorokategorijalni model i
instrument RQ:
o Osobe sigurnog stila vezanosti imaju visoko samopouzdanje, pozitivan
stav prema drugima i ostvaruju intimnost u odnosima. Ove osobe
imaju ravnotežu potrebe za vezivanjem i potrebe za autonomijom.
Njihove partnerske odnose odlikuju bliskost, međusobno poštovanje,
uključenost i otvorenost. Imaju realnu sliku o partneru. Konflikte
rešavaju konstruktivno;
o Osobe preokupiranog stila vezanosti su, kako sam naziv kaže,
preokupirani odnosima, odnosno, imaju preteranu potrebu za
bliskošću. U vrednovanju sebe veoma zavise od drugih, pa partnerski
odnos za njih ima izuzetnu važnost. Često su u vezama jer ne mogu
da budu sami. Lako se zaljubljuju, idealizuju partnera i novu vezu. Bes,

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:34 pm

strast, ljubomora i posesivnost predstavljaju glavne karakteristike
njihovih odnosa. Investiraju u vezu više od partnera, ali su i
dominantniji, zavisniji i zahtevniji. Teško doživljavaju raskid, pa često
ostaju u vezama uprkos ozbiljnim problemima;
o Osobe bojažljivog stila vezanosti imaju nisko samopouzdanje i veoma
su usredsređeni na sebe. Kod njih postoji konflikt motiva: imaju
izraženu potrebu za bliskošću, ali izbegavaju vezivanje zbog straha od
ostavljanja i povređivanja. Teško im je da se uključe u vezu, a kada se
uključe, pasivni su, zavisni i više investiraju u vezu od partnera.
Nesigurni su u vezi i skloni su da za probleme krive sebe. Retko
otvoreno komuniciraju i ne pokazuju svoja osećanja. Izbegavaju
konflikte. Raskid im pada teško jer se plaše da nikada neće naći novog
partnera;
o Osobe odbacujućeg stila vezanosti imaju visoko samopouzdanje i
kompulsivno oslanjanje na sebe. Imaju povećanu potrebu za
autonomijom i umanjuju značaj vezivanja. Ulažu se u posao i
materijalne stvari, više nego u intimne odnose. Njihove partnerske
odnose karakteriše nedostatak intimnosti, bliskosti, otvaranja i
izražavanja emocija. Manje ulažu u vezu od partnera. Izbegavaju
emocije i konflikte. Kako ne traže podršku od partnera, tako i ne
reaguju na zahteve za podrškom i znake zavisnosti od partnera. Plaše
se posvećivanja i brzo osećaju dosadu ili se osećaju kao da su u
zamci.
Dimenzionalni pristup
Problem sa kategorijalnim modelima je u tome što svaka kategorizacija
predstavlja uprošćavanje realnosti i karakteriše je nepreciznost u merenju.
Niko ne pripada u potpunosti samo jednom stilu vezivanja, a osobe koje
spadaju u isti stil mogu međusobno veoma da se razlikuju (Fraley & Spieker,
2003; Fraley & Waller, 1998). Zato se u ispitivanju individualnih razlika
preporučuje dimenzionalni pristup. Ponašanje određene osobe u
partnerskom odnosu mnogo se preciznije opisuje ako za osobu utvrdimo skor
na dimenzijama anksioznosti i izbegavanju i na osnovu rezultata odredimo

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:35 pm

njeno mesto u dvodimenzionalnom prostoru. Fini (Feeney, 2002) definiše
ove dve dimenzije na sledeći način: dimenzija ansioznosti se odnosi na
izraženost potrebe za bliskošću, prihvatanjem, podrškom, sigurnošću i
uveravanjem u ljubav; dimenzija izbegavanja ispituje izraženost osećanja
neprijatnosti u bliskim odnosima, prilikom otvaranja, izražavanja emocija i
zavisnosti. Za ispitivanje ove dve dimenzije vezivanja u našoj sredini je
najviše korišćena «Skala za ispitivanje iskustava u bliskim partnerskim
odnosima» (ECR - Experiences in Close Relationships Scale; Brennan, Clark
& Shaver, 1998)
Kada je u pitanju distribucija pojedinih stilova vezivanja u partnerskim
odnosima, najzastupljeniji je siguran stil (Bartholomew & Horowitz, 1991;
Brennan & Shaver, 1998; Collins & Read, 1990; Feeney & Noller, 1990
Hazan & Shaver, 1987;). Kod adolescenata i odraslih polazeći od
četvorokategorijalnog modela i koristeći instrument ECR skalu (Brennan,
Clark & Shaver, 1998) u istraživanjima u SAD-u (Brennan & Shaver, 1998) i u
Srbiji (Nikić, 2003; Stefanović-Stanojević, 2002; Travica, 2004; Žuvela, 2002)
dobijeno je od 28.6% do 53% sigurnih. Kod adolescenata i odraslih polazeći
od četvorokategorijalnog modela i koristeći instrument UPIPAV (Hanak,
2004) dobijeno je 26% sigurnih. Rezultat u velikoj meri zavisi od korišćenog
instrumenta i teorijskog modela. To najbolje pokazuje istraživanje Brenana i
saradnika (Brennan et al., 1998). Oni su na istom uzorku dobili znatno manji
procenat sigurnih kad su koristili ECR - 30.4%, nego RQ – 44% (Brennan,
Clark & Shaver, 1998). I kod nas je u istraživanju (Hanak, 2004) na istom
uzorku dobijen manji procenat sigurnih instrumentom UPIPAV - 26%, nego
instrumentom RQ - 44%.
Povezanost dimenzija partnerske afektivne vezanosti sa sistemima
brižnosti i seksualnosti
Jedna od pretpostavki Hazana i Šejvera (1988) jeste da razlike u stilovima
afektivne vezanosti mogu uticati na funkcionisanje sistema brižnosti i to tako
da će sigurno afektivno vezani lako i efikasno pružiti brigu partneru u nevolji,
dok će nesigurni imati problema u pružanju senzitivne brige.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:41 pm

Druga značajna pretpostavka odnosi se na vezu afektivne vezanosti i
seksualnosti. Za sigurno vezane pretpostavljeno je da im je važna uzajamna
intimnost, da više uživaju u seksu, da budu pažljiviji i osetljivi prema
potrebama svojih partnera. Anksiozni bi trebalo da su više fokusirani na
traženje zaštite i sigurnosti, dok bi izbegavajući trebalo da imaju izraženiji
strah od intimnosti i najčešće neprijatnost tokom seksualnog odnosa. U
Tabeli 1 nalaze se sumirani rezultati istraživanja o povezanosti afektivne
vezanosti s brižnošću i afektivne vezanosti sa seksualnošću, u kojima je
korišćen trokategorijalni pristup.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:45 pm

Za potrebe ovog rada ispitana je povezanost afektivnog vezivanja s preostale
dve dimenzije partnerskih odnosa – brižnošću i seksualnošću (Nikić,
istraživanje za potrebe doktorske disertacije u toku), s tim što je afektivna
vezanost posmatrana kroz položaj ispitnika na dve dimenzije izbegavanje i
anksoznost (korišćen je dimenzionalni pristup). Na uzorku od 447 ispitanika
primenjeni su sledeći instrumenti: «Skala samoprocene afektivne vezanosti»
(Brennan, Clark, Shaver, 1998); Upitnik za ispitivanje brižnosti» (CQ -
Caregiving Questionnaire; Shaver & Kunce, 1994) koji meri četiri dimenzije
brižnosti: blizina naspram udaljenosti (meri sposobnost osobe da obezbedi
partneru u nevolji fizičku i psihološku dostupnost), osetljivost naspram
neosetljivosti (meri sposobnost da se opaze i adekvatno interpretiraju

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:46 pm

partnerove potrebe, osećanja, verbalni i neverbalni znaci), saradnja naspram
kontroli (meri sposobnost individue da podrži partnera u rešavanju njegovih
problema) i kompulsivna brižnost (meri sklonost osobe da bude preterano
uključena u rešavanje partnerovih problema, više na kontrolišući nego na
koopertivan način način); i «Indeks seksualnog zadovoljstva» (Hudson,1997).
Koeficijenti korelacije dimenzija afektivne vezanosti (izbegavanja i
anksioznosti) s dimenzijama brižnosti i seksualnim zadovoljstvom prikazani
su u Tabeli 2.
Tabela 2: Korelacije izbegavanja i anksioznosti sa brižnošću i seksualnim
zadovoljstvom
Izbegavanje Anksioznost
Kompulsivna brižnost -.15** .22**
Bliskost -.52** /
Osetljivost -.35** -.24**
Saradnja -.14* -.34**
Seksualno zadovoljstvo -.42** -.19**
* značajno na nivou .05
** značajno na nivou .01
Izbegavanje je negativno povezano sa bliskošću, seksualnim zadovoljstvom,
osetljivošću, kompulsivnom brižnošću i saradnjom. Anksioznost je pozitivno
povezana sa kompulsivnom brižnošću a negativno sa saradnjom, osetljivošću
i seksualnim zadovoljstvom, dok između anksioznosti i bliskosti nije dobijena
korelcija. Malo se zna o uticaju afektivne vezanosti na preostala dva sistema,
još manje o međusobnom uticaju brižnosti i seksualnosti, kao i o njihovom
povratnom dejstvu na afektivnu vezanost. U toku su istraživanja koja imaju za
cilj da prošire dosadašnja saznanja o ovim pitanjima (Shaver, 2006). Dobijeni
rezultati u našem su u skladu sa osnovnim pretpostavkama Hazana i Šejvera
(1988) o povezanosti afektivne vezanosti sa brižnošću i seksualnošću.
Polne razlike u stilovima afektivne vezanosti u partnerskim odnosima
Iako teorija afektivnog vezivanja ne pretpostavlja polne razlike u vezivanju,
postoje i drugačija shvatanja. Kouven i Kinder (Cowan i Kinder, 1985) na

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:47 pm

osnovu svog dugogodišnjeg iskustva u psihoterapiji parova, došli su do
pretpostavke da se muškarci i žene razlikuju u načinu na koji doživljavaju
bliskost. Oni smatraju da postoji bazična razlika u emocionalnosti muškarca i
žene, a to je upravo ova razlika u potrebi za vezivanjem. Bliskost su
predstavili kao kontinuum na čijem se jednom kraju nalazi potreba za
vezivanjem, a na drugom potreba za autonomijom. Po njima, žene imaju
veću potrebu za bliskošću i vezivanjem od muškaraca. Muškarci se na ovom
kontinuumu nalaze negde na sredini, odnosno imaju veću potrebu za
autonomijom.
I u većini istraživanja afektivnog vezivanja u svetu u kojima su upotrebljavani
različiti teorijski modeli i različiti instrumenti nisu pronađene polne razlike u
vezivanju ni na dečijem uzrastu (Ainsworth, 1978), ni kod odraslih (Davies et
al, 2004; Davis, Shaver & Vernon, 2004; Hazan & Shaver, 1987; Levy &
Davis, 1988; Feeney & Noller, 1990; Kirpatrick & Hazan, 1994; Waldinger et
al, 2003). Međutim, u većini istraživanja u svetu (Bartholomew & Horowitz,
1991; Scharfe & Bartholomew, 1994; Brennan, Shaver & Tobey, 1991;
Brennan, Clark & Shaver, 1998; Schmitt et al, 2003) i kod nas (Schmitt et al,
2003) koja su koristila instrument RQ (Bartholomew, 1991) pronađene su
polne razlike. Rezultati ovih istraživanja pokazuju da su muškarci skloniji
odbacujućem stilu vezivanja koji umanjuje značaj veze, a da su žene sklonije
preokupiranom i bojažljivom stilu vezivanja za koje je karakteristična velika
potreba za bliskošću.
U poslednjem velikom istraživanju koje je urađeno instrumentom RQ
(Schmitt et al, 2003) u 62 zemlje sveta na uzorku od 17.000 ispitanika, takođe
i u Srbiji, pronađene su polne razlike. U većini zemalja je dobijeno da su
muškarci skloniji odbacujućem stilu vezivanja.
Kao što vidimo iz Tabele 3, i kod nas su u većini istraživanja
pronađene polne razlike u vezivanju, bilo da je korišćen instrument RQ
(Schmitt et al, 2003), skala ECR (Žuvela, 2002; Nikić, 2003) ili UPIPAV
(Hanak, 2004). Muškarci su skloniji odbacujućem, a žene bojažljivom stilu
vezivanja. Na dimenzijama afektivnog vezivanja (Hanak, 2004) uočeno je da
žene imaju viši skor na dimenzijama Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti i
Strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:48 pm

Više istraživača polazi od pretpostavke da su žene sklonije da se emotivno
oslanjaju na druge, te da potrebu za sigurnošću zadovoljavaju kroz odnos,
odnosno vezivanjem za drugu osobu. Tako, npr. Kouven i Kinder (Cowen i
Kinder, 1985) smatraju da se žene van partnerskih odnosa osećaju
nesigurno, dok muškarcima prija sloboda i oni bolje podnose samoću. Ovi
autori smatraju da razlike između muškaraca i žena ostaju i u braku i da su
posledica različitog emotivnog razvoja muškog i ženskog deteta, što je u
suprotnosti sa pretpostavkama teorije afektivnog vezivanja. Šejver i saradnici
(2002) utvrdili su na uzorku u Španiji da su prediktori emotivne zavisnosti
ženski pol, ženska rodna uloga i dimenzija anksioznosti. Istraživanja tek treba
da utvrde koliko na stil vezivanja, pored pola, utiču i druge varijable, kao što
su rodne uloge, femininost i maskulinost. Budući da u istraživanjima obrazaca
afektivnog vezivanja na dečjem uzrastu nisu utvrđene polne razlike, važno je
istražiti kako se razlike između muškaraca i žena razvijaju tokom odrastanja i
pod uticajem kojih činilaca.
Zadovoljstvo u partnerskim odnosima: uticaj individualnih razlika i
razlika između muškaraca i žena u afektivnom vezivanju, brižnosti i
seksualnosti
U istraživanjima se kao sržna tačka konflikata kod mnogih parova pokazala
upravo razlika u potrebi za bliskošću i vezanošću, s jedne strane, odnosno
potrebe za autonomijom i slobodom, s druge strane. Ove potrebe su u velikoj

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:49 pm

meri određene i polom, rodnom ulogom i stilom vezivanja (Davies, 2004;
Feeney, 1999; Waldinger et al, 2003).
Kao najbolji prediktori nezadovoljstva vezom u brojnim istraživanjima
pokazali su se visoko izbegavanje kod muškaraca (odbacujući stil) i visoka
anksioznost kod žena (preokupiran stil). Fini (Feeney, 1999) i Rodrigez
(Rodriguez, 2000) pokazali su da žene preokupiranog i muškarci
odbacujućeg stila imaju konflikt na dimenziji bliskost/daljina (Collins & Read,
1990; Waldinger & al., 2003).
S druge strane, istraživanja su pokazala da su ovakvi parovi veoma
česti. Verovatno je to posledica nesvesnog izbora partnera, jer svesno svi
biraju sigurnog ili onog koji ima sličan stil vezivanja (Pietromonaco, 1994).
Najzadovoljniji su parovi u kojima je bar jedan od partnera sigurno vezan i oni
u kojima partneri imaju sličan stil vezivanja, odnosno slična očekivanja od
partnerskog odnosa (Collins & Read, 1990; Hazan & Shaver, 1987, 1990;
Kirpatrick & Davis, 1994; Levy & Davis, 1998; Rodriguez, 2000).
Iako može delovati da je za osobu «najzdraviji» izbor sigurnog ili, po
stilu vezivanja, sličnog partnera, postoje i drugačija shvatanja. Npr. Hendriks
(Hendrix, 2000) smatra da se parovi razvijaju kroz konflikt stilova. Ovaj
pristup leži u osnovi Imago terapije parova.
Osnovna pretpostavka IMAGO pristupa je da smo svi rođeni celoviti i
da čeznemo da povratimo celovitost koja nam je narušena u toku života. Sve
naše psihološke povrede su nastale u ranom bliskom emocionalnom odnosu i
samo se u sličnom odnosu mogu i isceliti. Svako lepo ili bolno iskustvo u
detinjstvu je ostavilo svoj trag u psihi. Ti tragovi stvaraju nesvesnu sliku
«Imago», koja nam služi kao model kada krećemo u potragu za savršenim
partnerom. Koliko god da je nesvesna slika koju nosimo u sebi izvor naše
najveće sreće ona istovremeno sadrži i seme naših najvećih razočaranja. Ali,
upravo u toku krize u odnosu imamo šansu da otkrijemo njegov duboki i
skriveni potencijal za naš razvoj i za dostizanje doživljaja celovitosti. Ono što
pri tome ne smemo da zaboravimo je da razvoj podrazumeva svestan napor,
veliku hrabrost i spremnost da se menjamo.
Pored stila afektivnog vezivanja, važan prediktor zadovoljstva i
stabilnosti partnerskih odnosa predstavlja i funkcionisanje sistema brižnosti i
seksualnosti. Sve je više dokaza da veze u kojima, zahvaljujući senzitivnosti

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:49 pm

jedne osobe prati i empatično odgovara na ponašanje afektivne vezanosti ili
signale potreba romantičnog partnera, vode do pozitivne emocionalne
reakcije i kod osobe koja je u nevolji (osećanje da je voljena i poštovana,
zahvalnost, sigurnost) i kod negovatelja (osećanje kompetencije i povećano
zadovoljstvo). Kotler (Kotler,1985) otkrio je da sumarni rezultat senzitivnouzvraćajuće
brižnosti u braku predstavlja tačniji prediktor bračne snage od
ličnosti ispitanika, materijalnih okolnosti ili zdravlja porodice.
Kao što seksualno zadovoljstvo doprinosi stabilnosti i ojačavanju veze,
disfunkcije seksualnog sistema predstavljaju glavni izvor konflikata u vezi.
Ove disfunkcije mogu da izazovu sumnje u to da je osoba voljena i da voli
partnera, da povećaju brige za vezu, interesovanje za druge seksualne
partnere i na kraju da poremete afektivnu vezu.
Doprinos teorije afektivnog vezivanja izučavanju partnerskih odnosa
Najvažniji doprinos teorije afektivnog vezivanja je u tome što je dala
proverljive pojmove i hipoteze o emocionalnom razvoju individue, te
metodologiju i instumente za proveru tih hipoteza. Iz teorije afektivnog
vezivanja proizašla su brojna empirijska istraživanja širom sveta koja imaju
primenu u savetodavnoj i psihoterapijskoj praksi (Clulow, 2000).
Saznanja o razlikama između muškaraca i žena u stilovima partnerske
afektivne vezanosti mogu da doprinesu stvaranju metoda i tehnika kojima će
da se razvijaju međusobno razumevanje i prihvatanje različitosti. Razlike u
očekivanjima i željama u odnosu, u stavovima i verovanjima o sebi i drugima,
drugim rečima – razlike u unutrašnjim radnim modelima sebe i drugih, leže u
osnovi brojnih interpersonalnih konflikata, tako da je svest o njima i njihovom
poreklu prvi korak u konstruktivnom rešavanju interpersonalnih konflikata,
posebno u partnerskim odnosima.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Funky Angel taj Pon Nov 09, 2009 9:55 pm

Ako razmislimo o deci koju susrećemo u svakodnevnom životu složićemo se da gotovo svakog dana nailazimo na decu za koju bi mogli da kažemo da su agresivna prema drugoj deci ili da lako odustaju od zadataka koje ne mogu da reše, pokazuju nepoštovanje prema drugima i sl.
Marko je osmogodišnjak koji obožava fudbal, ali je veoma uznemiren i želi da napusti trening jer ne uspeva da postigne pogodak. Vaša objašnjenja o tome kako je počeo da trenira tek pre mesec dana ne nailaze na njegovo razumevanje.
Ivina mama je u stalnom grču kada treba da ode po svoju trogodišnjakinju – vaspitačica iz vrtića se svakodnevno žali da je Iva preagresivna u kontaktima sa decom.
Damira, uzorna maturantkinja, upravo je svojim zaprepašćenim roditeljima objavila da više ne namerava da izađe iz kuće jer misli da je predebela.
Sve su to realne situacije koje nisu samo problemi naših roditelja već se dešavaju u svim delovima tzv. razvijenog sveta.
I šta da radimo sa tim?
Prvo, moramo da prihvatimo činjenicu da su sva ta deca bistra - pametna, i da njihov problem ne leži u tome što nisu inteligentna, već u tome što nisu razvila emocionalne veštine koje su nužne za uspeh u raznim životnim situacijama. Izražavanje i shvatanje vlastitih osećanja, samokontrola, društvenost, sposobnost rešavanja problema u saradnji s drugima, upornost, ljubaznost, poštovanje i empatija.
Ono što oni nisu razvili naziva se EMOCIONALNA INTELIGENCIJA. To je veština koja je ključna za uspeh u životnim situacijama.
Goleman je i sam u svojoj knjizi „EQ” (emocionalna inteligencija) naveo kako se pojavio svetski trend u kojem današnja deca imaju više emocionalnih problema od ranijih naraštaja: deca su usamljenija, depresivnija, podložnija ljutnji i neposlušnosti, nervoznija, sklonija zabrinutosti, impulsivnija i agresivnija.

Šta je EQ?

Prvu definiciju EQ dali su Peter Salovej i Džon Maje, dvojica psihologa s univerziteta „Jejl”, 1990 godine. Kao što vidite, koncept o kojem govorimo relativno je noviji, mada se njegovi začeci mogu pronaći u svim teorijama koje govore o postojanju više vrsta inteligencije - intrapersonalna i interpersonalna inteligencija. Postoji pet osnovnih područja na koja se odnosi emocionalna inteligencija:
1. samosvesnost emocija - prepoznavanje, imenovanje i razumevanje uzroka vlastitih emocija. Npr. dete koje je svesno svojih emocija neće samo reći «osećam se loše» već će moći da navede da li se oseća ljuto, povređeno, ljubomorno, uzbuđeno, tužno ili uplašeno…
2. pravilno nošenje s emocijama - razvoj samokontrole u raznim situacijama, povećanje broja odgovora na emocionalno nabijene situacije. Npr. umesto da reagujemo šakom koristimo reči
3. samomotivacija - razmišljanje, planiranje i rešavanje problema uz korišćenje kontrole impulsa, pojačanje tolerancije na frustraciju i razvoj odložene nagrade dok se ne dostigne zadati cilj, s druge strane razvoj nade i optimizma, odnosno pojačane motivacije kod deteta (samomotivacije)
4. empatija - prepoznavanje i razumevanje emocija drugih ljudi. Ako je dete u stanju da prepozna kako se drugi osećaju, automatski dolazi do smanjenja zadirkivanja, fizičkih obračuna…
5. socijalne veštine - nošenje s emocijama u društvenim situacijama, razvoj harmoničnih odnosa sa drugima, razvoj senzibiliteta za tuđe potrebe i želje, razvoj aktivnog slušanja i razvoj onih osobina koje volimo da pripišemo "dobrom" čoveku.

Tako sastavljen koncept je oduševljeno prihvaćen jer je omogućio da se jednostavno nazovu sve one veštine koje bi dete trebalo da usvoji kako bi izraslo u produktivnu i srećnu osobu.
Većinu tih emocionalnih veština u svakodnevnom životu uzimamo kao nešto što se podrazumeva i čime ne moramo da se bavimo.
Međutim, da li je to baš tako?
Očigledno je da nam situacija u kojoj se danas nalazimo ukazuje da to ipak nije tako i da bi emocionalne veštine trebalo da postanu sastavni deo bavljenja detetom. Posebno zbog toga što se sve te veštine mogu naučiti. Naime, za razliku od klasično shvaćene inteligencije (sposobnost snalaženja u novim situacijama), za koju znamo da je većim delom genetski uslovljena, kod emocionalne inteligencije ta genetska uslovljenost nije utvrđena u većoj meri, ali je za nju značajno da se ona može graditi - učiti tokom ćitavog život.
A da je izuzetno važno naučiti je u ranim godinama deteta ukazuje niz istraživanja koja naglašavaju da deca s visokom EQ postižu bolji uspjeh u školi, da lakše pronalaze posao, zadržavaju ga i postižu bolje uspehe u njemu, odnosno osobe s visokom EQ bolje uspevaju u različitim područjima svog života - zadovoljniji su i uspešniji.

Ko bi trebalo decu da nauči emocionalnim veštinama?
Vaspitači i učitelji mogu da kažu da je to prvenstveno zadatak roditelja, a s druge strane roditelji bi mogli da navedu da je vrtić/škola najbolji poligon za učenje socijalnih veština.
Sigurno su u pravu oni koji tvrde da se time ne bave, barem ne dovoljno, u vrtiću i školi. Većinu tih veština, kod one dece koja su visoko emocionalno inteligentna, razvijala je porodica. Međutim, danas je porodica postala mala zajednica sa maksimalno 4-5 članova koji se vide u manjem delu dana a i tako okrnjena sve manje se bavi razvojem svih društvenih veština. Znači da se krug zatvara i ponovno vraća, i upućuje na sve koji su u direktnom kontaktu s detetom – vaspitače i učitelje, ali prvenstveno roditelje.

Kada bi trebalo krenuti s razvojem emocionalnih veština?

U odgovoru na to pitanje neka nas vodi činjenica, koju su potvrdila istraživanja, da deca koja su pokazivala pojačanu agresiju u vrtićkom uzrastu, kao tinejdžeri su skloniji delikventnom ponašanju, uzimanju droga i sl.
Kako pomoći djeci da odrastu u emocionalno zdrave osobe?
Dobra vest je da stvarno možemo nešto da učinimo i imamo tu moć da izvršimo promenu i pomognemo našoj deci da izrastu u emocionalno zdrave osobe. Naizgled, najlakši način je da postanemo osobe kakve bi hteli da sutra budu naša deca. Svi smo modeli svojoj deci, svaki put kada smo u interakciji s detetom imamo mogućnost da ga naučimo, da mu pokažemo emocionalne veštine. Zapamtimo da deca uče gledajući nas šta radimo a ne ono što im pričamo. Ne bi trebalo da se plašimo naših grešaka ako iz njih znamo i da naučimo - time imamo mogućnost da pokažemo deci da niko nije imun na neuspeh, ali da imamo snage za novi početak.

_________________
Veruj u ljubav!
avatar
Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: О eмоционалној интелигенцији

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu