Uže od peska - Ana Ristović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: Uže od peska - Ana Ristović

Počalji od Admin taj Čet Maj 14, 2009 7:09 pm

VERMEROVA SLIKA I CITAT IZ PRUSTA
Milica Nikoli
Pesma „Provedosmo veče zureći u sliku ulice u Delftu“, podstaknuta
Vermerovom slikom „Ulica u Delftu“ povlašćen je trenutak zbirke Uže od
peska (1995) Ane Ristović, koja me navodi na raščitavanje kakvo se
obično u analizi poezije ne primenjuje. Rizikujem pri tom da mi se
uzvrati kako govorim o postraničnosti koja nije presudna za vrednost
pesničkog rezultata, no, ipak, ostajem pri sporednom, što će se možda
pokazati da sporedno nije.
Provocira me podtekstualna i intertekstualna strana oblikovanja pesme
koja otvara jedan mogući pogled na složenu prirodu ovog novog glasa
naše savremene poezije. Govorim o načinu prenošenja poetske ideje u
govoru Ane Ristović, o specifičnom delovanju „prozne svesti“ u njenoj
artikulaciji, odnosno o prožimanju proznog i poetskog naloga, i inače
izuzetno uspešno ostvarenog oblikotvornog načela njene poezije. Naravno
da nemam u vidu puko pretvaranje proznog govora u stihove i strofe, jer
tu deluju drugi uzusi i razlozi.

„Prozna svest“ se u ovoj poeziji ispoljava u nečem sasvim dugom, u
odabiru kvalifikativa ali i kodova, u nizanju „prizora“ ali i
„podvodača“, i, naravno, u načinu na koji se oni organizuju u tkivu
pesme i njihovom međusobnom delovanju. Uloga slike u tome je
prvorazredna, kao i sam podsticaj likovnog principa, tako da bismo
ponekad mogli govoriti o verističkom postupku. Ovim ne mislim reći da
je poezija Ane Ristović bliska poznatim formulama verizma ili
imažinizma engleskog odnosno ruskog porekla. Glas ove pesnikinje je
samosvojan, njena pesnička svest odlično funkcioniše upravo u svojoj
nečistosti, „izmešanosti“, u kadrosti da u pesmi „ispriča priču“ ili
uobliči deskripciju i istovremeno se udalji od njih hermetičnim
„komentarom“ ili pak sve ulije u globalni, umnogome hermetično ocrtani
smisao. Čini mi se da ovim raščitavamo najproduktivniju stranu ove
pesničke formule i njen izuzetno apartni i privlačni način govora.

U pesmi o Vermerovoj slici oblikovana su dva sloja: prvi pripada zoni
koju sam upravo označila, a drugi dotiče još skrivenije zakutke „prozne
svesti“.

Zašto Vermer? Naravno da objašnjenja može biti nekoliko. Najuočljivije,
možda i najjednostavnije, ali, verujem, ne i najtačnije, leži u
poznatoj Vermerovoj „neodoljivoj konkretnosti“, koja se slobodno može
izjednačiti sa Aninom zavodljivom konkretnošću. Sigurno je da u
Vermerovom slikarstvu pesnikinja neočekivano pronalazi nešto sebi
blisko, podudarno, svakako i snažan podstrek za prenošenje svog viđenja
sveta i, takođe, i unutrašnju dijalošku ravan koja rezultira velikim
saglasjem. Vermerove jabuke, breskve, note, hleb, metle, korpe, čaše,
vrčevi sa vinom ili mlekom, ćilimi, muzički instrumenti, tanjiri,
korpe, kutije i škrinje, nakit, vage, globusi, nanule, listovi hartije,
pisma, knjige, konci mogli bi biti i Anini, kao što bi Anini konopci,
burad, čaše, sitan novac, nedovršena pletiva, nakit, školjke, bokali,
stolice, končići, baštenske makaze, tabakera, turpija, sir, zlatnici,
dugmad, vreće sa brašnom i solju, tegle sa pekmezom, pribor za pecanje,
kontrabas, kutlače, bubnjarske palice, praporci, mlin za kafu, igle za
pletenje, vikinški plašt, klupčad umoljčane vune, kišobran, karte,
urme mogli biti Vermerovi.
Ali događa se nešto neočekivano: „irresistible concreteza“ prerasla je
u posebnu vrstu posrednosti, koju sam u globalnom raščitavanju ove
poezije nazvala inokaznošću Ane Ristović. Izuzetnost ove posrednosti je
upravo u tome što ju je omogućio, i uslovio čak, ovaj i ovakav čulni
doživljaj sveta, percepcija konkretnog u čistoj čulnoj gami. Sve ovo
postaju zanimljiva poetička pitanja, pre svega mislim na promenu govora
o predmetu, ne zamenom nego dovođenjem drugog u prividnu žižu pesme.
Kažem prividnu iako znam da u ovoj poeziji ničeg prividnog nema, da je
promena ili zamena njen vid posrednog saopštavanja. Govor zamene,
podvučeno stvarnostan, jedna je od bitnih odrednica ove poezije,
naročito njenog specifičnog hermetičnog obojenja. Toliko presudna da se
“zamenjeni“ predmet uvek uspešno poetski artikuliše ne dovodeći nas u
zabunu, i istovremeno nam omogućava da pesničku pobudu nazovemo po toj
upotrebnoj nameri.
Dakle, kad bih htela da preciziram šta pesma „Provedosmo veče zureći u
sliku ulice u Delftu“ nudi kao svoj osnovni motiv, ili sam sukus svoga
smisla, ili svog „momenta govora“ ne verujem da bih pogrešila ako bih
rekla da je to deo celine koji nam omogućava da je nazovemo ljubavnom
pesmom. Ali isto tako, središni njen segment interpretacija Vermerove
slike značenjski proširuje doživljaj i izjednačuje se sa ljubavnom
temom, ako je i ne premašuje. Upravo tu se reflektuje onaj „celi svet“
koji pesnikinja prenosi u svoj doživljaj platna iz sedamnaestog veka
ili jednog onovremenog gradskog predela. Ovo prožimanje uključuje svet
„sveden na prostor jednog kvarta“, noć u koju se ulila nepomičnost
severnog pejzaža, i slučajan fizički dodir dok dlan „putuje“ preko
slike i iščekuje odobrenje „stvarnog sveta/ da seobe unutar naših
ukočenih tela mogu da počnu“. Ovaj transfer je ostvaren na najbolji
mogući način, on ne ometa opštu poruku, simboličnu i metafizičku,
jedino što je teško reći ko je tu posrednik, ko podvodač. Ne nastojim
da to izvedem na čisto tlo definicije, jer me u ovom trenutku zanimaju
neki drugi zakutci. U prvoj, većoj, strofi od dve posvećene opisu
prizora u delftskoj uličici, odmah nam je ponuđen stih o značenju i
značaju Vermerove slike: „U njoj je holandski majstor zaustavio/
svetlost i vreme“, da bi se zatim pozvalo na slavnu Prustovu stranicu o
njoj: „a jedan Francuz, smatrajući ga izgubljenim, preneo je u reči“.
Tek tada će uslediti selektivan opis platna, a za njim i novi
odaziv-komentar.U prvoj strofi, spoj zaustavljena svetlost svakako je
jedno od najtačnijih određenja Vermerovog slikarstva, onog poznatog
trenutka obasjanja koje je sama večnost. U iskaznom sledu, svetlost se
pojavljuje još jednom, ali pre toga je načinjen onaj mali iskorak,
odstranjenje neobično za poeziju, nešto što bi se u proznom tekstu
nazvalo digresijom, ili dopunom, a što ovde osećamo kao inventivno
skretanje ka drugoj vrsti poetske ekspresivnosti. Skretanje ka Prustu,
čije se ime navodi u fusnoti, i vezivanje „zaustavljenog vremena“ na
Vermerovoj slici sa slavnom Prustovom sintagmom. Time se ovaj zaokret
ne iscrpljuje. On otvara pogled na samoosećanje autora ovih stihova i
na njegova razumevanja i bliskosti. Ne samo sa Prustovim i Vermerovim
svetom, već nas je pesnikinja, verovatno nesvesna toga, uputila na neke
slojeve koji omogućuju da njenu poeziju nazovemo prustovskom a pojedine
pesme vermerovskim. Naravno, ona je tu obezbedila i jedno sasvim malo
odstojanje, teško uočljivo jer pripada isključivo leksičkoj ravni. U
stihu o holandskom majstoru koji je zaustavio svetlost i vreme,
upotrebom bezličnog oblika glagola koji u stihu teško može uspešno
delovati („a jedan Francuz, smatrajući ga izgubljenim...“), unosi
izvesnu inkompatibilnost izazvanu promenom tona, hotimičnim poremećajem
sakrosanktne prakse. Da se podsetimo na šta se pesnikinja poziva: na
Prustovo odazivanje na Vermerovu sliku „Pogled na Delft“ u
„Zatvorenici“, u odeljku o Bergotovoj smrti: na čuveni „komadić zida
koji je tako dobro naslikan da nam se, gledamo li samo taj komadić,
čini kao neko dragoceno delo kineske umetnosti čija je lepota sama sebi
dovoljna“, i dalje: „dragocena materija maloga komada žutoga zida“,
„komada žutoga zida što ga je s toliko znanja i profinjenosti naslikao
umetnik s jedva utvrđenim imenom Ver Meer“, i pre svega na rečenicu
koju ponavlja Bergot na samrti: „Komadić žutoga zida s nastrešnicom,
komadić žutoga zida“.
Ovde otvaram zagradu, da još jednom predložim temu neuobičajenu u
razgovorima o poeziji. Ne mogu da odolim provokaciji dveju za tumačenje
inspirativnih grešaka - i kod Ane Ristović i kod Prusta - koje još
jednom svedoče o složenom razlogu koji grešku izaziva i njenim mogućim
plodnim vezama u konačnom rezultatu. Ovde nam se, u oba slučaja, kao
unutrašnji razlog ukazuje svakako nesvesna potreba za identifikacijom
sa autorom čiji se pogled oseća kao sopstveni. Ana je Prustovu sekvencu
vezanu za sliku „Pogled na Delft“ vezala za sliku „Ulica u Delftu“,
Prust je, opisujući jedan važan slikarev potez, govorio o „malim
figurama u plavom“ - koje u plavom nisu. Tome se može dodati, naravno s
ravni razmišljanja o kreativnoj slobodi, i nalaz da je, na način kako
je to učinio, Prust na slici ustoličio jedva vidljivi „komadić žutog“
koji se u opštoj žutoj gami teško može utvrditi. Pesnikinja se, i ne
znajući to, identifikovala sa Prustovim pogledom i toliko mu težila da
je poverovala kako posmatraju istu stvar. Potreba za identifikacijom je
dovela do zamene predmeta govora, iako je ta zamena samo delimična,
pošto su obe slike dva lica Vermerovog pogleda na grad koji je voleo.
Možda ne ni dva lica, već samo dva pogleda na celinu onoga što je Delft
u slikarevom životu bio. Kod Prusta, u pitanju su dva detalja, koja
likovnu ukupnost slike ni na koji način ne povređuju. Na njega je
verovatno delovao dominantan ton Vermerovih slika - suče-ljavanje
žutog i plavog - i taj je svoj tad još sveži utisak sa prve Vermerove
izložbe u Parizu preneo na sliku „Pogled na Delft“. Nije isključeno da
je posredi i nešto sasvim lično: sklonost ka plavom ili ka pomenutom
sučeljavanju, tako da se i ova greška može objasniti kao želja za
identifikacijom. I Ana Ristović i Prust su, pomerajući činjenice na
drugu stranu, ostali dvostruko verni Vermeru. Oboje u nastojanju da
prenesu jedan likovni doživljaj, a Ana još u blagoj dijaloškoj naznaci,
jer o vremenu ona nikad ne bi govorila u prustovskom određenju. Ali
sloboda im je zajednička: kuću u Delftu ona naziva „Domom starica“,
Prustov „komadić žutog zida“ modifikuje u „bledi zid“ na kome se
„prepliću puzavice/ kao mreža ispupčenih vena na tankoj koži“. Na taj
način pesnikinja uspostavlja ne samo njoj potrebnu vezu između Vermera
i Prusta nego je i smešta u sopstveni ideogram.
No Anin glavni, i najlepši, govor o ovoj slici ipak je onaj izmešane
„objektivne“ interpretacije i subjektivnog doživljaja, sav u
isprepletenosti njihovih oznaka. Mislim na stihove o zaustavljanju
svetlosti i vremena u prizoru pred „Domom starica“ i bledim zidom sa
puzavicama, „sa tri okruglaste žene uposlenih ruku“.Pesnikinja prenosi
likovnu bit slike, ali i veliku temu Vermerovog slikarstva, „vrlinu
nepomičnosti“ trenutak kao ogledalo večnosti.
Strofa koja će uslediti podstiče me da još jednom stihove propratim na jedva dozvoljiv način:
I starost, kao holandska svetlost
Što iskrada se sa malih površina:
nebo je uvek u uglu, ili nevidljivo, negde drugde

Likovni prizor sa uličice u Delftu preobraća se u poetski visoko
delotvoran iskaz, ali se unosi još jedno tematsko-poetsko ozračje.
Ukazuje se velika fascinacija pesnikinjinog mladog života - nedavni
susret sa Severom - i otkrivaju tragovi te fascinacije, i inače
prisutni u njenoj poeziji i prozi. Ovde se, pored doživljaja slike i
doživljaja ljubavnog, nazire i jedna od tema njene proze Strindbergove
olovke: tema „severa punog tišine i diskretne suzdržanosti“, i tema
snažne dvostrukosti toga predela. Zanimljivo je da Anu nije pobudilo
(kao ni Prusta, uostalom) ogromno nebo „Pogleda na Delft“, koje zauzima
dve trećine slike, kakvo je i inače nebo na platnima holandskih
majstora, ogromno i iluminativno, verovatno zbog njegovog pritiskajućeg
nedostatka u uličicama holandskih gradova. Anino: „nebo je nevidljivo,
uvek negde drugde“, za mene je, osim toga, još jedna vermerovska
inspiracija, odjek one pretežne strane njegovog slikarstva, čudesno
osvetljenih enterijera u koje svetlost dopire od nepostojećeg ali uvek
bleštavog neba negde iza, dovoljnog da obasja lice ili celu prostoriju,
zid ili pod, predmet ili maramu, sve okupano u žutom.Na slici koja je
izazvala Aninu pesmu svetlost nije takva, delimično je iluminirana samo
puzavica, a uličica je polumračna ili bar neobasjana. U ovome vidim
virtuelno supostojanje suprotnosti koje proširena tema Severa u
pesnikinjinom doživljaju nosi i čiji je smisao ovde pretočen u stihove.
Na kraju: vezujući se za Prusta, i povezujući Prustovo i Vermerovo
osećanje vremena, dva doživljaja njegovog proticanja i njegove
zaustavljenosti u interpretaciji dvaju umetnika, duboko se usađujući i
u jedan i u drugi postupak, pesnikinja je briljantno izvela svoju
završnicu, prenoseći je iz doslovnosti prustovske i vermerovske teme na
ljubavno ozračje. Prenela je na ljubavni plan funkciju „nepomičnog“ na
slici i funkciju kolosalnih prustovskih „seoba“ koje su takođe i jedno
zaustavljeno vreme. Završila je govor ove pesme, inicijalni doživljaj
Vermerove slike, ljubavnom fiksacijom, slučajnim dodirom u pokušaju
osvedočenja naših čula nad stvarno-nestvarnim svetom umetničke
interpretacije, dvostrukim podsticajem čula, prožimanjem umetnosti i
refleksije živoga, dvostrukošću pobuda, i nadasve tananim iskazivanjem
ovog preplitanja. Učinila je to pesnikinja lišena svake
artificijelnosti, svakog praznog zvuka ili apstraktnosti koja ne bi
bila zasnovana na dva uvek koegzistentna uvida, na čulnome i na svetu
duhovnih rezonanci, koji su za nju nepomerljivo isprepleteni.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.
avatar
Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 43
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Uže od peska - Ana Ristović

Počalji od faraon taj Sre Jul 01, 2009 2:59 pm

...nerviras me El Komandante , sto nista ne ostavis da bi se moglo dodati !

faraon
moderator
moderator

Broj poruka : 159
Datum upisa : 10.11.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu