Tajna istorija Jugo filma

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Funky Angel taj Pon Apr 20, 2009 10:26 pm

Tajna istorija Jugo filma (Deo prvi )

Bogdan Tirnanić: Uloga Želimira Žilnika u razvoju svetskog terorizma

U jednom trenutku bio sam naša vodeća ženska filmska zvezda – posle Milene Dravić, razume se.
Ovo otud, jer sam odigrao jednu od dve glavne ženske uloge u skandaloznom filmu Rani radovi.
Scenaristi Želimir Žilnik i Branko Vučićević (i njihovi saradnici na dijalogu Karl Marks i Fridrih Engels) bili su zamislili da to bude priča o dva mladića i dve devojke, uspaljenim šestosmašima, koji odlaze u narod da šire revolucionarne ideje, te, kada im posao buđenja Istoka i Zapada krene traljavo, dohvate se kuke i motike.
A ko se kuke maša, od motike i strada!
Bio je to zapravo film o terorističkoj grupi Bader-Majnhof, koja se takođe sastojala od dva mladića i dve devojke: prvo su oni ubijali, a onda su ubili njih. Ali, tu se javio znani sindrom odeskih stepenica. Kad su, naime, jednom zapitali Ejzenštajna kako je došao na ideju za čuvenu sekvencu masakra na stepeništu u Odesi iz Oklopnjače Potemkin, Sergej Mihajlovič je odgovorio da se to dogodilo slučajno: sedeli smo u pauzi snimanja na tim stepenicama i jeli trešnje; pljuckao sam koštice i one su, skakutajući po basamacima, padale sve niže i niže i to me je, prosto, inspirisalo za scenu sa dečjim kolicima koja se tim stepenicama sunovraćuju do mora. Međutim, dodao je Ejzenštajn, mi smo Oklopnjaču… snimali krajem oktobra. Tada u Odesi nema trešanja.
Elem, film Rani radovi sniman je u kasnu jesen 1968. godine. Grupa Bader-Majnhof se pojavia tek dve godine kasnije. Izgleda kao da su članovi te opasne terorističke družine gledali film na festivalu u Berlinu 1969. godine i da im se jako svideo.
Bilo kako bilo, jednu od ženskih uloga u Žilnikovom filmu, devojku Jugoslavu, igrala je Milja Vujanović, tada “Mis Srbije” (i ostatka Jugoslavije), posle vračara. Druga ženska uloga bila je namenjena tada vodećoj mladoj glumici Snežani Nikšić. Njen tadašnji muž Vuk Babić je, pročitavši scenario, stavio internu bračnu zabranu na film jer su ga šokirale erotske scene u kojima bi, temeljno razvedena, trebalo da paradira njegova supruga, ozbiljna umetnica.
To se, kao, dogodilo danas (bio je, recimo, petak), a snimanje treba da počne već u ponedeljak.
Lutajući očajni beogradskim ulicama, kojima je brisala košava, i ponavljajući ono Lenjinovo šta da se radi – Vučićević i Žilnik nabasaju na pisca ovih redova i izlože mu svoj problem. Pisac je imao neke ideje, ali se ni on nije složio da njegova tadašnja devojka, danas znameniti kulturni dekontaminator, preuzme ulogu.
Onda je Branko rekao: “Ajde, odigraj ti to!”
Kako da igram ženu, bre! To je najmanji problem: umesto da bude film o dva mladića i dve devojke, biće to film o tri mladića i jednoj devojci.
Tako ja pristanem. Valjda nisam imao pametnija posla.
Vučićević ode da sa Marksom i Engelsom prepravi scenario, a ja zapitah Žilnika ko će mu biti snimatelj. Da to nisam pitao, možda film ne bi ni bio snimljen. Jer je Žilnik bio načisto zaboravio na tu sitnicu koja se zove direktor fotografije.
Onda se ja setim nekog Slovenca, filmskog amatera, čiji sam broj telefona slučajno imao. Žilniku se ideja dopala pošto je i on bio amater. Njegov najčuveniji (amaterski) film bio je Borba crnaca u tunelu, koji je imao samo tri kadra: voz ulazi u tunel, onda uz krike i lomljavu ide crni blank dug hiljadu metara, pa na kraju voz izlazi iz tunela. Slovenac se već sutradan pojavio u Novom Sadu sa gomilom knjiga o fotografiji: gospodo, izaberite stil! Lakše bi nam bilo da je tražio da se rvemo sa mečkom.
Čovek je bio apsolutni profesionalac i zvao se Karpo Aćimović Godina. Osim što je bio reditelj, snimatelj i montažer, bio je i Slovenac po zanimanju, što jedino i preostaje nekom ko je rođen kao Makedonac.
Snimanje je, tako, počelo u zakazani dan. Igrali smo u svojim privatnim odelima, komada jedan. Za uverljivost filma bilo je dobro što se taj tekstil, posle nekoliko dana rada na terenu, u blatu, ali katkada i u govnima do kolena, sasvim ofucao. Ali se u njemu nismo više mogli pojavljivati na javnim mestima, pa je producent Sveta Udovički, sav očajan, morao da nam svima kupi nove farmerke u komisionu. Ko kaže da se rad na filmu ne isplati?! Honorari su, inače, bili krajnje skromni, kao, uostalom, i čitav budžet filma. Moj je iznosio 2 500 000 ondašnjih dinara.
Za te pare mogao sam da kupim samo četiri automobila tipa spaček. U radnji nisu imali četiri spačeka, imali su samo dva. Zato sam kupio pisaću mašinu letera 32, bez koje pisac niko postao nije. Pitajte Kapora, ako meni ne verujete.
Snimalo se u tzv. prirodnim ambijentima: kukuruzišta, blatnjavi putevi, jedan razrušen zamak, štale, poljski klozeti, tuneli, čuke i urvine. Sve je bilo, što se kaže, veristički, u tada pomodnom stilu filma-istine: ako neko treba da dobije batine, taj zbilja dobije batine. Kako je sa tim verizmom stajalo u erotskim scenama, to će za vas, dragi čitaoci, ostati večita tajna.
S druge strane, pak, Rani radovi su bili moderan film i po svojoj narativnoj strukturi, koja je bila slična onom što je u to vreme radio Godar: osnovna priča je postojala, ali prave celine nikako nije bilo, odnosno, sasvim precizno, film se sastojao od niza drugih, malih filmova – jedan od tih filmova bio je, primera radi, reklamni spot za onaj automobil spaček, drugi je pripadao žanru nastavno-obrazovnog filma i imao je za temu sredstva kontracepcije i kako se ona upotrebljavaju u gradu i na selu. Tako da su se Rani radovi mogli gledati po metodu kako padne. Jedina dostupna kopija prikazivana je u andergraundu deset godina sa izmešanim rolnama i niko nije imao primedbi. Na donekle sličan način postupio je Dušan Makavejev u Misterijama organizma. Nije prošao na sličan način kao mi. Prošao je mnogo gore.
Takva otvorena struktura omogućavala je da se u film uključi i ono što se događa za vreme njegovog snimanja. Listovi Susret i Film novosti objavili su odlomak iz knjige snimanja, erotsku scenu između devojke Jugoslave (ona će na kraju filma biti ubijena, što se i danas mnogo sviđa Dragoslavu Bokanu) i jednog od mladića, Dragiše, koga ona stvar ne služi kao budalu.
Jedan pravoverni novinar odmah je napao taj egzibicionizam, uz komentar kako Jugoslava smiruje Dragišinu nervozu čitanjem nekakvog ne baš mnogo pametnog filozofskog traktata o stidu i revoluciji. Taj je traktat, međutim, napisao onaj Karl Marks, saradnik na dijalogu. Žilnik je odmah to iskoristio, naloživši mi u jednoj sceni da sa narečenim člankom obrišem onaj deo leđa koji je izgubio časno ime.

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Funky Angel taj Pon Apr 20, 2009 10:28 pm

Tajna istorija Jugo filma (Deo drugi )

Bogdan Tirnanić: Proglasili su nas za plaćenike svetskog imperijalizma

Kad je film bio završen, krenuli smo na (pred)premijernu turneju. Opet je Sveta Udovički morao da nam kupi nove pantalone, ali, u želji da se nešto uštedi, te behu lošeg kvaliteta i meni se rasparaše baš dok sam slavodobitno istrčavao pred publiku u zagrebačkom Studentskom centru. Tako je Milja, obgrlivši me, morala da ih pridržava sa leđa. I šta ljudi da pomisle nego da smo u nekoj šemi kada me ona nikako ne pušta.
Pošto je tada jugoslovenska kinematografija bila prestižna u svetskim okvirima, film Rani radovi na neviđeno dobija poziv da učestvuje u zvaničnoj konkurenciji berlinskog filmskog festivala. Dolaze razne nemačke televizijske ekipe da snime autore i protagoniste, koji se istom prilikom rasipaju kroz marksizam-lenjinizam, a o Markuzeu da i ne govorimo. Slušajući nas, verovatno su pomislili da je svetska revolucija samo pitanje trenutka.
Onda su nas otkrili kao neprijatelje svih boja, pripadnike stranih agentura, plaćenike svetskog imperijalizma. Neki savesni građanin, šetajući psa novosadskim ulicama, spazio je propagandni letak za film, te mu se na njemu sve učinilo sumnjivim. Tamo je pisalo: Ljudi i žene! – Radni narode grada i sela! – Tribina mladih organizuje svečanu premijeru filma Želimira Žilnika Rani radovi – filma koji je priprema naroda za eventualni opšteodbrambeni rat, filma o kulturnoj, seksualnoj i pirotehničkoj revoluciji, filma o lepotama domovine i lepoti ženskog tela!
Čovek koji je ovo pročitao bio je vojno lice (pas je, mislim, bio pekinezer), pa ga je uvredilo što se neko sprda sa pripremama. Mnogi kritičari su odmah potrčali da ga podrže. Javni tužilac u to vreme beše neki kulturan čovek, koji je redovno čitao filmske kritike, pa se i on prihvati pera i potpisa rešenje o privremenoj zabrani javnog prikazivanja filma zbog teške povrede društvenog i političkog morala. Sa svoje strane, našavši se ovim preduhitrenom, filmska cenzura je pokušala da se iskupi bar tako što će zabraniti reklamni foršpan za film u kome bukvalno nije bilo ničeg osim Milje i moje malenkosti. Ako shvatate šta hoću da kažem.
Film je, dakle, dospeo na sud. Sudija se zvao Ljuba Radović. Davali su mu tada samo teške političke predmete, a on uvek zabrlja – ništa nije zabranio. Zato nije napredovao u službi punih trideset godina. Pored nekolicine advokata, kao branilac se pojavio sam Žilnik, koji je inače pravnik po obrazovanju. U svojoj reči pred sudom nije pomenuo ni jedan zakonski paragraf, ali je, veoma opširno, citirao zaključke svih deset kongresa SKJ. To je upalilo: SKJ je deklarativno bio za slobodu stvaralaštva, čak i kada je to stvaralaštvo mračno, jer je i to dokaz snage našeg društva kome nikakvi klipovi i tikvice ne mogu nauditi.
Ali, mada je – dakle – film bio oslobođen po slovu Zakona o SKJ, kritika nije posustajala. Jedan je, tako, pisao: Pokazalo se (po koji put?) da bez prave iskre nema doživljaja, da sve ostaje prazno i jako dosadno bez obzira na gole starlete i političke psovke. Imaš u filmu golu Milju Vujanović, a njemu fali iskra! Opet javni tužilac, onaj kulturni čovek, presavije tabak i uloži žalbu na odluku suda, ali je neko-odakle-gde-treba valjda rekao da se ne pravi diplomatski skandal i da se film pusti u Berlin, pa ćemo posle, kad se festival završi, da se na miru, onako komunistički, razjasnimo.
Rani radovi, međutim, dobiju Zlatnog medveda, glavnu nagradu festivala, u konkurenciji filmova čiji su autori bili Džon Šlezinger, Brajan De Palma, Žan Lik Godar, Elio Petri, Karlos Saura i mnogi drugi. Jedan hrabri izveštač nije smeo da to javi redakciji, pa je potkupio nekog građanina našeg porekla da ga u tome tobože pretekne. Jesam li bio na tom festivalu? Nisam. Pošao sam u Berlin sa novim pantalonama, ali sam tek u Surčinu shvatio da nemam pasoš. Direktor Avale filma, Dragiša Đurić (lik u filmu koji sam igrao takođe se zvao Dragiša), uspeo je da mi ekspresno ispovrti taj papir, ali beše već kasno: zaspao sam. Dva dana kasnije otac me je probudio sa vešću da smo pobedili. I ja tebi, rekoh. Odem posle u Klub književnika. Negde iza ponoći, pravo iz Berlina, stignu u spačeku Žilnik, Milja i neizbežni Andrej Popović, legenda. Evo zlata, rekoše, sada najzad možeš da popraviš zube!
Nisam stigao. Jer je tek tada počela prava haranga. Pljuvalo se sa svih strana: Filmski skandal na jugoslavenski način! – pisao je Vjesnik u srijedu. Pa kaže: Smijemo li se čuditi što ovakvi specijaliteti služe u svijetu svakom tko u našem društvu i ne želi vidjeti ništa drugo do džungle… I opravdano se zapitati: zar smo, zaista, dotle došli? Beogradska Politika je otkrila da je film nagrađen zato što je dobro odigrao ulogu kojom se zlonamerni duhovi koriste u zakulisnoj, intrigantskoj igri protiv svega što je progresivno, bez obzira da li je pri tom vezano samo za jednu socijalističku zemlju, Jugoslaviju, ili za interes socijalizma i napretka uopšte. Na inicijativu sindikata iz Zenice, film je zabranjen za prikazivanje na teritoriji BiH: Ako je autor želeo političku diverziju, Zenica je pozvana da se tome odupre! Ljuba Ršum je tada ispevao himnu ovog grada: U Zenici, kraj visoke peći, tamo sam te jebo sve stojeći!
U Puli se, za vreme festivala, pričalo da je Tito na Brijunima gledao film i da je jako besan. Onda je Tito, pojavivši se na jednoj od festivalskih projekcija, pitao zašto mu, bogati, čim prije i čim bolje nisu poslali te Rane radove. Ali, uzviknuše ideološki vatrogasci, poslali smo ga sa propratnim pismom, u kome su zaključci sa predlogom mera, druže predsedniče. Niste, jesmo… Posle se ispostavilo da je Titov kinooperater bacio film u more. Tako je uvek činio sa onim što će ostati poznato kao crni talas.

U odbranu filma ustali su jedino slovenački filozofi i hrvatski sociolozi. Objavljeno je desetak ozbiljnih tekstova o Ranim radovima, koji su se manje bavili estetskom stranom ovog anarhoidnog filma, a više njegovim idejnim natuknicama: raspravljalo se o mladom Marksu, o 68. godini, o revoluciji, njenoj ekstazi i njenom mamurluku.
Žilnik je, ipak, dobio šansu da snimi drugi film pod nazivom Sloboda ili strip. U tom sam filmu trebalo da igram ustaškog teroristu, koji upada u neku jugoslovensku ambasadu, ali je moja nova devojka bila iz domoljubne zagrebačke obitelji, pa sam nekako izvrdao. Ustašu je odigrao sam Žilnik, maestralno: pošto je glumio bez naočara, dakle poluslep, toliko je mlatarao pištoljem da je to zbilja bilo jezivo. Posle sam uglavnom igrao policajce u filmovima Miše Radivojevića. Danas na filmu nastupam samo ako mi je direktni partner Bata Stojković. Što se tiče filma Sloboda ili strip, njega je bunkerisao dr Draško Ređep, novi direktor novosadske filmske kuće Neoplanta. Film je još tamo, u bunkeru.
No, da završimo ovu priču. Desetak godina kasnije, opet u Puli, jedne sam noći (bilo je zapravo već jutro) pratio Milju u hotel Rivijera. U nekoj uličici nabasamo na već otvorenu, ali još sasvim praznu crkvu. Razgledali smo okolo kad primetismo da se crkvi približava dr Draško Ređep u društvu jednog člana ideološke komisije hrvatskog CK. Odmah smo klekli na molitvu. U svom dnevniku koji je objavljivao u jednom listu dr Ređep je spomenuo tu jutarnju scenu, rekavši kako je video dvoje protagonista crnog talasa kako bezuspešno pokušavaju da okaju svoje grehe, ne samo ideološke, već i one druge. Neće proći! – zaključio je dr Ređep. Ali je prošlo. Kad danas sretnem dr Ređepa, lepo se ispričamo. Milju više ne viđam.

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Funky Angel taj Pon Apr 20, 2009 10:30 pm

Tajna istorija Jugo filma (Deo treći)

Bogdan Tirnanić: Kako je Veljko Bulajić golim rukama zaustavio avion

Jedan je beogradski dnevnik svojevremeno, pre nekoliko godina, posle jednog od onih ratova, iz tiska (ili iz nekog avaza) preneo stanovitu izjavu Veljka Bulajića o malenkosti potpisnika ovih redova. Kako taj dnevnik ne čitam redovno, nisam ni znao za ovaj novi prilog sopstvenoj biografiji. Ali – mada kasnije sa više strana upozoren na postojanje dotičnog članka – nije mi se dalo da tragam za njim jer sam i ovako savršeno dobro znao šta tamo piše: Veljko Bulajić poručuje da me zauvek ostavlja u mom nacionalističkom (srpskom) brlogu i sa brljom! Good by, Tirke! Gotovo! Međutim – nikad se ne zna.
Povod ovom izlivu Veljkove ljutnje beše jedan krajnje benigni tekst iz moje tadašnje kolumne u Dnevnom telegrafu, inspirisan vešću da Bulajić priprema film o ratnom Sarajevu. Štaviše, u tom člančiću sam o Bulajiću pisao lepo, ali sam se, neoprezan, zapitao kako će, u pomenutom tematskom okviru, funkcionisati znana dramaturgija Veljkovih ratnih spektakala ako se, ovog puta, umesto mrskog stranog okupatora, kao kolektivni negativac javlja onaj isti herojski narod iz njegove legendarne Kozare.
Teško da ću ikada saznati jesu li moje nevolje sa Bulajićem počele još onog dana kada sam pobegao iz škole koja je kolektivno sprovedena baš na gledanje Kozare u topčiderskom Domu garde. Nikad ne idem u bioskop čoporativno. Bulajića sam, pak, prvi put video nekoliko godina ranije, na samom početku šezdesetih, kao klinac koji je nekoliko puta išao da ga gleda kako u Ulici kraljice Natalije režira film Rat po scenariju čuvenog Čezara Cavatinija. Tu se, inače, svakodnevno okupljala masa klipana, ali ne zbog hudožestvenika Veljka, nego zato što je u filmu igrala poljska glumica Eva Kšiževska, nešto kao seks-bomba. Film je bio čista katastrofa. Za takve stvari Mihiz je imao preciznu definiciju koju – uz izvinjenje čitaocima – ovde citiram u celosti: Ne valja ni po pičke ladne vode!
S druge strane, veoma mi se sviđao Uzavreli grad, verovatno najbolji Bulajićev film sa temom kako kurve grade socijalizam (iz jedne ideološke kritike). Hoću li ovim da kažem kako je Bulajić znao da bude i dobar reditelj. Naravno da jeste. Katkada je bio čak i odličan. Krsto Papić, koji je počeo kao njegov asistent, a kasnije se (kao crnotalasovac, ali – i kao Hercegovac) pridružio moćnom antibulajićevskom lobiju iz zagrebačke kavane Corso, kaže da je Veljko bio najveći talenat starojugoslovenske kinematografije, koga je krasio neviđeni stvaralački entuzijazam. Kasnije se opametio, dodaje sarkastično Papić.
Bulajić je, iznad svega, majstor tzv. dubinskog kadra. To mu je omogućilo da u svojim ratnim spektaklima organizuje neviđene masovne scene na velikom prostoru, uspevajući da ostvari vizuelni sklad između prednjeg plana, u kome je po pravilu neka svetska filmska zvezda (Orson Vels i sl), i udaljenih rubova scene po kojima se kreću nepregledne kolone, tenkovi i ostala gvožđurija. U dramaturškom smislu, naklonjen je klasičnoj naraciji: njegove priče su pravolinijske – dakle, logične – i odvijaju se od početka prema kraju. Otuda je uvek bio sklon izvesnom pikarskom štihu: njegovim junacima se događa ono što im se događa dok putuju iz mesta A (Dalmatinska zagora) u mesto B (Vojvodina). Ali, kada se na to, jednom, nakalemila ideologija, dobili smo ono što je bilo predmet tolikih političko-estetskih sporova.
Zato i postoji nekoliko Bulajića-filmskih reditelja, najmanje četiri. Niko ne zna kako su oni započeli filmsku karijeru. Izašavši iz rata kao gotovo golobradi dečak, Bulajić je bio potrčko u zagrebačkom Domu JNA, a onda se iznenada našao na Centro sperimentale, filmskoj školi (ili kursu?) u rimskoj Činečiti. Nešto je sigurno naučio, no, značajnije od toga, tamo se zarazio poetikom tadašnjeg italijanskog filma i, mada nikad nije shvatio Roselinija (mnogo mu je bliži bio Đuzepe de Santis), pokušao je kasnije da ostvari nešto što bi se moglo nazvati socijalističkim neorealizmom, a ispalo je – crni talas. Baš tako: verovali ili ne, ali Bulajić je preteča, ako ne i stvarni rodonačelnik one škole subjektivnog realizma koju će činiti Žika Pavlović, Makavejev (sa svoja prva dva filma) Čengić, Krsto Papić. Svi elementi tog stila bili su naznačeni u Vlaku bez voznog reda i, još više, u Uzavrelom gradu. Zato će Bulajić biti prvi koji će na vlastitoj koži iskusiti institut idejne kritike kakav će biti uobičajen u svim godinama crnog talasa.

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Funky Angel taj Pon Apr 20, 2009 10:31 pm

Tajna istorija Jugo filma (Deo četvrti)

Neretva tuži Tirnanića

Na stranicama nedeljnika NIN razvila se spontana rasprava među čitaocima o Uzavrelom gradu i njegovom prikazu naše socijalističke stvarnosti, u kojoj su – pomenimo to pikanterije radi – učestvovali i studenti Radomir Šaranović (koji je film napao) i Novak Kilibarda, prvi od njih kasnije reditelj izrazitog bulajićevskog prosedea i jedno vreme ministar kulture u srpskoj vladi, a drugi danas poznati crnogorski političar.
Bulajiću se zameralo svašta, a najpre to da u izgradnji naše prve visoke peći učestvuju i fukse pokupljene sa riječkih ulica. Ne vidi se – pisali su oponenti – da herojstvo poletne socijalističke izgradnje pozitivno menja takve osobe u svesne idejne pojedince; naprotiv, oni postaju samo malograđani, koji radije jurišaju na nove stanove negoli što hitaju da se suprotstave havariji na gradilištu. Nekima je posebno smetao glavni junak Šiba, koji se spetljao sa jednom od onih fuksi. Teorijski potkovaniji kritičari našli su u Uzavrelom gradu dokaz da je neorealizam neprimenljiv u našim revolucionarnim uslovima, jer se on izvorno, u Italiji, oslanja na prikaz društvene nepravde, teškog života radničke klase i surovosti propadajućeg kapitalizma, čega u nas nema.
O pozadini svega toga Bulajić u jednom pismu potpisniku (Dragi Tirke…) kaže: Poslije pulskog festivala, gde je Uzavreli grad nagrađen Zlatnom arenom za najbolji film, na sjednici Glavnog odbora Soc. saveza BiH, u Sarajevu, nekoliko diskutanata oštro je opalilo po filmu. Jedan od njih je izjavio “da bi se po tom filmu moglo zaključiti da su željezaru u Zenici gradile kurve, a ne borci za socijalizam, radnici, omladina, komunisti”. Poslije te sednice film se prestao prikazivati u nekim gradovima… Da bih nekako amortizovao napade na film i sprečio da ga ne počnu skidati sa repertoara i u drugim gradovima, otišao sam u CK i predložio raspravu o filmu, nešto kao okrugli stol… Od toga, razume se, nije ispalo ništa.
Kako se Bulajić spasao? Možda zato što je film postigao zapažen uspeh na festivalu u Veneciji. Ili ovako: Na prikazivanju filma u Puli bio je Aleksandar Ranković. Njegov dolazak je izazvao pravu strku, jer se prije prikazivanja filma u kuloarima pričalo da je film sumnjiv, neprihvatljiv i sva druga sranja, kako to već biva za vrijeme festivala u Puli… Poslije projekcije, otišli smo sa Rankovićem, glumci i ja, na terasu Rivijere. Prateći Rankovića do Rivijere, upitao sam ga što misli o filmu, a on mi kaže, film je odličan.
Posle je Bulajić otišao da snima Kozaru. Samo što ni to nije išlo glatko: Poslije Uzavrelog grada trebalo je da snimam Kozaru, ali da nije bilo Đure Pucara ja taj film nikada ne bih snimio. Previše je želio film o Kozari, a nije puno držao do mišljenja drugih o Uzavrelom gradu. Prije sastanka sa njim nisam znao da je Pucar partijski bio odgovoran za izgradnju železare. Raspričao se o svemu i svačemu, o nekim događajima, ljudima, zaista vrlo zanimljivo, sa jednim dosta interesantnim pogledom i odnosom. Rekao sam mu kada bih po njegovim sjećanjima snimio film o Zenici sigurno bih totalno najebao. Šuti Pucar, zatečen. Posle poduge pauze veli mi: “Ma rekao sam ja ovima iz ideološke komisije da oni ne znaju šta je život, jebali oni mater svoju, samo seru. Hoće ruske filmove, to ti je tako.”
Svoj prvi bliski susret sa Bulajićem imao sam posle Bitke na Neretvi. Napisao sam o tom filmu jedan dugačak, iz današnje perspektive pomalo smušen, no za ono vreme provokativni tekst (Pirotehnički pregled na svet i istoriju), nameran da ga objavim u studentskom listu za kulturu Vidici. Tadašnji urednik Laza Stojanović, koji će kasnije žestoko nastradati zbog filma Plastični Isus, odbio je da ga prihvati jer mu se činio lošim. Verovatno je bio u pravu. Ali, u Vidicima sam i ranije imao tekstove koje nikako ne smatram dobrim, ali su oni, osim pozitivno intonirani, imali za temu stvaralaštvo Lazinog mentora Saše Petrovića, koji će ga, i sam u opasnosti, kasnije pustiti niz vodu.
Tekst sam, nakon ovog, poslao sarajevskom časopisu Sineast. Njegov glavni urednik, reditelj Nikola Stojanović, pred raspad bivše Jugoslavije član CK SK BiH, danas izbeglica u Beogradu, piše u svojim memoarima da se pomalo uplašio neminovnih posledica koje će to pisanije izazvati, ali da je njegovu dilemu presekao pokojni Mirza Idrizović. Samo me je pogledao, kaže Nikola.
Stojanović je, naravno, bio u pravu. Mada je Sineast izlazio u par stotina primeraka, služeći kao lektira uskom krugu filmofilskih manijaka, tekst je razbesneo Bulajića. Nije nakon toga prošlo mnogo vremena, a beogradske Večernje novosti su na naslovnoj strani objavile ogroman naslov: Neretva tuži Tirnanića!, koji držim jednim od svojih retkih pravih uspeha u životu.
U tekstu, na trećoj stranici lista, pisalo je da će ekipa filma, koju je predstavljao njen direktor Nikola Popović, tražiti odštetu od 10 000 000 ondašnjih dinara – što je, u svakom slučaju, bilo basnoslovna suma – zbog materijalne i moralno-političke štete nanesene Neretvi tekstom Pirotehnički pogled… Nikakve posebne štete nije moglo biti, kako s obzirom na minorni tiraž Sineasta, tako i u svetlu činjenice da je gledanje Neretve bilo obavezno za sve škole i garnizone na tlu Jugoslavije. Do suđenja nikad nije došlo. Kada sam, mnogo godina kasnije, u Vrnjačkoj Banji, ponovo sreo Bulajića, on se toga uopšte nije sećao. Neretva je za njega bila daleka prošlost. Trebalo je raditi nešto drugo. A u novom poslu nema starih neprijatelja. No, Nikola Popović – s kojim sam se kasnije sprijateljio – ostao je odlučan u tvrdnji da je njegov potpis na onoj tužbi falsifikovao sam Bulajić.
Danas postoji nekoliko verzija o tome kako je Bulajić postao državni reditelj, zadužen da vremenom na filmskoj traci zabeleži sve slavne bitke jugoslovenskih naroda i narodnosti. Veliki uspeh Kozare svakako je imao udela u takvom razvoju stvari. Ima onih (Bata, Smoki) koji tvrde da su oni predložili Titu da Bulajić, posle Kozare, snimi Neretvu… i tako redom. Drugi kažu da se sam ponudio. Najverovatnije da je to bila originalna Titova ideja.

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Funky Angel taj Pon Apr 20, 2009 10:32 pm

Tajna istorija Jugo filma (Deo peti)

Bogdan Tirnanić: Titov najbolji drug Veljko Bulajić

Bilo kako bilo, Bulajić je – kada se to dogodilo – znao da nadalje manipuliše Titom. Ovaj mu se, tobože, stalno javlja telefonom, interesujući se kako teče snimanje i tako to, pitajući može li nešto da pomogne ako je sa lokalnim drugovima zapelo oko rušenja mosta. Ali, iza tih idiličnih priča, koje su sve apokrifne, stajao je surov poslovni odnos u kome je Bulajić bio samo mlađi strateški partner. Na to navodi činjenica da je, kada je posle Neretve došla na red Sutjeska, ta po Titov imidž najvažnija bitka, Bulajić otpušten ne samo bez pardona, nego na jedan ponižavajući način: režija tog filma poverena je njegovom asistentu Stipi Deliću, veselom pijancu, koji pre toga samostalno nije snimio ni metar filma. Delić je posao obavio kako je znao i umeo, ali je iz projekta izašao narušenog zdravlja i ubrzo zatim batalio filmsku karijeru.
Verovatni razlog konačnog raskida saradnje Broja Jedan i Bulajića behu Titovi memoari, dokumentarna televizijska serija čija je realizacija prekinuta ili, eufemistički rečeno, skraćena. Bulajić (mi) je više puta rekao kako nije želeo taj projekat. Shvativši da ga ne može izbeći, odlučuje se na objektivistički pristup, odnosno, beše nameran da se suviše ne meša u svoj posao. Postavio je Tita pred statičnu kameru i pustio ga da priča.
To se pokazalo genijalnim rešenjem: Tito je otkačio. Pričao je svašta: kako je ponavljao prvi razred osnovne škole, kako umalo nije potrovao svoju braću i sestre nekom masnom čorbom (I tako sam, bogati, prvi put zapržio čorbu!), pa o svom sviranju klavira u dugim sibirskim noćima, o raznim švaleracijama, o svojoj eleganciji, ali, bogme, i svašta od onoga o čemu se moralo ćutati. Bilo je to fatalno o Bulajića. Titu je došapnuto da taj hoće da bude njegov poslednji, jedini pravi biograf. I Tito je – rekavši da će sam napisati svoje memoare – otpustio Veljka. Ovaj je i to preživeo.
Kraj Bulajićeve karijere kao državnog reditelja došao je, ipak, nešto kasnije, sa Velikim transportom. Mada pompezno podržano od važnih vojvođanskih drugova, koji će kasnije biti poznati kao autonomaši, snimanje tog filma se pretvorilo u niz sukoba i finansijskih skandala, o kojima su mesecima pisale sve novine. Nije se, u nastaloj rašomonijadi, baš najbolje razaznavalo ko je koga pokrao, ko je potpisivao tajne štetne ugovore sa inostranim partnerima, u čiji džep su otišle provizije – a o tome ko je sve peder da i ne govorimo – no znalo se da će Bulajić izvući živu glavu pred zakonom, jer, čak i kada radi ispod žita, on radi samo sa validnim papirima. Ceh je platio Draško Ređep, direktor novosadske filmske kuće Neoplanta, ranije poznate po mnogim crnim filmovima. Najveći gubitnik bio je film Veliki transport. Dočekan je na nož i proglašen najgorim filmom godine, ali je reč o veoma dobrom ostvarenju sa elementima vesterna.
Da li je to bio kraj? Nikako. Tek tada je Bulajić demonstrirao svu svoju sposobnost preživljavanja. Dok su novine još bile pune priča o Velikom transportu i koga će sledećeg Bulajić opljačkati, on je na sve to već zaboravio, stavljajući sebi u zadatak da se (re)afirmiše kao reditelj relativno skromnih, malih filmova sa umetničkim (i kritičkim) pretenzijama. Savršeno je uspeo u tome: Obećana zemlja i Donator spadaju u njegova bolja ostvarenja.

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Funky Angel taj Pon Apr 20, 2009 10:33 pm

Tajna istorija Jugo filma (Deo šesti)

Bogdan Tirnanić: Uvek je znao koga treba opljačkati

U tom periodu sam ga često viđao, čak smo i sarađivali. Bulajić je još imao – ili ga je ponovo stekao – onaj entuzijazam o kome govori Krsto Papić. Posle jedne radne projekcije Donatora već sam bio u rulajućem avionu za Beograd, kada se, umesto da se uputi ka pisti, vazduhoplov zaustavio – otvorila su se vrata i pojavio se Bulajić da me još nešto pita o filmu, ne znam šta, u svakom slučaju stvar koja se samo njemu činila toliko važnom da bude dovoljan razlog za odlaganje leta.
Kad tamo, međutim…
Stvaranje nezavisne hrvatske države dovelo je Bulajića u težak, gotovo beznadežan položaj. Njegov dugogodišnji najveći neprijatelj, opsesivni Tonči Vrdoljak – koji mu je, u davna vremena, često pretio ubistvom – postao je važan čimbenik novog režima, potpredsednik republike, direktor dalekovidnice (televizije) i prvi hrvatski olimpijac. Bulajić je bio potpuno marginalizovan. Nekakvo pozivanje na pređašnje domoljublje izazvalo bi u Zagrebu samo podsmeh, te se Veljko, vičan preživljavanju, naglo setio svog crnogorskog porekla, postavši jedan od osnivača nekakvog društva hrvatskih Crnogoraca, koje će se, u Štedimlijinom duhu, založiti za samostalnost ove jugoslovenske republike, ali ne iz posebne ljubavi prema idejama Slavka Perovića, već otud što bi to moglo biti profitabilna antisrpska opcija u još pregrejanom hrvatskom okruženju. Bulajićeva namera da snimi film o bombardovanju Dubrovnika – koje je bilo crnogorski posao – najbolje odslikava idejnu pozadinu njegovog novog pokušaja da se ponovo etablira u hrvatsku kinematografiju. Ali, nije prošlo: Dubrovnik je, bez mnogo priče, pokopan. Tonči Vrdoljak ipak više voli Srbe negoli Bulajića.
Bulajiću je bilo jasno da se mora izvesti, da pod hitno mora svoje usluge ponuditi nekom izvan Hrvatske. Jedini uski prolaz vodio je u Sarajevo. Očito da je priča o Dubrovniku na brzinu prepravljena u scenario o ratnoj opsadi Sarajeva. Mada je nepošteno, nije strašno. Bulajić je i ovde jedino sledio svoju ideologiju preživljavanja.
Stvar je u tome što njegova ideologija predstavlja školski dokaz kako svačijoj snalažljivosti jednom dođe kraj. Iako se čini da je ratno stradanje Sarajeva kao stvoreno za jedan bulajićevski film, taj projekat je bio beznadežno zastareo – čak sve i da ga prihvatimo kao moguć za reditelja Kozare. Ovo najpre otud što Sarajevo ima svoj film za sva vremena: Valter brani Sarajevo Šibe Krvavca. Tom filmu Karadžićevi topovi nisu mogli ništa dodati ili oduzeti. S druge strane, tip spektakla kojim se Bulajić proslavio sasvim je izvan aktuelnih trendova. To više ne pije (festivalsku) vodu. Najbolji dokaz tome bili su glumci koje je Veljko nameravao da angažuje, sve sami penzioneri (Hardi Kriger, Klaudija Kardinale).
No, osnova (mog) verovanja da bi Bulajić svojim filmovima o Sarajevu dodao samo još šaku soli na otvorenu ranu tog grada i čitavog ovog prostora počivala je u zastarelosti jedne druge vrste. Uprošćeno govoreći, to bi bio zakasneli angažman koji nije više u modi. Sarajevo jeste jednog trenutka bilo in. Nije bilo tog petorazrednog američkog filma u kome se ono nije pominjalo, uglavnom bez veze sa osnovnom temom. Kao što nije bilo tog angažovanog evropskog filmskog delatnika koji se nije očešao o temu bosanskog rata, preslikavajući u tom poslu CNN. Zdravko Grebo je negde rekao da ga je vrućica umetničkog hodočašća u Sarajevo ispunjavala gađenjem.
Ali, vreme Mirotvorca, Spasitelja i Dobrodošli u Sarajevo je prošlo. Bulajićev film, došavši posle svega toga, izazvao bi samo gorak ukus u ustima. On je bio svestan te opasnosti. Zato se brecao na svakog ko se usudio da kaže kako je taj film nepotreban, bilo da je reč o Sidranu ili o mojoj malenkosti. Čak je i Tuđmana upleo u zaveru. To je učinilo da se na film okome i oni koji nisu mili ni Sidranu, ni meni, ni Veljku, pa je sve završilo onako kako je moralo: Bulajić je otpušten. Istom prilikom je nestalo pola miliona maraka. Izgleda da su tu sumu stavili u džep Muhamed Šaćirbegović, bosanski ambasador u UN, i Vesli Klark mlađi, sin komandanta evropskih snaga NATO. Bulajić je jednim sarajevskim novinama izjavio da mu je laknulo, i predložio policijsku proveru kako je trošen novac iz budžeta filma. Hoće li i ovog puta imati validne papire?
Jednom sam rekao kako je Kusturica bio u pravu izjavivši negde da se ovaj rat ne može završiti bez Bulajića. Više u to ne verujem. Kao što mi je teško da poverujem da ću ponovo negde sresti Veljka Bulajića. Ali, nikad ne reci nikad.

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Funky Angel taj Pon Apr 20, 2009 10:34 pm

Tajna istorija Jugo filma (Deo sedmi)

Bogdan Tirnanić: Zašto je ubijen Aleksandar Petrović?

Dok sam se nalazio na odsluženju vojnog roka, moji su se preselili na Banovo brdo. Nisam baš znao gde se to tačno nalazi, ali sam pronašao i brdo i kuću; čekajući lift, tu susretoh Branku Petrović, suprugu filmskog reditelja Aleksandra Petrovića, koja me je znala iz viđenja kao mladog filmskog kritičara: Oh, je l` vi kod nas?! Ne, mislim da ovde stanujem.

Branka Petrović je inače velika herojska figura. Oveštalim rečnikom – njen život je bio pravi pakao. Ali, ne. Bilo je to posvećenje. Imala je teško bolesnog sina i duboko nesrećnog muža, koji bi bez nje bili izgubljeni. Ona je to znala. Ako život dva ljudska bića zavisi od vas, sve ostalo je luk i voda.
Zašto bi Aleksandar Petrović predstavljao primer nesrećnog čoveka? Valjda je i to pitanje sudbine. Postigao je sve što se u životu može postići, ali ga je to, na izvestan način, ubilo. Bio je opsednut manijom gonjenja. No, što reče neko, ako sam paranoičan, to ne znači kako mi ne rade o glavi. Nema zbora – radili su. Karijera Aleksandra Petrovića stalno se kretala između slave i osporavanja; štaviše, kao da su se slava i osporavanje međusobno uslovljavali – što više nagrada, to više (ideoloških) istraga. Inače, Petrović je osvojio sve nagrade koje su, za njegovog života, postojale u bivšoj zemlji. Samo što je živeo u zemlji gde je postojao i institut moralno-političke podobnosti.
To se, međutim, događalo i drugima. Saša nikako nije mogao da uvaži tu činjenicu. Osim da nečije tuđe stradanje tumači kao još jedan dokaz sveopšte zavere protiv njega. Tako je, na pimer, slučaj svog studenta Lazara Stojanovića, koji je proveo tri godine u zatvoru zbog sprdačine s Titom u svom diplomskom filmu Plastični Isus, video kao zamešateljstvo Udbe čiji je cilj bio da se on, Saša Petrović, strpa u zatvor. Stojanović – koji nikada nije uspeo da obnovi karijeru filmskog reditelja – je to trpeo godinama, a onda je ipak pukao, optuživši u jednoj mučnoj polemici Petrovića da se u njegovom stradanju nije časno poneo. Uzgred budi rečeno, Stojanović je, još kao student, uređujući tada list Vidici, bio vodeći glorifikator filmskog opusa Aleksandra Petrovića, sledeći ga bespogovorno i u njegovim često kontraproduktivnim društvenim aktivnostima unutar filmskog esnafa, gde je večito progonjeni autor Majstora i Margarite zauzimao važne položaje. Sve je to za Petrovića, konačno, bio dokaz da je Stojanović čovek Staneta Dolanca.
Iz takve Petrovićeve vizure broj njegovih neprijatelja se stalno uvećavao. Svi su bili protiv njega: partija i Tito lično, policija i njegov producent Ratko Dražević, inače bivši visoki udbaš, koga je optužio da je već dobijenu Zlatnu palmu u Kanu za Skupljače perja prodao Karlu Pontiju, onda Veljko Bulajić, ali i Žika Pavlović, Makavejev naročito, Fasbinder i Šlendorf takođe. To ga je dovelo do opsesivne potrebe da svoje filmove fanatično brani i kada ih niko ne napada. Ako ih neko ospori makar u detalju – tim više. Takva odbrana je mnogo puta bila, po prirodi stvari, iracionalna, detinjasta, gotovo bolesna. Kada su njegovi rani filmovi Dvoje i Dani, bez sumnje značajna dela u okviru onog što se zvalo novim senzibilitetom jugoslovenske kinematografije, označeni kao formalistički (i – u ideološkom ključu tumačenja – kao modernistički), pod uticajem Antonionija, on je, poređenjem datuma nastanka nekih njihovih filmova, ustanovio da je Antonioni zapravo taj koji imitira Sašu Petrovića. Zato je izdao, u dva toma, knjigu Novi film, u kojoj je, osim sopstvenih tekstova (bio je dobar filmski kritičar), preštampao sve kritike svojih filmova, ovdašnje i inostrane, ali uzimajući iz njih samo ono što je bilo nedvosmisleno pozitivno. Ako se radilo o jednoj reči, onda jedna reč.
Jednom mi je rekao da je Živojin Pavlović običan plagijator. Otkud? Pa zar ne vidite da se u njegovom novom filmu pojavljuje mečka, a to je ukrao iz mog filma Tri! Ako bi saznao da sam prisustvovao nekoj radnoj projekciji Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva zvonio je na vratima u pola noći i, izvukavši me iz kreveta, dugo ispitivao, nesrećan ako nije pronašao ništa što bi ga ubedilo da je i ovog puta pokraden. Pokraden je bio u svakom slučaju: sve se te kerefeke snimaju novcem koji sam zaradio sa Skupljačima perja, a ja sam i dalje prosjak! Iz tog razloga nikada se nije osećao pripadnikom crnog talasa. Njegovi autori su, mislio je on, netalentovani, nije to društvo za njega.

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Funky Angel taj Pon Apr 20, 2009 11:12 pm

KOMINIKE 6: NOVI SRPSKI FILM I ISTORIJA
Knjiga Dejana Ognjanovića U BRDIMA, HORORI jeste odlična prilika da se zamislimo nad pitanjem kako će naš rad i estetika biti posmatrani kada se postave u istorijsku perspektivu. Ono što je Ognjanović uradio u svojoj knjizi bila je analiza, otkrivanje i rehabilitacija horora stvorenog u našoj kinematografiji. Iz onoga što je Ognjanović pronašao o toj temi, možemo izvući dva važna zaključka i iskoristiti ih u svojoj borbi.
Prvi važan zaključak jeste da je jugoslovenska kinematografija uspela da kultiviše jednu skromnu ali relevantnu sumu horor filmova uprkos pritiscima filmskog establišmenta. Kada se pogleda potpuno odbacivanje horora kao žanra, paralele koje postoje sa otporom prema Novom srpskom filmu su neizbežne. Ne samo da je horor jedno veliko interesovanje autora koji pripadaju Novom srpskom filmu, nego je Novi srpski film kao takav jedna velika nepoznanica za dominantne tokove srpske kinematografije. Štaviše, ukoliko pogledamo kvantitaivnu zastupljenost horora u produkciji jedne SFRJ, na pamet pada zastrašujuća pomisao da bi, ukoliko bi se istorija ponovila, Novi srpski film mogao mogao da se nađe u poziciji da bude isto tako malo zastupljen u korpusu ukupne srpske produkcije. Kao što VEĆ VIĐENO ili VARIOLA VERA ili TT SINDROM nisu bili dovoljni da razviju horor u jugoslovenskom filmu, tako možda ni ŠEJTANOV RATNIK, ČARLSTON ZA OGNJENKU ili ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE neće biti dovoljni da preokrenu kurs savremenog srpskog filma. Ne smemo dozvoliti da nas jednog dana ovaj ili neki drugi Ognjanović otkopava kao čist kuriozitet koji je nekada postojao u srpskom filmu. Po svaku cenu moramo učiniti da Novi srpski film postane talas koji će izlečiti našu kinematografiju. Ne smemo dozvoliti da ostanemo fusnota u falsifikovanoj istoriji srpskog filma.
Kako falsifikovanoj?
Falsifikovanoj kroz porazne odluke Komisija koje odlučuju šta će se snimati, koje ne reprezentuju ni klimu među autorima, niti potrebe same kinematografije i gledališta. Falsifikovanoj kroz odluke žirija koje naizgled deluju beznačajno ali njihove odluke ostaju kao putokazi koje će neko posle slediti prilikom sagledavanja naše kinematografije.
Svaki put kada nam izmakne neka zaslužena nagrada, kao što se recimo dešavalo sa ŠEJTANOVIM RATNIKOM, ne posmatrajte to kao gubitak marginalnog priznanja, već kao istorijsku činjenicu na osnovu koje će neko 2050. godine misliti da je IVKOVA SLAVA zaista bio najbolje režiran film 2006. godine. Nijedna struktura u kojoj se eksploatiše film nije nevažna i treba je ozbiljno shvatiti i boriti se za nju.
S druge strane, i sami autori Novog srpskog filma moraju biti svesni istorijske misije koju imaju. Već se kroz izvode iz intervjua u Ognjanovićevoj knjizi jasno vidi kako naši reditelji koji su radili horore uopšte nisu imali nikakav osećaj solidarnosti i razumevanja za ono čime su pretendovali da se bave. Nema nekih naročitih veza između Đorđa Kadijevića, Gorana Markovića i Slobodana Šijana pa zapravo tek Dejan Zečević kao predstavnik sledeće generacije svesno prihvata da se nadoveže na nešto što su radili srpski autori. Novi srpski film je još uvek teorijski koncept koji uglavnom postoji na ovom blogu i svoj prvi ispit će imati onda kada srpskim autorima bude ponuđeno da postanu njegov deo.
Drugi važan zaključak Ognjanovićeve knjige jeste da u odsustvu naslova on mora da tretira i marginalne filmove kao reprezente žanra. Isto važi ne samo za horor, nego i za kriminalistički film, i neke druge koncepte. Ne smemo dozvoliti da se kao jugoslovenski horor ili krimić, Novi srpski film svede na „daj-šta-daš“ filmografiju. Jako je važno da s jedne strane stremimo što višem estetskom dometu a da se s druge strane izborimo i za kontinuitet rada kroz koji će se profilisati i kvalitet.
U ovom trenutku, ako bi se zamrzlo trenutno stanje, jedini aktivan reditelj koji ima profilisan žanrovski opus nastao mimo preovlađujućih usmerenje srpskog filma jeste Dejan Zečević što nije dovoljno, i praktično je manje od najinhibiranijih dana jugoslovenskog filma. To ne smemo da dozvolimo. Zato su naslovi poput ČETVRTOG ČOVEKA i ŠIŠANJA znajni kao primer kontinuiranih profilisanih žanrovskih poetika među aktivnim autorima.
Dakle, Ognjanovićeva knjiga je trejler za ono koliko bi mali uticaj mogao da ima Novi srpski film ukoliko ne nastupi agresivno, ne dostigne kontinuitet i ne uspe da znatnije utiče na srpske kinematografske tokove.

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Funky Angel taj Pon Apr 20, 2009 11:15 pm

Istorija srpskog filma i kinematografije
Prva filmska predstava u Srbiji i na Balkanu održana je 6. juna 1896. godine u Beogradu, u kafani "Kod zlatnog krsta" na Terazijama. Bilo je to nepunih šest meseci posle prvog javnog prikazivanja "pokretnih fotografija" u Parizu (28. decembra 1895). Predstavnik pronalazača kinematografa, braće Limijer iz Liona, Andre Kar prikazivao je Beograđanima prve filmove lionskih proizvođača preko mesec dana. Jednoj predstavi su prisustvovali tadašnji kralj Srbije Aleksandar Obrenović i kraljica majka Natalija.
Marta 1897. godine, prilikom svog drugog boravka u Beogradu, Andre Kar je snimio i prve filmske kadrove na tlu Srbije - Kalemegdansku šetnju, Tramvajsku stanicu na Terazijama i Izlazak radnica iz Fabrike duvana; bila je to prva prilika za građane Beograda da vide svoj grad na bioskopskom platnu, ali ovi filmovi, nažalost, nisu sačuvani. Tokom godina koje su sledile kroz Beograd i Srbiju prolazio je veliki broj putujućih kinematografa, koji su filmove prikazivali po iznajmljenim dvoranama ili pod šatrama. Neki od njih su takođe snimali i lokalne filmove, ali nijedan od tih snimaka nije sačuvan. Stojan Nanić iz Zaječara bio je vlasnik "Prvog srpskog kinematografa", koji je od 1900. godine prikazivao filmove u Beogradu i po gradovima Srbije. Početkom 20. veka bioskop je postao omiljeni oblik zabave širokih slojeva naroda.
Najstariji sačuvani film snimljen na tlu Srbije dugujemo Englezima Arnoldu Muiru Vilsonu, počasnom srpskom konzulu u Šefildu i njegovom snimatelju Frenku Moteršou. Oni su septembra 1904. u Beogradu snimili film Krunisanje Kralja Petra I Karađorđevića, kao i neke prizore iz Kraljeva, manastira Žiče i Novog Pazara.
1909. otvoren je u hotelu "Pariz" u Beogradu prvi stalni kinematograf, a ubrzo je usledilo i otvaranje drugih stalnih bioskopa u prestonici i drugim gradovima. Uoči Prvog svetskog rata u Kraljevini Srbiji bilo je oko 30 stalnih kinematografa, uz koje su delovali i mnogi putujući.
Na tlu Vojvodine, koja se nalazila u okvirima Austro-Ugarske, počeci i razvoj kinematografskih delatnosti imali su nekih specifičnih odlika, karakterističnih za perifernu provinciju te složene države. Putujući kinematografi stigli su do vojvođanskih naselja otprilike istovremeno kada i u Kraljevinu Srbiju (mnogi od njih delovali su na obe teritorije); prvi stalni kinematograf otvoren je u Somboru već 1906, a domaća proizvodnja filmova vezana je za trojicu pionira filma u Vojvodini. Ernest Bošnjak iz Sombora, vlasnik prvog kinematografa, nabavio je 1909. filmsku kameru i otpočeo snimanje. Od njegovih najstarijih filmova sačuvan je samo jedan - Otkrivanje spomenika Ferencu Rakociju iz 1912. godine. Aleksandar Lifka, posle jedne decenije prikazivanja filmova sa svojim putujućim bioskopom, nastanio se u Subotici, gde je otvorio stalni kinematograf i 1911. otpočeo da snima svoj filmski žurnal o lokalnim događajima. Novosađanin Vladimir Totović imao je najviše filmskih ambicija, režirao je dva igrana filma - Spasilac i Detektiv kao lopov, ali je njegova karijera na samom početku prekinuta odlaskom na front, na kojim je 1917. izgubio život kao austrougarski vojnik u blizini Gorice.
U Beogradu je osnovana Državna radionica za izradu filmova pri Ministarstvu narodnog zdravlja, sa zadatkom da snima zdravstveno-prosvetne filmove. Jedan od tih filmova bio je Tragedija naše dece (1922), koji se bavio problemom alkoholizma.
U Somboru je Ernest Bošnjak ise godine snimio tematski sličan film Laži radi mene (1922).
Svi filmski entuzijasti ulagali su velika sredstva u proizvodnju filmova, a ostvarili su veliki broj filmskih žurnala i dokumentarnih filmova, kao i neke igrane filmove, među kojima ima i sačuvanih. "Novaković žurnal" je filmska hronika zbivanja u Beogradu i Srbiji i danas predstavlja dragocenu istorijsku građu za proučavanje naše prošlosti. Igrani filmovi Sve radi osmeha, Rudareva sreća ("Pobeda film", 1926), Kralj čarlstona (1927), Grešnica bez greha (1929) Koste Novakovića i Kroz buru i oganj (1930)
1932. snimljen je film Sa verom u Boga Mihajla Al. Popovića, svakako najambiciozniji i najuspešniji srpski igrani film snimljen do Drugog svetskog rata.
U Beogradu je bilo sedište saveznog proizvodnog preduzeća "Zvezda film", zatim "Filmskih novosti", republičkog preduzeća "Avala film", uvozno-izvoznog preduzeća "Jugoslavija film", Visoke filmske škole, itd.
Od kraja Drugog svetskog rata (1945) u Srbiji bez prekida teče proizvodnja filmskih žurnala i dokumentarnih filmova, među kojima treba posebno istaći film Nova zemlja (1946) Radoša Novakovića o naseljavanju kolonista iz ratom razorenih pasivnih krajeva u plodne ravnice Vojvodine. Beogradsko preduzeće "Avala film" snimilo je 1947. godine prvi igrani film savremene jugoslovenske kinematografije. Bila je to Slavica reditelja Vjekoslava Afrića. godine 1948. u Beogradu su proizvedena tri, od četiri jugoslovenska igrana filma te godine - Besmrtna mladost, s ratnom tematikom reditelja Vojislava Nanovića, Život je naš, sa savremenom tematikom reditelja Gustava Gavrina i Sofka reditelja Radoša Novakovića, prva filmska adaptacija jednog klasičnog književnog dela kod nas (romana Nečista krv Borisava Stankovića)., Uporedo s proizvodnjom igranih filmova raste i broj snimljenih dokumentarnih i kratkometražnih ostvarenja. Animirani film s lutkama Pionir i dvojka Ljubiše i Vere Jocić dobio je posebno priznanje u svojoj kategoriji na Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji.
stvaraoci koji us se već istakli u prethodnom pionirskom periodu - Radoš Novaković (Daleko je sunce, 1953, Pesma sa Kumbare, 1955, Vetar je stao pred zoru, 1959), Vojislav Nanović (Ciganka, 1953, Tri koraka u prazno, 1958 i drugi.
Naredni period (od 1962. do 1991. godine) najbolje bi se mogao okarakterisati kao neprekidni uspon filma u Srbiji. Tokom te tri decenije snimljeno je u Srbiji više od 300 igranih filmova. Ostvarenja domaće kinematografije postala su sastavni deo nacionalne kulture, domaći film je osvojio gledaoce, a mnoga ostvarenja su reprezentovala našu zemlju na filmskim festivalima širom sveta. U oblasti igranog filma javljaju se novi autori i nove tendencije. Puriša Đorđević unosi specifičnu poetiku u ratni film (Devojka, 1965, Jutro, 1967). Dušan Makavejev je okrenut ka problemima savremenog života i u svoje filmove unosi originalni izraz, koji ga je proslavio u svetu Čovek nije tica, 1965, Ljubavni slučaj službenice PTT, 1967, Misterije organizma, 1967), Vladan Slijepčević koristi poetski realizam pri obradi savremenih tema (Medaljon sa tri srca, 1962, Štićenik, 1966), dok Živojin Pavlović savremeni život slika skoro naturalistički (Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, 1960). Srpskim filmom dominira autorska ličnost Aleksandra Petrovića, koji za svoj film Skupljači perja (1967) dobija Grand prix na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu.
Polovinom sedamdesetih godina u Srbiji javlja se nova generacija filmskih reditelja, mladih, darovitih i ambicioznih stvaralaca školovanih u Pragu i Beogradu - Goran Paskaljević (Čuvar plaže u zimskom periodu, 1976, Pas koji je voleo vozove, 1977), Srđan Karanović (Miris poljskog cveća, 1977), Goran Marković (Specijalno vaspitanje, (1977), Dejan Karaklajić (Ljubavni život Budimira Trajkovića, 1977), Slobodan Šijan (Ko to tamo peva, 1980), Darko Bajić (Direktan prenos, 1982).
Godine 1991. raspala se SFR Jugoslavija, a samim tim i dotadašnja jugoslovenska kinematografija kao celina. Ovaj raspad, međutim, nije bitno uticao na srpsku kinematografiju, jer je ona već u prethodnom razdoblju delovala kao posebna celina, najmanje zavisna od saradnje s drugim jugoslovenskim republikama. Uprkos teškoćama objektivne prirode, koje svakako utiču na jednu tako složenu delatnost kao što je proizvodnja filmova, kontinuitet nije prekinut. godine 1991. u Srbiji je snimljeno 8. igranih filmova, 1992. godine 11, a 1993. (do početka novembra) 7. Uz imena iskusnih srpskih reditelja srednje generacije Srđana Karanovića (Virdžina, 1991), Dragana Kresoje (Original falsifikata, 1991), Gorana Paskaljevića (Tango argentino, 1992), Gorana Markovića (Tito i ja, 1992), Živojina Pavlovića (Dezerter, 1992), javila su se i neka nova imena mladih reditelja, nove generacije autora koja tek treba da da svoj doprinos filmskoj umetnosti u Srbiji. Među njima se ističe Srđan Dragojević, čiji je prvi igrani film Mi nismo anđeli (1992), proglašen za najbolji film godine. Uprkos blokadi i sankcijama koje su obuhvatile i oblast kulture, srpski filmovi su tokom 1992. i 1993. godine pozivani na mnoge međunarodne filmske festivale, na kojima su prikazivani, da bi osvojili nekoliko značajnih priznanja i pokazali svetu veliku snagu i vitalnost kulture i filmske umetnosti u Srbiji.

izvor:net

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Tajna istorija Jugo filma

Počalji od Sponsored content Danas u 11:58 am


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu