Pravci u psihoterapiji

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:07 pm

Pravci u psihoterapiji


U ovoj temi nalaze se opisi različitih psihoterapijskih pravaca, odnosno modaliteta.
U
svakom je opisana osnovna problematika kojom se one bave. Cilj teme je
da se zainteresovanima pruže osnovne informacije vezane za pravce u
psihoterapiji.
Detaljnije informacije možete dobiti takođe u ovoj temi.


Psihoanalitička terapija
Kognitivna terapija
Bihejvioralna terapija
Geštalt terapija
Sistemska porodična terapija
Transakciono-analitička terapija (TA)
Art terapija
Rodžersova nedirektivna terapija
Racionalno emotivno bihejvioralna terapija (REBT)
Telesna terapija
Egzistencijalistička terapija



Izvori:
Milenkovic, S. (1997) Vrednosti savremene psihoterapije, Novi Sad, Prometej.
Kecmanovic, D. (1989). Psihijatrija, Beograd-Zagreb, Medicinska knjiga, i Sarajevo, Svijetlost.
Bjanko ~ centar za psihoterapiju i grupnu analizu
Pshološko savetovalište Krnetić

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:09 pm

Psihoanalitička psihoterapija


Psihoanalitička
terapija pokušava da dopre do nesvesnog kao izvora problema sa kojima
se pacijent susreće. Kroz oslobađanje potisnutog stiče se uvid u
pacijentove konflikte i motivacije.

Psihonalitičar ohrabruje
pacijenta da slobodno iznese sve o sebi i svom životu, bez straha da će
zbog toga biti osuđen. U terapiji se, između ostalog, koriste tehnike
slobodnih asocijacija (pacijent govori sve što mu padne na um, bez
logičke i racionalne samokontrole) i tumačenja snova kako bi se
pronašao skriveni, nesvesni obrazac pacijentovih mišljenja, osećanja i
postupaka.

Psihoanalitičku terapiju ometaju otpori – pacijent se zatvara i tako sprečava dalji rad na nesvesnom.

U toku analize se javlja transfer - pacijent na analitičara prenosi svoje emocije prema drugim ličnostima iz života.

Šta radi terapeut?
- Podstiče pacijenta da kaže sve što mu je na umu;
- Postavlja pitanja;
- Rasvetljava, objedinjujući ono što je pacijent rekao;
- Suočava pacijenta sa nekim vidom njegovog ponašanja, obično otporima;
- Tumači nesvesne motivacije i njihovu vezu sa pacijentovim životom;
- Tumači uticaj prošlih događaja na sadašnjost;
- Tumači otpore, ukazujući pacijentu kako izbegava problem;
- Tumači transfer, ukazujući pacijentu kako stari konflikti utiču na sadašnje odnose, uključujući i onaj sa analitičarem;
- Tumači snove, tražeći pacijentovo mišljenje o njegovim snovima i njihovoj vezi sa sadašnjim problemima.
- Rekonstruiše, procenjujući šta je to u prošlosti moglo da stvori sadašnje nevolje.

Psihoanalitička
terapija se zasniva na pretpostavci da će pacijent, upoznavši svoje
nesvesne motivacije i konflikte, dospeti do uzroka svojih problema i
tako uspeti da ih prevaziđe.

Psihoanalitička terapija dugo traje jer podrazumeva istraživanje čitave ličnosti.

Analiza otpora

Otpor
je pojam kojim se definiše svako suprotstavljanje klijenta sopstvenoj
potrebi za samorazumevanjem i klijentovo suprotstavljnje analitičaru,
kao osobi koja se u analitičkoj situaciji stara za njeno dosledno
održavanje. Intenzitet otpora varira u toku analitičkog rada u
zavisnosti od oživljavanja iskustava koja su ga pobudila. Otpor i
odbrana su međusobno povezani i čine jedinstvo. Kada otpor deluje, to
se vrši putem nekog ili nekih mehanizama odbrane.

Vrste otpora su: svestan, podsvestan i nesvestan. Njegova funkcija je defanzivna - da se odbrani.

Kliničke manifestacije otpora:

1.
Ćutanje - ćutanje je verovatno najvidljiviji znak otpora. Klijent nije
došao na analizu da bi ćutao. Ono ga dovodi u situaciju da oseti da
pored potrebe i želje da govori o sebi istovremeno postoje i suprotne
tendencije da to izbegne. Česti uvod u ćutanje je kada klijentu
odjednom ''ništa ne pada na pamet'' ili kada oseća da nije raspoložen
da govori.

2. Telesni znaci - na primer, specifična stezanja
mišića lica, tela, ekstremiteta, menjanje boje i izraza lica i glasa,
znojenje, itd. klijenti se mogu požaliti na težinu u grudima, ''knedlu
u grlu'', razna probadanja, sušenje usta, nedostatak vazduha i drugo.

3.
Izbegavajući govor - kao što je govor moćno sredstvo izražavanja, tako
je i efikasno sredstvo izbegavanja. Rečima se može manipulisati, tj.
može se dosta govoriti, a vrlo malo reći. Mogu se koristiti dvosmislene
reči, govoriti uopšteno, izostavljati važne detalje i drugo.

4.
Izbegavajuća ponašanja - razna ponašanja, posebno ona koja se rigidno i
stereotipno izvode, pokazuju se kao pouzdan znak delovanja otpora. Na
primer, klijent može svaki sastanak da počinje na isti način, dolaziti
na njega u minut tačno, redovn odlaziti u toalet, pre ili posle
sastanka, itd. Pripremanjnj materijala za sastanak često je nastojanje
da se izbegne ''prazan prostor''.

5. Odsustvo ili neadekvatnost
osećanja - izostavljanje osećanja ili nesklad sa onim o čemu se govori
je pouzdan kriterijum delovanja otpora.

6. Odsustvo relacije
sadašnjost-prošlost - tendencije da se produženo govori samo o
sadašnjosti ili samo o prošlosti, bez nastojanja da se osvetle karike
koje iz povezuju, ukazujuna otpor. Sadašnjost se ne može razumeti bez
prošlosti i obratno. U analitičkom radu polazište je uvek u osećanjima
u sadašnjosti.

7. Odsustvo snova - snovi su u analitičkom radu
sastavni deo slobodnih asocijacija. Oni se spontano unose u analizu,
kao i svi drugi sadržaji. Nesanjanje, zaboravljanje snova i
nesaopštavanje snova ukazuju na delovanje otpora. Otklanjanjem tekućih
otpora, snovi postepeno počinju da se javljaju, pamte se i unose u
analizu. Velika produkcija snova, saopštavanje snova u nizubez
nastojanja da se asocira na njih, takođe su indikator otpora.

8.
Odsustvo promena - analitički rad je iz sastanka u sastanak praćen
nekim promenama u doživljavanju i ponašanju. Izostajanje promena,
stereotipnost sastanaka - upozorava na otpor.

9. Kašnjenja i
izostajanja sa sastanaka - u produktivnim periodima analitičkog rada,
klijenti sa nestrpljenjem očekuju sledeći sastanak, efikasno eliminišu
razne moguće uzroke kašnjenja ili nedolaženja, blagovremeno regulišu
druge obaveze, i sl. Kašnjenja ili izostajanja ukazuj uda klijent želi
da izbegne suočavanje sa trenutnim doživljavanjem.

10.
Odigravanja (acting out) - su uvek otpor, jer supstituišu sećanja
aktivnošću. Klijent ne unosi u analitički rad svoja doživljavanja, već
ih odigrava u konkretnim aktivnostima izvan analize, bez uvida u prave
motive. Pravilo uzdržavanja je ujedno i prevencija odigravanja.

11.
Vedri sastanci - analitički sastanci ne moraju uvek biti bolni i
tmurni. Povremeno dolazi do olakšanja, do doživljaja značajnog
postignuća, koje podiže raspoloženje. Međutim, oni su uvek mesto gde se
ozbiljno radi. Stoga povišeno raspoloženje ukazuje na nastojanje da se
njime nešto izbegne.

12. Transferni otpori - otpore uvek prate
osećanja koja se pre ili kasnije pokažu kao transferna. Reagovanje
analitičara na ispoljene otpore odražava se na odnos i utiče na razvoj
transfera. Otpori vezani za izbegavanje transfernih osećanja nazivaju
se transfernim otporima.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:10 pm

Kada početi sa konfrontacijom?

Prepoznavanje
delovanja otpora je početni korak analiziranja, suočavanja klijenta sa
preprekom koja je u njemu samom. Smisao ovog postupka je da klijent što
uverljivije doživi da nešto izbegava. Nije u skladu sa analitičkim
pristupom da analitičar interpretira otpor, ako nema izgleda da će taj
otpor biti dovoljno uverljiv klijentu. Ako se ukaže na otpor pre nego
što se on optimalno razvio, klijent može prividno prihvatiti takvo
suočavnje iz transfernih razloga, ali će se u svakom slučaju osećati
napadnutim i prekorenim.

Otpori su nastali kao rezultat
nastojanja da se očuva lični integritet i samopoštovanje i ako se
napadnu pre nego što su doživljeni kao takvi, oni će se samo pojačati.
Što je poremećaj u ličnosti dublji, potrebno je više strpljenja da za
suočavanje sa otporom. Ako, na primer, klijent zaćuti usled asociranja,
može biti sasvim dovoljno da se sačeka izvesno vreme i vidi ishod
ćutanja. Možda analitičar neće morati ni da interveniše, jer će klijent
sam otkriti da je hteo nešto da izbegne (analitičar je, ustvari,
intervenisao svojim čekanjem).

Potupak prepoznavanja i
suočavanja sa otporom određuje konkretna situacija i lični stil
analitičara. Opšta preporuka za analitičara je da prati tok asocijacija
i vidi da li one vode ka nečemu ili se udaljavaju.

Tok psihoanalitičkog postupka


Psihoanalitički
rad započinje prepoznavanjem i suočavanjem sa dve ključne pojave:
otporom i transferom. Otpor podrazumeva sve oblike ometanja analitičkih
zadataka, a transfer neadekvatne i neprimerene emocionalne reakcije
prema analitičaru i analitičkoj situaciji. Čitav psihoanalitički rad
počiva na analizi otpora i transfera. Proces analiziranja odvija se
uglavnom putem postupaka prepoznavanja i sučeljavanja, optimalnog
osvetljavanja, interpretiranja i prorađivanja. Transfer, kao regresivna
pojava, napreduje i kulminira u vidu transferne neuroze. Njihovim
analiziranjem oni se razrešavaju i time se ostvaruje psihoanalitički
zadatak.

Vrste odnosa terapeut-pacijent: realan, transferni....

Analiza tranfera

Transfer
predstavlja doživljavanje osećanja, fantazija, stavova, impulsa i
odbrana prema osobi u sadašnjosti koje nije primereno toj osobi, već
predstavlja neku vrstu ponavljanja reakcija prema značajnim osobama u
prošlosti. Transfer je izraz oživljavanja prošlosti u sadašnjosti i
stoga je ''greška u vremenu''.

Transfernom reakcijom smatra
se ona u kojoj su zastupljena ova 4 elementa: 1. transfer izražava
raznovrsnost objektnog odnosa; 2. transfer je ponavljanje odnosa prema
objektu; 3. transferne reakcije se prenose u sadašnjost putem
mehanizama pomeranja; 4. transfer je regresivna pojava.

U
analitičkoj situaciji osoba na koju se vrši prenos je analitičar. Kada
reakcije koje mu se upućuju od strane klijenta ne odgovaraju njegovoj
ličnosti, držanju i osećanjima, niti situaciji u kojoj se odigravaju,
ova neadekvatnost postaje uočljiva i kao takva predmet značajnog
razjašnjavanja.

Transferne pojave nisu produkt
psihoanalize. Ona je samo uočila njihovo postojanje, značaj koji imaju
za razvoj i razjasnila uslove pod kojima se one mogu osvetliti.
Transfer je univerzalna ljudska karakteristika. Ispoljava se ne samo u
analitičkom odnosu, već i u odnosima izvan analize i ne samo kod osoba
koje se obraćaju za psihoterapijsku pomoć. Svi ljudski odnosi
predstavljaju neku kombinaciju realnih i transfernih odnosa.

Transferne
reakcije su ponavljanje doživljavanja u odnosu na značajne osobe iz
prošlosti, ali se doživljavaju u sadašnjosti i usmeravaju ponašanje.
Osoba koja emituje transfernu reakciju može biti svesna da reaguje
preterano ili čudno, ali ne razume pravo značenje takvog reagovanja.
Tek kada ponovo oživi prvobitni objekat i situacije za koje se vezala i
doživi drugačiji odgovor u sadašnjosti od očekivanog, osoba je u stanju
da razume da ponavlja nešto što je imalo opravdanja u prošlosti, ali ne
i danas.

Transferne rakcije služe istovremeno dvema glavnim
funkcijama: 1) zadovoljenju frustriranih, nezadovoljenih potreba
(uključujući i one koje potiču iz osećaja krivice) i 2) izbegavanju,
odbrani od sećanja.

Vrste transfera:

Najupotrebljivija
podela transfera je Frojdova podela na pozitivan i negativan transfer.
Pozitivan transfer čine emocionalne reakcije u kojima preovladava
ljubav i njeni izdanci, a negativni transfer kada preovladava mržnja i
njeni izdanci.

U pozitivan transfer spadaju osećanja
poštovanja, poverenja, simpatije, naklonjenosti, odanosti,
zainteresovanosti, privrženosti, nežnosti, divljenja, zaljubljenosti,
čežnje, žudnje, strasti... Postoje i neromantični, aseksualni, blagi
oblici ljubavi: simpatija, poverenje, poštovanje i oni su značajni za
uspostavljanje radnog saveza. Naspram tih postoje oblici zaljubljivanja
i idealizacije analitičara koji stavraju velike smetnje u radu jer vode
gubljenu interesa za istraživanje.

Negativna transferna reakcija
čine osećanja nepoverenja, sumnje, dosade, ljutnjem zavisti, ljubomore,
odbojnosti, odvratnosti, gnušanja, mržnje, gorčine, neprijateljstva,
ozlojeđenosti, preziranja. Negativne transferne reakcije su uvek
prisutne i analizi. Za razliku od pozitivnih, ovi se teže ispoljavaju
jer se klijenti više brane od takvih osećanja. Analiziranje negativnih
transfernih reakcija podjednako je važno kao i analiziranje pozitivnih.
Kada negativni transfer nije analiziran, uprkos subjektivnim
poboljšanjima koja se mogu javiti tokom rada sa pozitivnim transferom,
ona predstavljaju transferno poboljšanje ili beg u zdravlje. Nedovoljno
analizirani negativni transfer najčešće je uzrok neefikasnih analiza.
Sa druge strane, oživljavanje negativnih transfernih reakcija je
najproduktivniji period u analitičkom radu.

Karakterstike transfernih reakcija

U opšte karakteristike transfernih odnosa spadaju:
1.
neadekvatnost (nerealnost, neprimerenost) – osnovni praktični
krijerijum za prepoznavanje transfernih reakcija. Druge navedene
karakteristike, svaka na svoj način, doprinose opažanju nerealnosti.
Neodgovarajuće, neprimerno reagovanje u datoj situaciji je prvi znak da
osoba koja ga izaziva nije pravi objekt, da je ono, u stvari, upućeno
nekom drugom. U analitičkoj situaciji, ahvaljujući neutralnom stavu
analitičara, neadekvatnost postaje uočljiva i vodi u dalja
osvetljavanja.

2. Intenzivnost emocionalnih reakcija klijenta
prema analitičaru je pouzdan znak neadekvatnosti i raspoznaje se preko
različitih oblika ljubavi, mržnje i straha. Kod svakog klijenta
dolaziće do porasta jačine emocionalnog reagovanja u zavisnosti od
sadržaja koji se osvetljavaju. Ove reakcije, međutim, nisu ''čiste'',
već su istovremeno prisutne i njima suprotne (npr. klijent može da se
boji analitičara, a da istovremeno oseća i poverenje i slično) -
ambivalentnost.

3. Nestalnost i ćudljivost emocionalnog
reagovanja naročito se zapaža u početku analitičkog rada i nikako se ne
može povezati i objasniti postupkom analitičara.

4. Upornost i
istrajnost nekih reakcija koje se ne menjaju iako bi trebalo da ih
klijent napusti. One su uočljive u kasnijim fazama analitičkog rada.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:10 pm

Transferni otpori

Transfer,
pored toga što je pokretačka snaga analitičkog rada, istovremeno je i
izvor najvećih prepreka. Transfernim reakcijama nije cilj uvid, već
zadovoljenje. Stoga je tranfer uvek i otpor. Kada se javi kao otpor, on
se analizira:

1. Traženje transfernog zadovoljenja - jedan od
najprisutnijih oblika transfernog otpora. Svi klijenti žele da budu
voljeni, očekuju da dobiju dokaze da jesu i strepe da će izgubiti
ljubav ako otkriju nešto što, po njihovom osećanju, zaslužuje osudu.
Očekivanja dokaza analitičareve pažnje i ljubavi su veoma različita.
Traženje zadovoljenja može biti intenzivno, od očekivanja da analitičar
pruži neku posebnu pažnju, sve do romaničnih i sekusalnih očekivanja.
Kada se, na primer, klijent zaljubi u analitičara, on prestaje da se
bavi pitanjima zbog kojih je preduzeo analizu, i usredsređuje se na
ljubav, traži reciprocitet i smatra da će ga analitičar najbolje
razumeti ako odgovori na ljubav. Traženje transferne gratifikacije je
jedna od ilustracija zbog čega analitičar treba da bude neutralan i
''emocionalno distanciran'' (emocionalna distanciranost analitičara ima
funkciju ukazivanja na nekorisnost gratifikacije neadekvatnih
osećanja). Traženje transfernih gratifikacija je uočljivo kao ''zamena
za sećanje'', jer se njime napuštaju analitički ciljevi. Time se jasno
vide kao otpor.

2. Obdrambene transferne reakcije - su one koje
sprečavaju pristup drugim transfernim reakcijama. Pozitivne transferne
reakcije, naročito kad su naglašene, pokrivaju suprotne, negativne
reakcije. I obrnuto: negativne reakcije se javljaju kao odbrana od
pozivinih osećanja, koja se doživljavaju kao veća pretnja. Prividno
izostajanje transfernih reakcija takođe je odbrambeno. Klijent se
ponaša racionalno u odnosu na analitičara i sadržaje koji se
razmatraju. Sastanci više liče na pokušaje intelektualnog, logičkog
ovladavanja sadržaja. Ono se najčešće zapaža u početku rada. Susreće se
kod osoba koje su sklone intelektualisanju, odnosno koje znaju nešto o
analitičkom odnosu.

3. Nespecifične (generalizovane) transferne
reakcije - karakteriše klijentovo odnošenje prema analitičaru kao prema
većini ljudi u njegovom životu. Transferno ponašanje prema analitičaru
obično se razlikuje od ponašanja prema većini ljudi, odime prema onima
koji predstavljaju slične transferne likove. Ovi Oblici transfernog
otpora pretežno se javljaju kod karakternih poremećaja.

4.
Odigravanje - kao pojam, odnosi se na niz postupaka koji čine celinu i
često ostavljaju utisak da su promišljeni i svrsishodni. Ne doživljava
se kao nešto strano, niti se povezuje sa nekim iskustvima iz prošlosti.
Orijentisano je potpuno na sadšnjost, čime se umanjuje mogućnost
povezivanja sa prošlošću. Transfer, kao oživljavanje prošlosti, može
pokrenuti impulse iz prošlosti, koji se mogu izraziti samo kroz
ponašanje i akciju. Stoga je odigravanje, iako uvek destruktivno,
katkada neizbežno i jedina mogućnost da se priđe i osvetli konfliktna
situacija koja ga pobuđuje. Uzrok odigravanja, međutim, može biti
takođe rezultat neblagovremenog prepoznavanja transfernih reakcija,
naročito nedovoljnog angažovanja negativnih transfernih reakcija.
Odigravanje je u većoj meri prisutno kod osoba koje karakterišu
primitivne transferne reakcije, zbog kretanja jakih impulsa i
nedostatka sposobnosti njihovog obuzdavanja.

Transferna neuroza

Kriterijum
za raspoznavanje transferne neuroze je povećanje intenziteta i trajanja
klijentove preokupacije ličnošću analitičara, kao i analitičkim
postupcima. Analičar i analitička situacija, privremeno, postaju
najznačajniji u klijentovom životu. Ako se ima u vidu poreklo
transfernih reakcija, njihova regresivna priroda i uslovi koji pogoduju
njihovom razvoju, logično je očekivati da će oživljavanje nedozvoljenih
potreba u prošlosti i odgovarajuće doživljavanje drugih i sebe, težiti
da dosegne do zbivanja koja su u njihovoj osnovi. Analiza transfera
otklanja prepreke (otpore) na ovom putu i u transfernoj neurozi dobija
priliku da izvrši svoj zadatak. O transfernoj neurozi se govori kao o
ponovnom pretvaranju pounutrašnjenih sukoba u međulične. Time što se
klijentovi simptomi, konflikti, impusli i odbrane usredsređuju na
analitičku situaciju, postaju pristupačni posmatranju i svojom
živopisnošću dovoljno uverljivi za prepoznavanje i korigovanje.

Kontratransfer

Kontratransfer
je pojam kojim se označavaju smetnje do kojih dolazi u razvoju
analitičkih procesa, koje potiču iz ličnosti analitičara u dodiru sa
ličnošću klijenta, njegovim transfernim reakcijama i ukupnim verbalnim
i neverbalnim ponašanjem.

Analitičar, kao ljudsko biće i
profesionalni radnik, nije nedodirljivo savršenstvo koje svakog
trenutka obezbeđuje idealnu neutralnost i empatičnost. Što su dublja
regresivna stanja, to su veća iskušenja za analitičarevu empatičnost i
neutralnost.

U psihoanalitičkoj literaturi, među brojnim
razmatranjima problema kontratransfera, izdvajaju se dva gledišta,
naizgled suprotstavljena jedno drugom. Prema prvom, klasičnom,
kontratransfer se određuje kao nesvesna reakcija analitičara na
klijentov transfer i smatra se da su neurotični konflikti analitičara
glavni uzrok kontratransfera, tako da se pojam kontratransfera
rezerviše za analitičareve specifične, nesvesne transferne reakcije
prema klijentu. Prema drugom, novijem gledištu, kontratransfer se
određuje kao totalna analitičareva emocionalna reakcija prema klijentu.
To znači da su analitičareve svesne i nesvesne reakcije prema klijentu
ne samo na klijentov transfer, već i na njegovu realnost, a isto tako i
na vlastitu realnost i vlastite neurotične potrebe. Prema tome, totalna
emocionalna reakcija analitičara predstavlja kontinuum afektivnih
odgovora od blagih, realističkih i upozoravajućih afekata do
intenzivnih emocionalnih reakcija, koje mogu interferirati sa
analitičarevom neutralnošću. Naravno, analitičar treba da bude sposoban
da iskoristi javljanje intenzivnih reakcija za analitičko neutralisanje
tada mogućeg ekscesivnog reagovanja prema klijentu i istovremeno
prepoznavanje primitivnih objektnih odnosa u transferu. Ovaj proces
može biti bolan i predstavlja iskušenje i izazov.

Novije
shvatanje kontratransfera pomaže da se potpunije shvati priroda
kontratransfernih reakcija, ali ne opovrgava klasične nalaze koji su
otkrili fenomen kontratransfera i njegov značaj za analizu neurotičnih
stanja koja su se tada istraživala.

Radni savez

Suočen
sa analitičarevim poštovanjem njegove autonomsnosti i efikasnim
analiziranjem početnih otpor-transfernih reakcija, klijent počinje da
veruje da je analitičar osoba koja ga možda stvarno može razumeti.
Dakle, za nastajanje radnog saveza moraju biti stečena dva uslova:

a) klijent treba daa prihvati sagovornika kao kompetentnog sagovornika, kome može da veruje;
b) klijent treba da prihvati ponuđeni način rada kao put ka rešenju svojih problema i postizanju boljeg samorazumevanja.

Radni
savez treba razlikovati od transfernog i realnog odnosa. Ove tri vrste
odnosa sa i analitičkoj situaciji prepliću i samo povremeno dominira
neki od njih. Radni savez se javlja pri kraju uvodne faze i traje do
završetka analize, s tim što povremeno slabi, u zavisnosti od
transfernih reakcija. Transfer se razvija od početka i dominira u
završnici. Zahvaljujući radnom savezu klijent uči da razlikuje
transferne reakcije od realnog odnosa.

Faze u analizi otpora i transfera



U procesu interpretacije transfera učestvuje više postupaka. Ti
postupci se međusobno prepliću i u datom segmentu procesa jedan od njih
može vršiti funkciju drugih postupaka. Međutim, u jednom pojedinačnom
segmentu, oni uvek imaju isti logički redosled. Tako otpor, kad se
javi, mora najpre biti prepoznat i klijent ga mroa doživeti kao takvog.
Ili, prorađivanju uvek mora da prethodi interpretacija, jer se tim
postupkom ona prorađuje. Grinson razlikuje 4 najvažnija postupka:

1. Konfrontacija ~ prepoznavanje i sučeljavanje:
smisao
ovog postupka jeste da suči klijenta sa preprekom koja u njemu samom.
Klijent treba što uverljivije da doživi ono što izbegava. Nije u skladu
sa analitičkim postupkom da na njegovo delovanje ukaže analitičar.
Otpori su nastali da se očuva lični integritet i samopoštovanje, i ako
se otpori napadnu pre nego što su doživljeni kao takvi, samo će se
pojačati.

2. Klarifikacija ~ osvetljavanje:
pošto
postane jasno da klijent ima otpor, osvetljava se kako se koristi, šta
štiti i zašto to čini. Analiza transfera je nerazdvojna od analize
otpora jer se transfer analizira tek kada postane otpor. Potrebno je
dati odgvore na 2 pitanja:
- zašto klijent izbegava određeno osećanje?
- šta klijent izbegava?
Prvo
pitanje treba da otkrije koje se nepoželjno osećanje želi izbeći i kada
odgovor na to pitanje postane poznat, otvara se mogućnost da se vidi
koji je to impuls, fantazija, očekivanje ili traumatsko sećanje dovelo
do njega.
Analiza otpora je nerazdvojivo vezana za analizu transfera! Transferne reakcije se analiziraju samo kada postanu otpor!

3. Interpretacija:
je
središnji pojam psihoanalitičke tehnike. Već je rečeno da svi drugi
postupci koji se koriste imaju funkciju omogućavanja interpretacije.
Ona daje smisao pojedinačnim događanima koji sep ovezuju u veće
smisaone celine i vode ka rekonstrukciji ličnosti. Interpretacija
nastaje iz osvetljavanja (konfrontacije) i bez njega nije moguća.
Analitičar uvek treba da ima na umu da je interpretacija hipoteza koju
nudi klijentu, a ovaj treba da je prihvati ili odbaci.

4. Prorada ~ prorađivanje:
je
postupak ponavljanja i elaboracije već dostignutih interpretacija.
Njeno ponavljanje i elaboracija (osvetljavanje) u kontekstima
drugačijim od onog u kome je prvobitno postignuta, potkrepljuju je u
novim okolnostima i potpomažu rekonstrukciju većih celina. Praćenje
učinka interpretacije, s jedne strane, proveravaće je kao hipotezu kroz
sećanja, asocijacije, snove, fantazije i otpore koji će uslediti, a sa
druge strane, ukazivaće na njenu dađu sudbinu i uticaj na građu koju
sledi. Nova građa najbolje pokazuje da li je interpretacija bila
adekvatna, odnosno kada se javlja potreba da se ona proradi.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Kognitivna terapija

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:12 pm

Kognitivna terapija


Tek
sa pojavom kognitivne psihoterapije, počeo se osvetljavati značaj
svesnih zamisli i ideja i naglašavati značaj zdravog razuma kao važnog
činioca u čovekovoj borbi sa psihološkim problemima. Tendencije
psihoanalitičara da svesne sadržaje smatraju samo prerušenim
reprezentima nesvesnih konflikata, a bihejviorista da ih tretiraju kao
nevažne činice jer podležu subjektivizmu, dovele su do zapostavljanja
tako važnih kognitivnih koncepata, kao što su samoprocena,
samoidentitet, svest o sebi i slično, a bez kojih je nemoguće razumeti
psihopatologiju i ljudsko biće uopšte.



Osnovna
vrlina i privlačnost kognitivne psihoterapije se oslanja na ove
racionalne komponente ljudskog bića. Ona računa na razrađenu tehniku
što rešavanja svakodnevnih problema, što u rešavaju psihopatoloških
teškoća. Tokom svog razvoja, čovek se ponaša slično naučniku: on
posmatra, postavlja hipoteze, proverava njihovu validnost, izvodi
zaključke i eventualno formira generalizacije koje će mu da pomoći u
sličnim situacijama donosi brze odluke. Cilj kognitivne terapije je da
menja pogrešne premise, ispravlja greške i zaključivanju i usmerava
čoveka ka objektivnoj realnosti.

Istorijat

Od
psihloga, pretečom kognitivista smatra se Alfred Adler, koji je tvrdio
da pogrešne pretpostavke i krive ideje mogu imati kobne posledice po
’’životni stil’’ pojedinca.
Prvu kompletnu kognitivnu teoriju dao je
Albert Elis. Svoju pretpostaku o ABC formuli emocionalnih poremećaja,
iz koje je kasnije proizaška RET (racionalno-emotivna terapija), izneo
je još 1956. godine. Po toj formuli:
• A je aktivirajući događaj,
• B su verovanja, zamisli i samoverbalizacije (B ima glavnu ulogu, iako mii pogrešno pretpostavljamo da C direktno sledi iz A) i
• C je reakcija.

Dakle,
ono što ljudi sebi govore, njihove unutrašnje ’’ideje i tvrdnje’’ mogu
da pokreću i menjanju emocije. U zavisnosti od toga, da li emocije
vezuju za adekvatne ili neadekvatne (kako Elis kaže - ’’iracionalne’’)
ideje i misli i one će biti odgovarajuće ili neodgovarajuće, tj.
funkcionalne ili nefunkcionalne. Tako je strah, u situaciji kada
postoji objektivna opasnost - funkcionalan, ali je anksioznost (u
smislu neurotičnog straha) - nefunkcionalna, jer se zasniva na
iracionalnoj ideji i neadekvatnoj procei situacije. Iracionalne ideje
su rudimenti dečjeg poimanja sveta, ali često mogu biti i posledica
indoktirnacije raznim predrasudama i stereotipima odraslog sveta.

Elis ističe tri osnovne iracionalne ideje:
1. Ja moram biti uspešan, kompetentan i adekvatan i moram dobiti priznanje od drugih;
2. Okolina mora, prema meni da se ophodi korektno, pošteno, s ljubavlju i pažnjom;
3. Uslovi u kojima živim moraju biti i ostati dobri; moram dobiti sve što mi treba i što mi pripada.

Evo
nekoliko primera iskaza pacijanata koji sadrže iracionalne ideje: ’’Svi
ljudi treba da me vole, imače ne mogu biti srećna’’, ’’Čovek mora da
uradi nešto veoma značajno u životu da bi išta vredeo’’, ’’Kad god
pogrešim, shvatim koliko sam nepsosoban’’.

U kasnijim radovima,
Elis je tri osnove iracionalne ideje razradio u 12 ’’tipičnih ideja’’.
Iako je Elisova teorija imala ogroman uticaj, terapijska procedura
ostala je nedovoljno razrađena, bazirana na uopštenim principima i
procesima koji se ne mogu empirijski verifikovati i meriti. Njihov
značaj, pre svega, je u tome što je on prvi ukazao na nedovoljnost i
nepotpunost klasičnog S-R obrasca ponašanja.

Danas postoji nekih desetak relativno nezavisnih kognitivnih pristupa psihoterapiji, koji se mogu svrstati u tri grupe:
• I Tehnike kognitivne restrukturacije (Elis, Bek)
• II Tzv. ’’coping skills’’ tehnike (Lazarus, Golfrid, Kautela)
• III Tehnike rešavanja problema (Mahoni)
Po
obimu patologije koju pokriva i po razrađenosti terapijske tehnologije,
svakako je najznačajnija i najzanimljivija Bekova kognitivna teorija.

Bekova kognitivna terapija


Do
svojih saznanja koja su ga usmerila u pravcu stvaranja novog
psihoterapeutskog procesa, Bek je došao kroz dugogodišnju prasku
bavljenja depresivnih poremećaja. Bazičnu pretpostavku klasične
psihijatrije da su depresivni kognitivni sadržaji samo simptom, samo
efekat u čijoj osnovi stoji afektivni poremećaj (sa implicitnom
pretpostavkom biološkog poremećaja, Bek je obrnuo nagalvce: on tvrdi da
u osnovi depresije leže kognitivne distorzije, a da je afekat
posledica, a ne uzrok! Bez obzira na to što ova tvdnja još uvek nije u
potpunosti dokazana, očigledna efiksnost Bekove kognitivne terapije u
tretmanu depresivnih poremećaja dovela je do izuzetne popularnosti
njegove teorije i do dalje razrade osnovnih teza.

Bek smatra,
kao i drugi kognitivnisti, ’’unutrašnji govor’’, odnosno
’’samoinstrukcije’’ odgovornim za celokupno ljudsko ponašanje. Nakon
dekodiranja informacija iz spoljnog sveta, proces donošenja ’’output’’
odluke svodi se na samousmeravanje, odnosno na verbalne poruke koje
usmeravaju ponašanje. Ove verbalne poruke Bek naziva automatskim
mislima, a njihovo otkrivanje i korigovanje predstavlja najavžniji
zadatak tokom terapijskog postupka. Automatske misli određenog sadržaja
povezuju se u pravila ili pretpostavke, više sličnih pretpostavki u
kognitivni set, a čitava kognitivna organizacija u kognitivnu shemu.
Ako je kognitivna šema bazirana na nizu kognitivnih distorzija, ona
neizbežno vodu i psihičke poremećaje.

Automatske misli Bek je
uočio tokom svoje psihoterapeutske prakse. Najčešće se pacijenti nisu
spontano izjašnjavali o ovim mislima, ali ih je, na iznenađenje Beka,
do njih bilo relativno lako doći bez ikakvih posebnih tehnika
’’evokacije nesvesnih sadržaja’’. Dakle, zaključuje Bek, radilo se o
svesnim sadržajima! Ova ’’paralelna ideacija’’ pojavila se automatski i
bila je izuzetno brza, tako sa su se pacijanti morali prethodno
uvežbati u introspekciji da bi je mogli registrovati. Automatske misli
se doživljavaju kao aksiomi - pacijenti ih doživljavaju kao validne,
uverljive, razumne i realne, bez obzira na to koliko su one, u suštini
iracionalne! Sadržaj automatskih misli svodi se na interpretaciju
događaja, značenje događaja i očekivanja kakve posledice će i događaj i
reakcija imati po individuu, odnosno po njen lični domen.

Pojam
ličnog domena blizak je geštaltističkom pojmu individualnog polja - on
se sastoji od samog pojedinca u fizičkom smislu, njegovog koncepta o
sebi, njegovih karakteristika ličnosti, ciljeva i vrednosti;te objekata
i atributa tih objekata koji predstavljaju neku vrednost za tu osobu,
odnosno u kojima ona ima svojih ličnih investicija. Lični domen od
posebne je važnosti. jer priroda čovekove emocionalne reakcije (pa tako
i emocionalnog poremećaja) zavisi od toga da li se događaj procenjuje
kao uklopljiv ili neuklopljiv, ugrožavajući ili podržavajući za njegov
domen. Na taj način, emocionalna reakcije može delovati paradoksalno za
objektivnog posmatrača, ali će ona imati smisla u odnosu na pacijentovu
procenu relacije između određenog događaja i njegovog ličnog domena.

POREMEĆAJ
IDIOSINKRATČNI KOGNITIVNI SADRŽAJ EMOCIJA
Depresija Pad vrednosti domena Tuga
Hipomanija Porast vrednosti domena Euforija
Paranoidna stanja Nepravedan napad na domen Bes
Anksiozne neuroze Opasnost po domen Strah


U
svim ovim slučajevima, neadekvatne procene koje su posledica
kognitivnih distorzija, vode u emocionalni poremećaj. Ove procene se
javljaju u formi idiosinkratičnih kognitivnih sadržaja, koje su
zasnovane na negativnim automatskim mislima, dIsfunkcionalnim
pretpostavkama i iracionalnoj kognitivnoj šemi.

Automatske misli
se najčešće javljaju sa sličnim sadržajem koji odražava osnovnu
samoinstrukciju, što Bek naziva osnovnim pretpostavkama ili pravilom.
One formuraju specifični stil interpretacije i pridavanja značenja
događajima, određuju očekivanja i upravljaju postupcima individue. Kako
nastaju ove pretpostavke? Bek ih dovodi u vezu sa nagomilanim
prethodnim iskustvom koje formira internalizovane zaključke o sebi,
sopstvenim mogućnostima i svetu koji nas okružuje i koji se potom
javljaju u vidu nepobitnih aksioma - odnosno pretpostavki, u svakoj
proceni nove situacije. One, u stvari, predstavljaju osnovnu premisu na
osnovu koje se dedukcijom izvode zaključci u svakom pojedinačnom
slučaju. I, naravno, ako to osnovna premisa nije u skladu sa realnošći,
ni zaključivanje ne može biti racionalno i funkcionalno. Primer:
Premisa major: ’’Ako nisam voljen, bezvredan sam’’.
Aktuelna situacija: ’’Žena me više ne voli.’’
Zaključak: ’’Ja sam bezvredan.’’


Novije
teorije kognitivne psihologije eksperimentalno su potvrdile Bekove
zaključke o tome da se disfunkcionalna verovanja i pravila sličnog
sadržaja zajedno asociraju u pamćenju, i tako formiraju kognitivne
strukture višeg reda koje zovemo shemama. Shemu povezanu sa jednim ili
više specifičnih situacija, Bek naziva kognitivnim setom, a opštu šemu
- kognitivnim modusom.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:13 pm

Osnov za javljanje patoloških,
disfunkcionalnih pretpostavki Bek nalazi u logičkim greškama koje
naziva kognitivnim distorzijama. To su:
Personalizacija -
interpretacija događaja na izrazito egocentričan i subjektivan način;
neprestana potreba da se poredi sa drugima (pri čemu se taj drugi uvek
doživljava kao bolji, uspešniji) i da se događaji interpretiraju kao da
su povezani i značajni za tu osobu (iako često nemaju nikakve veze sa
njom).
Polarizovano mišljenje - tendencija da se misli u
’’sve ili ništa’’ terminima. Mora se uvek biti najbolji; događaji se
interpretiraju kao katastrofe. Prosečnost se ne toleriše, a neutralni
događaji gotovo da i ne postoje.
Selektivni izvod - iz
situacije se izvlače samo pojedinačni detalji (koji, tako istrgnuti iz
konteksta, često nemaju nikakvog značaja) i na bazi tog detalja se
formiraju generalizacije i izvlače negativni) zaljučci relevantni za
sopstvenu vrednost ili sudbinu.
Preterana generalizacija -
jedan jedini ili samo mali broj događaja uzima se kao dokaz na kome se
temelji generalni zaključak o sopstvenom ponašanju, vrednosti ili sreći.
Arbitrarini izvod -
stvaranje zaključka o događajima ili iskustvu, iako stvarno ne postoje
dokazi koji bi potkrepili takve zaključke, ili su čak zaključci sasvim
suprotni dokazu.
Bek i njegovi saradnici su posebno razradili (i u
teorijskom i u terapijskom smislu) kognitivne aspekte depresivnih i
anksioznih poremećaja (o tome ima u knjizi!).

. . .
Principi i tehnike kognitivne psihoterapije
Kognitivni
psihoterapeutski pristup baziran je, sa jedne strane, na kognitivnom
etiološkom modelu emocionalnih poremećaja, a sa druge strane, na
edukativnom modelu korekcije ponašanja.

Osnovni postulati su:

kognitivni (medijacioni) procesi su osnovna poluga razvoja prilagođenih
i neprilagođenih formi ponašanja i emocionalnih reakcija;
• kognitivni procesi se mogu izazvati i proučavati u eksperimentalnoj i terapijskoj situaciji;
• moguće je uticati na kognitivne procese i, na taj način, menjati ponašanje i emocionalne reakcije.

Tokom terapije uporedo se koriste tri vrste pristupa:
1. ’’Intelektualni’’ pristup
podrazumeva identifikaciju iskrivljene konceptualizacije -
’’kognitivnih distorija’’, ’’negativih automatskih misli’’ i
’’disfunkcionalnih pretpostavki’’, te razvijanje novih, prilagođenijih
i racionalnijih formi kognicije.
Terapeut u KT se prvenstveno bavi
aktuelnim kognicijama. Pri tome korisit različite tehnike - od zahteva
da pacijent sam analizira svoje misli, emocije, ponašanje u problemskim
situacijama; preko upotrebe formulara koji pacijenta navode na
samoopažanje; postavljanja direktnih i indirektnih pitanja;
prafraziranja delova rečenice; pa sve do direktnog saopštavanja
pacijentu šta terapeut zaključuje o tome koje su to neprilagođene
kognicije dovele pacijenta do sadašnjeg stanja.

2. ’’Iskustveni pristup’’
podrazumeva navođenje pacijenta u situacije koje će dovesti do promene
disfunkcionalnih kognicija i iracionalnog ponašanja. Pri tome se
odabiraju situacije koje će doprineti poboljšanju pacijentove slike o
sebi, ali i one iz kojih pacijent crpi ’’dokaze’’ za svoje negativne
pretpostavke o sebi, ali uz orijentaciju ka testiranju alternativnih
hipoteza i ka prikupljanju ’’pozitivnih’’ činjenica iz tih situacija.
Ovim postupkom učenja - da se uči iz sopstvenog iskustva, KT se veoma
približava klasičnoj bihejvioralnoh proceduri, pa čak i koristi neke
poznate bihejvioralne postupke (izlaganje, modeliranje, i slično) kao
dopunske tehnike. Iz tog razloga, naziv ’’kognitivna terapije’’ mnogi
autori zamenjuju nazivom ’’kognitivno-bihejvioralna terapija’’.

3. ’’Bihejvioralni’’ pristup podrazumeva
učenje nekih novih oblika ponašanja koji će dovesti do promene opšteg
pogleda pacijenta na sebe i svet koji ga okružuje. To su takođe tehnike
preuzete iz ortodoksne bihejvioralne terapije. Bihejvioralni postupci u
KT imaju veoma važnu funkciju feedback-a, čime se učenje novog načina
mišljenja i ponašanja znatno ubrzava i pospešuje.

Uprkos velikim
sličnostima, KT se ipak ni slučajno ne može svesti na varijaciju
bihejvioralne terapije. Pored osnovnog teorijskog koncepta, postoje i
veoma značajne razlike u odnosu terapeut - klijent. Veoma veliki značaj
se pridaje kontaktu, odnosno ’’empatiji’’ (koju klasična bihejvioralna
terapija uopšte ne poznaje), a terapijski odnos je zamišljen kao
saradnja dva potpuno ravnopravna partnera. Dakle, nema ’’učitelja’’ i
’’učenika’’, već dva ravnopravna istraživača koja tragaju za problemom.
Pacijetove negativne misli se tretiraju kao hipoteze, a terapeut i
pacijent zajedno rade na prikupljanju dokaza za i protiv te hipoteze.
Terapeut u KT nije, dakle, direktivan, on ne nudi odgovore, već koristi
’’sokratovki metod’’ - postavlja seriju pitanja pomažući pacijentu da
sam dođe do odgovora. Čak i onda kada eksplicito ukazuje na pogrešnu
kogniciju, terapeut mora da proveri koliko je stepen prihvatanja te
tvdnje od strane pacijenta. Jer, veoma je čest slučaj da pacijent
verbalno prihvati terapeutov zaključak, da prihvati njegovu logičnost,
ali da taj zaključak ipak ne prodre u pacijentov osnovni sistem
verovanja (’’Sve to zvuči veoma logično, ali ja još uvek ne verujem da
to važi i za mene’’). Prema tome, očito je da je motivacija pacijenta
za učešće u terapijskom procedurama neophodan uslov uspešnosti tretmana.

U strukturi KT uočavaju se tri osnovna koraka:
• identifikacija negativnih automatskih misli i disfukcionalnih pretpostavki;
• modifikacija negativnih automatskih misli i disfunkcionalnih pretpostavki i
• bihejvioralni eksperimenti i učenje novog ponašanja.

1. Identifikacija negativnih misli
U
postupku identifikacije polazi se najčešće od poslednjeg kritičkog
događaja i zahteva prvo opis problema u uopštenoj formi, a zatim se
prelazi na kompletnu ’’mentalnu reprodukciju’’ situacije i reakcije:
kakva je to bila reakcija, šta je radio, kada, gde, kad se počeo
osećati loše, koliko (pacijent formira ’’unutrašnju’’ slaku od 0 do
100% i procenje svoje stanje), koje su mu se misli javljale i, najzad,
koja je predviđanja i pretpostvke imao.
Kao vid provere da li smo
zaista došli do ključne negativne automatske misli, preporučuje se da
terapeut sam sebe upita: ’’Da li bih i ja bio isto tako
anksiozan/depresivan da imam tu pomisao i da verujem u nju?’’.

2. Modifikovanje negativnih misli
Prvi
korak u postupku modifikacije je uveravanje pacijenta da to što radimo
ima smisla, odnosno da zaista postoji povezanost između misli i
emocija. Ovim postupkom postižemo da pacijent vrlo brzo shvati suštinu
kognitivnog pristupa. Ali, da bismo ostvarili i emocionalno
razumevanje, potrebno je da neutralnu demonstraciju potkrepimo sličnim
primerima iz života pacijenta.

Za potrebe informisanja pacijenta
o kognitivnohj terapiji koriste se knjižice specijalno namenjene
pacijentima, pisane jednostavnim, popularnim jezikom. Ove informacije
služe olakšanju i ubrzanju terapijskog toka i nesumnjivo pomažu
pacijentima da lakše i brže povežu uzroke i posledice, te da se, na taj
način, pripreme za promenu u svom ponašanju i mišljenju.

Kognitivni
pristup se, kao što se i vidi, mnogo oslanja na smaog pacijenta. Tako
se i glavnina postupka modifikacije automatskih misli sprovodi u okviru
tzv. ’’domaćeg zadatka’’. On ima dvojaku funkciju. Prva je tzv.
’’princip zadovoljstvo-uspešnost (u okviru kojeg pacijent ima zadatak
da registruje sve svoje aktivnosti i pritom ih svstava u odnosu na
količinu zadovoljstva ili nezadovoljstva koje mu donose, zatim u odnosu
na stepen veštine, odnosno uspešnosti koje u toj aktivnosti pacijent
demonstrira, kao i količinu anksioznosti koju mu ta aktivnost
eventualno izaziva. Na osnovu tih zabeležaka, tokom seanse se analizira
i atakuje pacijentov osećaj niže vrednosti, odnosno analiziraju se
provokatori anksioznosti), a druga je registrovanje disfunkcionalnih
misli pomoću tehnike ’’tri stuba’’ (čija je osnovna funkcija dnevno
vođenje zapisnika o disfunkcionalnim mislima, a njegova je uloga
navođenje pacijenta da pronalazi alternativna tumačenja za svoje misli,
da traži racionalne odgovore).

Tokom seanse, terapeut pomaže
pacijentu da pronađe racionalne odgovore, tako što ga uči da sam sebi
postavlja pitanja, koja pomažu u testiranju negativnih misli, npr: Šta
je dokaz ovih misli? Da li postoji alternativni način gledanja na tu
situaciju? Šta bi neko drugi mislio o toj situaciji? etc.

Identifikovanje i modifikovanje disfunkcionalnih pretpostavki
Za
terapijski postupak, najznačajnije su pretpostavke koje se kreću na osi
bol-zadovoljstvo kod depresivnih, i na osi opasnost-sigurnost kod
anksioznih poremećaja. Primeri disfunkcionalnih pretpostavki su:
- ’’Ako ne propustimo drugog u svakoj situaciji - to je sebičluk.’’
- ’’Moram uvek biti srećan.’’
- ’’Moja vrednost zavisi od toga šta drugi misle o meni.’’
- ’’Ako si sam, moraš se osećati mizerno’’, itd.

Postupak
identifikacije disfunkcionalne pretpostavke svodi se na analizu
dominantne teme u automatskim mislima pacijenta ili proceduru tzv.
’’vertikalne strele’’, koja podrzumeva tražnje onog verovanja koje
stoji iza automatske misli. Posle svake dobijene automatske misli,
postavlja se pitanje: ’’Šta to za vas znači?’’ i tako se postepeno
stiže do osnovne pretpostavke.

Postupak identifikacije
disfunkcionalnih pretpostavki predstavlja učenje nove logike,
’’ispravljanje’’ karakterističnih kognitivnih distorzija. On se
sprovodi postavljanjem nekoliko tipičnih pitanja: Kad se osećate
krivim, upitajte se: Ima li dokaza za krivicu? Kad se osećate
nesigurnim: Da li iko može znati ishod? Kad se osećate ugroženim: Čak i
ako se nešto loše desi, da li će mi to biti važno za 10 meseci? itd.

Dakle,
fokusira se na iracionalnost, nerealističnost i nepraktičnost
verovanja, te traže dokazi za njih. Potom se istražuju delatnosti koje
potkrepljuju negativne stavovoe i trage se za onim aktivnostima koje bi
pružale suprotne dokaze. Na kraju se formulišu novap ravila i planiraju
koraci koji će ih utvrditi.

3. Bihejvioralni eksperimenti

KT
primenjuje mnoge tehnike iz BT, a najčešće je to izlaganje ili
sprečavanje kontrafobičnih aktivnosti. Prilikom testiranja pogrešnih
pretpostavki veoma često se kreiraju eksperimentalne situacije ili
korista samo ponašanje kao očigledni dokaz (primer: hipohondar koji je
stalnim glađenjem vrata dovodio do grčenja mišića i pojave crvenila, a
to je zatim tumačio kao dokaz oboljenja).

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:13 pm

Bihejvioralna terapija


Osnovne postavke

Osnovna
postavka bihejvioralno-kognitivne terapije jeste da je moguće menjati
ljudsko ponašanje psihološkim sredstvima i da se te promene ostvaruju
kroz proces učenja. Po Radonjiću, BT je neka vrsta ''provere principa
učenja'', ali isto tako ''izvor novih saznanja''. Osnovni cilj BT je
promena ponašanja.

1. Predmet i cilj nihejvioralne terapije je
prvenstveno ponašanje koje se može posmatrati, menjati i meriti, ali
isto tako i razni intraorgazmički, fiziološki procei, kao što su rad
srca, pritisak, bioelektrična aktivnost mizga i drugi, koji se mere uz
pomoć raznih aparata.

2. U BT se insistira na povezanosti između
dobro utvđenih empirijskih zakona učenja i praktične primene tih zakona
u kliničkoj praksi, tj. terapiji. Principi učenja koje korste
bihejvioralni i kognitivni terapeuti su: klasično uslovljavanje,
instrumentalni učenje, učenje po modelu, kognitivni oblici učenja:
učenje putem uviđanja, sticanje znanja (informacija).

3. BT je terapijski pristup koji je usmeren na neki izdvojeni problem ili simptom u ponašanju i doživljavanju pojedinca.

4.
Na patologiju i simptome se gleda kao na oblike ponašanja koji su
nastali u procesu učenja. Patologij upredstavlja maladaptivno,
neadekvatno ponašanje.

5. BT je usmerena na sadašnjost, tj. na
sadašnja stanja i okolnosti u vezi sa određenim problemom zbog koga
pojedinac dolazi na terapiju, a ne na prošlost.

6. U BT se
naglašava značenje metodologije - njeno poznavanje, dosledna primena i
njeno stalno usavršavanje. Teorijski koncepti i pojedini postupci u
praksi se proveravaju u odbacuje se sve što se ne može potvrditi i
dokazati u korist novih koncepata i postupaka.

7. Postoji kauzalna uzročnost između S i R varijabli, odnosno S-O-R varijabli.

8.
Što se tiče tehnika bihejvioralne terapije, mogu se navesti neke od
njih: asertivni trening (terapija sampotvrđivanjem), averzivna
terapija, negativna praksa, sistematska dezenzitizacija, terapija
sputavanjem patoloških misli, preplavljivanje, samokontrola (tj.
kontola stimulusa i samonagrađivanje), modelovanje, terapija
zasićenjem, unutrašnja senzitizacija, implozivna terapija, ekonomija
žetona, feedback.

9. Krajem '50-ih godina prošlog veka došlo je
do konstituisanja bihejvioralne terapije kao posebnog terapijskog
sistema. Sam termin BT je skovan 1954. od strane Skinera i Lindslija,
da opiše pristup pshioterapiji koji se zasniva na bihejviorističkoj
tepriji učenja. BT je formalno ušla u područje psihoterapije
objavljivanjem Volpeovog rada ''Psihoterapija recipročnom
iinhibicijom''. Tri nezavisne grupe istraživača na tri kontinenta su
došla do suštinski istih ideja. To su bili: u SAD - SKinerovi
sledbenici, u Engleskoj - Ajzenk, u Južnoj Africi - Volpe, Lazarus i
Rahman.

10. 70-te su značajna prekretnica u razvoju BT, jer su
to godine ''kognitivne revolucije'', koja je prodrla u BT, ali i u
psihologiju uopšte. Sadašnje razdoblje karakteriše postojanje nekoliko
orijentacija među bihejvioralnim terapeutima. Većina njih zastupa
stanovište da BT nije samo tehnologija, nego celovit pristup. Osim
toga, naglašeno je usavršavanje metodologije, za razliku od
jednostavnog primenjivanja tehnika. Karakteristično je i primenjivanje
znanja iz raznih drugih područja psihologije, kao i sprovođenje
evaluacije ishoda terapije.

Sistematska desenzitizacija


Najpoznatija
i najčešće istraživanjima proveravana tehnika BT je sistematska
desenzitizacija (SD), čiji je autor Volpe. Namenjena je otklanjanju
fobija, prvenstveno monosimptomatskih. Tehnika je eksperimenatalno
utemeljena, a sastoji se iz tri komponente:

1. Uvežbavanje
duboke mišićne relaksacije prema Jakobsonu - klijent zajedno sa
terapeutom uvežvaba pojedine delove relaksacije, a zatim ih kod kuće
dva puta dnevno sam praktikuje. Tako se postepeno usvaja veština
opuštanja, do nivoa koji se procenjuje kao duboka mišićna relaksacija.

2.
Utvrđivanje hijerarhije situacija koje izazivaju fobijsku anksioznsot,
polazeći od najmanje zastrašujuće, do one koja je za klijenta najviše
zastrašujuća.

3. Izlaganje klijenta zastrašujućim situacijama
uživo ili u imaginaciji, polazeći postepeno od od najmanje
zastrašujuće, do one koju klijent procenjuje kao najstrašniju. Prilikom
izlaganja ili zamišljanja opasne situacije, od pacijenta se traži da se
potpuno opusti, kako je prethodno uvežbao. Dakle, klijent umesto
anksioznošću, na zastrašujući nadražaj reaguje telesnom opuštenošću.

Na
sledeću situaciju u hijerarhiji se ne sme prelaziti dok se na
prethodnoj ne postigne zadovoljavajuć uspeh. Racionalnost postupka je
da se stanje duboke mišićne opuštenosti i anksioznosti međusobno
isključuju. Terapija traje sve dok pacijent ne prestane da oseća strah
pri zamišljanju scena koje su nekad izazivale najveći strah. Glavni deo
terapije se odnosi na subjektivne emocionalne reakcije pacijenta, a ne
na spoljašnje ponašanje. Pretpostavka terapije je da će promena
emocionalnih reagovanja dovesti do promene ponašanja u realnim
situacijama.

Važna pravila za pravilnu primenu tehnike su:
postupnost, pravilno odabiranje situacija koje izazivaju anksioznost,
izlaganje traje sve dok se anksioznost ne snizi na nivo pre izlaganja.
Pored toga, pacijent pokušava da kvantitativno izrazi količinu svog
straha.

Sistematska desenzitizacija ima više varijanti: SD uživo, SD u imaginaciji, te oba oblika za primenu kod dece.
Prema
nalazima Marksa, poznatog eksperta za fobije, najvažnije deo SD je
izlaganje zastrašujućim situacijama. Isti autor tvrdi, na osnovu
istraživanja, da je dobrovoljno izlaganje pacijenta, bez sudelovanja
terapeuta i učenja relaksacionih tehnika, dovoljna da se reši fobijska
anksiznost.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:14 pm

Geštalt terapija


Osnivač
geštalt terapije je Perls, psihoanalitičar. Novi grpuni pravci u
psihoterapiji crpe svoju snagu iz nezadovoljstva sa psihoanalitičkom
teorijom, a još više sa terapijskom praksom. Perls je takođe u svojim
delima ispravljao Frojda i polemisao sa njegovim stavovima. Mnoge
geštalt terapijske pretpostvake o načinu vođenja grupe su lako
prepoznatljive anamneze psihoanalitičkim terapijskim načelima.

Geštalt
metoda je uticala i na sadržinu i na formu Perlsove psihoterapijske
metode. Osnovni motiv patologije jeste nekompletirani emocionalni
gešalt ili ''nedovršeni posao''. Ono što je zarobljeno u zgrčenim
mišićima tela, ili što se izražava kroz gestove, mimiku, pozu, boju
glasa i simboličke sadržaje vrlo često je ''nezavšreni posao'', koji
čega da bude dovršen. Svaki nazavršeni geštalt započet ili prekint
zarobljava energiju i doprinsoi premećaju ponašanja. Dovođenjem tog
nedovršenog posla u svesnost (ovaj termin koristi umesto Frojdovog
temina svesti), on postaje figura i stiče mogućnost da, korišćenjem
energije pozadine (ličnosti), postane završeni geštalt (celina).

Ličnost
je organizmička celina koja ima svoju energiju u sposobnost da započne
i ostvari svoje potrebe na sponatan način. Ličnost u razvoju prolazi
kroz niz etapa, a svaku etapu karakteriše polaritet pune zavisnosti od
drugih ljudi, i pune autonomije. Čovek je obdaren svesnošću koja
omogućava da manipuliše sobom, drugima i sredinom. U toku razvoja,
veliki broj ljudi se fiksira na pojedine zaplete i na taj način gubi
deo svoje energije i narušava sebe kao celinu. Pot uticajem razvojnih
statusa ljudi se formiraju sa nedostacima, kao da imaju ''rupe u
sebi''. Ta osakaćenost se odražava u njihovom odnosu prema sebi i
drugima. Osakaćenost je osnovno obeležje onih koji traže pomoć
psihologa i psihijatra.

Perls je integritet ličnosti povezao sa
svesnošću o celovitosti i sa odgovornošću za sebe pred sobom. U geštalt
terapiji se odgovornost shvata kao u egistencijalističkoj filozofiji,
kao odgovornost prema sebi za svoj integritet. Čovek je, pre svega,
odgovoran za sebe pred sobom.

Pravila i tehnike geštalt terapije

Jedna
od istaknutih odlika geštalt terapije jeste njena izuzetna
opskrbljenost mnogobrojnim i različitim tehnikama rada. Geštalt tehnike
se mogu menjati i prilagođavati specifičnostima pacijenta. Sve geštalt
tehnike su primerene određenim pravilima.

1. Pravilo koncentracije na sada.
Celokupan rad pacijenta podređen je imperativnu da sve bude doživljeno,
ispoljeno i verbalizovano u sadašnjem vremenu. Princip sada ne
isključuje mogućnost da se radi i sa sećanjima na prošle događaje.
Uslov je da pacijent ta osećanja ponovo proživi.

2. Pravilo kontakta ti i ja.
Mnogi pacijenti u grupama govore neodređeno i izbegavaju da gledaju u
ljude. Terapeut predlaže klijentu da sviju poruku uputi određenoj
osobi, koju sam bira.

3. Neutralan govor ''to'' i lični govor ''ja''.
U svakodnevnom govoru je uobičajeno da se koristimo trećim licem kada
opisujemo neko svoje osećanje, mišljenje ili ponašanje. U toku geštalt
terapije od klijenta se traži da uvek upotrebi prvo lice jednine.

4. Pravilo kontinuiteta svesti.
Insistiranje
na principu kontinuiteta svesnosti zasniva se na uverenosti Perlsa i
ostalih geštalt terapeuta, da je stalan svesni kontakt sa doživljajima
dobra protivmera za rad otpora.

Tehnike geštalt terapije

Ove
tehnike se nazivaju i igrama. Perls je veći deo uobičajenih socijalnih
komunikacija shvatao kao igre. Igara ima mnogo, jer svaki terapeut
pronalazi nove igre, ili modifikuje postojeće.
Tehnika dijaloga je
verovatno najpopularnije terapijska igra. Ona se oslanja na dve bitne
premise o ličnosti. Prva je da u mnogim slučajevima pacijent
fragmentirana ličnost i da je u toj osakaćenosti jedna strana
izolovana. Druga je premisa da se suprotnosti u ličnosti, kao i između
dve osobe, mogu prevazići uspostavljanjem dijaloga. Najpoznatija igra
dijaloga je ona koju pacijent vodi između dva glasa u sebi koja su
polarizovana. Glas koji naređuje, kritikuje i glas koji se brani,
opravdava i pasivno manipuliše. Načelo dijaloga može se primeniti i na
pojedne delove tela ili pak u raščišćavanju odnosa između pacijenta i
nekoga ko je odsutan iz grupe. Za ovakve imaginarne partnere koristi se
jedna stolica na koju pacijent stavlja drugu stranu, sa kojom vodi
dijalog, identifikujući se sa čas jednom, čas sa drugom stranom.

Tehnika ''nezavršenih poslova'' je
takođe jedan od specifičnih načina kojim se geštalt terapeut koristi u
radu. Na početku seanse terapeut pita prisutne: ''Da li neko danas želi
da radi? Da li neko ima neki nezavršen posao?''. Ovaj poziv je upućen
onima koji su spremni da zauzmu specijalno mesto, stolicu ili jastuk na
podu, koji je rezervisan za one koji rade. To što se radi vezano je za
neki započet događaj iz prošlosti koji je ostao bez pravog završetka i
koji opterećuje ličnost. Oni se mogu prevazići samo na taj način što će
biti ponovo doživljeni, izraz i osećanja na taj način dolaze u svesno,
osoba će prihvatiti sve kao svoje i geštalt je zatvoren.

Tehnika obrtanja: pacijent
se žali na socijalnu inhibiranost i palšljivost. Psihodinamička
hipoteza u ovom slučaju glasi da pacijent sebe zaplašuje jer u stvari
oseća potrebu za suprotnim ponašanjem, tj. želi da se ponaša
nonšalantno i razmetljivo. Od pacijenta se traži da pred grupom glumi
razmetlivca i egzibicionistu. U ovoj igri on može, na svoje veliko
čuđenje, da prepozna i to što stvarno želi, i kako je tu svoju želju
suzbijao.

Tehnika preuzimanja odgovornosti
je kombinacija dinamičke hipoteze i inscenacije. Pacijent koji
ispoljava mnoštvo telesnih simptoma i ''otpisuje'' svoje telesne
organe, može da dobije sledeći zadatak: da pokreće svoj udove, da
postane svestan svojih pokreta, ponavljajuću rečenicu: ''Ja sam
svestan... da mičem ustima i primam odgovornost za to''.

Tehnika forsirane provere iskaza pacijenta.
Npr. ''Ne mogu nikoga da kritikujem'', pacijent dobija zadatak da
svakom od članova grupe uputi neku kritičku primedbu. Svrha ove vežbe
he da pacijent prikaže to što radi, da verbalni opis zameni
demonstracijom, po principu ''Ne pričaj, već uradi''.

Tehnika preterivanja,
u okviru geštalt terapijskog rada, terapeut poklanja veliku pažnju
govoru tela. Često se dešava sa pacijent daje neki iskaz, pri čemu
klati nokama, lupka šakom ili kucka prstima. Terapeut može da traži od
pacijenta da taj izolovani gest sve više pojačava.

Tehnika ''recite što glasnije'',
pacijent u toku kazivanja izgovori nešto što se terapeutu učini kao
izuzetno otkrivajuće saopštenje, dok se pacijent ponaša kao da sebe
nije ni čuo. U tom slučaju, terapeut traži da pacijent ponovi svoj
iskaz, ali glasnije. Ponavljajući iskaz postaje svestan šta govori, što
znai za njega i šta je uradio da ne čuje sebe.

Najznačajniji
terapijski i edukativni centri za geštalt terapiju nalaze se u San
Francisku, Los Anđelesu, Kaliforniji, gde je geštalt terapija i rođena.
Rad se sprovodi u grupama od 8 do 16 članova. Grupu vodi jedan
terapeut, više terapeuta naizmenično ili dva terapeuta uporedo koji
naizmenično preuzimaju inicijativu.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:14 pm

Sistemska porodična terapija


Osnovne postavke:
1. Koncept porodice kao sistem;
2. Fokusiranost na problem;
3. Posvećivanje veće pažnje opažljivom ponašanju i interakcijama.

Skoro
svi porodični terapeuti pridaju posebnu pažnju opažljivom ponašanju i
interakciji. Upravo iz ove karakteristike i proističe definicija
porodične terapije kao terapije koja koristi intervencije namenjene da
proizvedu promenu u porodičnim interakcijama.

Osnovna je
pretpostavka da su problematična ponašanja pojedinaca i simptomi tesno
povezani sa sklopovima interakcije između članova porodice.

Porodica
se vidi kao sistem u kojem vladaju pravila i ujedno kao organizovana
grupa. Mogu se istaću dve ideje koje su glavne za porodičnu terapiju:
1. Fokusiranje na interakciju ponašnaja koje se može posmatrati u sadašnjosti,
2. Planiranje intervencija za izmenu tekućeg sistema i
3.
Interesovanje porodičnh terapeuta za bihejvioralnu promenu i
oslobađanje od simptoma uz dodatno interesovanje, za lični razvoj
podjednako članova porodice, i svoj sopstveni razvoj.

Različiti pristupi u porodičnoj terapiji
Postoje 4 osnovna pristupa. To su:

1. Mulitgeneracijska teorija sistema Bovena
prema ovom sistemu porodica se definiše kao ona koja sadrži sve članove
proširene porodice, a terapija se fokusira na ulogu pojedinca unutar
šire porodične mreže. Njegova osnovna ideja jeste da je funkcionisanje
svakog pojedinca integralno povezano sa funkcionisanjem svakog drugog
člana u porodici. Ponašanje, pa i simptom, posmatra se u sklopu odnosa
unutar porodice kao sistema, a ne unutar pojedinca.

2. Strukturalni, odnosno Minučinova strukturalna terapija – ima za cilj izmenu struktue interakcija između različitih članova porodice.

3. Strateški
- koncentriše se na rešenje sadašnjeg problema pomoću usmerenja članova
porodice i drugih relevantnih pojedinca na izvršenje različitih
terapijskih zadataka. Ovaj pristup je direktan, bihejvioralno
orijentisan i centriran na simptom i promenu, a terapeut preuzima
odgovornost za otvoreno uticanje na porodicu tokom terapije.

4. Bihejvioralni
- uključuje primenu principa bihejviorisičkog i socijalnog učenja na rešavanje porodičnih problema.

Tehnike sistemske porodične terapije
Strukturalna i strateška terapija, i njihove tehnike koje se najčešće koriste u radu:
Strukturalni
pristup je orijentisan uglavnom na promenu o organizaciji porodičnog
sistema, što znači da i tehnike koje se koriste imaju za cilj
omeđavanje i stvaranje granica između porodičnih subsistema. One teže
promeni moći u porodičnom sistemu, kao i redefinisanju porodičnih
saveza (koalicija).

Većina ovih tehnika su kognitivno -
strukturalne i one funkcionišu na iskustvenom nivou. U literaturi se
navodi 9 takvih strukturalnih tehnika, koje se mogu svrstati u tri
grupe: a) tehnike za promenu simptoma, b) tehnike za promenu strukture
i c) ona koja menja porodičnu realnost.

U strateškom pristupu
tehnike su veoma značajne, s obzirom na to da strateški terapeuti ne
pridaju toliki značaj dinamici porodice, već ih prvenstveno interesuje
eliminacija problematičnog ponašanja. Intervencije su aktivne i
direktne, a sama promena se ostvaruje kroz interakcijski proces.
Naglasak je na direktivama i zadacima koji se daju porodici tokom
terapijske seanse. Ovi zadaci su vezani za rešavanje problema koji se
iznose tokom seanse.
Strateški terapeuti su svesni otpora koji
porodica pruža promeni, i zato koriste tehnike kojima se takav otpor
najmanje provocira. To su: cirkularno ispitivanje - tehnika kojom se
skupljaju informacije i koja ne izaziva otpor kod članova porodice, jer
se traži od treće osobe da opiše interakciju između druge dve, tako da
se te dve osobe ne stavljaju situaciju da brane svoje postupke i
ponašanje.

Redefinisanje problema je takođe tehnika koja
minimizira otpor i važna je jer se uz pomoć nje menja tumačenje
situacije i dolazi do promene u sagledavanju realnosti. Na taj način se
članovi porodice oslobađaju krivice, nekompetentnosti, itd.

Tehnike paradoksalne intervencije
- postoje 3 tipa ovih tehnika: 1. strategija prepisivanja, 2.
strategija ograničavanja i 3. pozicioniranje (naglašavanje pozicije).
Ako terapeut kaže članovima porodice da rade ono što već rade, oni su
dovedeni u ćorsokak. Ako prihvate njegovu instrukciju i nastave sa
’’prepisanim’’ ponašanjem, oni rade ono što im on propisuje i na taj
način on stiče moć i kontrolu nad njihovim ponašanjem. Ako se pobune
paradoksalnoj instrukciji, a samim tim i terapeutu, oni se kreću ka
napretku. Tako uputstva izgledaju suprotna ciljevima. Ustvari, služe
jedino njima. Strategije ograničavanja označavaju izražavanje sumnje u
promenu, njeno obeshrabrivanje ili čak poricanje.

Treba još pomenuti i pozitivnu interpetaciju (konotaciju) - ovde se polazi od pretpostavke da pacijenti imaju pozivina motive.

Orijentacija prema mentalnom zdavlju/bolesti
Porodični
terapeuti vide probleme kao sitaucione poteškoće između ljudi - kao
probleme interakcije, bez obzira na njihova bazična porekla i
etiologiju - vrste problema koje ljudi donose psihoterapeutu
perzistiraju jedino ako se održavaju tekućim ponašanjem pacijenta i
drugih sa kojima je on u interakciji. Terapeuti vide poremećeno,
devijantno i problematično ponašanje kod pojedinca, kao i ponašanje
uopšte, kao suštinski socijalni fenomen, koji se dešava kao jedan
aspekt sistema, koji odražava disfunkciju u tom sistemu. Pošto je ovo
ponašanje komunikacija, i simptom se definiše kao komunikacija.

Ukratko, strateški pogled disfunkcionalnog ponašanja može se sumirati na sledeći način:
1.
Simptomi se jednostavno vide kao posebni vidovi ponašanja koji
funkcionišu kao homeostatski mehanizmi, koji regulišu porodične
interakcije.
2. Problemi koje ima identifikovani pacijent ne mogu se
posmatrati odvojeno od konteksta u kome se dešavaju i funkcija kojima
oni služe.
3. Ne može se očekivati da će se pojedinac promeniti sve dok se njegov porodični sistem ne promeni.
4. Uvid, sam za sebe, nije neophodan uslov za promenu.

Ciljevi terapije

Porodična
terapija ima za cilj da izmeni sklopove ponašanja i interakcije članova
u sistemu, i ne fokusira direktno napore tretmana na pojedinca koji je
identifikovan da ima problem.
Postoji promena prvog i drugog reda.
Promena prvog reda je kretanje ka unutar nepromenjenog sistema, koje
porodica može da prenese i koje ništa bitno ne remeti. Promena drugog
reda je promena koja remeti sistem.

Orijentacija prema vremenskoj dimenziji


Osnovna
orijentacija je na sadašnjost. Planira se svrsishodna intervencija koja
se odnosi na rešenje konkretnog problema. O prošlosti, budućnosti ili
životu u celini se ne govori, sve je koncentrisano na pronalaženje
strategije, sredstva terapijske intervencije kojima bi se rešio zadati
problem i ostvario neposredni cilj koji se želi postići, i to u bliskoj
budućnosti.

Osnovna pretpostavka od koje se polazi u sistemskoj
prodičnoj terapiji je da izmenom načina komunikacije nestaje i
patologija i sistem može nadalje da dobro funkcioniše.

Porodična sistemska terapija drugog reda


Porodična
terapija drugog reda (ili kibernetika drugog reda, ili postmodernizam,
ili poststrukutralizam) odnosi se na bitne promene u samim premisama
porodične terapije. Lin Hofman je napravila vezu između konstruktivizma
i sistemske prakse drugog reda, stavljajući naglasak na značenje,
umesto na opažljivo ponašanje, što znači suštinsku promenu u samoj
terapijskoj intervenciji: od promene porodičnih interakcija ka promeni
porodičnih premisa, pretpostavki i značenja.

Tehnike sistemske porodične terapije

Osnovna
tehnička sredstva, a koja obezbeđuju održavanje terapijske
konverzacije, jesu samo pitanja. Jer, prema ’’osnovnim premisama’’, na
nov način shvaćene porodične terapije, i sama terapija postaje
’’lingivistički događaj’’, koja se ostvaruje kroz terapijsku
konverzaciju, a ’’promena je evolucija novih značenja kroz dijalog’’.
Tom
smatra da su terapijske konverzacije organizovane sa ciljem da ublaže i
otklone mentalnu bol i patnju, i da proizvedu lečenje. On navodi 4
bazične strategije intervjuisanja, odnosno 4 glave grupe pitanja:
linearna, cirkularna, refleksivna i strateška pitanja. Prema Tomu,
svako pitanje sadrži neku nameru, cilj. Bilo da je svestan ili ne,
terapeut ima cilj kada postavlja pitanja.

Linearne pretpostavke povezane su sa redukcionizmom, kauzalnim determinizmom, stavovima prosuđivanja i strateškim pristupom.
Cirkularne
prepostavke povezane su sa holizmom, principima interakcije,
strukturalnim determinizmom, neutralnim stavovima i sistemskim
pristupima.
Presecanje (ukrštanje) ove dve bazične dimenzije čine četiri kvadranta, koja se mogu upotrebiti za razlikovanje

4 osnovna tipa pitanja:

1. Linearna pitanja:
ona se postavljaju da orijentišu terapeuta na klijentovu situaciju i
zasnovana su na lineranoj pretpostavci u vezi sa prirodnom mentalnih
fenomena. Cilj je prvenstveno ispitivački.

2. Cirkularna pitanja: takođe
orijentišu terapeuta, ali su osnovana na cirkularnim pretpostavkama o
prirodi mentalnih fenomena. Cilj ovih pitanja je eksplorativan.
Pretpostavka je da je sve povezano sa svim. Pitanja se postavljaju da
povežu osobe, objekte, akcije, percepcije, ideje, osećanja, uverenja,
itd. Ova pitanja, kao karakteristiku, imaju - opštu radoznalost.

3. Strateška pitanja: postavljaju
se u nameri da se njima utiče na klijenta ili porodicu na specifičan
način, i zasnivaju se ne linearnim pretpostavkama u vezi sa prirodom
terapijskog procesa. Cilj je prvenstveno korektivan. Pretpostavka je da
je instruktivna interakcija moguća. Terapeut preko strateških pitanja
pokušava da privoli porodicu na promenu, a to znači da mislie ili da se
ponašaju na načine ne koje terapeut misli da su ’’ispravni’’.

4. Refleksivna pitanja: imaju
za cilj da utiču na klijenta ili porodicu na indirektan ili opšti način
i zasnivaju se na cirkularnim pretpostavkama. Cilj je olakšanje, pomoć,
unapređenje. Terapeut se ponaša kao vodič, vaspitač, ohrabrujući
članove porodice da mobilišu vlastite mogućnosti za rešavanje problema.

Orijentacija prema mentalnom zdravlju/bolesti

Prema
konstuktivističkom pristupu (koji je prisutan u porodičnoj terapiji
drugog reda), pravila funkcionisanaje pojdinca ili porodice nisu
karakteristike tih osoba, već terapeutove deskripcije. Takvi opisi,
nisu opisi klijenata, već nešto što terapeut pripisuje klijentu.
Suština problema nije etiologija simptoma, već su pre intepersonalni i
društveni proesi i dinamika koja održava simptome.

Orijentacija prema ciljevima terapije

Osnovni
terapijski cilj za porodičnu terapiju prvog reda je promena
bihejvioralnih obrazaca, a za porodičnu terapiju drugog reda je osnovni
terapijski cilj postao promena porodičnih pretpostavki i značenja.
Naglašavanje značenja, umesto bihejvioralnih obrazaca, je osnovna
razlika koja je usledila, zahvaljujući teorijskim i konceptualnim
promenama u okviru porodične terapije.

Orijentacija prema vremenskoj dimenziji
Osnovna
orijentacija jeste ka sadašnjosti, s tim što se uvodi i budućnost, u
smislu otvaranja novih alterantiva i mogućnosti, budući da se radi o
terapiji koja je orijentisana ka pozivinom rešenju, a ne patologiji ili
uklanjanju simptoma.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:15 pm

Transakciono - analitička terapija


Transakciona
analiza (TA) u prvi plan stavlja transakcije, a u terapiji to je odnos
između dva ravnopravna ljudska bića od kojih je jedno u stanju potrebe
za promenom (klijent), a drugo raspolaže određenim znanjima i veštinama
(terapeut). TA je u sistemu eksploracije, što podrazumeva da tokom
terapije terapeut klijentu razjašnjava postupke, pruža mu informacije o
osnovnim pojmovima TA (egzistencijalne pozicije, ego stanja, skript,
igre...). Takva vrsta edukacije značajno doprinosi razvoju socijalne i
emocionalne inteligencije, neophodna je za efikasno snalaženje u
svakodnevnim životnim situacijama.

TA je ugovorna terapija -
cilj je da se ugovorom postave realistični zadaci na čijem će
ostvarenju klijent raditi uz pomoć terapeuta (ukoliko je u pitanju
grupni rad, i uz pomoć članova grupe). Ovakvo ugovaranje pretpostavlja
da će klijent konkretizovati svoja očekivanja od terapije i da će
terapeut, suočen sa takvim zahtevom, moći otvoreno da kaže da li može
da pomogne klijentu. Da bi TA terapija izbegla da bude beskrajno
lečenje, postavljen je zahtev da terapeut utvrdi šta klijent prvo hoće
da promeni, jer je terapija proces menjanja, a promena je nešto
konkretno!

U transakciono analitičkom radu govor ima velikog
značaja. U toku rada terapeut često koristi iskaze klijenta i podvrgava
ih detaljnoj analizi otkrivajući u lingvističkoj materiji elemente
igara, ego stanja, ili skriptne poruke.

TA insistira na snazi
koju klijent poseduje, na odgovornosti koju klijent ima prema
sopstvenom životu, kao i na postojanju više izbora u svakoj situaciji.
Ovi stavovi nisu samo psihoterapijski, već su i filozofsko - životne
poruke.

Igre u TA

Igra predstavlja seriju komplementarnih i skrivenih transakcija koje se odvijaju u pravcu određenog i predvidivog kraja.

Osnovni
razlog uvođenja koncepta igre u transakcionu teoriju ličnosti jeste
potreba da se ponašanje ljudi opiše i objasni dosledno, uz pomoć
prethodno usvojenih koncepata kao što su struktura ličnosti, Roditelj,
Odrasli, Dete, zatim potreba za kontaktom i strukturiranjem vremena.

Anatomija igre

Sve
igre, i pored raznolike fenomenologije i situacionih modofikacija,
imaju jednu bitnu i zajedničku odliku, a to je završetak koji donosi
dobit.
Svaka igra je iscenirana demonstracija jedne životne teze u
koju igrač dubok veruje. Teza igre je različita. Na primer, u jednoj
igri ona glasi: ’’svi su muškarci odvratni’’ ili ’’sve su žene kurve’’.
Da bi se igra razvila, potrebno je da, pored igrača, učestvuje još
najmanje jedan suigrač, a mogu biti i tri ili više lica. Ako je neko
izabran za suigrača, on najčešće i upada u igru, ali to ne znači i da
nema mogućnost da se iz igre izvuče. Taj način, na koji se započeta
igra može nastaviti i prekinuti, naziva se antitezom igre. Ona je
naročito važna u psihoterapijskom radu gde terapeut, prepoznavši igru
pacijenta, ne dopušta da bude u nju uvučen u koristi antitezu.

Svaka
igra ima i svoj cilj. Taj cilj igre je veza sa životnim planom, po kome
se ukupno ponašanje osoba odvija. Bern ne upotrebljava pojam nesvesnog,
on ga podrazumeva, kada kaže da su igre i životni plan programirani iz
Deteta. U igri učestvuju najmanje dva ego-stanja, u koja je Dete
obavezno uključeno. Igre se mogu igrati samo ako je, pored inicijatora,
uključen još neko. Igre igraju odrasli koji se najčešće nalaze u
određenoj ulozi, npr: muž i žena ili pretpostavljeni i nadređeni. Prema
tome koliko lica učestvuje u igri, one se dele na igre sa dva, tri ili
više lica.

Sve igre imaju dva nivoa: socijalni i psihološki. Na
socijalnom nivou, igra je prepoznatljiva kao serija događaja. Na
psihološkom nivou se odvija dinamika igre, njen skriveni tok.
Igra se ne može održavati i razvijati ukoliko ne donosi dobit. Bern je razlikovao pet vrsta dobiti od igre:
• interna psihološka dobit
• spoljna psihološka dobit
• interna socijalna dobit
• egzistencijalna dobit
• spoljna socijalna dobit

Poreklo igara
Svaka
porodica ima svoj repertoar igara. Bez poznavanja tog repertoara nije
lako razumeti poreklo repertoara igara pojedinaca. U stvari, igre se
uče. Najverovatnije da se taj repertoar sastavlja u detinjstvu, dosta
rano, negde između 2. i 8. godine života. Najvažniji uslov za učenje
igre je primer koji pruža neko u porodici, neko ko je od velike
važnosti za dete. Imitacija je osnov igre.

Proces igre i formula igre

Igra
je pojam koji se bitno razlikuje i od psihodinamskog pojma simptoma, i
od bihejviorističkog pojma navike, iako ima sličnosti i sa jednim i sa
drugim. Fenomen igre je složeniji od oba i smisao nije okrenut
socijalnoj realnosti, a da ipak nije slabije psihološki zasnovan.
Pravilnost igre, njenu vremensku programiranost i tačan raspored poteza
najrečitije iskazuje formula igre. Sve ogre se izvode po sledećem planu:

Simboli
u fomuli igre imaju sledeća značenja: B označava početni potez
inicijatora igre koji ima dvosmislenu poruku upućenu suigraču (caka ili
udica); C je igrač koji ima slabost ili sklonost da se upeca na takve
’’cake’’: znak + označava da su osoba koja šalje dvosmislenu poruku i
osoba koja se na tu poruku odaziva - jedan par u transakciji. O
označava odgovor koji šalje suigrač inicijatoru igre, Ob označava obrt,
ili skok, koji inicijator igre neočekivano izvodi prebacivanjem iz
jednog ego-stanja u drugo ego-stanje. Na taj način odgovor ne dolazi
kao paralelna, komplementarna transakcija, nego kao ukrštena
transakcija. Taj momenat je presudan za dalju komunikaciju i ishod. X
označava zbunjenost ili šok koji nastaje pre svega u suigraču, ali
delimično i u inicijatoru igre.

Kod igara, uvek postoji promena ego-stanja.
Primeri
-
Reket osećanje je manipulativno osećanje, ali to nije lažno osećanje,
već njime nešto potvrđujemo, a autentično osećanje je vezano za
situaciju. Ponavljanjem osećanja nešto dobijamo.
o ’’Blemish’’ - tražimo grešku u nečemu.
o ’’Lovac na greške’’ - osnovna dobit je da se skrene pažnja na sebe.
o
’’Lopovi i policajci’’, ’’Tu sam te čekao’’ - osnovna teza ’’Vidi da li
možeš da me uhvatiš’’, ’’Kick me’’ (’’Šutni me’’) - Zašto se to uvek
dešava meni?
o ’’Ugao’’, ’’Ja ne želim da odem u ugao’’ - proklet sam i ako uradim, i ako ne uradim
o ’’Sudnica’’ - očekujem da neko potvrdi da sam u redu
o
’’Uradi mi nešto’’ - teza ’’Ja sam bespomoćan, ti mi učini nešto da mi
rešiš problem umesto mene’’. Dobit je da se problem ne može rešiti
o ’’Užurban’’ - ’’Ja sve moram da uradim, i sve mora da bude savršeno’’
o ’’Da nije tebe’’ - teza ’’Uvek postoji neko ko me stopira da uradim nešto’’
o ’’Pay off’’
o ’’Pokušavam da ti pomognem’’
o ’’Silovanje’’ - kada žena izaziva, fletruje, a kad se muškarac primi, onda se ponaša ’’Šta ti je?!’’
o ’’Stupid’’ ~ glupan - potvrđivanjem da ne znamo izaziva smeh, kojim potrepljujemo glupost
o ’’Drvena noga’’ - igrač potvrđuje da nema odgovornost za rešavanje problema

Tri vrste uloga: 1. spasilac, 2. progonilac i 3. žrtva.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:16 pm

Scenario u TA

Scenario
ili životni skript nastaje u porodici, a glavni akteri su majka, otac i
njihov potomak. Prvo pravilo skriptiranja glasi da skriptne poruke koje
dolaze od suprotnog pola jesu odlučujuće. Drugo pravilo glasi da
skripte poruke imaju dve komponente - prva je zabrana, a druga je
direktiva. Treće pravilo je da tragični scenario protura samo onaj
roditelj suprotnog pola kod kojeg su Roditelji i Dete u oštrom sukobu;
u takvom slulaju su zabrane i direktive koje šalje detetu preterane ili
destruktivne. Četvrto pravilo glasi da je koncept tri ego-stanje
neophodan za prikazivanje i razumevanje geneze skripta.

Kao i u
klasičnim grčkim tragedijama, heroj isprva živi u idiličnom uverenju da
je sve dobro, tj. ’’Ja sam dobar’’ i ’’Živim kao princ’’. Sa
transakcione tačke gledišta, svi ljudi se rađaju dobri, dakle, svi smo
mi isprva prinčevi i princeze. Međutim, heroj živi u zemlji džinova
koji imaju veliku moć, dok je njegova sasvim mala. To njemu odgovara
sve dok se džinovi prema njemu ophode sa pozicije dobrog Roditelja,
eventualno Roditelja i Odraslog. U toj priči džinovi ponekad odstupaju
od pravila i prepuštaju kontrolu nad sobom svom Detetu. Ako je to dete
prirodno, radoznalo, sklono igri i veselo, onda te te epizode unose
živost u njihove odnose. Međutim, ako je dete džinova (majke i oca)
sputano, ljuto, onda će majka ili otac istupiti protiv deteta. To
istupanje će dobiti smisao zabrane ili klevetne poruke. Najgora strana
ovih događaja je činjenica da je dete sugestibilno.

Za sada ne
postoji neka formula koja bi određivala momenat kritičkog obrta u
životu mališe. Zna se da takav momenat postoji. Mnogi pacijenti mogu de
sa prisete tih momenata kada se užive u svoje Dete i ta se sećanja
vraćaju. Prelom nastaje u situaciji krize i ugroženosti deteta, koje,
sa aktivnim Odraslim, postavlja pitanja: ’’Šta će biti sa mnom kad
porastem?’’, ’’Šta ću ja da radim?’’. Od najvećeg značaja za
razumevanje pojave skritpiranja je odluka koje dete donosi u trenutku
vrhunca krize. Nakon što je shvatio da za džinove on nije princ, date
traži način da preživi. To traženje se završava odlukom da će takav i
takav ostati do tada i tada.

Podele:
Po
Bernu, scenariji se dele u dve klase, na pozitivne ili pobedničke, i
negativne ili gubilačke. Većina osoba koje dolaze da traže pomoć
psihologa ili psihijatra ima negativan ili gubilački skript. Drugi
način za ocenjivanje skrpita je ocenjivanje po intenzitetu reperkusije
koja nastaje ako se ne ispuni zahtev sadržan u direktivi. Najzad, skrpt
se može klasifikovati i prema tome na koji način se strukturira vreme
celog života. Razlikuje se 6 vrsta scenarija koje su analogne tragičnim
mitskim ličnostima:

1. Skript tipa Nikad je replika sudbine
mitskog Tantala, koji je osuđen da trpi glad i žeđ okružen jelom i
pićem. Osoba sa skrptom Nikad, pod uticajem roditeljske zabrane i
kletve celog života pati, usled velikih iskušenja kojima mora odoleti.

2.
Skript tipa Uvek i Doveka je replika sudbine mitske Arhane, koja se
usudila da u vezu bude bolja nego boginja Minerva. Za kaznu, osuđena je
da bude pauk i da eo život plete mreže.

3. Skript tipa Do ili
Dok je replika sudbine Herkula, koji nije mogao postati bog, dok nije
ispunio uslov - da rinta dvanaest godina. Ovaj skript je zasnovan na
komandama koje su vrlo česte. Na primer, ’’Ne možeš da se udaš dok ti
se sestra ne uda.’’ Ipak zahtev može biti individualne vrste.

4.
Skrpit tipa Posle je replika sudbine Damoklosa, koji je mogao uživati u
svom kraljevstvu sve dok nije primetio mač koji mu je visio nad glavom,
obešen o dlaku. Posle više nije mogao da uživa, iako je sve ostalo
nepromenjeno. To je skript zasnovan na poruci tipa: ’’Čekaj, videćeš ti
posle toga i toga’’. U praksi se to javlja kao: ’’Uživaj dok možeš,
posle nećeš još dugo’’.

5. Skrpt tipa Ponovo i Još jednom je
replika sudbine mitskog Sizifa. To je skrpit ljudi koji su u životu
započeli ’’stotinu stvari’’ i malo je falilo da postignu uspeh.

6.
Skript tipa Nezavršen kraj nije baš sasvim negativan, ali ni jasno
pozitivan - to je nepobednički skrpit. Taj skrpit je čest među ljudima
koji su završil isvoju karijeru određenu nekom ulogom, pa sada više ne
znaju šta će sa sobom.

Strukturalna analiza u TA

Ego
stanja predstavljaju koherentne obrasce mišljenja, osećanja i
doživljaja koji su direktno povezani sa određenim načinima ponašanja.
Dijagnostikovanje ego-stanja postiže se preko naturalističkog pristupa.
Prvo, važno je odrediti telesni govor: držanje tela, karakter pokreta,
mimički izraz i pogled. Drugo, važno je kakav je rečnik pacijenta i
kako govori. Svako ego-stanje ima krakterističan govor i način
izražavanja. Treći vid ispoljavanja ego-stanja predstavlja poruke koje
osoba upućuje. Za dijagnozu je veoma važno utvrditi koje ego-stanja
šalje poruku i kom je ego-stanju druge osobe ta poruka namenjena.

Ponašanje
ljudi u svakom trenutku njihove budne aktivnosti određeno je time u kom
se ego-stanju nalazi. Svaki čovek ima tri ego-stanja: Roditelji,
Odrasli i Dete.

Roditelj je ego-stanje koje treba zamisliti kao
kompjutersku memoriju u kojoj su sačuvani videotonski snimci
roditeljskih figura i njihovih vrednosnih poruka. Kada je R
(roditeljsko ego-stanje) aktivno, onda čovek upućuje sebi ili drugim
osobama poruke kojima je zajednički imenitelj Treba i Mora. Kada je
osoba u tome ego-stanju, onda je i telesno držanje adekvatno tome,
energija je u gornjoj trećini tela (energičan i strog izraz, napumpano
poprsje i zapovednički pokret ruke).

Dete je ego-stanje koje
treba zamisliti kao energetsku bazu ličnosti. Sadržaj Deteta je
zasnovan na realnim događajima iz perioda detinjstva, otprilike do 6.
godine života. U ovom delu memorije sačuvani su tragovi događaja koji
su se zbili, a koji su registrovani u skladu da mišljenjem i
doživljavanjem jednog deteta. Kada je D (ego-stanje deteta) aktivno,
onda čovek upućuje samom sebi ili drugima poruke kojima je zajednički
imenitelj Želim ili Osećam. Bern upozorava da dete u čoveku ne treba
brkati sa izrazom ’’detinjast’’. Detinjasta osoba je ona koja se ne
ponaša adekvatno, na izvestan način pogrešno. Biti u Detetu podrazumeva
da sa nalazimo u kontaktu sa svojim telom, željama i osećanjima, što,
sa stanovišta TA, može biti adekvatno i poželjno.
Zajednička osobina ego-stanja Roditelja i Deteta je što su ispunjeni sadržinom koja potiče još iz najranijeg detinjstva.

Odrasli,
ego-stanje u srednjem krugu, je najsličniji kompjuteru koji je
programiran da prima podatke, obrađuje i predviđa. Za razliku od
Roditelja i Deteta, ego-stanje Odraslog je prazan, u njemu nema
prošlosti; ono je, naprotiv, ispunjeno onim sadržajima koji su u datom
momentu pristigli. Kada je ego stanje O aktivno, onda je čovek u
mogućnosti da oseti, čuje i vidi sebe sa distance jednog drugog
ego-stanja. Ako je, međutim, O vodeće ego-stanje, onda je čovek
zaokuljen aktuelnim poslom i procenom zbivanja. Sve aktivnosti O imaju
zajednički imenitelj - instrukciju Moguće je (ili Nije moguće) i
Korisno je (ili Nije korisno).

Strukturalni i dinamički model ličnosti
Terapeut,
prvo što nastoji kad dođe i kontakt sa pacijentom, nastoji da utvrdi
koje ego-stanje je kod pacijenta aktivno i koje je vodeće. Opšti model
strukture ličnosti sastoji se iz tri vertikalno poređana kruga iste
veličine. Gornji krug je Roditelj (R), srednji je Odrasli (O), a donje
je Dete (D). Ova tri kruga treba da budu obuhvaćena elipsastom
granicom, koja reprezentuje jednistvo tri ego-stanja u okviru iste
ličnosti. Taj model izražava uverenje da su Roditelj i Dete daleki i
različiti jedan od drugog. On služi kao definicija grafičkog tipa za
opštu strukturu ličnosti i naziva se strukturalni model prvog reda.

Ličnost
odrasle osobe nosi u sebi sve ono što se tokom života izdiferenciralo,
razvilo i što je zabeleženo u memorijskim sistemima Roditelj i Dete kao
program življenja. Poseban značaj ima detinjstvo, u kome su aktivne
iste strukturalne jedinice ROD, ali ipak kvalitativno različite od
ego-stanja odraslih.

Odrasla osoba u roditeljskoj funkciji je
prikazana sa tri verikalno poređana kruga ROD. Nasuprot njoj je dete,
koje još nema formirana sva tri ego-stanja, već samo jedno, i to D, dok
su ostala dva u formiranju. Međutim, u D se nalazi jedan minijaturni
ROD sistem, koji takođe predstavlja funkcionalnu celinu. U tom smislu,
dete već ima formiran aparat za Treba (R), Želim i osećam (D) i Tako je
nemoguće (O).

U procesu formiranja ego-stanja drugog reda, dva događaja su od posebnog značaja:
• Primarni sistem ROD se ne gasi, već ostaje trajno svojstvo ličnosti;
• R2
nastaje kao da je subjektivnom kamerom snimljen svako ko je bio u
funkciji roditelja, ili značajnog autoriteta u životu čovek do 5. ili
6. godine.

R i D imaju trodelnu strukturu. Razlika je u tome što
se ROD u detetu stvara na temelju biološki programirane
diferencijacije, a ROD u Roditelju nastaje imitacijom i drugim formama
učenja prama spoljnim uzorima. Prikaz ličnosti po ovom modelu naziva se
strukturalna analiza drugog reda.
Na modelu strukturacije drugog
reda zasnovana je i Teorija sudbine ili Teorija skritpa ili scenarija.
Ona je vrlo pogodna za prikazivanje u razjašnjavanje niza značajih
pojava u individualnom i društvenom životu.

Funkcionalna analiza u TA


Ova
dva (gorepomenuta) modela ličnosti ostavljaju izvesne pojave van svog
dometa. Na primer: kada kažemo da je neko u ego-stanju Roditelja,
ostaje puno praznina, jer to nije uloga koja je na jedinstven način
određena od strane društva (otac i majka mogu imati više tipova odnosa
prema detetu).

Zbog toga je napravljen treći model ličnosti,
koji već uzima u obzir raniju strukturalnu podelu, a ističe različite
funkcije određenog ego-stanja. R se deli na dva dela: kritički roditelj
(KR) i negujući roditelj (NR). Podela Roditelja na dve funkcije (KR i
NR) može da pobudi asocijacije na ulogu oca i majke. Međutim,
ego-stanje nije uloga, već proživljeno ponašanje. Odrasli je u
funkcionalnom modelu samo kompjuter koji se nije izdiferencirao kao R i
D. On je neutralan, ukoliko nije preplavljen uticajima koji dolaze iz R
ili D.

Ego-stanje Deteta je takođe izdiferencirano u
funkcionalnom smislu. Osnovna podela je izvršena prema uzoru koji
vidimo kod dece koja su zaokupljena svojom spontanom aktivnošću, i to
se naziva ego-stanje Prirodnog Deteta. Najbolji primer za to je dete
koje se igra. Drugi izvor za funkcionalnu podelu je dete koje ide u
školu, sprema zadatke, i to se ego stanje zove Adaptirano Aete.
Prirodno Dete samo bira akrivnosti, spontano se prepušta igri ili
radnji, autonomno je. Adatirano Dete izvršava zadatke koje su mu drugi
odredili, teško mu je da održi pažnju.

Pored funkcionalne
podele Deteta na buntovno i adaptirano, navodi se još i ego-stanje
Buntovno Dete. Osobe koje su često u ego-stanju Adaptiranog Deteta,
povremeno zapadaju u neki vrstu negativističkog ponašanja i to je
nateralo transakcioniste da uvedu i Buntovno Dete.

Transakcije


Za
označavanje odnosa ili psihološke razmene između dve osobe, Bern uvodi
naziv transakcija. Transakcija znači da dve ili više osoba razmenjuju
dodir, pažnju ili priznanje postojanja. Kada se ddve osobe sretnu i
stupe u dodir, one razmene određenu količinu i vrstu dodira i pažnje
(stroke). One to čine u skladu sa svojim aktuelnim potrebama.

Transakciona
analiza se bavi proučavanjem ego-stanja i promenama ego-stanja u proceu
transakcija koje po pravilu bivaju u serijama. Bern je proučavao i
klasifikovao najčešće forme transakcija.

Komplementarne transakcije

Najjednostavnije
su one transakcije u kojima sa obe strane učestvuju Odrasli. Ovu vrstu
O-O transakcija najčešće srećemo u radnom odnosu. Ovakva transakcija je
jednostavna, jer uključuje samo dva ego-stanja, koja ostaju ista do
kraja komunikacije. Za nju možemo reći i da je komplementarna, jer na
svaki stimulus sledi odgovarajuć transakcioni odgovor.

Drugi tip komplementarne ili jednostavne transakcije vidimo u odnosu dece i roditelja.
U
pogledu ovih transakcija, Bern je otkrio pravilo da komunikacija između
dve osobe može trajati veoma dugo ili ’’beskrajno’’ ukoliko su
transakcije komplementarne.

Ukrštene transakcije

Ukoliko
u toku komunikacije između dve osobe jedna od njih promeni aktivno
ego-stanje, tada komunikacija postaje složena, jer je broj aktivnih
ego-stanja veći od dva i tada dolazi do ukrštenih transakcija.
Drugo
pravilo međuljudske komunikacije glasi da pojava ukrštanja transakcija
označava ili prekid komunikacije ili početak sukoba.

Bitna
odlika složenih transakcija je učestvovanje sa više nego jednim
ego-stanjem u komunikaciji. Bern je naveo dva tipa složenih transakcija:
1.
U nekim slučajevima transakcioni stimulus, koji polazi od inicijatora,
nosi skrivenu poruku i na taj način respodent prima jednu javnu poruku
i jednu skrivenu - skrivene transakcije.
2. Dvosmislene komunikacije - govori se o jednoj stvari, ali se misli na nešto drugo.

Hint: Erik Bern ''Koju igru igraš''

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Art terapija

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:17 pm

Art terapija


Definicija:
Art
terapija je kreativna upotreba umetničkih medija u pozitivnoj promeni
ličnosti, u kojoj klijent aktivno učestvuje u prisustvu terapeuta i u
zaštićenoj i podržavajućoj sredini. Četiri elementa koja uokviruju
svaki art-terapijski proces su: 1. klijent, 2. terapeut, 3. aktivna
procedura koja uključuje verbalnu i neverbalnu ekspresiju i 4. upotreba
umetničkih medija (slikanje, crtanje, vajanje, muzika, igra, drama,
priča, poezija, film, video, itd.).

Iako je danas prihvaćen
stav da je art terapija novi oblik psihoterapije sa svim osobinama
psihoterapijskog modaliteta, nju je i dalje teško definisati. Nejasnoće
proizilaze iz toga što unutar art terapije postoje različiti
varijeteti, od psihoanalitičkih do humanističkih, preko grupnih, sve do
sistemsko-porodičnih, koje se oslanjaju na konceptualne modele koje
nude drugi psihoterapijski modaliteti.

Art terapija je i
generičko ime, koje, pored same art terapije u užem smislu (~primena
vizuelnih umetnosti u psihoterapiji), obuhvala još 3 kategorije: 1.
terapiju igrom i pokretom, 2. dramaterapiju i 3. muzikoterapiju.

Dve tendencije u art terapiji:
1. Terapeuti koji su orijentisani više ka umetnosti ~
pokazuju tendenciju da iz terapijske prakse isključe sve terapijske
procedure gde kreativni proces nije osnovno sredstvo. Njihovo
usredsređenje i polazna tačke je čvrsto u umetnosti, jer smatraju da je
sam proces umetničkog stvaranja osnova za terapijski napredak. Terapeut
podržava i ohrabruje i predstavlja samo katalizator tog procesa koji je
sam po sebi lekovit, jer stvaranje nije samo sredstvo ozdravljenja, već
je i njen cilj. Lečenje i stvaranje su poistovećeni. Pioniri ovog
pristupa su Hil i Kramer.

2. Terapeuti koji su orijentisani više ka psihoterapiji ~
jasno razlikuju sredstvo i cilj, odnosno umetnost kao sredstvo i
pozitivnu promenu ličnosti kao cilj. Zbog toga oni koriste određeni
konceptualni okvir, kako bi razumeli ličnost i na jedan logičan način
postavili konkretne terapijske ciljeve, koje će kasnije pokušati da
dosegnu umetnošću. Zbog toga su oni upućeni da, pored umetničkog,
poznaju i psihoterapijsko, odnosno da se u svojoj praksi oslanjaju na
neki od priznatih psihoterapijskih modaliteta. Zbog toga, oni
naglašavaju da treba dovesti u sklad preokupaciju umetničkim ciljevima
sa ciljevima postavljenim unutar neke od specijalizovanih oblika
psihoterapije. Mnogi od ovih art terapeuta dolaze iz oblasti
psihoterapije i traže ’’oplemenjenje’’ svoje terapijske prakse u
umetničkom. Pionir ovog pristupa je Naumburg(ova).

Na početku,
art terapija se najviše oslanjala na psihoanalitički i jungijanski
pristup, da bi se vremenom proširio opseg i na humanistički,
klijento-centrični, transakciono-analitički, geštalt, transpersonalni i
eklektičku pristup. I dalje je najviše zastupljen psihoanalitički
pristup, zatim pristup u kome umetnici upražnjavanju art terapiju, pa
humanistički, eklektički, razvojno orijentisan i direktivni.

Okvir art terapije:

Savremena
art terapija zasniva se na sledećim predlošcima: glavno sredstvo
izražavanja ~ umetnost; osnovna vrednost pristupa ~ kreativnost;
neverbalna komunikacija i njeno razumevanje ~ važni činioci; simbolizam
i metafora ~ stalno su na delu; sredina i odnos između terapeuta i
klijenta ~ moraju da budu podržavajući i oni koji daju sigurnost;
terapijski ciljevi ~ stalno se postavljaju tokom procesa i na osnovu
njih se sprovode terapijske intervencije; procena i/ili evaluacija ~
deo svakodnevne prakse.

Osnovni principi:
Art
terapija se zasniva na kreiranju umetničkog iskustva koje klijent
proživljava tokom psihoterapijskog procesa, unutar koga se izražava,
stvarajući umetnički produkt. Ovo umetničko iskustvo i stvoreno delo,
koje ga određuje, polazna su osnova za psihoterapijski rad od koga se
očekuje da će dovesti do pozitivnih promena u ličnosti.

Naumburg
ističe da se proces art terapije zasniva na prepoznavaju čovekovih
najosnovnijih misli i osećanja proisteklih iz nesvesnog, izraženih u
slikama pre nego u rečima. Kada se da ta slika pretvori u određeni
umetnički izraz, ona pretrpi izvesne promene, ali zadržava u sebi
osnovnu psihodinamičku strukturu. Ona smatra da skoro svaka osoba ima
kapacitet da projektuje svoje unutrašnje konflikte u vizuelnom obliku.
Tako, putem umetničkog izraza, osoba uspeva svoju psihičku sliku da
pretvori u umetnički iskaz, to jest - da je, u zavisnosti od umetničkog
medija - eksternalizuje i konkretizuje na ovaj ili onaj način. Zadatak
art terapeuta je da podstiče sve faze ovog procesa, od imaginacije
preko ekspresije i eksternalizacije, da kroz proradu umetničkog iskaza
pomogne klijentu da ostvari terapijske ciljeve. To znači da art
terapija pokušava da, ne samo da otrkije i promeni aktuelnu
psihodinamiku, već i sam doživljaj koji klijent ima o sebi, o drugima i
o svojoj konkretnoj životnoj situaciji.

Ali, zbog svoje
usmerenosti na neverbalno, prostorno, slikovno, simbolično i nesvesno,
art terapija deluje višelslojno, veoma kompleksno, pa je stoga jako
teško izdvojiti i objasniti osnovne pozitivne dinamizme u svakom
konkretnom slučaju.

Jedna od karakteristika art terapije je
to što je u terapijskom procesu klijent aktivan, ili bolje reći -
’’totalno aktivan’’. Ne samo da je uključen svojim psihičkim
aktivnostima (mišljenje, osećanje, imaginacija, kreacija), već i
delatnim umetničkim aktivnostima. Za razliku od verbalnih, art terapija
aktivira psihički aparat, telo i celokupno biće čoveka. U kreativnom
procesu i umetničkoj ekspresiji učestvuje celokupna ličnost, kroz
činove zamišljanja, osećanja, intuicije, mišljenja, govorenja i
ponašanja.

Art terapija omogućava premošćavanje i bolju
sintezu između verbalnog i neverbalnog, svesnog i nesvesnog,
spoljašnjeg i unutrašnjeg, govorenja i činjenja, realnosti i fantazije,
racionalnosti i intuicije, pto sve pomaže i omogućava jedinstvo duše,
duha i tela.

Dok verbalne psihoterapije uglavnom aktiviraju
levu ili ’’dominantnu’’ moždanu hemisferu, koja je u savremenom društvu
favorizovana, art terapija podstiče aktivnost ’’nedominantne’’ ili
desne hemisfere, koja obrađuje slikovno, neverbalno, konkretno,
prostorno, inutitivno, kreativno, spontano i nevrednujuće. U tom smislu
se art terapija direktinije obraća iskustvu potisnutim u nesvesno.

Art
terapija je zainteresovana za terapijsku primenu koja dovodi do
promena, a ne za estetsku vrednost ili dijagnostičku procenu. Tako
klijenti koji se uključuju u terapijski proces ne treba da imaju bilo
kakvo prethodno iskustvo ili veštinu u specifičnoj umetničkoj formi
izražavanja, što art terapiju čini široko dostupnom svima, a ne samo
umetnički obdarenim.

Kreativni proces tokom art terapije:
1. faza:
U art terapiji glavni naglasak je na kreativnoj ekspresiji u čijoj
osnovi leži primarni proces, mišljenje u slikama, pa se art terapija
usmerava na nju, to jest - psihičku predstavu klijenta. Preduslov za
kreativnost je izvestan stepen relaksacije, pa art terapija prvenstveno
pomaže klijentima da se opuste. Tek u fizičkom i psihičkom stanju
relaksiranosti moguće je doći do onog kvaliteta sponatanosti koji je
neophodan za kreativni proces.

2. faza:
Kreativan proces, takođe, zasnovan je i na maštanju i imaginaciji, kada
se psihičke slike pojavljuju pred unutrašnjim okom osobe. Kada ona
počinje da misli u slikama, da se igra sa svojim asocijacijama, sa
tokom psihičkih predstava, dešava se da se određene slike prosto
javljaju, najčešće zbog toga što su katektirane velikim energetskim
nabojem. Često se javlja i doživljaj neočekivanog i iznenađujućeg
(aha-doživljaj), koji je sastavni deo kreativog procesa.

3. faza:
Posle pojave psihičke slike dolazi faza ekspresije: kadaosoba takvu
predstavu čini vidljivom, eksternalizovanom, u neki umetnički oblik:
priču, pesmu, crtež, sliku, skulpturu, pokret, igru, muzičku ili
dramsku sliku. Kreacija oslobađa, izražava i sadrži sav neophodan
potisnuti materijal. Ona je mnogo više od ’’ulaznih vrata’’ za psihičku
prezentaciju posebno teških, traumatskih iskustava. Kada osoba takva
iskustva pokaže kroz kreaciju, projektuje i eksternalizuje ga - ona
može bolje da razume sebe, da zauzme stav prema njemu, da saznati
sadržaj bolje kontroliše, da ga transformiše, i tako dođe do
oslobođenja od unutrašnje napetosti i patnje, iskazane kroz simptome.

4. faza:
U
sledećoj fazi klijent i terapeut, kroz dijalog, pokušavaju da a)
otkriju značenje kreacije u svetlu klijentove istorije i aktuelne
životne situacije. Posle identifikovanja problema, terapeut u klijent
se b) usredsređuju na rad koji vodi ka njegovom rešenju. To je, takođe,
kreativan proces, u kojem rešenje traži i pronalazi preko neke slike,
jer željeni cilj terapije često je traganje za nekom potpuno novom
slikom ili dekonstrukcijom stare na potpuno novim osnovama.
Bez
obzira na o kakvom je umetničkom mediju reč: slikanju, vajanju, muzici,
drami, priči, igri i pokretu - sve se može transponovati i razumeti kao
vizuelna slika.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:17 pm

Varijacije art terapije:
Ono
što je zajedničko svim art terapijskim aktivnostima jeste korišćenje
vizuelnih umetnosti kao osnovnog ekspresivnog medija. Iako vizuelni
mediji imaju primat, koriste se i drugi mediji. Kao što je nastanak
novih tehnologija i proširenje mogućnosti koje one donose doprineo
razvoju umetnosti, isto to se odnosi i na asrt terapiju. U savremenoj
art terapiji postoji veliki broj različitih pristupa i njihovih
kombinacija:
• Rad sa grupom nemih pacijenata isključivo kroz sliku ili literarno delo.
• Neverbalni dijalog u lečenju shizofrenih pacijenata.
• Korišćenje spontanih crteža klijenata.
• Korišćenje crteža koji predstavljaju odnos između supružnika.
• Korišćenje crteža između klijenta i art terapeuta ili brzo izvedene serije skica ovog odnosa.
• Kombinacija crteža, slike i drame.
• Kombinacija crteža, serije crteža i dramatizacije priče oko njih, na način filmskog scenarija.
• Projekcija crteža na zid, a terapijski rad se odvijao kao psiho-drama.
• Podučavanje pacijenata da prave filmove sa sadržajem relevantnim za njihove emocionalne probleme ~ psiho-kino-art terapija.
• Preklapanje pravljenaj crteža i prikazivanje snimljenog video materijala ~ video-art terapija, u radu sa porodicama, itd.

Integrativna art terapija:

Integrativna
art terapija koristi, pored umetničkih tehnika kao što su slikanje,
crtanje, vajanje, pokret, drama, priča - i psihoterapijske metode:
transakcionu analizu, geštalt terapiju, telesnu terapiju, psihodramu,
sistemsku porodičnu terapiju, itd. Ovo i ovakvo sukcesivno kombinovanje
art terapije i psihoterapije dozvoljava veliki raspon integracija od
intrapsihičkog do komunikacijskog i socijalnog, od prošlosti do
sadašnjosti i budućnosti. Ono omogućava terapeutu i klijentu da izađu
iz striktnog i dogmatskog pridržavanja samo jednog terapijskog metoda,
što je savremena tendencija u psihoterapiji uopšte.

Tokom
psihoterapijskog rada, u zavisnosti od potreba klijenta i ciljeva
terapije, naglasak se stavlja na emocionalnom,
kognitivno-bihejvioralnom i integrativnom aspektu rada. Radi se i na
otporima, transferu i kontratransferu, to jest razumevanju kako
prošlost utiče na sadašnjost, i potenciranju važnosti života ’’sada i
ovde’’. Završna faza terapijskog procesa sastoji se od procene njegovih
efekata, što omogućava terapeutu da realno stekne uvid u činjenicu
koliko je njegov trud urodio plodom i koji su problemi iskrsavali tokom
tretmana.

Integrativna art terapija je istovremeno nezavisni psihoterapijski modalitet, ona je i umetnost, i psihoterapija, i nauka:
Umetnost ~
S obzirom na to da je tesno povezana sa umetnošću, kao i umetničkim
formama ekspresije, ona koristi kreativni potencijal i klijenta i
terapeuta i predstavlja svojevrsnu umetničku ko-kreaciju i komunikaciju
koja se ostvaruje između njih, istovremeno, i na više različitih nivoa.
Psihoterapija
~ S obzirom na to da njena lekovitost ne potiče isključivo od
korišćenja umetnosti u svrhu lečenja, već da je to i legitimna
psihoterapija, koja je stekla svoju autonomiju, a da nije samo
’’dodatak’’ drugim, pretežno verbalnim terapijama, ona ispunjava svoju
funkciju kroz upotrebu različitih psihoterapijskih pristupa: teorija,
metoda i tehnika u lečenju, prevenciji i promociji mentalnog zdravlja i
blagostanja klijenta.
Nauka ~ Integrativna art terapija
jeste i naučna disciplina koja mora da pokaže i opravda svoju
efektivnost kao terapijske prakse, što joj daje određeni status i ugled
u društvu, koji ona zaslužuje, s obzirom na svoju široku primenljivost
i rezultate koje pokazuje, ne samo kao psihoterapija, već i mnogo šire:
kao novi način života, kao probuđena kreativnost i afirmacija čovekovih
pozitivnih, kreativnih potencijala, koju pojedinac nastavlja da
upražnjava i nakon završetka terapije.

Moć slike u psihoterapiji:
Magijska moć slike:
Prema
Ernstu Krisu, izučavanje slika može da doprinese postupnom i
integralnom upoznavanju ponašanja čoveka. On govori o magijskoj moći
slike: prema široko rasprosranjenom stanovištu, slike daju moć nad onim
što prikazuju.

Terapeut kao umetnik:
Terapeut
je specijalista u kreativnom procesu. Slike i simboli su svakodnevni
jezik kreativnosti. Art terapeut razume snagu simbola i koristi to kao
specijalni vid komunikacije.

Pacijent kao umetnik:
Ljudska
realnost predstavlja pronalaženje (konstrukciju) ličnog smisla i
samoga sebe. Kada ljudi najpre traže, a zatim i dolaze na
psihoterapiju, oni imaju neku svoju priču da saopšte. To je najčešće
problematična, zbunjujuća, povređujuća, puna ljutnje priča o životu ili
odnosu koji sada više ne funkcioniše, koji je poremećen. Za mnoge, to
je priča o nesrećnim događajima koji su se urotili protiv osobe i
njenog blagostanja, zadovoljstva ili uspešnosti. Za druge je to priča
koja se tiče nevidljivih i misterioznih sila koje se pokazuju u
određenim životnim periodima i koje deluju destruktivno. I, konačno, to
može biti priča onih koji su živeli određenom iluzijom o tome kakav je
svet i kakav bi on trebao da bude, i onda su iznenada morali da se
suoče sa realnošću kakva ona zapravo jeste.

Terapeut kao
’’umetnik konverzacije’’, koja teče i verbalno, ali više neverbalno,
zahvaljujući umetničkoj produkciji kao mediju komunikacije, izvodi
svoju umetničku veštinu kroz ’’terapeutsku konverzaciju’’ sa pozicije
’’nepoznavanja’’ (not-knowing), a to znači da ne zauzima
nepriskosnovenu poziciju ’’eksperta’’ koji sve zna i vidi, jer takve
tačke oslonca i nema, budući da je sada i klijent/pacijent ekspert.

Pozicija
’’ne-poznavanja’’, koju zauzima terapeut u terapijskoj situaciji,
zahteva da terapeutovo razumevanje, objašnjenja i interpretacije u
terapiji ne budu ograničeni prethodnim iskustvom ili teorijski
uobličene istinama ili znanjem.

Psihoterapija kao ko-konstruisanje razumevanja

Otkrivajuća
priča klijenta/pacijenta je uvek nešto što se dešava između ljudi, u
ovom slučaju terapeuta i klijenta/pacijenta. Oni otkrivaju priču svog
života združeni sa ’’čitačem’’/terapeutom. Stoga je terapeut uvek
ko-autor priče koja se razvija sa klijentom/pacijentom kao drugim
ko-autorom. Rezultirajuća priča (slika u art terapiji) stoga nije niti
klijentova niti terapeutova, već zajednička konstrukcija-konstrukcija
obojice. U tom smislu se u psihoterapija može shvatiti kao
ko-konstruisanje razumevanja koje je dvosmerni proces u koji su
uključeni i terapeut i klijent/pacijent.

U integrativnoj
art terapiji ovakva pozicije i terapeuta kao o klijenta/pacijenta je
utoliko još prirodnija, jer podrazumeva multi-modalni pristup, ne
ograničavajući se samo na vizuelne forme ekspresije, već uključuje i
druge umetničke medije ~ drama, igra, muzika, biblioterapija, itd.

Slika u intergrativnoj art terapiji
U
integrativnoj art terapiji, umetnost kao simbolički govor iskazuje se
pre slikama nego rečima, a slika ili simbol može da posluži kao:
1.
Dijagnoza postojećeg (početnog) stanja u kome se klijent/pacijent
nalazi ~ to što se dešava u art terapiji - kad slika postane
dijagnostičko sredstvo - nije rezervisano samo za art psihoterapiju,
već za umetnost u celini.

2. Terapijsko sredstvo: dekonstrukcija
početne slike u željenu ~ ispravljanje pogrešnih (limitirajućih i često
destruktivnih) premisa mišljenja, rezultira i u različitom ’’viđenju’’
(imaginaciji) kako samih sebe, tako i drugih, kao i budućnosti - menja
se celokupna životna perspektiva.

3. Dijagnoza završnog stanja (terapijski ishod)

4. Način uspostavljanja o održavanja terapijskog odnosa sa klijentom/ pacijentom

’’Umetnost
na s dovodi ’’licem u lice’’ sa stvarnošću, ali, dodao bih, i sa
samima sobom. U tom smislu, ona je oblik čovekovog stvaranja, vlastitim
snagama uz pomoć umetnosti.’’ ~ Bergson

Grupna art terapija:
Jedna
od prednosti umetničkog izražavanja je da je moguće istovremeno
uključiti veći broj ljudi koji će delovati ili posebno ili u
zajedničkom projektu. Vizuelne mogućnosti inherentne u upotrebi
umetnosti pružju podsticajan način za grupni rad.
Prednosti grupnog rada:
• optimalno
socijalno učenje ~ ljudi pomažu, podržavaju i potrepljuju jedni druge;
članovi uče jedni od drugih, bilo po principu uzora, bilo na osnovu
feedback-a.
• grupa može da posluži i kao plato za projekcije ~
utiče da pojedinci u grupi aktiviraju mehanizme svoje porodične
dinamike na kojima terapeut može da radi.
• ostvarenje
individualnih potencijala ~ pojedinici, klijenti (ali i terapeuti) se
bolje osećaju u grupi nego u intenzivnom odnosu individualne terapije.
• u
grupi je demokratičnije ~ rad je ekonomičniji način korišćenja znanja i
iskustva terapeuta, jer se tako pomaže većem broju ljudi istovremeno.
Prednosti korišćenja umetničkog stvaralaštva:
• umetnost
kao medij pruža aktivnost u kojoj svi mogu da učestvuju, posebno oni
koji teško verbalizuju svoja osećanja, svako se može priključiti u isto
vreme i biti na svom nivou.
• umetničko stvaranje u grupi daje mnoštvo materijala koji često ubzava grupni proces i dinamiku.

Nedostaci grupnog rada:

• grupu je teže organizovati.
• u grupi se sporije uspostavlja poverenje između članova.
• manje se pažnje poklanja pojedincu.
• pojedinci se u grupi mogu ’’sakriti’’ ili uplašti tuđim umetničkim veštinama.

Glavni pristupi, koji su nastali u praksi grupne terapije su:
Otvoreni studio
~ članovi grupe se nalaze u istoj sobi u kojoj crtaju i slikaju, svako
radi za sebe i vlastitim tempom. Terapeut komentariše radove
individualno, u čemu grupa ne učestvuje. Atmosfera je neformalna i
relaksirana. U istorijskoj dimenziji, ovaj tip art terapije je prvi
primenjen.
Tematske grupe ~ moguće je formirati grupe
sa sličnim ili zajedničkim problemima ili iskustvom kao što je, na
primer, gubitak, ljubav, različite životne faze kroz koje prolaze.
Ovakve grupe traju kratko, pošto im je cilj specifičan. Mogu da se
organizuju i jednokratno, kada su deo nekog složenijeg programa koji
traje dugo (edukativne grupe alkoholičara u kojima je predviđena samo
jedna art terapijska seansa).
Analitičke art grupe ~ u
grupama ovog tipa, koji je zasnovan na koncepcijama Zigmunda Fuksa,
nema direktivnih sugestija ili postavljanaj određenog problema, već je
cilj rada grupe da istraži i tretira samu sebe (analiza grupe od strane
grupe).
Grupna interaktivna art terapija ~ ovaj tip rada
u grupi podrobno je opisala Dajan Voler. U njima je zastupljen tematski
rad sa sticanjem grupno analitičkog uvida. Fokus je podjednako na
individualnom umetničkom radu, kao i na grupnoj dinamici između članova
grupe. Tako grupa postaje važna arena za učenje ljudskih odnosa.
Art psihoterapijske grupe
~ artistička produkcija omogućava grupnu dinamiku koja se pretvara u
terapijski proces, što bi se teško dogodilo u čisto verbalnoj
psihoterapijskoj grupi. Ovakve grupe se bave istraživanjem socijalnih i
životnih problema (na primer - rad sa konfliktima, duhovnim problemima,
rad sa azilantima, itd.). Neke od ovih grupa su vožene od strane
umetnika, jer postoji potrbea za art terapijskim veštinama i znanjima u
radu sa vulnerabilnom populacijom ljudi.

Indikacije za primenu:
Za primenu art terapije ne postoje kontraindikacije.
Indikaciono područje je veoma široko:
• Mogu
da budu obuhvaćene sve kategorije pacijenata: od onih koji pate od
neurotskih, poremećaja ličnosti, bolesti zavisnosti i psihotičnih
poremećaja.
• Sa njima se može raditi u različitim institucionalizovanim uslovima: bolničkim, vanbolničkim, terapijskim komunama, itd.
• Širini primene art terapije doprinosti i činjenica da je ona primerena svakom uzrastu, od najmlađih do najstarijih.
• Art terapiju je moguće primenjivati individualno ili grupno, kao i sa celom porodicom.
• Ona
se može koristiti kao deo šireg terapijskog programa kakav se
primenjuje u institucijama kada je združena sa drugim oblicima
terapijskog i psihoterapijskog rad ili kao jedini psihoterapijski metod.
• Osim
kod pacijenata obolelih od psihičkih poremećaja, art terapija se može
primenjivati i kod svih onih koji na ovaj način žele da poboljšaju
svoje psihičko zdravlje.
• Odluka o izboru art terapije temelji se
na dogovorenim ciljevima lečenja (posebno u psihijatrijskim ustanovama
u kojima se može sresti i najteža patologija) i proceni sposobnosti
pacijenta da aktivno učestvuje u terapijskom procesu (da uspostavi
odgovarajući terapijski odnos sa terapeutom i radni savez, i prihvati
terapijske tehnike koje od njega mogu zahtevati da se nađe u različitim
ulogama).
• Veoma su važni stepen zainteresovanosti za sebe i svoje psihičko funkcionisanje i motivacija za menjanje i lečenje.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Rodžersova nedirektivna terapija

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:19 pm

Rodžersova nedirektivna terapija


Ako
bismo Rodžersovoj teoriji ličnosti tražili mesto u okviru porodice
teorija ličnosti skoro podjednako lako bismo joj našli mesto i u okviru
organizmičknh i u okviru humanistički orijentisanih teorija, ali
zajedničkog ima i sa egzistencijalnom psihologijom.

Zamerajući
psihoanalizi da čoveka vidi kao mračno i destruktivno biće i zamerajući
biheviorizmu da na čoveka gleda kao na automatizovano biće, Rodžers
zagovara humanističko viđenje čoveka, po kome je čovek biće svrhe,
predodređen da bude slobodan i aktuelizuje svoje potencijale. Za
neuspeh u ostvarivanju ovih potencijala odgovorni su kako
ograničavajući i štetni uticaji roditeljskog vaspitanja tako i drugi
društveni uticaji.

Dosledno svom antropološkom ishodištu,
Rodžers gradi teoriju ličnosti. Njene osnovne odlike su da je
fenomenološka, holistnčka i aistorijska.

Fenomenološko određenje
Rodžersove teorije ličnosti podrazumeva da se u žiži Rodžersovog
interesovanja nalazi način na koji pojedinac doživljava svet, odnosno
fenomenološko polje jedne osobe. Za pojedinca, po Rodžersu, jedino je
realan njegov subjektivni svet, njegov referentni okvir, njegovi
doživljaji i sve ono čega je pojedinac svestan u određenom času. Način
na koji će se jedna osoba ponašati zavisi od načina ia koji opaža svet
i kako ga doživljava. Zbog toga, da bi se jedna osoba razumela, da bi
se shvatilo njeno ponašanje potrebno je videti svet očima te osobe,
odnosno potrebno je prodreti u njeno fenomenološko polje. A to se, po
Rodžersu, može postići jedino putem empatije.

Teorija Karla Rodžersa je holistička. Pojedinac u svakom trenutku reaguje kao celovnto biće.
Aistoričnost
je sledeća karakteristika teorije ličnosti K. Rodžersa. Za razumevanje
pojedinca važni su događaji koji se odigravaju "ovde i sada", a ne
događaji koji su se odigrali "tamo i tada". Prošlo iskustvo samo po
sebi nije važno, ali je važna sadašnja interpretacija prošlog iskustva.
Ovo je druga važna implikacija za psihoterapijski postupak. Ona glasi:
u psihoterapiji maksimum pažnje treba pokloniti aktuelnom materijalu, a
minimum istorijskom, vezanom za prošlost.

U središtu teorije
ličnosti K. Rodžersa nalaze se sledeći konceptualni pojmovi: organizam,
fenomenološko polje i self (pojam o sebi ili Samstvo).

Pod
organizmom Rodžers podrazumeva individuu. Ličnost je "doživljavajući
organizam". Psihološki posmatrano, organizam je mesto celokupnog
doživljavanja jedne osobe i on poseduje sledeća bitna svojstva:
- uvek reaguje kao celina,
-
pokreće se pod uticajem jednog osnovnog motiva, a to je motiv razvoja,
aktualizacije. Organizam uvek teži da se razvija, pa čak i po cenu bola
i patnje.
- iskustva koja organizam stiče tokom vremspa mogu biti simbolizovana (svesna) i nesnmbolnzovana (nesvesna).

Takođe,
organizam može iskriviti ili ignorisati iskustva koja stiče. Šta će
organizam učiniti sa iskustvima kojima je izložen tokom godina zavisi,
u najvećoj meri, od spoljašnje sredine, odnosno, od vaspitanja.
Fenomenološko
ili pojavno polje predstavlja sveukupnost iskustva jedne osobe. To je
subjektivna realnost osobe i ona ima, po Rodžersu, ključni uticaj na
ponašanje.

Mada se Rodžers ne bavi pitanjem "prave" realnosti,
očito je da ljudi moraju imati neki pojam o spoljnjem ili bezličnom
standardu realnosti jer inače ne bi mogli da izvedu testiranje
unutrašnje slike realnosti u odnosu na "objektivnu". Postavlja se onda
pitanje kako ljudi mogu povući razliku između subjektivne slike koja ne
predstavlja verno realnost i one koja je predstavlja. Šta omogućava
ljudima da u svom subjektivnom svetu razdvoje činjenicu od fikcije? To
predstavlja veliki paradoks fenomenologije, a nju Rodžers otklanja
napuštanjem pojmovnog okvira čiste fenomenologije i uvođenjem pojma
fenomenološkog odnosno pojavnog polja.
Subjektivna ili fenomenološka
realnost može biti identična sa objektivnom ili spoljašnjom realnošću,
ali i ne mora. Odnos između unutrašnje i spoljašnje realnosti
predstavlja odnos stalnog testiranja realnosti, odnosno, postavljanje
hipoteza o njoj. Ove hipoteze doživljavaju svoju proveru kroz
organizmičko iskustvo osobe, kroz njena simbolizovana i nesimbolizovana
iskustva.

Ono što osoba doživljava i misli, u stvari nije za nju
realnost, to je više probna pretpostavka o realposti, hipoteza koja
može ali i ne mora biti tačna. Osoba privremeno odlaže ocenu dok ne
podvrgne pretnostavku testu. Šta je test? On se sastoji od proveravanja
tačnosti primljene informacije na kojoj je zasnovana pretpostavka u
odnosu na druge izvore informacija. Na primer: osoba koja želi da
posoli hranu suočena je sa dva identična slanika od kojih jedan sadrži
so, a drugi biber. Ona veruje da onaj sa širim otvorom sadrži so, ali
budući da nije sasvim sigurna, prosipa malo soli na ruku. Ako su
čestice bele, a ne crne, ona se sa razlogom oseća sigurnom da je to so.
Veoma oprezna osoba može čak da prinese malo sadržaja usnama jer umesto
soli to bi mogao da bude beli biber. Ono što se tu dešava je testiranje
ideje u odnosu na raznovrsne čulne podatke. Testiranje se sastoji od
proveravanja manje izvesnih informacija u odnosu na neposrednije
znanje. U slučaju soli, konačni test je njen ukus; posebna vrsta
osećaja određuje je kao so.

Navedeni primer svakako opisuje
idealni uslov testiranja relativno lako proverljive realnosti. U mnogim
slučajevima osoba usvaja svoje doživljaje kao verne predstavnike
realnosti i ne uspeva da ih tretira kao hipoteze o realnosti. Usled
toga stiče mnogo pogrešnih predstava o sebi i spoljašnjem svetu.
Ukoliko provera spoljašnje realnosti dobije potvrdu kroz simbolizovana
iskustva, osoba će se ponašati u skladu sa zahtevima realnosti. Za
takvu osobu kažemo da je skladna, dobro organizovana. Ukoliko se pak
ova provera prelama kroz nesimbolizovana iskustva dolazi do nesklada i
dezorganizovanog ponašanja. Zato, "Celovita osoba je ona, smatra
Rodžers, koja je potpuno otvorena prema podacima unutrašnjih
doživljavanja, kao i onih koji dolaze iz doživljavanja spoljnjeg sveta".

Self
(pojam o sebi, Samstvo) predstavlja deo fenomenološkog polja koje se
tokom razvoja izdvojilo. To je onaj deo iskustva koji je koncentrnsan
oko doživljaja "ja" ili "mene". To je, po Rodžersu, organizovani,
dosledan pojmovni geštalt sastavljen od opažaja odlika "ja" ili "mene"
i opažanja odnosa između "ja" i "mene" i drugih kao i raznih vidova
života, zajedno sa vrednostima koje se pridaju ovim opažanjima. To je
geštalt koji je dostupan svesnosti. To je fluidni geštalt koji se
menja, proces, ali u svakom datom momentu i specifični entitet (13).
Između organizma, kao totaliteta jedne osobe i selfa kao pojma o sebi
postoji stalan odnos. Štaviše, organizam se ponaša na način koji je
konzistentan sa selfom. Iskustva koja nisu konzistentna sa selfom
organizam ima težnju da opaža kao pretnju. Ukoliko postoji nesputan,
slobodan i jasan protok informacija između organizma i selfa, osoba
tačno zna šta oseća i ne oseća se ugroženom onim šta oseća. Ona je u
stanju da doživljavanja organizma prihvati bez pretnje i bez straha za
"pojam o sebi". Takva osoba je zrela, dobro organizovana, skladna.
Ukoliko dođe do nesklada između onoga šta osoba oseća i onoga šta ona
misli da oseća (nesklad između organizma i selfa), dolazi do straha i
osećanja ugroženosti. Osoba tada počinje da se brani od informacija
koje dolaze iz organizma ili da ih iskrivljuje i lažno predstavlja. Po
Rodžersu, postoji i treća vrsta nesklada. To je nesklad između realnog
i idealnog selfa, između "ja, kakav sam stvarno" i "ja, kakav bih želeo
da budem". Veliki raskorak između realnog i idealnog selfa takođe je
razlog dezorganizovanog, neskladnog funkcionisanja.

Opisujući
ove tri vrste nesklada (između fenomenološke i spoljašnje realnosti,
između selfa i organizma i između realnog i idealnog selfa), Rodžers, u
stvari, iznosi svoj koncept mentalnog zdravlja, odnosno, koncept dobro
organizovane ličnosti. Mentalno zdrava, dobro organizovana ličnost,
koju Rodžers naziva i skladnom ličnošću, nije (u svojoj potrebi da se
razvija i aktualizuje) sputana nijednim od tri moguća nesklada. Ona je,
zbog toga, u stanju da realno misli, da dobro procenjuje i ne ponaša se
odbrambeno prema svojim iskustvima. Kod dezorganizovane, neskladne ili
nekongruentne ličnosti postoji jedna (ili više) vrsta nesklada, te
iskustva ili ne mogu biti simbolizovana ili se ignorišu ili lažno
predstavljaju. Ponašanje je, stoga, kruto, odbrambeno, javlja se
rigidnost kojom se brani slabašno i stalno ugrožavano samopoštovanje.
Život takvih osoba organizovan je uglavnom oko pogrešnih predstava o
sebi i svetu.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:20 pm

Razvoj ličnosti u pravcu mentalnog zdravlja i
skladnog funkcionisanja ili u pravcu mentalne bolesti i neskladnog
funkcionisanja (dijagnostičke kategorije Rodžers koristi široko i
krajnje uslovno i ne smatra ih bitnim za psihoterapijski rad) određen
je, pre svega, vaspitanjem. Po Rodžersu, organizam i self imaju urođenu
težnju ka rastu i razvoju, ali se ta težnja može sputati i iskriviti
pod uticajem sredine i načina vaspitanja. Da se to ne bi dogodilo,
neophodno je da dete raste u atmosferi bezuslovnog poštovanja. "Ako
pojedinac bude doživljavao samo bezuslovno poštovanje neće se razviti
uslovi vrednovanja, samopoštovanje nikada neće biti u raskoraku sa
organizmom, tako da će pojedinac i dalje biti psihološki prilagođen i
funkcionisaće u punoj meri" (13).

Proces neprilagođavanja počinje, naime, još u detinjstvu. Pre nego što počne da se odvija, dete ima sledeće osobine:
1. ono opaža svoje doživljavanje kao realnost; njegovo doživljavanje je njegova realiost,
2. ono ima tendenciju da aktualizuje svoju realnost,
3. ono vrši interakciju sa realnošću u terminima svojih aktualizirajućih tendencija,
4. u toj interakciji se ponaša kao organizovana celina,
5. bavi
se organizmičkim procesom procenjivanja, procenjujući doživljaje u
odnosu na aktualizirajuću tendenciju kao kriterijum: ona doživljavanja
koja se opažaju kao da održavaju i jačaju organizam, procenjuju se
pozitivno, a ona koja to otežavaju, procenjuju se kao negativna, i
konačno,
6. dete teži pozitivnim, izbegava negativno procenjena doživljavanja (13).

Međutim,
pošto su procene dečijeg ponašanja od strane roditelja i drugih
odraslih nekada pozitivna a nekada negativna, dete postepeno uči da
razlikuje postupke i osećanja koji su cenjeni (odobravani) i one koji
to nisu (neodobravani). Necenjena doživljavanja teže da budu isključena
iz pojma o sebi (Self) čak i kada su organizmički validna. To dovodi do
formiranja pojma o sebi (Self-a) koji nije u skladu sa iskustvom
organizma. Dete pokušava da bude onakvo kakvim ga žele drugi, umesto da
nastoji da bude ono što stvarno jeste.

Primer:
dečak ima sliku o sebi kao o dobrom dečaku kojeg roditelji vole, ali on
takođe voli da kinji svoju mlađu sestru, zbog čega ga roditelji
kažnjavaju. Ovo kažnjavanje ga upućuje da preudesi sliku o sebi i
svojim vrednostima na jedan od sledećih načina:
a. "Ja sam rđav dečak",
b. "Moji roditelji me ne vole",
c. "Ja ne volim da zadirkujem moju sestru".

Svaki
od ovih stavova prema sebi može sadržati iskrivljenje istine.
Pretpostavimo da je dečak usvojio stav "Ja ne volim da zadirkujem moju
sestru", poričući time svoja stvarna oseđanja. Poricanje ne znači da su
osećanja prestala da postoje; ona će i dalje na razne načine uticati na
njegovo ponašanje, čak i kada nisu svesna. Usled toga će postojati
sukob između pounutrenih i podmetnutih svesnih vrednosti i pravih
nesvesnih vrednosti. Što više "pravih" vrednosti jedne osobe bude
zamenjivano preuzetim ili pozajmljenim vrednostima od drugih i opažale
se kao vlastite, to će Self više postajati kuća koja je podeljena
unutar sebe. Takva osoba će osećati napetost, nelagodnost i
neraspoloženost. Osećaće se kao da stvarno ne zna šta je i šta želi.

Postepeno
tokom detinjstva, pojam o sebi postaje sve više iskrivljen zbog procene
drugih. Stoga se iskustvo organizma koje se ne slaže s tim iskrivljenim
pojmom o sebi oseća kao pretnja i izaziva strepnju. Da bi se zaštitio
integritet Selfa, ovom pratećem iskustvu se oduzima simbolika ili mu se
daje iskrivljena simbolika.

Poricati doživljavanje nije isto što
i prevideti ga. Poricanje znači krivotvorenje stvarnosti, bilo da se
kaže da ne postoji bilo da se opaža na iskrivljeni način. Ljudi mogu
poricati svoja agresivna osećanja zbog toga što se ona ne slažu sa
slikom koju imaju o sebi kao o miroljubivim i prijateljskim ljudima. U
tom slučaju, poricanim osećanjima može biti dopušteno da se ispolje
pomoću iskrivljene simbolizacije, na primer, pomoću projekcije na druge
ljude. Rodžers ističe da ljudi često uporno održavaju i proširuju sliku
o sebi koja se nikako ne slaže sa stvarnošću. Pojedinac koji oseća da
je bezvredan isključiće iz svesti podatke koji protivureče ovoj slici,
ili će preispitati dokaze tako da ih usklade sa smislom bezvrednosti.
Na primer, ako na poslu dobije unapređenje reći će "šef me sažaljeva",
ili "ja to nisam zaslužio". Neki ljudi će čak slabo raditi na svom
novom položaju da bi dokazali i sebi i svetu da nisu dobri.

Kako
se može poricati pretnja Selfu a da se prethodno ne bude svestan
pretnje? Rodžers kaže da postoje stepeni razlikovanja ispod nivoa
svesnog prepoznavanja, tako da preteći objekt može biti nesvesno opažen
ili "nedoopažen", pre nego što bude opažen. Preteći objekt ili
okolnost, na primer, mogu stvoriti visceralne reakcije, kao što je
lupanje srca koje se svesno doživljava kao doživljaj strepnje a da
osoba nije sposobna da odredi uzrok poremećaja. Osećanja strepnje
stavljaju u pokret mehanizam negiranja koji sprečava da preteće
iskustvo postane svesno.

Raskorak između Selfa i organizma ne
dovodi samo do odbrane i iskrivljavanja već utiče i na odnose koje
osoba ima sa drugim ljudima. Ljudi sa odbrambenim držanjem skloni su
neprijateljskim osećanjima prema ljudima čije ponašanje u njihovim
očima oličava vlastita poricana osećanja.

Kako se ovaj raskorak između Selfa i organizma kao između Selfa i drugih može izlečiti? Rodžers daje sledeća tri predloga:
Pod
izvesnim uslovima, podrazumevajući prvenstveno potpuno odsustvo bilo
kakve pretnje sklopu Selfa, doživljavanja koja nisu u skladu s njim
mogu se opaziti i ispitati a sklop Selfa ispraviti, tako da asimiluje i
uključi takva doživljavanja.

U nedirektivnoj psihoterapiji osoba
oseća da nije u pretećoj situaciji zato što psihoterapeut potpuno
prihvata sve što klijent kaže. Ovako topli, prihvatajući stav
psihoterapeuta ohrabruje klijenta da istražuje svoja nesvesna osećanja
i da ih dovede u svest. Polako i oprezno on istražuje svoja
nesimbolizovana osećanja koja prete njegovoj sigurnosti. U bezbednom
psihoterapijskom odnosu ova, ranije preteća osećanja, sada mogu biti
asimilovana u sklop Selfa. Asimilacija može čak zahtevati drastično
preustrojstvo klijentovog pojma o sebi da bi se on doveo u sklad sa
realnošću organizmičkog iskustva. "Na jedan sjedinjeniji način on će
biti ono što organizmički jeste, i to se pokazuje kao suština
psihoterapije. Rodžers dopušta da neki ljudi mogu ostvariti ovaj proces
i bez psihoterapije.

Važna socijalna korist koja se postiže
prihvatanjem i asimilovanjem doživljavanja kojima je simbolizacija bila
negirana jeste ta da pojedinac postaje sposobniji da razume i prihvata
druge ljude. Naime, kada pojedinac opaža i uključuje u postojan i
integrisani sistem sva svoja čulna i visceralna doživljavanja, tada on
nužno bolje razume i prihvata druge kao posebne jedinke. Na primer, ako
se osoba oseti ugroženom zbog sopstvenih seksualnih osećanja, ona može
težiti da kritikuje druge koji je opažaju kao osobu sa crtama
seksualnosti u ponašanju. S druge strane, ako se prihvate vlastita
seksualna i neprijateljska osećanja, onda će se biti tolerantniji prema
njihovom ispoljavanju od strane drugnh. Zahvaljujući tome, socijalni
odnosi će se poboljšati i smanjiće se mogućnost javljanja socijalnog
sukoba.

"Što više pojedinac bude opažao i uključivao u sklop
svog Selfa svoje organske doživljaje, nalaziće da zamenjuje svoj
sadašlji vrednostni sistem - tako široko zasnovan na pounutrašnjenjima
koja su bila iskrivljeno simbolizovana - neprekidnim procesom
vrednovanja". Naglasak je na dve reči - sistem i proces. Sistem ima
konotaciju nečega što je fiksirano i statično, dok proces označava
nešto što se događa. Za zdravo, integrisano prilagođavanje
doživljavanja se moraju neprekidno procenjivati da bi se videlo da li
zahtevaju menjanje sklopa vrednosti. Svaki fiksirani niz vrednosti
težiće da spreči pojedince da delotvorno odgovori na nova
doživljavanja. Elastičnost je neophodna za odgovarajuće prilagođavanje
uslovima života koji se menjaju.

Moglo bi se postaviti pitanje
zašto se Rodžersova teorija odnosno psihoterapija naziva "usmerenom na
pojedinca" a ne "usredsređenom na organizam". Odgovor je sasvim
jednostavan. Pri potpunom funkcionisanju jedinke osoba jeste organizam.
Drugim rečima, svejedno je koji će od ta dva naziva biti upotrebljen.
Daje se prednost izrazu osoba zato što ima više psihološke konotacije.
Osoba je doživljavajući organizam. Pored toga, osoba i Self su isto
kada je Self u potpunosti u skladu sa organizmom. Sve se svodi na ovo:
organizam, holistički sistem koji živi i razvija se, je osnovna
psihološka stvarnost. Bilo kakvo odstupanje od ove stvarnosti ugrožava
integritet osobe.

Ukoliko je dete izloženo preterano rigidnim
zahtevima sredine i ukoliko roditelji pokušavaju da "modeliraju"
detinje ponašanje prenebregavajući njegove potrebe (potrebe organizma),
dete će nužno, da bi zadržalo ljubav roditelja, početi da zanemaruje
potrebe organizma, a sliku o sebi (self) počeće da gradi na osnovu
onoga šta roditelji i okolina od njega očekuju. Slika o sebi tada neće
biti reprezent doživljavanja organizma, već će to biti fasada koja će
odslikavati očekivanja okoline. Autentične potrebe i autentični
doživljaji organizma tada će biti pretnja toj iskrivljenoj slici o sebi
samom i zbog toga će se poricati, iskrivljavati ili projektovati.
Umesto da sebe prihvati, takva osoba će se truditi da bude ono što
drugi od nje očekuju. Umesto da u odnose sa drugim ljudima unesu
dobronamernost, toplinu i razumevanje, takve osobe će se prema drugima
ponašati odbrambeno i neprijateljski i često će patiti od različitih
poremećaja ili će biti samo beskrajno nezadovoljne sobom i životom koji
vode (Rodžers, 1961).

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:23 pm

Ima li tu leka?
Rodžers predlaže svoj psihoterapijski metod: nedirektivnu klijentom usmerenu psihoterapiju.

Ciljevi nedirektivne terapije:

Prvi
i osnovni cilj nedirektivne psihoterapije mogao bi se formulisati kao
"postati sopstveni organizam, sopstveno iskustvo". Tokom
psihoterapijskog procesa, ukoliko je uspešan, klijent se vraća svojim
osnovnim čulnim i visceralnim iskustvima, kojih je, tokom razvoja,
morao, pod uticajem sredine i vaspitanja, da se odrekne. Vraćanje
svojim organizmičkim iskustvima označava i korak ka stvarnom selfu.
Čovek postaje ono što stvarno jeste i spremniji da to prihvati. Takav
čovek više neće biti rukovođen pitanjima: "Šta drugi misle da treba da
uradim u ovoj situaciji?" ili "Šta bi moji roditelji želeli da uradim?"
ili "Šta bi trebalo da uradim?", već pitanjima "Kako ja to
doživljavam?" ili "Šta to meni znači?". Ovo vraćanje poverenja u
vlastito iskustvo označava i najvažniji korak u psihoterapiji. Ako je
on uspešno savladan, javlja se osećanje naklonosti prema sebi. Osoba,
tokom psihoterapijskog procesa, postaje spremnija da prihvati i voli
sebe. Ovde se, naravno, ne radi o narcističkom zadovoljstvu sobom, već
o jednom dubokom prihvatanju sebe onakvog "kakav sam stvarno", bez
ulepšavanja, laži i obmana.

Prihvatanje sebe i naklonosti prema
sebi omogućavaju da čovek napravi još jedan korak, da doživi sebe u
potpunosti i da integriše sva svoja ranija rasparčana i neprihvatljiva
iskustva sebe. Ovaj proces Rodžers naziva "doživljavanjem potencijalnog
selfa". U psihoterapijskoj situaciji, osećajući se prihvaćenim i
sigurnim, klijent sme sebi da dozvoli ispitivanje različitih strana
svog iskustva onako kako mu ona stvarno izgledaju, kako ih on stvarno,
čulnim i visceralnim iskustvima doživljava. Klijent više ne mora, da bi
zadovoljio druge ili predstavu koju ima o sebi, takva iskustva da drži
podalje od sebe i da ih lažno predstavlja. Brojne fasade se ruše i
čovek sve bolje razume da se izvorišta procene šta je dobro, a šta
loše, nalaze, pre svega, u njemu samom, a ne u nekom drugom ili u
merilima koji su mu drugi nametnuli. Ovakvo "vraćanje sebi" izaziva,
naravno, u prvi mah zbunjenost i nelagodnost, ali i olakšanje.

Vraćajući
se sebi, svojim iskustvima i postajući otvoren za njih, čovek postaje
spreman da bez straha, podozrenja ili odbrana doživi afektivni odnos sa
nekom osobom. Pozitivna osećanja ne izazivaju više podozrenje i paniku.
Znajući ko je i šta je, čovek može da dopusti nekom drugom da uđe u
njegov intimni prostor ne zbog toga da bi ga, taj drugi, svojim
merilima zaposeo, već da bi ga svojom ličnošću obogatio.

Ovako
predstavljeni ciljevi Rodžersove nedirektivne psihoterapije ne
označavaju odredišta koja, tokom psihoterapije, treba po sveku cenu
dostići. Rodžers psihoterapiju shvata samo kao jednu od mogućnosti da
čovek, približivši se sebi, počne da živi svoj život "kao učesnik u
fluidnom procesu koji stalno ide napred i u kome neprekidno otkriva
nove strane sebe samog u protoku svog iskustva".

Šta se ustvari događa...

Ako bi bilo potrebno sažeto i jednostavno izraziti šta se, u stvari, događa
u psihoterapijskom postupku koji se naziva nedirektivna psihoterapija,
onda bi se svi procesi i sva događanja mogla predstaviti samo jednom
rečenicom. Ona glasi: "Slušam te, razumem te, poštujem te i...
prihvatam te".

Ono bitno, jedinstveno i neponovljivo jezgro u
postupku nedirektivne psihoterapije nije ni briljantna tehnika, ni
jasna teorija, ni kompleksna ideologija, već je to susret i odnos dve
osobe.

Susret i odnos dve osobe, klijenta i psihoterapeuta, u mnogo čemu je specifičan. Po Rodžersu, taj odnos:

nije odnos između deteta i roditelja sa karakterističnom dubokom
emocionalnom vezanošću, pasivnošću i receptivnošću sa jedne strane
(dete) i odgovornošću, autoritetom i akcijom (roditelj) sa druge.
- to nije odnos dva prijatelja, jer takav odnos pretpostavlja ne samo
približnu emocionalnu zrelost obeju strana već i kompletnu uzajamnost
davanja i primanja,
- to nije odnos koji postoji između učitelja i
đaka, sa tipičnom superiornošću jednog i neznanjem drugog koji uzajamno
komuniciraju, pre svega, na intelektualnom nivou,
- to nije odnos
koji se sreće između pacijenta i lekara u kome je lekar ekspert za
dijagnozu i lečenje, koji sve zna o bolesti svog pacijenta i zna kako
ona može da se izleči, koji postavlja dijagnozu i prepisuje lek, a
pacijentu ostaje da taj lek samo poslušno uzme,
- to nije odnos dva
saradnika, mada je takva varijanta možda najbliža. To nije odnos koji
postoji između vođe i sledbenika, to, konačno, nije ni odnos sličan
odnosu između vernika i njegovog propovednika" (12).

Psihoterapijski odnos ima jedan potpuno nov kvalitet veze i stoga se bitno razlikuje od
svih tipova veza doživljenih tokom života. To je odnos koji karakteriše:

- Autentična, nenametljiva, prirodna toplina i autentično, nenametljivo,
bezrezervno prihvatanje klijenta. Psihoterapeut je osoba koju klnjent
stvarno - interesuje i kome je stvarno stalo do klijenta. Psihoterapeut
prihvata da do određene mere i sa određenom kontrolom bude uvučen u
emotivni odnos. Svaki pravi, autentični susret dve osobe ne može, po
Rodžersu, da bude lišen emotivnog učešća obe strane. Naravno - to,
možda, nije ni potrebno naglašavati, emotivno učešće psihoterapeuta
nalazi se pod njegovom stalnom, racionalnom kontrolom.

Što se tiče emotivnog odnosa koji se uspostavlja između klijenta i
psihoterapeuta ovde se može postaviti pitanje da li se ta vrsta
emotivnog odnosa može podvesti pod manifestacije transfernih i
kontratransfernih reakcija. Rodžersov stav glasi: "Ako definicija
transfera uključuje sva osećanja prema drugima, onda je transfer ono
što se (u ovoj psihoterapiji) događa. Razmatrajući problem transfera u
kontekstu nedirektivne psnhoterapnje Rodžers pravi razliku između
transfernih stavova i transfera. Rodžers ne negira postojanje
transfernih stavova, pozitivnih i negativnih, u klijentom usmerenoj
psihoterapiji. Međutim, ukoliko se klijentom usmerena psihoterapija
odvija na pravi način, transferni stavovi nikada ne prelaze u transfer.
Zaoštreni transferni stavovi ili sam transfer javljaju se jedino (i
isključivo) na terenu potencirane i, u psihoterapijskoj situaciji
pothranjivane, zavisnosti. A do takve situacije dolazi kada
psihoterapeut pogreši i kada, načinom vođenja psihoterapije, dovede do
toga da klijent počne da ga doživljava kao svemoćnu osobu, da ga
idealizuje, da mu se divi i preuveličava njegovu moć. Ukoliko se,
međutim, klijentom usmerena psihoterapija odvija na pravi način, do
pojave transfera, u nedirektivnoj psihoterapiji, nikada ne dolazi.

- Neograničena mogućnost izražavanja osećanja. U psihoterapijskoj
situaciji klijent ima slobodu da izrazi sve što oseća: agresiju,
mržnju, osećanje krivice i sramote, odbojnost i netrpeljivost prema
drugima, pa i samom psihoterapeutu. U klijentom usmerenoj psihoterapiji
postoje samo dva ograničenja : ograničenje u pogledu vremena i
ograničenje u pogledu fizičkog ispoljavanja agresije. Što se tiče prvog
ograničenja, ono se odnosi na nemogućnost da klijent produži vreme koje
je za njega određeno. Vreme kod psihoterapeuta klijent može iskoristiti
kako hoće: može da govori o svojim problemima ili da ćuti, može da
govori o irelevantnim stvarima ili da se usredsredi na problem -
klijent sve to može, ali ni pod kojim uslovima ne može da produži vreme
koje je za njega određeno. Fizičko ispoljavanje agresije u klijentom
usmerenoj psihoterapnji takođe nije dozvoljeno. Rodžers ovaj stav
obrazlaže na sledeći iačin: psihoterapijska situacija, i pored svih
specifičnosti po kojima se razlikuje od situacija iz svakodnevnog
života, po mnogo čemu liči na njih. Kako u tim situacijama iz
svakodnevnog života postoje određena pravila i određena ograničenja
koja se moraju poštovati, nema nikakvog razloga da se ona ne poštuju i
u psihoterapijskoj situaciji.

- Odsustvo bilo kakvog vrednosnog procenjivanja onoga šta klijent govori. Odsustvo odobravanja ili
osporavanja, davanja saveta ili držanja moralnih pridika. U klijentom
usmerenoj psihoterapiji psihoterapeut bezrezervno prihvata klijenta i
nikada vrednosno ne procenjuje ono što mu klijent govori. U ovoj vrsti
psihoterapije ne postoji ništa "crno" niti bilo šta "belo", a
psihoterapeut je osoba koja jasno stavlja klijentu do znanja da mu
"ništa što je ljudsko nije strano".

Za stvaranje ovakvog psihoterapijskog odnosa bitna su dva elementa: ličnost psihoterapeuta i način vođenja psihoterapije.

Psihoterapeut, po Rodžersu, mora da ima bezuslovno pozitivan stav prema klijentu. On,
kao posrednik u klijentovom komuniciranju sa sobom, treba sebi, pre
početka psihoterapije, da postavi sledeća pitanja: "Mogu li da
prihvatim svaki deo druge osobe koji mi se prikaže?", "Mogu li da je
prihvatim onakvu kakva jeste?", "Mogu li da komuniciram svoj stav?" Bez
potvrdnog odgovora na ova pitanja nema smisla započinjati
psihoterapiju.

Psihoterapeut mora prema klijentu da izražava
toplinu koja uključuje "neposesivnu brigu za klijenta kao izdvojenu
ličnost bez vrednovanja njegovog ponašanja i misli".

Psihoterapeut treba da je u stanju da razume klijenta. Empatičko razumevanje nije
znanje o klijentu, to nije broj činjenica koji je prikupljen. Empatičko
razumevanje odnosi se na "osećati sa klijentom, videti svet njegovim
očima". To je ona "topla spremnost psihoterapeuta da povremeno napusti
svoj self da bi ušao u iskustvo klijenta".

Psihoterapeut mora da
bude skladna ličnost: otvorena, autentična, u skladu sa sobom. Biti
psihoterapeut nije uloga koja se igra u jednom delu svog života. To je
opredeljenje u kome postoji nerazrušivi sklad između onoga kako se
psihoterapeut ponaša, misli, oseća u toku psihoterapije i van
psihoterapije, u situacijama svakodnevnog života.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:34 pm

Način vođenja nedirektivne terapije


Što se tiče načina vođenja psihoterapije, postoje dva pravila kojih se
svaki psihoterapeut u klijentom usmerenoj psihoterapiji mora
pridržavati. Prvo pravilo glasi:

Klijent je najbolji vodič u psihoterapiji. Kada pojedinac govori o sebi i svojim problemima u
situaciji slobodnoj od pritiska i procenjivanja, kada ne mora da se
brani i da strepi, postepeno se, sve jasnije, uobličava njegov problem.
Neke posebne intervencije, da bi se to postiglo, uglavnom nisu
potrebne, Dovoljno je omogućiti klijentu da sledi put koji je određen
potrebom da se osećanja ispolje. Da bi se to odigralo potrebno je da se psihoterapeut pridržava sledećih načela u vođenju psihoterapije:

a) slušati klijenta strpljivo i prijateljski sa izvesnom dozom inteligentne kritičnosti,

b) ne ispoljavati bilo kakvu vrstu autoritativnosti,

c) ne davati nikakav savet ili moralni sud,

d) nikad se ne upuštatn u diskusiju o argumentima koje iznosi klijent,

e) pitanja postavljati klijentu samo pod sledećim uslovima:

- ako se pomaže klijentu da govori,

- da se smanji strah ili anksioznost,

- da se pomogne klijentu da preciznije izrazi svoje misli i osećanja,

- da se vrati na diskusiju o nekoj temi koja je tokom razgovora bila ispuštena,

- da se prodiskutuju implicitne pretpostavke onoga šta je klijent rekao
(ovde treba obazrivo procenjivati da li je to u konkretnoj situaciji
korisno".

Evo i drugog pravila o načinu vođenja psihoterapije usmerene klijentom.

U nedirektivnoj psihoterapiji psihoterapeut reaguje na osećanja koja
klijent izražava, a ne na sadržaj koji iznosi. Apsolutna prednost se
daje osećanjima koje klijent izražava, a ne činjenicama o kojima
govori. Osnovni zadatak psihoterapeuta jeste da sluša, ali da sluša
osećanja. Ovaj zahtev je veliki kamen spoticanja u praktičnom radu.
"Savremeno školovanje i ljudska komunikacnja usmerene su, pre svega, na
svet ideja, činjenica, akcija, a ne na osećanja. Tako je naučen
klijent, ali i psihoterapeut pre nego što prođe određenu obuku. Samo
deca i umetnici i veoma retki pojedinci neprofesionalci obraćaju pažnju i lako prepoznaju osećanja drugih. Tom umeću psihoterapeut treba da se nauči, odnosno da ga razvije u sebi. To prepoznavanje jednim delom ide racionalno, ali delom potiče od intuitivnih sposobnosti psihoterapeuta".

Psihoterapijski odnos, koji čini srž nedirektivne psihoterapije je odnos koji se, tokom psihoterapije, postepeno razvija. Po Rodžersu, mogu se razlikovati sledeće faze razvoja psihoterapijskog odnosa:

1. Pojedinac je odlučio da zatraži pomoć



Po Rodžersu, ovo je jedan od najznačajnijih momenata u svakoj
psihoterapiji. Na samom početku psihoterapije veoma je važno raščistiti da li je odluku da se obrati psihoterapeutu klijent doneo samostalno ili je dolazak motivisan pre svega (ili isključivo) potrebom da se zadovolji neko drugi (roditelj, bračni drug itd.). Rodžers insistira na neophodnosti da klijent sam donese odluku o započinjanju psihoterapije.
Pošto je ova odluka, istovremeno, povezana i sa odgovornošću koju
klijent preuzima za trajanje psihoterapije, o tome treba razgovarati na prvom sastanku sa klijentom.

2. Razjašnjavanje psihoterapijske situacije


Sledeća faza obuhvata razjašnjavanje šta klijent može da dobije u psihoterapiji i kako će to dobiti. U ovoj fazi raščišćavaju se neka pogrešna očekivanja, kao na primer, očekivanja klijenta da će dobiti savet od psihoterapeuta šta da radi ili očekivanja da će odluke donositi psihoterapeut i tome slično. Veoma je važno staviti klijentu do znanja da psihoterapijski proces zahteva određeni napor od klijenta i da je psihoterapeut samo osoba koja će mu u tome pomagati.

3. Ohrabrivanje slobodnog izražavanja osećanja



U ovoj fazi psihoterapeut, prijateljskim, prihvatajućim i zainteresovanim stavom, motiviše klijenta da slobodno izražava osećanja. Da bi se to postiglo, reakcije psihoterapeuta ograničavaju se na: "I kako ste vi to primili?" ili "Kako ste se tada osećali?" ili "Šta ste, u stvari, želeli" i tome slično.

4. Prihvatanje i osvetljavanje negativnih osećanja



U ovoj fazi klijent shvata da su negativna osećanja sastavni deo njega. U tome mu pomaže psihoterapeut koji, na topao i prihvatajući način, konstatuje prisustvo i takvih osećanja: "Izgleda da je vama svega toga dosta, ako sam dobro razumeo?", "Vi biste želeli to da popravite, a istovremeno i ne želite?", "Da li se osećate pomalo krivi" itd.

5. Probno ispoljavanje pozitivnih osećanja



Kada klijent "izbaci iz sebe" negativna, počinju da se pojavljuju pozitivna osećanja. Prvo stidljivo i prožeto napetošću. Po Rodžersu, pojava pozitivnih osećanja predstavlja prvi vesnik sazrevanja.

6. Prihvatanje i prepoznavanje pozitivnih osećanja



U ovoj fazi psihoterapije psihoterapeut, na isti način kako je to činio
kada su bila u pitanju negativna osećanja, osvetljava i prihvata
pozitivna osećanja koja iznosi klijent. Kada klijent u potpunosti
doživi sve ono dobro i sve ono loše u sebi pripremljen je za sledeću
fazu psihoterapije.


7. Postizanje uvida



Zahvaljujući prethodnoj eksploraciji negativnih osećanja kao i pozitivnih, klijent je u stanju da pojedine aspekte ovog iskustva sagleda u novom svetlu. A to je korak ka boljem razumevanju sebe.


8. Osvetljavanje mogućih izbora



U ovoj fazi, zahvaljujući postignutom uvidu, klijent sebe jasnije
sagledava, ali je u nedoumici: šta dalje da čini. Psihoterapeut ne
sugeriše moguća rešenja, ali pomaže klijentu da sagleda moguća rešenja.
Klijent, na taj način, bolje upoznaje svoja osećanja u vezi sa
različitim mogućnostima i približava se saznanju koja od mogućnosti ima najveću vrednost za njega.


9. Preduzimanje pozitivnih inicijativa



U ovoj fazi, klijent pokušava nešto da uradi. Kao rezultat ispitivanja
svojih mogućnosti, on počinje da se ponaša na način koji mu je ranije
izgledao nemoguć. Akcije koje klijent preduzima ne moraju, naravno,
biti ni u kom smislu spektakularne, ali odražavaju spremnost da se
život "uzme u svoje ruke".


10. Dalji razvoj uvida



Preduzimanje različitih inicijativa doprinosi postizanju novih uvida. Što se tiče psihoterapijskog procesa, u ovoj fazi dozvoljene su nešto dublje interpretacije (ali nikada onako duboke kao u klasičnoj psihoanalizi).


11. Povećanje poverenja u sebe



Klijent sve manje strahuje od inicijative, preduzima nove akcije. Sve se više uočava poverenje koje ima u sebe. U ovoj fazi, klijent i psihoterapeut kao da komuniciraju na jedan nov način. Odnos među njima postaje sada stvarno prijateljski u najhumanijem smislu te reči. Psihoterapeut u očima klijenta postaje sve više običan čovek sa posebnostima koje mu zaista pripadaju, a sve manje idol ili oličenje raznih ličnosti sa kojima se pacijent u svom životu sretao. Klijent počinje da se interesuje za ličnost psihoterapeuta kao što i prema drugim ljudima iz svoje okoline počinje da pokazuje autentičan interes.


12. Smanjenje potrebe za psihološkom pomoći


U ovoj fazi klijent ima potrebu da prekine psihoterapiju. Najčešće, to se javlja u formi izvinjavanja psihoterapeutu što mu je oduzeo toliko
vremena, što ga je "gnjavio svojim problemima". Psihoterapeut prihvata tu situaciju: "Vi se sada osećate mnogo sigurniji, mnoge stvari ste u međuvremenu sami rešili, pa više ne osećate potrebu za mojom pomoći.
Otuda vam je neprijatno da koristite moje vreme (...)" (12). Može se, desiti, međutim, da u ovoj fazi klijent, još uvek vezan za
psihoterapeuta, počne ponovo da iznosi (i doživljava) stare,
prevaziđene probleme ili da počne da govori o nekim novim. Po
Rodžersovom mišljenju, ako se psihoterapeut pravilno postavi prema ovoj pojavi, ova situacija će kratko trajati i psihoterapija će se ubrzo
okončati.

Na osnovu rezultata brojnih istraživanja Rodžers (14)
je rezimirao osnovne promene do kojih dolazi u toku i na kraju
klnjentom centrirane psihoterapije:

1. Klijent je skladniji, otvoreniji za svoja doživljavanja, manje odbramben;

2. Realističniji je, objektivniji, obuhvatniji u opažanjima; "

3. Efikasniji je u rešavanju problema;

4. Bolje je psihološki prilagođen, bliži optimumu;

5. Smanjuje se njegova osetljivost,

6. Opažanje idealnijeg Selfa je realističnije, dostupnije;

7. Skladniji su Self i ideal- Self;

8. Tenzije svih tipova su smanjene : fiziološke, psihološke i psihološke tenzije specifičnog tipa, označene kao anksioznost;

9. Postoji veći stepen pozitivnog odnosa prema sebi;

10. Mesto procenjivanja i mesto izbora opaža kao da su u njemu, a ne izvan njega. Ima više poverenja u sebe, više je usmeren na sebe;

11. Opaža druge realističnije i tačnije;

12. Doživljava veće prihvatanje drugih, kao posledicu manje potrebe za izvrtanjem svojih percepcija o njima;

13. Ponašanje se na različite načine menja;

14. Klijentovo ponašanje opaženo od drugih se procenjuje kao socijalizovanije, zrelije;

15. Klijentovo ponašanje je kreativnije, adaltivnije na svaku novu
situaciju i svaki novi problem, ekspresivnije u sopstvenim ciljevima i
vrednostima.

Šta radi psihoterapeut u nedirektivnoj terapiji?


Osnova celokupnog psihoterapijskog procesa je odnos, odnos omogućava postizanje psihoterapijskih ciljeva, rešavanje proćlema, a ne otkrivanje unutrašnjih konflikata (mada psihoterapeut postavlja
hipoteze o njihovoj genezi).

Učenje nedirektivne psihoterapije podvlači značaj ne veštine u psihoterapijskim tehnikama već stavove (empatiju,vrednosni sistem,teško odredljivu "isceliteljsku moć") koje psihrterapeut unosi u odnos Psihoterapeut idetnifikuje problem i sklapa
ugovor (vreme trajanja, ograničenje, mir, tačnost, profesionalna tajna i sl.). U radu sa decom, uvek kada je moguće i sa roditeljem,
identifikuje problem i fokusirano interveniše. Njegovo osnovno pitanje
je: šta će najbrže i najbolje pomoći klijentu?


1. Psihoterapeut sluša klijenta.


Slušanje je aktivan proces;
Ono je potkrepljivač verbalne produkcije.
Slušajući psihoterapeut ne donosi vrednosne sudve, ne nameće svoj referentni okvir (klijent je sklon da se u takvoj interakciji predstavi u svetlu u kome misli da psihoterapeut želi da ga vidi).
Slušajući klijenta psihoterapeut ga čuje i nije preokupiran svojim iskustvima i osećanjima mada se ne brani od njih već ih koristi kao asocijativni materijal za bolje razumevanje osećanja (sveta) klijenta.

2. Psihoterapeut strukturira psihoterapijski proces (odnos).
Definiše ulogu i odgovornost klijenta, ulogu i odgovornost psihoterapeuta.
Strukturiranje najčešće nije verbalno već neverbalno, psihoterapeutovo ponašanje služi kao model.
Strukturiranje je verbalno kada:

- klijent ima pogrešna očekivanja u vezi psihoterapijskog procesa;

- klijent ne zna šta se od njega u psihoterapijskom procesu očekuje

- klijent ne zna koja je uloga psihoterapeuta;

Strukturiranje (verbalno) je minimalno (npr..... možeš li mi reći zašto si tu...) i ponavlja se tokom psihoterapijskog procesa po potrebi.


3. Psihoterapeut odgovara, reaguje na klijenta, a ne klijent na psihoterapeuta.
Klijent vodi. (Kada psihoterapeut vodi onda je to njegov svet,
referentni okvir, njegova psihoterapijska seansa. Psihoterapeut se ne
brani od empatijskog razumevanja klijenta).


Koje su intervencije psihoterapeuta?


1. Odgovori prihvatanja

Koriste se naročito u početnim fazama psihoterapijskog odnosa. Imaju za cilj da klijentu pokažu da psihoterapeut pokušava da ga razume. Odgovori prihvatanja su prosti znaci razumevanja -Aha..., Razumem..... Slušam Vas (te) Samo nastavite-nastavi.

2. Reflektovalje sadržaja

Parafraziranje klšentovog teksta psihoterapeutovim jezikom (prostim). Psihoterapeut pokazuje klijentu da razume sadržaj ali ne i ono što je iza sadržaja.

3. Reflektovanje osećanja


Psihoterapeut odgovara na očiglednija osećanja koja klijent saopštava. Za razliku od odgovora prihvatanja i reflektovanja sadržaja, reflektovanje osećanja nije čista tehnika, ono podrazumeva empatijsko razumevanje.
Psihoterapeut pokazuje klijeitu da zna šta on oseća.

4. Klarifikacija

Zbog težine poremećaja neki klijenti veoma nejasno saopštavaju.
Klarifikacija ima za cilj da prepozna i pretoči u reči nejasne ideje i
implicitna osećanja sadržana u klijengovom iskazu. Najčešće
klarifikacije imaju formu pitanja.

Klarifikaciju je teško ponekad razlikovati od interpretacije. Između njih postoji kontinuum; da li će se nešto nazvati klarifikacijom ili interpretacijom često zavisi od senzititivnosti psihoterapeuta i njegove teoretske orijentacije.

Kada je psihoterapeut u "svetu klijenta", ima empatijsko razumevanje klijentovog referentnog sistema, njegove klarifikacije mogu da za klijenta imaju osećajni kvalitet interpretacnje kao saznavanja, prepoznavanja i osećanja nečeg (uvremenjenog) novog i tačnog o njemu samom.

5. Specifičnost ili konkretnost


Psihoterapeut apstraktne sadržaje iz klijentovog teksta vezuje za konkretne probleme u sada i ovde.
Specifičnost ima za cilj vezivanje za konkretan problem da bi se podstakao prelaz od osećanja ka akciji.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:34 pm

Racionalno emotivno bihejvioralna terapija

Oblast
psihoterapije doživjela je revoluciju. Tražeći efikasnije psihološke
pristupe, psiholozi su pronalazili rješenje u kognitivno-bihejvioralnoj
terapiji (KBT). Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT),
orginalni KBT pristup, bio je revolucionaran kada je prezentovan
naučno-stručnoj javnosti sredinom pedesetih godina dvadesetog vijeka.
Uticajniji nego ikad, ovaj pristup se sve više razvija i raste.

REBT
je sveobuhvatan pristup pomaganja ljudima da promijene svoje
disfunkcionalne emocije i ponašanja, pokazujući im kako da postanu
svjesni svojih uvjerenja i stavova koji stvaraju ova neželjena psihička
stanja, i kako da promjene ova disfunkcionalna uvjerenja i stavove.
Proces promjene je edukativan, tako da omogućava klijentima da pomažu
sami sebi čak i kada je formalna terapija završena. Ovaj samopomažući
aspekt REBT-a predstavlja jednu od najvećih snaga terapije usklađene sa
zahtjevima savremenog društva. Uz učenje klijenata kako da upravljaju
svojim životima, REBT terapeuti koriste brojne terapijske tehnike,
uključujući razumijevanje životne filozofije svojih klijenata,
emocionalno saosjećanje i strategije rješavanja problema.

Šest principa leži u osnovi REBT-a:


1.
Osjećamo ono šta mislimo, odnosno kognicija najviše određuje ljudske
emocije. Ne čine nas događaji sami po sebi tužnim, ljutim ili
anksioznim, već nas ono što mi govorimo sebi o tim događajima uvodi u
naša emocionalna stanja. Ljudi koji su socijalno fobični nisu
uznemireni zbog ponašanja drugih ljudi, već sami sebe uznemiravaju
govoreći sebi da će ih drugi odbaciti, povrijediti ili biti zli prema
njima, te da oni ne mogu podnijeti takvo njihovo ponašanje.

2.
Mi uznemiravamo sebe pogrešnim razmišljanjem. Naši emocionalni
poremećaji uzrokovani su disfunkcionalnim razmišljanjima kao što su
pretjerivanje, crno-bijelo razmišljanje, pojednostavljivanje, rigidno
mišljenje, pretjerane generalizacije, skakanje na zaključak, itd.

3.
Mijenjanje našeg razmišljanja promijeniće naša osjećanja. Pošto nas
misli uznemiravaju, smisleno je raditi na promijeni naših razmišljanja
o sebi, drugima i svijetu. Umjesto da sebi govori da će ga razgovaranje
sa osobama suprotnoog pola samo dovesti do odbacivanja i da je to
užasno, klijenta možemo ohrabriti da testira u realnosti da li je to
zaista toliko užasno kao što to on ili ona pretpostavljaju.

4.
Iracionalna uvjerenja imaju različite uzroke. Albert Ellis je često
isticao da ljudska bića lako usvajaju iracionalna uvjerenja. Međutim,
iako okolina, kultura i genetika igraju značajnu ulogu u razvijanju
iracionalnih uvjerenja, mi smo ti koji imamo tendenciju da sebe
uznemiravamo na razne načine.

5. Iako učenje iz prošlosti može
biti značajno za učenje iracionalnih uvjerenja, REBT smatra važnim
uočavanje načina na koje mi sada uznemiravamo sebe svojim uvjerenjima.
Ljudi imaju tendenciju da neprestano uznemiravaju sami sebe na razne
načine. REBT uči klijente kako da otkriju uvjerenja o sebi, drugima i
svijetu koja su naučili u prošlosti i procjene da li su ona tačna i
korisna u današnjosti.

6. Uvjerenja se mogu mijenjati. Pošto su
ljudi prirodno skloni da razvijaju iracionalna uvjerenja, mijenjanje
uvjerenja je nekada teško i zahtjeva upornost, zbog čega je REBT vrlo
aktivna i direktivna terapija.

REBT se uspješno primjenjuje za pomaganje ljudima sa veoma različitim kliničkim i nekliničkim problemima:

• Depresija

• Generalizovana
anksioznost i specifični poremećaji anksioznosti, uključujući napade
panike, opsesivno-kompulzivni poremećaj, agorafobiju i druge specifične
fobije

• Poremećaji ishrane

• Ovisnost

• Hipohondrija

• Posttraumatski stresni poremećaj (PTSD)

• Poremećeni bračni odnosi

• Seksualne disfunkcije

• Ljubomora

• Kontrola bijesa (Anger management)

• Poremećaj kontrole impulsa

• Antisocijalna ponašanja

• Poremećaji ličnosti

• Oporavak od seksualnog zlostavljanja

• Prilagođavanje na hronične zdravstvene probleme, fizičke onesposobljenosti ili mentalne poremećaje

• Kontrola bola (Pain management)

• Kontrola stresa (Stress management)

• Poremećaji ponašanja kod djece i adolescenata

• Problemi u partnerskim i porodičnim odnosima

• Problemi separacije (prekid ljubavne veze, razvod, smrt bliske osobe)


REBT
se takođe koristi za podsticanje ličnog razvoja i samoaktualizacije
(ostvarivanje ličnih potencijala). Sadrži detaljne principe (kao što su
prosvećujući interes za sebe, samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji
mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u razvijanju funkcionalnije
filozofije življenja i ponašanja u skladu sa njom. Sve češće se koristi
za veću efikasnost na radnom mjestu.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Telesna terapija

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:43 pm

Rajh je idejni ispirator na telo usmerene psihoterapije. On je bio prvi koji je razvio teorijska i metodska načela koncepcije da je telo ličnost, a ne ličnost telo. Grupni naziv za sve terapije srodne Rajhovoj je bioenergentska, ili telu usmerena terapija.

Terapeutska načela telu usmerene psihoterapije

Ličnost predstavlja jedan složeni energetski sistem koji je autoregulativan, a istovremeno je uključen i u druge energnetske sisteme (kosmički sistem). Energija struji kroz telo u svim pravcima, ali je glavni pravac verikalan, od glave do stopala, i nazad. Protok energije može biti slobodan, delimično ili trajno sputan. Kada energija slobodno protiče kroz telo, onda je ličnost spontana, puna energije, osetljiva i spretna, odlično zapaža i pamti, kreće se veoma lako, gipko. Osnovna zakonitost ove prirodne celine jeste ritmično talasasto kretanje.

Narušavanje celovitosti tela i prirodnog sklada nastaje većinom postepeno. Neadekvatne zabrane u detinjstvu utiskuju se u ličnost pamćenjem i odbrambenom navikom. U prvom slučau zabrana se pamti kao vizuelni ili verbalni utisak. U drugom slučaju stvara se navika grupe mišića da ostanu zategnuti, kao što se dešava kad hoćemo da zadržimo pojavu nekog osećanja (npr. zadržavanje disanja i pritisak na dijafragmu). U tom položaju započeto osećanje se neće pojaviti do kraja, jer smo time prekinuli kretanje energije kroz organe tela. Onda kada zabrane imaju trajni karakter, ovaj trik prekidanja osećanja postaje stalan. Pored toga što se ova odbrambena navika ustaljuje, osoba gubi kontolu nad njom i, što je takođe nepovoljno, nastala blokada može da se proširi na sva osećanja. Mišićni oklop (grč) se proteže na više segmenata tela, a svaki od tih segmenata blokira drugu vrstu sećanja i doživljaja.

Šema mišićna blokade i principi razrade
Bioenergetska terapija započinje dijagnostičkim intervjoam kojim se prikupljaju razvojni podaci, istorija poremećaja i teškoća i aktuelne smetnje pacijenta. Već u toku intervjua terapeut obraća pažnju na telesno držanje. U sledećoj fazi ispitivanja terapeut ga podvrgava telesnom pregledu, pri čemu pacijent na sebi ima minimum odeće.

Telesna blokada osećanja raspoređena je na sedam zona, idući od glave nadole: očni, usni, vratni, grudni, dijafragmatski, abdominalni i karlični.

Oklop ili hronični grč mišića se može ispoljiti u lakom deformacijama simetrije tela, u neravnomernom razvoju, u drugačijoj boji kože. Na dodir, takva se zona prepoznaje po rigidnosti muskulature ili promeni u osetljivosti kože. Na mestima mišićnog bloka, odnosno u toj zoni, kožna osetljivost može biti minimalna ili je veoma povišena.
Bioenergičari svih usmerenja koriste se tehnikom pravilnog i dubokog disanja. Razrada mišićnih spazama nema dugotrajni efekat. Spazam će se verovatno jvraćati sve dok se ne izvrši potpuna verbalna obrada sećanja i doživljaja iz prošlosti.

Bioenergetska grupna terapija

Rajhov uticaj na savremenu grupnu psihoterapiju je veoma veliki, ali indirektan. Sam Rajh nije radio sa grupama. U tom pogledu, dobro je upoznati se sa pristupom koji je razvio Loven.

Po Lovenovom mišljenju, bioenergetski pristup psihoterapiji ima veoma jake razloga za postojanje i još šru primenu:
1. Ograničenost i jednostranost klasične verbalne psihoterapije;
2. Uključivanje tela u proces psihoterapije daje novu dimenziju razumevanju zbivanja;
3. Svaka terapija mora da radi da emocijama. Kada se radi sa telom, onda se emocije jasnije, brže i nedvosmislenije pojavljuju i sa njima se neposrednije i efikasnije radi.

Grupa ima od 12 do 20 članova, oba pola, čiji se uzrast kreće od 18 do 60 godina. Grupu vodi terapeut koji ne mora obavezno imati diplomu medicine, psihologije ili socijalnog rada, mada je prednosttakve obučenosti neosporna.

Rad može da počne dijagnostikom, mada nije uvek slučaj; nekada se dijagnostika sprovodi kasnije ukoliko je ojačala grupna kohezija i ukoliko ljudi imaju dovoljno poverenja jedni u druge. Svi učesnici su u kupaćim kostimima, tako da je svačije telo izloženo pogledima ostalih. Svaki član grupe ima pravo da komentariše i daje svoje utiske o telu osobe koja se dijagnostikuje. Posmatra se proporcija udova, izraz lica i drugih delova tela, kako neko stoji, da li je čvrsto postavlje ili se klima. Ipak, osnovni dijagnostički ''metar'' je raspored tenzije i opuštenosti mišića.

Labavljenje mišića oslobađa se osećanja, a ona dovode do opuštanja mišića. Dinamika mišićnog sistema i dinamika osećanja u neposrednoj su vezi, to je osnovno načelo bioenergetskog pristupa. Oba ova sistema uklopljena su u jedan širi sistem, koji se formirao kroz strogo specifičan sled događaja, u tesnoj interakciji sa drugim osobama. To je ono što nazivamo - ličnost.

Za bioenergičare, smelost prihvatanja spontanih osećanja i prepuštanje njima je bitno merilo zdravlja. Bioenergičari sukcesivno i metodično dovode ljude u nov odnos prema vlastitim osećanjima, a suštinska novima je odsustvo straha.

Telesni mišićni sklop obavlja onu funkciju koju u psihanalitičkoj teoriji nazivamo potiskivanje. Prema tome, mišićni sistem je aparat potiskivanja osećanja i sećanja. Potiskivanju ne podležu ne samo negativna, već i pozitivna osećanja. Sličnost sa psihoanalizoma ogleda se u - otporu.

Radiks - druga neorajhovska alterantiva

Osnivač Radiks instituta - Keli, diplomirao je kod Rajha i prošao njegov tretma, U svom institutu on i njegovi saradnici primanjuju ceo repertoar tehnika rada sa telomm i mnoge vežbe koje je usavršavao Loven. Međutim, Keli ima kritičan stav prema Rajhu i Lovenu. Zamerke:

1. Celom neorajhovskom pokretu zamera podržavanje mita o natčoveku;
2. Neopravdano prikazivanje duboke emocionalne relaksacije kao terapije, učinka kao lečenja, a korisnika kao pacijenta.

Osnovna teza radiks pristupa je da pmoć osobama mora imati dva fokusa. Jedan je oslobađanje od prošlosti, a drugi je usmeravanje ka budućnosti.
Radiks pristup se bitno razlikuje od primalne terapije po tome što ne priznaje da su svi ljudi koji traže pacijenti koji traže pomoć bolesni, da je pomoć tim ljudima lečenje, niti da je rasterećenje od pritiska i zastoja starih, nekompetentnih potreba i osećanja dovoljan uslov za stvarni razvitak ličnosti.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Egzistencijalistička terapija

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 10:44 pm

Egzistencijalistička terapija


Osnivači
egzisencijalističke psihoterapije nisu filozofi. Idejne konture ovog
pristupa naziru se još iz 1907. godine kod Ludviga Binsvangera,
rodonačelnika egzistencijalističke orijentacije.

U najširem
smislu reči, pre svega, po tome kako shvata ljudsku prirodu, za ovaj
pravac u psihoterapiji se može reći da je holističan, trancendentalan,
aksiološki, modularan, aktivističan i teleološki usmeren. Što se tiče
holističnosti egzistencijalne analize, to znači da ona posmatra čoveka
kao celinu, tj. sve što se dešava u njegovom duševnom svetu, i
ponašanju, mislima i osećanjima, uzima kao aspekt celine postojanja, a
ne kao njegov nezavistan deo. Kad je trancendentalnost u pitanju, to
govori u prilog stavu da se čovekova egzistencija poima u stalnom
preavzilaženju, u transcedenciji, da je čovek ono što još nije postao,
da je biće na putu. co pravac postao je poznat u svetu po svom
individualizmu, odnosno pretpostavci da je svaka ličnost, razume se, i
ona koja je na psihoterapiji, neponovljiva, jedinstvena i da se ta
modularnost može razumeti tek u susretima jedne egzistencije sa drugom.
Susret nije pasivan i njegov ishod zavisi od aktivizma onih koji
komuniciraju.

Teleologičnost ovog pristupa prepoznaje se u
stavu da je egistencija slobodna i aktivna, u tome da se ona ne bira
nasumice, već u skladu sa spostvenim nacrtom i da se ona prepoznaje u
simptomu, snovima i drugim značajnim aspektima psihičkog života.


Glavne struje i protagonisti egzistencijalističke psihologije


Daseinanaliza
(dazajenanaliza) ili analiza Tu-bića se deli na tri grane. Prva je ona
kojoj pripada njen utemeljivač Lidvig Binsvanger i njegovi, danas
retki, sledbenici. Druga, najbrojnija, okuplja učenike psihoterapije
Medarda Bosa. U treću bi mogli da se svrstaju ostali analitičari
Tu-bića, koji su originalno tumačili, odnosno razumevali glavne
terapijske probleme, posebno one sa socijalnom konotacijom.

Ludvig
Binsvanger, utemeljivač dazajnanalize, u svojim ranijim radovima
obrađuje odnos između prirodnih nauka s jedne, i psihologije i
psihoanalize s druge strane, udarajući teorijske temelje celokupnoj
egzistencijalističkoj psihoterapiji. Dazajnanaliza se, smatra
Binsvanger, služi intuicijom ili ’’apstrahujućom ideacijom, nekom
vrstom iskustva nasuprot fizičkom opažanju, kojim se koriste prirodne
nauke. Ona se oslanja na deskripciju, nastojeći najpre da verno opiše
psihičke pojave, da bi došla do imanentnog sadržaja samog doživljaja.
Osnovna terapijska kategorija dazajnanalize je iskustvo. A njen
nezaobilazni element je susret. Suština terapijskom susreta je u tome
da terapeut otkrije najpre aktuelnu prisutnosr bolesnika u vremenu i
prostoru, a potom i intencionalnost njegovog postojanja. Oko nje se,
naime, pletu određene egzistencijalne teme, karakteristične za sva
duševna stanja, pa i za psihički problem pacijenta. Egzistencijalna
intencionalnost se pak najbolje može razumeti poznavanjem biografije
bolesnika ili, tačnije, biografske hermeneutike.

Binsvanger
napominje da terapeut treba da je podvrgnut stalnoj samoanalizi, pri
čemu ne treba samo da postane svestan svojih konflikata iz detinjstva
koja dolaze do izražaja u terapijskom susretu između njega i pacijenta.

Medard
Bos u svojim delima miri dazajnanalizu i psihoanalizu. Bos smatra da je
u terapiji bitno da terapeut i pacijent nađu odgovore na sledeća
pitanja: na koji način je bolesnik poremećen? Koje mogućnosti odnosa
između njega i terapeuta uopšte postoje? I koje je područje bića
pacijenta zahvaćeno poremećajem? (Da li pretežno prostorno, vremensko,
telesno, Mi-biće? Da li sloboda Tu-bića?). Ako je neuroza u pitanju, a
njom se Bos najviše bavio, onda treba otkriti način na koji neurotičar
nije ostvario sopstvene potencijale rasta, posebno one koji se tiču
mogućnosti odnosa sa drugim ljudima.

Logoterapija


Ovaj
pristup je čvrsto vezan za ime bečkog psihijatra Viktora Emila Frankla.
Frankl smatra da je u logoterapiji naglasak na osvetljavanju smisla
življenja, dok je u dazajnanalizi težište na pojašnjenju celokupne
egzistencije. Frankl u jezik psihopatologije uvodi i novu nozološku
kategoriju tzv. noogene neuroze, u čijoj kliničkoj slici preovladava
osećanje dosade, gubitak smisla postojanja.

Objašnjavajući
osnovnu prirodu psihičkih smetnji, Frankl nudi teorijsku konstrukciju
koja pretpostavlja dva tzv. sistema organa: sistem postojanja (tiče se
spoljašnjih zakona svakodnevnog života) i sismtem smisla (odnosi se na
subjektivnu volju za smislom, zasnovanu na potrebu čoveka da radi u
skladu sa unutrašnjim vrednostima). Ako se prvi sistem poremeti, po
Franklu, nastaju sumanutosti. Oslabi li drugi sistem, javiće se
depresija, suicidalni pokušaji ili, pak, samoubistvo.

U svetu su
afirmisane dve logoterapijske tehnike. Po prvoj, paradoksalnoj
intenciji, pd pacijenta, najčešće fobičara se (paradoksalno) zahteva da
se vežba u tome da li želi simptom, odnosno da preduzima nešto u vezi
sa njegovom realizacijom. Druga tehnika, derefleksija, primenjuje se
obično u lečenju seksualno impotentnih, koji treba da prihvate zabranu
seksualnog odnosa uz istovremeni telesni kontakt sa partnerom na
određeno, duže vreme. Očekuje se da kasnije spontano prekrše zabranu
seksualnog odnosa i tako reše svoj problem.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Telesna psihoterapija

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 11:00 pm



Telesna
psihoterapija





Šta je telesna psihoterapija?

• Telesna psihoterapija je posebna grana psihoterapije
u okviru glavne struje psihoterapije, koja ima dugu istoriju, obimnu
literaturu i znanje bazirano na čvrstim teorijskim pozicijama.


Telesna psihoterapija se zasniva na različitim
i eksplicitnim teorijama funkcionisanja duha i tela (mind-body)
koje uzimaju u obzir kompleksnost čitavog sistema interakcija izmedju
tela i duha. Zajednička bazična pretpostavka je da postoji funkcionalno
jedinstvo izmedju duha i tela i da je telo celokupna ličnost. Telo
ne znači samo somu i ne znači da se može odeliti od duha tj. psihe.
Mnogi pristupi u psihoterapiji dotiču ovu oblast.Telesna psihoterpija
je smatra fundamentalnom.


Telesna psihoterapija se bazira na razvojnom modelu,
teoriji ličnosti, hipotezama o poreklu poremećaja i promena, kao
i na bogatim i raznovrsnim dijagnostičkim i terapeutskim tehnikama
koje se upotrebljavaju u terapeutskoj relaciji. Postoji mnogo različitih
i ponekad sasvim razdvojenih pristupa unutar telesne psihoterapije
kao što ih ima u drugim granama psihoterapije.




• Telesna psihoterapija je takodje i nauka koja
se razvila u poslednjih sedamdeset godina na bazi rezultata istraživanja
u biologiji, antropologiji, etiologiji, neurofiziologiji, razvojnoj
psihologiji, neonatologiji, perinatalnim studijama i mnogim drugim
disciplinama.


Ona postoji kao specifičan terapeutski pristup
sa bogatom naučnom bazom na osnovu eksplicitne teorije. Izuzetno
je širok spektar verbalnih i neverbalnih tehnika koje se upotrebljavaju
u okviru telesne psihoterapije i neke od tih tehnika upotrebljenih
na telu uključuju dodir, pokret i disanje. Stoga postoji veza sa
nekim telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim
medicinskm disciplinama, ali mada one mogu takodje uključivati
dodir i pokret, one su veoma različite od telesne psihoterapije.


Telesna psihoterapija naglašava kontinuitet i
duboku vezu u kojoj svi psiho-korporalni procesi doprinose, u ravnopravnom
odnosu, organizaciji ličnosti. Nema hijerarhijskog odnosa izmedju
duha i tela, izmedju psihe i some. Oboje su funkcionalni i sastavni
delovi celine, kao i interaktivni aspekti te celine.


Definicija rada telesnog psihoterapeuta



• 1991 godine na Kongresu Telesnih psihoterapeuta
u Lindau je prihvaćena ova definicija telesne psihoterapije:


Direktno i indirektno telesni psihoterapeut radi
sa osobom (ličnošću) kao sa suštinskim utelovljenjem mentalnog,
emocionalnog, socijalnog i duhovnog života. On/ona potpomaže unutrašnje
samoregulativne procese i tačnu percepciju spoljašnje realnosti.
Kroz svoj rad telesni psihoterapeut omogućava otuđenim delovima
ličnosti da postanu osvešćeni, prihvaćeni i integrisani delovi
selfa.




_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 11:00 pm

• Da bi mogao da potpomogne ovaj prelaz od otuđenja
do celovitosti, telesni psihoterapeut treba da ima sledeće kvalitete:


1. Intuitivnu svesnost i intelektualno razumevanje
zdravog ljudskog razvoja.


2. Znanje različitih šema nerezrešenih konflikata
iz detinjstva sa njihovim specifičnim hroničnim rascepima u umu
i telu.


3. Sposobnost da održi čvrst referentni okvir,
osetljivost da se uoče razlike i sposobnost da se shvati međusobna
povezanost:


a) Znakova u organizmu koji ukazuju na vegetativni
tok, muskularnu hipertenziju i hipotenziju, energetske blokade,
energetsku integracionu pulsaciju, i faze povećanog i prirodnog
samoregulativnog funkcionisanja i:


b) Fenomena psihodinamskih procesa transfera,
kontratransfera, projekcije, odbrambene regresije, kreativne regresije,
i različitih vrsta otpora.


Definicija predmeta TP

Predmet TP je proučavanje interakcije izmedju
klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena.
TP se fokusira na to kako telesni fenomeni mogu da poboljšaju sadašnje
psihoterapeutsko znanje, tehnike i razumevanje.


U telesne fenomene spadaju mišicna aktivnost,
disanje, položaj tela, mišićne tenzije, neverbalna komunikacija,
itd. Jedan od glavnih fokusa u TP je psihosomatska integracija
individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela
i, u nekim slučajevima, duha.




Karakteristike telesnih psihoterapija :

• Pošto se TP sastoji od više pristupa i škola,
a diskusije o zajedničkoj teoriji za psihoterapiju nisu još završene
u akademskim krugovima, izdvojićemo glavne zajedničke teorijske
principe za sve moduse TP:


Teorija oklopljavanja: Polazi se od pretpostavke
da je ljudsko biće, pre rodjenja, u osnovi otvoreno, receptivno,
netraumatizovano. Proces porodjaja, jake tenzije koje prethode
rodjenju, kao i traume u ranom uzrastu podstiču proces oklopljavanja,
odbrane i emocionalne represije. U zavisnosti od prisustva ili
odsustva ljubavi, topline i razumevanja u okruženju ove će se traume
ili spontano, prirodno razrešiti ili će se pojačati. Nerazrešene
traume se učvršćuju i somatizuju i postaju osnova za neuroze, psihološke
probleme ili disfunkcionalna ponašanja.




• Za TP je zajedničko shvatanje da intervencija
na somatskom nivou utiče na psihički nivo i obrnuto. Konkretno,
somatska intervencija bilo putem masaže, vežbi telesne svesnosti,
dodira, rada na disanju, itd. uticaće na emocionalni, spiritualni
i kognitivni aspekt ličnosti. Terapijski odnos u TP se sastoji
od verbalne podrške klijenta zajedno sa nekim oblikom somatske
intervencije. Ovakav udruženi rad pomaze i podstiče somatsko oslobadjanje
koje je neophodno u kompletnom razrešavanju neuroza ili originalnih
trauma i odbrambenih shema.





Ljudsko biće kao energetski sistem: postoje razlike medju pojedinim
modalitetima TP u shvatanju o tome da li treba ili ne treba eksplicitno
objašnjavati koncept životne energije da bi se razumelo telesno i
psihičko iskustvo. Već vekovima se ljudsko biće shvata kao energetski
sistem. Joga, borilačke veštine, grčka medicina, kineska akupunktura,
kao i mnoge druge oblasti baziraju svoju praksu na pojmu tela kao
protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim
shvatanjem libida, kao i Rajh sa bioenergijom. Sa zamenom Njutnove
fizike kvantnom i Ajštajnovom relativnošću umesto apsolutnog poimanja
prostora i vremena shvatanje materije i energije je dobilo novu
dimenziju - medjusobnu zamenljivost, pretvaranje jednog u drugo. I to
ne samo na nivou fotona - čestice ili talasa, vec i u telu ljudskog
bića. Ove nove paradigme, koje ukljucuju koncepte poput
samoorganizujućih sistema, vezuju žive biološke sisteme za fiziku i
dovode u sumnju mehaničko shvatanje prirode. To su neke od paradigmi TP
sa kojima mnogi telesni psihoterapeuti intuitivno i empatički rade.
Pojmovi poput bioenergije ili telesne energije postoje već stotinama
godina, kao npr. Ći energija u kineskoj akupunkturi ili Šiatsu, u
opšteprihvaćenim tretmanima čak i od savremene medicine.




• Holističko stanovište: TP prihvata opredeljenje
humanisticke psihologije koja je odbacila Dekartov rascep ljudskog
bića i i podržava stav da je čovek sinteza duše, tela i duha. Dakle,
naglašava se povezanost uma i tela i insistira se na metodama koje
podržavaju to jedinstvo. Uz to, prihvataju stav koji vodi poreklo
još od Spinoze i, kasnije, Pijažea, po kome psihu čine odnosi izmedju
organizma i njegove sredine. Te relacije simultano uključuju: a)
mentalne reprezentacije, b) fiziološko uzbudjenje, c) komunikativni
uticaj, d) feed-back mehanizam pomoću kojega se uči.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 11:02 pm

• Dodir i neverbalna komunikacija: Dodir je od
suštinskog značaja za TP teoriju i odvaja je od drugih teorija
psihoterapije. Ranije je važnost dodira bila samo indirektno dokazana
ali novim(2004) rezultatima istraživanja ekipe Prof. Kerstin Moberg,
dugim 20 godina sa preko 400 naučnih radova, dobijamo direktnu
naučnu potvrdu ogromne važnosti dodira i pozitivnog dejstva koje
izaziva u organizmu. Njena najnovija knjiga objašnjava kako oxitocin
koji se luči prilikom dodira ima toliko važan relaksirajući i lekoviti
učinak.


Ranije
je efikasnost dodira indirektno potvrdjena, odnosno, postoji mnogo
obimnih ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter &
Struve, 1997, ili Bonnet & Millet, 1971, su pokazali da dodir ima
snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se odredjene forme dodira
razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja medju
telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem
korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne
strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira, terapeut je u
stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo
verbalnoj terapiji. U TP ne postoji isključivost. Pošto se ona fokusira
na ličnost kao celinu a to znači da verbalna interakcija ima isti
značaj kao i telesni fenomeni i ostali neverbalni izvori informacija i
komunikacija.



• Prihvata se stav da unutrašnji psiho-fiziološki
mehanizam stvara komunikacijski akt i da on utiče na psihofiziologiju
onih koji opažaju ponašanje. Ova pretpostavka je jedna od osnovnih
i za transferni model koji predlaže psihoanaliza kao i za komunikacijski
model sistemskog pristupa. Postoje istraživanja koja pokazuju kako
neverbalno ponašanje pacijenata utiče na terapijski odnos. U njima
je jasno opisana uključenost telesnih fenomena u psihoterapiji
(navedeno delo Bonneta i Milleta).


• Švedska naučnica, Prof.Kerstin Moberg je istraživala
fiziološke aspekte dodira i naučno dokazala da se prilikom dodira
luči hormon oxitocin koji ima povoljan i lekovit efekat na naš
organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne
šeme koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast.


• Puno je uradjeno na etici dodira. Cilj je bio
– klijentova dobrobit i zaštita. Da se postavi sistem po kome će
klijent dobiti mnogostruka pozitivna dejstva dodira a biti zaštićen
od bilo kakve zloupotrebe ili seksualnog iskorišćavanja. Posle
ogromnog broja diskusija u stručnim krugovima, pogotovo sa najpoznatijim
psihoanalitičarima (da bi se ispravila greška u teoriji nastala
zbog Frojdove nesposobnosti da zamisli topao neerotski dodir),
niza vrlo interesantnih članaka i analiza (neke smo predstavljali
na domaćim kongresima), postavljen je sistem pravila koja su celu
problematiku podvela pod kontrolu. Oformljeni etički komiteti u
svakom Udruženju TP, pored ostalog, vode računa o pravilnoj primeni
postavljenih normi spolja i nivoa unutrašnje zrelosti. Na žalost,
prostor nas ograničava da ovde prenesemo celi tekst etičkih principa
dodira. Mogu samo da naglasim da je dobrobit i zaštita klijenta
u prvom planu i da je napravljen seting za pravilno procesovanje
dodira.


• Biološki pristupi: biološki modeli su konzistentni
i podržavaju stav TP o jedinstvu tela i uma. Brojna istraživanja
su pokazala da je psihopatologija znatno povezana sa fiziološkim
i biohemijskim fenomenima (ona su podstakla razvoj psihijatrijske
farmakoterapije). Brojna literatura na tu temu jasno pokazuje da
od antitela do hormona, od hormona do neurologije, od neurologije
do raspoloženja, od raspoloženja do ponašanja, od ponašanja do
okoline, od komunikacije do percepcije i od percepcije nazad do
biohemije postoji kompleksna mreža odnosa koji utiču na razvoj
psihopatologije. Mnogo se psihoterapija razvilo iz saznanja da
bi idealna terapija trebala da uključi i utiče na ceo taj ogromni
sistem. Do danas, medjutim, nijedna od njih nije u stanju da svojim
metodima upravlja celim sistemom. Svaka od njih je razvila metode
za neke od krucijalnih aspekata nekolicine matrica unutar sistema
sa nadom da će na taj način, dakle, posredno uticati na ceo sistem.
TP pokusava da proširi domen uticanja uključivanjem ponašanja kao i uticajem ponašanja na:


a) fiziologiju

b) raspoloženje

c) svest

d) komunikacijske stavove.

• Modeli zdravlja: etički i praktično TP ne zastupa
bilo koji od apsolutnih, idealnih kriterijuma zdravlja koji bi
se smatrali indikatorom za završavanje psihoterapije. Cilj TP,
u tom kontekstu, može da se opiše kao oslobadjanje od bola, neprijatnosti
ili neuspešnih načina samoregulacije. Klijent je glavna determinanta
uspešnog završetka terapije. To znači da se, uopšteno gledajući,
konačna odluka bazira na klijentovim osećanjima o samome sebi i
samoproceni o značajnom (tj. u meri koja može da se izrazi pragmatičkim
konceptom “dosta dobrom”) poboljšanju svog stanja. Medjutim, ovaj
subjektivni doživljaj često prati i osvešćivanje klijentove istorije
i njenog uticaja, uravnoteženije prihvatanje te istorije i njenih
glavnih protagonista, često i poboljšanje porodičnih odnosa, veće
zadovoljstvo svojim poslom, povećano osećanje adekvatnosti, kompetencije
i potencijala, dublji kontakt sa emocijama i unutrašnjim osećanjima,
snažniji osecaj selfa i samopouzdanja. Terapeut takodje može da
registruje da je klijent unapredio sliku o sebi, da mu je telesno držanje uspravnije, lakše i brže se opušta,
adekvatnije savladjuje stres, adekvatno ispoljava emocije; klijent
vrlo često izgleda zdravije, sa energizovanijim licem i kožom,
snažnijim i prirodnijim glasom i obično je aktivniji u iznalaženju
zdravijeg životnog stila.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 11:04 pm

ISTORIJAT


Prva psihoterapija

•Istorija telesne psihoterapije je ustvari istorija prve psihoterapije.
Kako to sad, zapitaćemo se jer smo odgojeni sa mišlju da je
psihoanaliza prva psihoterapija? Međutim, poslednjih godina 20. veka su
se u naučnim krugovima u svetu vodile diskusije o temi prve
psihoterapije i na osnovu činjenica je dokazano da nije tačno to što
smo učili, već da se radi o jednoj zaboravljenoj istoriji. Shvatanje o
značaju koje telo ima u psihoterapiji je starije čak i od psihoanalize.
Početak Telesne Psihoterapije se vezuje za Pjera Žanea (Pierre Janet,
1859-1947), francuskog psihijatra i filozofa, koji je osnovao
Psihološku analizu iz koje je izrasla Frojdova Psihoanaliza. Pre više
od 100 godina Žane je osnovao jednu vrstu analize psihološko telesnih
procesa i Frojdova analiza je izrasla iz toga, ali pri tom odbacivši
telo kao nekontrolisano, a ostavivši samo verbalnu komponentu. Na
početku svog rada se Frojd zainteresovao za obimne Žaneove studije o
psihološkom automatizmu i histeriji, rađene na preko pet hiljada
slučajeva, inspirisan njima, počeo je i sam da objavljuje neka nova
zapažanja na iste teme pri čemu je samo promenio nazive Žaneovih
termina. Tako je “psihološka analiza” postala “psihoanaliza”, Žaneov
“psihološki sistem” Frojd je prekrstio u “kompleks”, “restrikciju
svesti” u “represiju”, “psihološku disocijaciju” u “katarzu” itd.
Telesnu komponentu je izbacio kao nekontrolisanu, a ostavio je samo
verbalno komuniciranje. Frojd je bio neka vrsta cenzora Žanea, a ostao
je zapamćen kao prvi.



Pierre Janet


• Žane je inspirisao i mnoge ključne koncepte
u Individualnoj i Analitičkoj psihologiji što su i Adler i Jung
eksplicitno potvrdili. Uz to je svojim konceptima integracije i
sinteze, posebno u odnosu na razvoj kognitivnih funkcija iz senzorno-motorno-emocionalnih
osnova, uticao i na shvatanja Piageta, a indirektno i na Psihologiju
spektra svesti Kena Wilbera. Pošto je Žane bio prvi od psiholoških
analitičara nove generacije koji se fokusirao na shvatanje značaja
koji telo ima u psihoterapiji, može se bez preterivanja smatrati
prvim telesnim psihoterapeutom i prethodnikom Wilhelma Reicha(1897-1957).
Možemo smatrati da je telesna psihoterapija, na način na koji ju
je praktikovao i shvatao Pjer Žane, starija od psihoanalize koja
se razvila iz Žaneovog rada kao posebno usmerenje. Psihoanaliza
je kasnije napustila integrativni pristup time što je zanemarila
telo i koncentrisala se primarno na verbalne komunikacije.



• Za razliku od kasnije sužene psihoanalize, prvobitna
Žaneova psihološka analiza je primarno psihofizički proces koji
podrazumeva integrativni pristup u kojem telo ima podjednaku vrednost
i značaj. Nakon analize neophodna je sinteza fragmentiranih i disociranih
stanja neurotičnog pacijenta upozoravao je Žane, što je isto zaboravljeno.
Takođe se malo zna da je odmah posle Žanea, a paralelno sa psihooanalizom,
Roberto Asiađoli razvio Psihosintezu. Zaboravljemo da sinteza mora
biti ravnoteža analizi da bi se proces psihoterapije pravilno odvijao.
Krajnje je vreme da se setimo ove zaboravljene istorije.


• Žane se bavio odnosom između disanja i emocionalnosti
i, zajedno sa Charles Richetom (inspirisao je poznate Šarkoove
studije o histeriji), veoma detaljno je ispitao i prikazao disajne
obrasce kod neuroza. Ukazao je na preterano grudno disanje sa malim
abdominalnim pokretima, kao i obrnutu disfunkciju - naglašeno abdominalno
disanje sa neznatnom uključenošću toraksa; dalje, “antagonističko
disanje” koje je, u stvari, kontrapulsirajuće - grudi i abdomen
se ne pomeraju sinhrono. Opservirao je disanje klijenata u stanjima
dubokog sna i došao do mnogih korisnih nalaza.


• Proučavajući protok telesnih fluida ukazao je
na blisku povezanost između kongestiranih tkiva, poremećene cirkulacije,
kardiovaskularne hipo/hiper funkcije, sledstvenog krvnog pritiska
i emocionalne neravnoteže (vazo-motorna neuroza).


• Isto tako je ukazao na vezu između visceralnih
senzacija i emocionalnosti i razvio čitavu gastro-intestinalnu
teoriju neuroza u kojoj je zastupao povezanost između peristaltičkih
funkcija u utrobi i ispoljenih emocionalnih stavova. Istraživao
je kvalitete vizuelne i auditivne pažnje u odnosu na emocionalnu
reaktivnost i ukazivao na značaj kontakta očima. Sem eksterocepcije
(funkcionalni sistem pomoću kojeg se dobijaju informacije iz pet
osnovnih čula) i interocepcije (informacije iz viscere) bitna je
i propriocepcija koja nam obezbeđuje informacije iz mišića i na
taj način mišićnu svest i osećaj ravnoteže (kinestetičko čulo).
Propriocepcija je fundamentalna za formiranje naše telesne slike,
“uzemljenost” u svetu, koordinaciju i organizaciju kretanja.


• Žane je koristio u tretmanu masažu i bavio se
reedukacijom kretanja, pokreta sa ciljem da utiče na ono što je
on nazvao “kontrakcijama” u muskulaturi. Naglašavao je da je masaža
važan oblik neverbalnog komuniciranja sa klijentom i insistirao
na načinu na koji će se ona primeniti. Terapeut, ističe on, treba
da objasni funkciju telesnog tretmana dodirom, da smanji anksioznost
i pokaže veliko poštovanje za svog pacijenta. Na početku dodirivaće
odabranu oblast bez pokretanja ruku, lagano da bi tako “probudio”
desenzitizovano tkivo i usmerio klijentovu pažnju na muskularne
senzacije kojih ovaj nije bio svestan.


• Inače, Žaneov obiman rad je bio prilično zanemaren
sve dok ga nisu ponovo “otkrili” savremeni istraživači post-traumatskog
stresnog poremećaja koji su uočili krucijalni značaj njegovih uvida
u toj oblasti. Pošto su sećanja na traumu kodirana u telu neophodno
je shvatanje telesnih procesa. Mnogi savremeni tretmani klijenata
sa traumatskim iskustvom fokusirani su na razrešavanje trauma uz
pomoć oslobađanja blokiranih motoričkih potencijala. Jer, kako
kaže Žane, da bi se zaboravila prošlost neophodno je promeniti
ponašanje u sadašnjosti. Telo tu ima tu nezaobilaznu ulogu. Znači,
možemo reći da je Žane bio prvi telesni psihoterapeut i rodonačelnik
čitave plejade škola telesne psihoterapije.


• Naravno, mi ovde govorimo o modernoj istoriji
psihoterapije. Ali, svakom ko se zadubi u izučavanje psihoterapije
će uskoro biti jasno da se ona bazira na prastarim tradicijama,
kako Istoka, tako i Zapada. Ali, pošto nad njima nemamo kontrolu,
dobrim delom se pravimo da i ne postoje, ili naglasimo neke delove,
a neke zanemarimo itd. U poglavljima koja slede ću na jedan zaobilazan
način ću pokušati da se približim ovoj problematici.

Razmatranjem Žaneovih doprinosa u utemeljavanju
telesne psihoterapije nikako se ne umanjuje značaj i mesto Wilhelma Reicha (1897-1957),koji je za mnoge, istovremeno, inspirator i
protagonista, ali i neko zbog koga su odbacivali ovu granu psihoterapije.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Admin taj Čet Jul 16, 2009 11:09 pm

Rajhov uticaj na civilizaciju i psihoterapiju


• Međutim, danas, u stručnim krugovima sve više
ljudi uviđa da je Rajh ostavio veličanstveno zaveštanje čovečanstvu
za nastupajući milenijum. Njegov uticaj, iako do sada skrivan pod
imenima onih koji su došli kasnije, je ogroman.Uticaj njegovih
hrabrih uvida tek počinje da se manifestuje u raznim oblastima
društvenih i medicinskih nauka.

Uticaj Vilhelma Rajha možemo sagledati na dva
nivoa: širi - civilizacijski i uži - psihoterapeutski. Sve je očiglednije
da je Rajh tok cele naše civilizacije usmerio u boljem pravcu u
smislu stvaranja manje represivnog društva, uvođenju principa samoregulacije,
pojašnjavanju uloge seksualnosti, razjašnjenju straha od zadovoljstva
(čija spoznaja nije još uvek sasvim zaživela u javnosti), zasnivanja
ekološke svesti, inicijaciji velikih promena u vaspitanju dece
koje su vodile stvaranju humanijeg društva itd. Na polju psihoterapije
njegov uticaj je u osmišljavanju prvih postavki tehnika psihoterapije,
analize karaktera, principa rada sa otporima, principa rada sa
energijom, uvođenju neverbalnog kanala komunikacije. Njegove brilijantne
inovacije su postale sastavni deo većine psihoterapija bez obzira
da li se autorstvo spominje ili ne.


• Mogli bismo da kažemo da se njegova etiologija
bazira na shvatanju toka životne energije, njenim blokadama i oživljavanjima.
Rajh oseća da mora stalno da nas podseća da prihvatamo život i
našu spontanost.Po njemu, osnovni uzrok bolesti leži u nama samima.
Pesnički rečeno, bolest je sveti gnev živog organizma (kome se
svakodnevnom represijom izvitoperuje život).


Wilhelm Reich


• Dok je njegov rad o karakternoj analizi opšteprihvaćen,
kasniji teorijsko-terapijski razvoj u kome je Reich uključio rad
na telu, tzv. Karakteroanalitička vegetoterapija, definitivno je
odbačen od strane psihoanalitičara. Zašto? Postoje indikacije da
do odbacivanja nije došlo samo zbog razlika u poimanju ciljeva
i načina kako će se oni dostići. Sve se to desilo u vrlo burnim
vremenima naglog bujanja nacističke vlasti. Reich je tada objavio
svoju čuvenu »Masovnu psihologiju fašizma« (1933.g.) kojom se vrlo
otvoreno i direktno opredelio protiv svega onoga što se dešavalo
na tadašnjoj socijalnoj sceni i postao persona non grata. Istovremeno
je Nemačko psihoanalitičko društvo, koje je u svojim redovima imalo
mnogo članova Jevreja, očajnički pokušavalo da opstane u nacističkom
okruženju. Čini se kao da je isključivanje Reicha iz njihovih redova
(1936.g.) bilo i time motivisano

Isto tako se postavlja pitanje da li je teorija
žžemocionalne kugežž, seks-ekonomije i funkcije orgazma bila jedno
hrabro ali suviše grubo bacanje istine u lice licemernom čovečanstvu
sklonom tolikim tabuima, dogmama, normama i mehanizmima odbrane od stvarnosti? I od života?


•U svakom slučaju, Žaneov i Rajhov rad na holističkom pristupu čoveku je
nastavljen i razgranao se u više interesantnih pravaca koji se zajedno
nazivaju TELESNE PSIHOTERAPIJE. Želela bih da napomenem da se ponekad,
usled neznanja, cela ova grupa psihoterapija usmerenih na telo
popularno naziva bioenergetika. To je pogrešno, jer kao što ćemo
videti, to je samo jedna podvrsta, a zajednički prihvaćen naziv je Telesne psihoterapije. Širom sveta sam učila od trenera telesne psihoterapije kako u trening programu Charles Kelley-a, tako i na
seminarima i workšopovima koje su vodili: Babette Rothschild, Myron
Sharaf, Eva Reich, Ron Kurtz, Albert Pesso, Stephano Sabetti, Renan Sercars, Andreas Wehowsky, Jack Lee Rosenberg, Anne Isaacs, Marten
Aalberse, itd. Moj rad sa kolegama u Beogradu na mojim edukativnim kursevima su supervizirali treneri Telesne psihoterapije: Lara Amber
1977, David Boadella 1984, Marck Ludwig 1986, William and Lilian Davis
1987, Nelly Pasque 1988, Andrea Pitzal 1988, Marie Schils 1989, Joel
Dweck 1990, Sylvia Amsz 1997, Courtenay Young 1997,98. I tako je polako
počela da izrasta naša prva škola Telesne Psihoterapije koju sam
nazvala TePsinteza. U njoj se pored obučavanja kolega po strogim
međunarodnim standardima prakse, treninga i etike, bavimo i
proučavanjem blaženstva.


Uticaji na nastanak telesnih psihoterapija pored
Žanea i Rajha


• Treba istaći da su i drugi psihoanalitičari
Bečke škole pored Rajha uticali na razvoj međusobnim uticajima
bogate grupe telesnih psihoterapija. Joseph Breuer sa Frojdom razvija
katartički metod (koji kasnije Frojd napušta da bi se posvetio
analizi ego odbrana) koji utiče na Primal Therapy Arthura Janov-a
i delimično Radix Charlsa Kelly-a.

Sandor Ferenczi radi bio-analizu na način koji
je bio drukčiji od Rajhovog i kome Rajh odaje priznanje. Dodir
je za Ferenczija imao značenje korektivnog emocionalnog iskustva.
Njegov pristup je pored uticaja na Rajha snažno delovao i na formiranje
Bioenergetike i Somatske Ego Psihologije.


Alfred Adler sa svojim Telesnim dijalektom utiče
na Stanley Keleman-a i njegove energetske studije u Somatic proces
worku (rad na telesnom procesu).


Otto Rank sa svojom traumom rođenja snažno utiče
na Boadelinu Biosynthesis i na Školu perinatalne psihologije.


K.G.Junga prizemljuju u telo Malcolm Brown sa
svojom Organismic Psychotherapy i Jacob Stattman sa svojom Unitive
Psychology.


Istovremeno,samo Rajhovo učenje se grana na više
pravaca na koje utiču različita opšta usmerenja u psihologiji i
psihoterapiji :


1. Psihoanalitička doktrina određuje: Medicinsku
orgonomiju na čelu sa Bejkerom i Bioenergetiku Aleksandra Lovena
kao i iz nje izvedenu Hakomi terapiju Rona Kurca, itd.


2. Humanistička psihologija utiče na : Radix Charlsa
Kelly-a, Video Geštalt Barry Goodfield-a (setimo se da je Rajh
vidno ì uticao i na samog Fritza Perls-a), Body-Scripts transakcionaliste
ì Josepha Cassius-a, itd.


3. Transpersonalna (spiritualna) psihologija deluje
na : Core Energetics (sržna energija) Jhona Pierrakosa, Body-mind
Kena Dychtwald-a, Biosynthesis David Boadella-e, Diamond Approach
Hamed Ali (Dijamantski pristup), Somatska meditacija Graf von Durkheim-a
itd.


• Zbog toga nije ni čudo da se krajem osamdesetih
i početkom devedesetih godina ovog veka javlja pokušaj objedinjavanja
ovih najrazličitijih škola koje rade sa telom i psihom a sve više
i sa duhom. Prihvata se zajednički naziv: TELESNE PSIHOTERAPIJE.
Svaka škola zadržava i nastavlja da razvija svoje specifičnosti,
ali se formiraju opšti zajednički kriterijumi prakse i obuke.

Direktan rad sa telom klijenata obavezuje telesne
psihoterapeute na poštovanje veoma visokih etičkih standarda koji
su detaljno definisani. Oni se odnose na principe ugovaranja terapije,
poverljivosti svih informacija, obavezu terapeuta da bude energetski,
emocionalno i kognitivno prisutan i centriran u terapijskom odnosu,
da stalno procenjuje terapijski proces i svoj doprinos klijentovom
blagostanju u odnosu na koga je dužan da bude iskren, da poštuje
njegove fizičke, personalne, spiritualne, religiozne i političke
granice, da ga ni na koji način ne eksploatiše (“princip moći”,
“seksualni princip”) i da vodi računa o vanterapijskim odnosima
koji direktno ili indirektno utiču na terapijske.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Pravci u psihoterapiji

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu