Priče

Strana 4 od 16 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5 ... 10 ... 16  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: Priče

Počalji od Admin taj Uto Mar 31, 2009 12:49 am

First topic message reminder :

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole


:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:26 pm

Gde god da se zaputim, prvo odem u knjižaru. Ne izbegavam ni pijacu, vođen naukom pesnika Brane Petrovića da se na pazaru i po ponudi jestiva najbolje vidi kako negde živi običan svet. Sopće li ili u radosti proćerdava svoj vek. Ali, najpre, ipak odem u knjižaru. Odavno sam se naučio da se ljudi u nekom podneblju, u nekoj zemlji, u nekom gradu, sasvim dobro mogu razumeti i po tome kakve knjige čitaju, i kakvim štivom utoljuju onu višu, duhovnu glad, koju je malo teže nadosititi, ako je uopšte moguće do kraja zatrpati. Jer je čitanje navika nalik pijenju belosvetske kabeze, koja oholo i skudoumno tvrdi da osvežava najbolje: što je više pijete, organizam je sve više traži.
Pa čak i kad svet ništa ne čita, a to je danas em češće, em uobičajenije, i to je nekakav znak. I te kakav. Ne čitati, je li to sinonim za ne živeti? Kladio bih se da je tako. To što, recimo, u Srbiji postoje celi nemali gradovi u kojima odavno nema knjižare, ako je ikada i bilo, i gde svu potrebu za knjigom zadovoljava tezga nekog priučenog trgovačkog putnika, smeštana ukraj samoposluge, na štrafti, odmah do sektora rumunskih gaća, turske elektro-robe i kineskih kišobrana, zar to ne govori više o ovdašnjem tek minulom sunovratu u novu neprosvećenost od bilo koje visokoučene sociološke studije. Dragi Dositije Obradoviču, nisam u najboljem sostojaniju kada ti javljam da su, sva je prilika, ipak pobedila zvona i praporci. Istini za volju, dobar broj mojih sunarodnika setio se, posle petnaest godina, da knjiga ipak nekako postoji (u životu, ama u rđavu) tek kada se odskora počela redovnije pojavljivati na novinskim kioscima, barabar sa štampom koja uredno svakodnevno obaveštava pučanstvo ko je koga i za koju svotu. Sve u svemu, rekao bih da su danas i ovde, bogme kao juče i drugde, najčitaniji tekstovi zapravo prevodni titlovi u venecuelansko-meksičko-špansko-portugalskim serijama...

... i tako, nedavno uđem u jednu sofijsku knjižaru. Projurim, takoreći. Ali i to mi bude dovoljno da se ponovo uverim u ono u šta se uveravam svih minulih godina. Da se odmah razumemo, nije ovo nikakva antiglobalistička tirada, i antiglobalizam je u međuvremenu postao novčano izmerljiva ideologija. Kupujte domaće, na primer, u ideologemskom smislu isto je što i sledi svoje instinkte! Ne pada mi na pamet, hoću da kupim ono što ja hoću, i ne želim da sledim svoje instinkte, već da ih kultivišem, patriotizacija plus animalizacija plus jednoobrazna književna imaginacija jednako je lobotomija, laganje u zdrav mozak. Dakle, i u bugarskim knjižarama slika je u dlaku ista kao i drugde, u Beogradu, Parizu, Moskvi... Sve više knjižare podsećaju na samoposluge, sterilne, veštački osvetljene, gde je roba koja se najviše ište, a to se zove roman ili non-fiction, po pravilu naslagana u visini očiju, šarena i vidna. Poezija i slična eskcentrična štiva su negde u dnu, ili u drugom redu, a eseji, teorija i ostala ezoterija uglavnom su iza, u magacinu, ili u nekom zabitom kutku, dobićete samo ako tačno znate šta je to što vas interesuje ili ako budete dovoljno uporni. Posle sam u Plovdivu, trakijsko-mediteranskom gradu, zaista čarobnoj mešavini najrazličitijih mogućih kultura, istorijskih slojeva i tipova tradicija, što je moguće samo na Balkanu, a neuređenom taman toliko da mu ta neuređenost daje patinu, šarm, toplinu i ljudsku meru, samo utvrdio gradivo, i odmah tu, smucajući se svuda gde ima knjiga, počeo da smišljam ovaj putopisni izveštaj, koji bi malo da varira staru izreku: reci mi šta čitaš, ili ne čitaš, pa ću razumeti ko si.
U Bugarskoj je, dakako, priča pomalo i specifična, književnost je u toj zemlji možda najvažniji konstitutivni deo nacionalnog mita: glavne bulevare koje mi tradicionalno nazivamo po značajnim datumima ili vladarima, svejedno kojeg istorijskog doba i koje fele, Bugari krste imenima nacionalnih bardova. Ivana Vazova zovu patrijarh! Ovde, u Beogradu, tek svaki treći ispitanik zna ko je uzjahao konja pred nacionalnim pozorištem, a tek svaki peti ili sedmi šta je napisao Njegoš, svaki deseti ili dvanaesti šta je napisao Andrić. U Bugarskoj je naprosto nezamislivo ne znati ko je Hristo Botev ili Vasil Levski. U Kaloferu, rodnom mestu Boteva, podno Balkana, planine koja obuzima veličinom i nedoglednošću, drukčije rečeno, hramovnom snagom svih velikih prirodnih entiteta, a pred kojom sam dokučio ponešto i o mentalitetskim crtama označenim njenim imenom, čuo sam kako stotinak đaka, u horu, glasno i prilično skladno deklamuje Botevljeve stihove. Stari smisao književnosti se ipak u ponečemu i ponegde očuvao, ali se novi teško uobličava, često se predstavljajući kao čista simulacija. Tako je i kod naših južnih suseda o kojima smo, isto kao i oni o nama, izgradili više negativno osenčenih stereotipa (istorija, politička instrumentalizacija, ratovi, nesporazumi, srodnost istosmernih, traumatičnih emancipacija, sukob interesa, uzajamna indiferentnost, tragizam malih razlika) nego stvarnog znanja: fudbalist Hristo Stoičkov je kod nas daleko znamenitija figura nego njegov imenjak Botev.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:26 pm

U Plovdivskoj knjižari "Helikon" (ovo nije reklama) isto je kao i u nekoj prodavnici iz nekog knjižarskog lanca u Torontu ili Čikagu (ovo je antireklama). Metal i staklo. Supe iz kesice. Paradajz bled i malokrvan (uzgred, Bugari uvoze paradajz!), naliven stimulatorima rasta i ozračen veštačkim svetlom. Kabeza, već gore pomenuta. Pa redom: Danijela Stil, Trejsi Ševalije, Džon Grišam i ostali Ladlami, neizbežni Koeljo, potom King, Hornbi, Braun, Oster, Gordner, Pamuk..., slobodno nastavite niz, svi uredno dizajnirani, preporučeni citatima iz prestižnih magazina, recenzirani, ubijeni u pojam. I onda, zatečen tim prizorom, usred pitomog, vrvežnog grada, sa savršeno očuvanim rimskim teatrom, gde je tih dana Geršvina svirao legendarni bugarski džez-aranžer i dirigent Vili Kazasjan (slušao sam ga i nestajao, sumrak je davao dodatni značaj dobrom bugarskom svingu, svaka čast majstori!), tu sam se setio da prednost, sledeći misao gurua Brančila Petrovića, ipak možda treba dati pivu (u starom značenju: ono što se pije) i jestivu. Bugarske salate i bugarska vina, o tome bi trebalo pisati nadahnut gastronomski esej, a ne lamentirati nad činjenicom da se svet beznadežno ujednačio čak i u onom što se odupire svakoj unifikaciji, a to je čitanje, jedna od najindividualnijih ljudskih radnji, uz vođenje ljubavi. Ali eto, baš se tako, ko zna zbog čega, ulučilo da u Bugarskoj rezimiram utiske prikupljane svih minulih godina, u stalnom tumaranju po mestima gde se izlažu i nude knjige, pisane iz najrazličitijih pobuda i sa najrazličitijim namerama. Došlo je eto neko vrijeme, što bi rekao Igor Mandić, i to u celom svetu, da većina onih koji čitaju, a ti su uvek manjina, ogromna manjina, čitaju uglavnom iste knjige, pa su se ljudska uobrazilja i pravo na maštu opasno približili granici potpunog obezličenja. A ništa nije tako posebno kao čitanje, kao usamljivanje, kao pravo na izbor šta želimo i šta hoćemo da čitamo, i dok to činimo da se sa sobom sašaptavamo, da nemo mičemo usnama, i plutamo mislima, da jedrimo tamo gde niko nikada nije bio pre nas, niti će biti. Užasavam se od pomisli da se neka knjiga (izuzev one jedne, svete) danas programirano piše da bi bila čitana u pet, deset i pedeset miliona primeraka. Ono što svi čitaju, rezolutan sam, ne treba čitati, jer se u suprotnom ubija tako ljudska težnja ka posebnosti. Smisao književnosti je smisao otkrića nepoznate zemlje, reklamna prisila čitanja neke knjige (budite firmirani, budite u trendu!) negira suštinu, koja se ne može krčmiti ili multiplikovati u milionima kopija. To ipak nije osvežavajući napitak. Sasvim je drugo usvajati opštepripadne vrednosti književne tradicije, čitati klasike, voleti Šekspira, od mehaničkog surfovanja po besteler listama i uzaludnog pokušaja sustizanja i praćenja masovnih proizvoda hiperproduktivne skribomanije koja sve bržim i bržim ritmom izbacuje sve deblje i deblje, sve spektakularnije, sve dramatičnije i sve neverovatnije storije, za sreću, ushit, san, zabavu, samozaborav, totalnu amneziju i lobotomiju pokorne potrošačke pastve, diljem šara. Hoću da imam svoga pesnika, koga čitam samo ja, i desetak meni sličnih (i imam ga!), hoću da kroz književnost razmenjujem ono što se ni na koji drugi način ne može razmeniti, i hoću da iz nje dobijem ono što je, bez oholosti, namenjeno meni, a ne svima, te stoga radije odlazim kod uličnih prodavaca knjiga, na sreću, ima ih svuda, i u Plovdivu, i u Parizu, i u Beogradu (vratiće se, siguran sam, iako su nečijom nakaznom odlukom proterani), i u Bugarskoj, i u Meksiku, i u Češkoj... svuda tamo gde se čitanje uzima kao najsuštastveniji trenutak postojanja, kao čas u kojem duh zaista postaje duh. Studentima na plovdivskom univerzitetu, završavajući predavanje, rekao sam da ljudi koji nemaju iskustvo čitanja knjiga, niti predstavu o književnosti, propuštaju nešto što je nenadoknadivo važno za ljudski život. Onaj ko ne čita, jedva da živi.

Jeste, to su sinonimi, glagoli živeti i čitati.

I sve vreme u Bugarskoj sam se dosećao da smo negativne stereotipe jedni o drugima izgradili upravo zato što se međusobno nismo čitali: u prošlosti još i nekako, ali posle Drugog svetskog rata retko i sporadično, tako da je svojevremeno Svetlozar Igov s pravom napisao da su srpska i bugarska književnost međusobno bliske, a nepoznate. Tokom nekoliko minulih godina situacija se menja nabolje, premda i dalje sporo, možda zbog toga što književno tržište ni u Srbiji ni u Bugarskoj, uprkos vrlo obilnoj produkciji, ne favorizuje domaću knjigu: domaći pisci, čast izuzecima, u tranziciji nisu naročito omiljeni, niti su posebno rado čitani, o broju da i ne govorim, najveće savremene srpske i bugarske pesnike ne čita više od dvesta čitalaca... Izdavači razmišljaju na potpuno isti način u Engleskoj, Bugarskoj, Francuskoj i Srbiji: ko će da čita to što imamo nameru da izdamo, i gde da nađemo novac da to učinimo. Georgi Grozdev, pisac i urednik u izdavačkoj kući "Balkani", specijalizovanoj za knjige iz narečenog regiona, rekao mi je: mi bismo objavili vaš roman. Odlično, rekoh, još samo da ga napišem...

Bugarska, to su još i zakorovljena polja Trakije, gde se na svakom kilometru potvrđuje drevnost civilizovanog života, od antičkih naseobina u banji Hisar, do Bičkovskog manastira, pravoslavne svetinje koja se do esktrema komercijalizovala za sve koji joj hodočaste. Mnogo snažniji doživljaj imao sam dok smo se približavali Balkanu, velikom planinskom masivu iz kojeg na svakoj stopi izbijaju vode. Noć pred povratak u Srbiju dobio sam vrlo visoku temperaturu, gotovo da sam pao u fras. Došla je hitna pomoć, mladi doktor rekao mi je da je u pitanju neki jak virus, kakav je tih dana harao krajem...

... to je naravno, bilo naučno objašnjenje. Ja sam za sebe imao sasvim drugo. Sve vreme boravio sam u kući pisaca, u najlepšem delu starog Plovdiva, u kojoj se 1833. godine, na proputovanju, mesec dana od groznice lečio pesnik Lamartin (i tada je kolao neki mutagen). Svakog jutra iz sna bi me budili glasovi turističkih vodiča koju su na nemačkom, engleskom ili japanskom (ako je to bio japanski) objašnjavali grupama entuzijastičnih turista, rešenih da za jedno prepodne upiju sve znanje tog dela sveta, šta je i kada tu radio čuveni Francuz. (Popodne će, kladim se, čitati Harolda Robinsa, bljak, ukoliko bilo šta budu čitali.) Proklinjao sam ih što mi nisu dali da uživam u miru otmene, stare građanske kuće, izgrađene od drveta, u kojoj podovi, nameštaj, zidovi i stepenice noću dišu, i krckaju sami od sebe, ili od duhova, ko zna. Pa je tako u Plovdivu Lamartinov duh, koga sam nelepo zazvao, našao baš mene i došao po svoje. Nemojte da mislite da nije, jer mi je temperatura volšebno spala čim smo sutradan prešli granicu!

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:27 pm

Prica za ne-laku noc ili Kjerkegor, vitez vere

"Samo onaj ko u teskobi strepi, mir svoj nalazi, samo onak ko u donji svet silazi, voljenju spasava, samo onaj ko noz vadi, Isaka dobija" - Seren Kjerkegor



Za raliku od bajki koje sam izmisljala za Saru, za njeno laku-noc-i-lepo-spavaj, postoji jedna prica u kojoj je svaka rec istinita. Nije namenjena onima koji zive uvereni u svoju ispravnost, a na pocinak odlaze sa istim "komotnim optimizmom" sa kojim plutaju po zivotu, kao lokvanji. Nije namenjena onima koji se ususkaju u postelji i zaspe blazeni u svojoj neopterecenosti. Neka ugase lampu i utonu u san; oni, svejedno, ne bi razumeli ovu pricu. Za one koji pak, nocu ostaju budni, za sve koji znaju sta je teskoba, koji su osetili ledeni dodir zestoke usamljenosti, evo price ne za laku, vec nemirom i nesanicom ispunjenu noc.
Radnja se desava u zemlji Hiperborejaca, u Kopenhagenu, na samom kraju proslog veka. Glavni junaci su Seren Kjerkegor, danski filozof, i njegova verenica, Regina Olsen. Kako bi Kjerkegor rekao, pre istupanja na scenu, postoji jedno "prethodno nakasljavanje"; uvod, neophodan za razumevanje potonjih dogadjaja.
Kjerkegor je bio dete starih roditelja. Otac – ugledni gradjanin, a majka sluzavka u njegovoj kuci. Ko zna sta se tu zaista desilo, sem njihovih dusa i Svevisnjeg, ostavljamo, dakle, okolnosi njegovo zaceca kao misteriozne. Majka je, mozda, bila prinudjena na sramni odnos, a mozda to bese istinska ljubav izmedju gazde i sluzavke, a tek – vencali su se kad je rodjen on, olicenje krivice za praroditeljski, u njegovo slucaju pravi roditeljski greh, zbog koga je, kasnije, napisao u svom Dnevniku: "Imadoh trn u puti svojoj i zbog njega se nisam ozenio".
Mogu samo da domislim odrastanje preosetljivog deteta, po prirodi sklonog dubokoj melanholiji, u atmosferi malogradjanske uskogrudosti Kopenhagena, koji na vezu njegovih roditelja sigurno nije gledao blagonaklono, i mracnog, sumornog doma u kome dominira krut, strogi otac.
Iako neshvacen i usamljen kao mislilac, Kjerkegor postaje covek eruptivne snage stvaranja; kao da zeli da preduhitri svoju ranu smrt, pocinje da pise i objavljuje vec u 21. godini.
Kada je zavoleo Reginu Olsen, desio se preokret u njegovom zivotu. Video ju je, prvi put, kad je imala svega cetrnaest godina; cekao je da odraste, negujuci ljubav prema devojcici-detetu. Usledila je veridba.
Tokom perioda verenistva pokusava, svim silama, da potisne svoju sustinsku izolovanost. Ali kako, kad bolno dozivljava nesposobnost da postane jedan od uvazenih muzeva koji nedeljom, ruku pod ruku, odlaze sa zenom u crvku, gde mirno, bez straha i drhtanja, odslusaju propoved, a onda, srecni zbog ispunjenja duznosti, hrle kuci na blazeni popodnevni dremez uz prijatni zamor domace svakodnevice.
Shvativsi nemogucnost da usreci zenu koju voli najvise na svetu, ne zeleci da Regininu ustreptalu nadu za sredjenim domom, zavesicama i saksijama cveca, decicom i veselim okupljanjem oko trpeze, pretvori u metafizicko samovanje i vecnu strepnju koja njega obuzima, koja je on sam, bez dovoljno vere u mogucnost svoje promene, Kjerkegor iznenada, surovo i takoreci bez objasnjenja, raskida veridbu; okolnosti podesava tako da se Regina oseti izdanom i ponizenom. Namerno u njoj izaziva gorcinu, koja joj moze dati snagu da sve zaboravi kao ruzan san, paravo da sve shvati kao poigravanje, laz i obmanu sa njegove strane.
Nije joj poverio svoju tajnu, niti objasnio razloge svog rastanka. Regina je mislila da ju je Kjerkegor zrtvovao, a on je, u stvari, zrtvovao sebe, zarad nje.
Dve godine nakon raskida, ona se udaje i zasniva svoju buducu brojnu porodicu; do nje nije dopro neizreceni vapaj "spasi me od mene samoga, pomozi mi, uprkos mom ponasanju, uprkos mom odlasku, uprkos svim uprkosima".
Zato groznicavo pise "Strah i drhtanje". Progovorio je Johanes de Silencio, zavetnik cutanja, zagrcnut od mracne tajne svog zaceca, covek koji je sve izgubio i koji vise nije mogao da sa tim zivi. Kroz stranice ispisane cistim bolom varira biblijsku pricu o Avramovoj zrtvi. Ko ima usi da cuje razumece.
Da li je Regina bar tada cula?
Da li je shvatila Avramovu velicinu, da li je razumela Viteza vere koji je spremno krenuo da zrtvuje sina jedinca kad je Bog to od njega trazio, ujedno najdublje uveren da se to nece desiti, da ce se Bog u poslednji cas pobrinuti da tako ne bude. Da li je razumela da je samo Vitez vere koji mirno (ne pacenicki-mirno, vec radosno, pouzdano-mirno) zivi u apsurdu, ocekujuci nista osim najcudesnijeg cuda, mogao da potegne noz na sina, da bi ga time spasao?
Posto ova prica za ne-laku noc, na kojom ljudi treba da ostanu budni i zamisljeni, duzna sam da kazem njen kraj.
Kjerkegor nije uspeo. Hiljade strana je napisao da bi sebe ubedio kako bice koje izgubimo u vremenu moze vratiti kroz cudo vere.
Regina se nije vratila
Trn zaboden u putenost, polako je otpustao svoj otrov.
Imao je samo 42 godine kad se okoncala bolest-na-smrt. Ocajanje je svojom snagom nadvladalo "na" i poslao smrt.
Sta god istrazivaci rekli, kakav god novi podatak iskrsnuo iz prasnjavih arhiva ili zagubljenih papira, molim vas da poverujete meni; ne pitajte me otkud znam, ali prosto prihvatite da je ovo istina: umro je od nepreboljenog bola.
U teskobi je strepeo, ali mir nije nasao, u donji svet najstrasnijih dusevnih patnji sisao, ali svoju draganu time nije dobio na dar, zamahnuo je nozem i izgubio je Reginu.
Njegove suze sto su za zivota kapale iznutra, opekle su svojom vrelinom moje srce.

Odlomak iz romana "Spletkarenje sa sopstvenom dusom" – Marija Jovanovic

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:28 pm

Ex ponto - Ivo Andric

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:28 pm

Egzistencijalizam ili kako sam jeb‘o kurvu?

hmmm... gubitak smisla, gubitak egzistenicije, nisu ni masine u pitanju. Ne, nije ni vreme, nije moderna, ni postmoderna! Vratimo se na drvece! Zamislite! jednom smo davno napravili razliku, jednom smo se davno uzdigli na dve noge i postali sveznalice. Sveznajuca stvorenja koja mucaju, gutaju slova i izmisljaju stvarnost. Bili smo divno uokvireni u svoje ideologije, judaizam, protestantizam, luteranstvo, marksizam, fasizam, nacinalizam, hriscanstvo. Trazimo smisao, a mi produkti smo niceg drugog nego sopstvenog besmisla kako kazu ideologije u koje smo bezali trazeci slobodu. Izgubili smo licnost pre nego sto smo uspeli da je stvorimo. Zarobljene demokrate. Je l’? Individualnost? Kada smo uspeli da smislimo ovu rec kojoj se gubi znacenje? Ciji je ona produkt? Kako smemo da je koristimo kada ne znamo sta znaci? Besmisao kao pogonska snaga svuda oko nas. Svi cemo se zvati Zoran. Ne znam zasto... Ali neka se svi zovemo Zoran, malo da lazno propagiramo jednakost… Nemogucnost da se izrazimo, nemogucnost da uspostavimo vrednost, postojanje svetskog djubrista, zivot djubreta, ideologija djubreta. Ali ne, mi, sveznalice, mi koji prolazimo kroz njega se ne ukaljamo. Pa kako je to moguce? Kako je moguce da nismo zagazili u sva govna svih proteklih ideologija i svih proteklih misli, produkata, samo smo se polako provlacili. Materija nam pred ocima. Materija nam u dusi. Zasto se gubimo? Strano nam je ono sto smo sami napravili? Nemocni smo. Nemocni - sricao je dok mu je pena isla na usta kao besnom psu. Mi smo stado. Ne postoji odgovornost , ne postoji sloboda, ne postoji slobodna volja. Postojimo mi, sveznajuci mravi, deca revolucija, deca kapitalizma, deca nasih roditelja. Mi smo samo jos jedna karika koja rodjenjem preti da ce ugroziti stabilnost koja je postojala, pod pretpostavkom da je ikada postojala. Sve mi znamo. Hodajuce predrasude, izmorene marionete. Crvi, kazu neki da smo u osnovi losi. Ne, mi smo u osnovi dobri, imamo predispozicije... Ha! predispozicije? Sta je to? Vratite nas u dzunglu tamo nam je mesto. Da se koljemo i karamo sa majmunima ionako smo ih izdali. Ajmo u destrukciju, tako je najlakse. Unistimo tradiciju, unistimo sve nase produkte ionako ne znamo zasto smo ih napravili, ionako su tudji. Svakako su sami za sebe postojani ali nema niko da ih primi. Ne moze se osetiti sve nas programirati, ubijte nas sve, svi smo mi zalutali ovde negde. Menjajte svet pizda vam materina, menjajte svet ako ste tako pametni, svemoguci. Nosite se svi u pizdu materinu da vam ja kazem. U pizdu materinu da se nosite… Svi, svi do jednog...
Monolog prekide skripa teskih drvenih vrata i pomesa se sa zvukom casa gurnutih sa stola. Niko od redovnih gostiju nije obracao paznju na pijanog sredovecnog profesora koji je ponavljao vec poznate reci, koliko se cetiri para ociju ucvrstilo na ulazna vrata. U kafanu useta zenska silueta. Na stiklama koje su ostavljale jasan zvuk na poplocanom patosu. Priblizi se sanku i sede na stolicu. Sa sebe skide zimski kaput i esarpu zelene boje. Kratka suknjica joj je otkrivala veci deo butine blesteci od vestacke koze zajedno sa cizmama. Uska bluza joj je otkrilavala grudi, a njena duzina naslage koze tek vidljivog stomaka. Na nekoliko stepeni ispod nule njena je odeca izgledala oskudno i minijaturno. Narucila je pice i zapalila cigaretu. Kako je nisu vidjali ranije u ovoj kafani probudi znatizelju svih prisutnih...
... - Zasto dama sedi sama? Znajuci da je recenica klise ipak je izgovori i prekide njena razmisljanja.
- Ima nas vise i lepo nam je zajedno, odgovorila je gledajuci u dno case.
- Mladicu, doviknu konobaru. Meni jos jedno pivo, a dami sta pije i okrete se prema njoj, priblizavajuci svoje debelo telo kolenu njene desne noge. Dakle, kazes, ima vas vise? A koliko vas je to vise ako bi mi odgovorila - upitao ju je kroz podsmeh.
- Ima nas dvoje. Ja i oni - izusti neodvajajuci pogled sa sanka.
- Ahaa... zanimljivo i sta vi radite?
- Spajamo se...
- Spajate se? A kako se to spajate – upita ironicno.
- Mozemo da pricamo o necemu drugom, ionako ne biste razumeli, prekide ga dama
- A o cemu drugom bi da pricamo?
- Recimo, o velicini Vaseg penisa. To je zanimljiva tema.
- O velicini mog penisa - pogleda je samouvereno ?
- Da ako uopste vredi pricati o tome, ako je dostojan price - nasmeja se ironicno gledajuci i dalje ispred sebe u poredane flase viskija, konjaka, likera i ostalih obojenih pica.
- Pa ne radi se o tome da li je on dostojan price, vec mislim da bi najbolje bilo da ga vidis. Kada ga vidis kasce ti se samo, rece smejuci se.
- A sta ce mi se kasti? – izgovori naglasavajuci poslednju rec.
- Pa koliko je velik ili dobar u onom sto radi...
Konverzaciju prekide glava konobara koji se necujno priblizio i stavljao pice na sank. Ona je zapalila cigaretu, povukla dim i naslonila se unazad na naslon stolice, otkrivajuci nabrekle grudi, kao u tek zatrudnele zene. On je sipao pice i ispio polovinu case. Cutali su, ali je ipak izgledalo kao da njoj tisina vise odgovara, kao da se utapa u nju. Kao da postaje njen sagovornik a ne covek do nje, dok se on gubio u njoj, sve dok se zadah piva nije osetio kada je neocekivano podrignuo. Postideo se i slabasno osmehnuo ali bese mu najvise neprijatno zbog cinjenice da kod nje nije izazvao ni najmanju reakciju. Sedela je mirno, uvlaceci dim za dimom i gledala ispred sebe duboko izgubljena u daljini. Shvatio je da ga jos uvek nije ni pogledala, nije mu videla oziljak na obrazu niti tek izraslu bradu. Potpuno je bio bestelesan ili se u pitanje dovodila samo telesnost njegovog polnog organa.
- Pa da nazdravimo nasem suretu - rekao je osecajuci se pomalo prozirnim.
Podigla je casu sa sanka, na kratko je klimnula i ispila ostatak
tecnosti.
- A cime se Vi bavite ako smem da pitam - prekinuo je tisinu.
- Prostituisem se u slobodno vreme…I was thinking to myself this could be heaven or this could be hell, culo se tiho sa radia. Covek se zagrcnuo od priznanja takve vrste ako se ono moze smatrati istinitim, pomisli on. Ipak ona ne izgleda kao zena sumnjivog morala, ne izgleda kao kurva, niti kao one za koje mi je majka u mladosti pricala razne gadosti, niti kao one iz njegovih najperverznijih fantazija.
- Kako to mislis prostituises u slobodno vreme - izusti postidjeno.
- Da li je moguce da je Vas kurac toliko nezanimljiv u odnosu na pricu o mom prostituisanju koju Vi - ti ionako ne bi shvatio - izusti napadno.
Cekajte malo gospodjice... ne stize ni da dovrsi recenicu kada ona istrgne svoju desnu ruku, pruzajuci prste kao da mahnito otresa vodu sa njih, pokazivajuci burmu na ruci.
- Kao sto mozes da vidi ja gospodjica nisam i trgnu ruku besno nazad spustajuci je na butinu.
- A reci mi onda sta tvoj muz kaze na sve to - upita naprasito.
- Gospodine, umilno ce ona, mi nismo ovde da se pitamo sta moj muz misli o tome. Potom ustade naglo sa sankerske stolice produzavajuci korak ka toaletu. Covek ostade sam sa sobom i neverovatnom ponudom.Takva se ponuda ne odbija - izusti on poluglasno, osvrcuci se oko sebe i kreveljeci se pobedonosno. Iako u nedoumici, krene za njom propracen raznoraznim pogledima. Otskrinu polako vrata toaleta i zatekne je kako stoji rukama naslonjenim na lavabo gledajuci svoj odraz u polupanom ogledalu. Naginje se iza nje priblizavajuci joj se potpuno tezinom svog tela i pocne da se umiljava. Ona se ni ne pomeri. Podize tesnu suknju, spusta gacice... On otkopca slic. Vadi ud i ulazi u nju. Pocinje da se klati napred nazad i da prodire sve jace namestajuci se u odgovarajuci polozaj. Ubrzo pocinje da stenje. Ona ne skide pogled sa ogledala. Ispred sebe posmatrala je svoje unakazeno lice koje se pomeralo napred nazad. Ne potraja dugo a on vec ispusti poslednji krik.
Izvadi ud i zakopca slic. Izadje iz toaleta.Ona podize gacice i spusti suknju. Odvrne slavinu i pocne da pere ruke.
Zaustavi se na svom liku u ogledalu jos jednom kao da je lik u ogledalu trebalo da progovori, gledajuci kroz njega nekoliko minuta. Okrece se i izlazi napolje.Prilazi sanku, uzima svoj kaput i izlazi kroz ista vrata na koja je usla. Iza sebe cuje razna dobacivanja i vredjanja. Odlazi do kola,otvara vozaceva vrata i seda u njih. Na suvozacevom mestu pronalazi svog supruga u istom polozaju u kojem ga je ostavila, muza koji se iznenadi brzinom povratka. Pali cigaretu i uvlaci dim. Dim ispunjava koliko misli toliko i prostor.
- Znas da ne volim kad pusis u kolima rece on iritantno.
- Zaboravila sam da ispeglam Aninu kosulju - nastavi ona poluglasno.
Naslanja se na sediste i pocinje tiho da place. Suprug je ljubi u obraz, ostavljajuci vidljivu pljuvacku na njemu, izlazi iz kola i odlazi na posao. Ona pali auto i krece kuci. Na putu do kuce oseti kako joj suze jace klize niz obraze. Izbrisace ih pre nego sto se Ana probudi i uspe da ih uoci.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:29 pm

Čekanje

Na peronu pravim jedan korak napred tri nazad ostajem u sredini na neprepoznatljivoj teritoriji.
Mrsti se daleko i uziva da me okomi sivilom koji vuce iz drugog grada.
Iz istog grada.
Golub vesnik stagnacije potreba odjeka prostih.
Siri krila prati zmaja sarenog zmaja koji igra na suncu.

Pomeram se desno, potom levo, gmizu u meni ostaci jucerasnjeg dana.
Sahranjuju se odgovori, nadolaze potopi svakidasnjice, raste dan.
Isti kao juce poput sutrasnjeg smeje mi se u lice.

Sve oci su zelene zute svetle i tamne sijaju kroz prljave poglede, isto se smeju.
Zedne su krvi oci deteta i oci starice unutrasnjost iste materije.
Sva usta pricaju podjednako iskrivljeno smezurano i tudje.
Ispunjena blatom maglom vetrom i pljuvackom grizu slova i krvare pod talogom ideja.
Lica su iste maskote koje se priblizavaju utvarama lepe im se obrazi i lome vilicne kosti.
Pod tezinom istine koja tamnici na padini izraza prevrcu se u prasinu koju odnosi vetar.
Obezglavljeni ljudi nose akt tasne, novine, hleb, mleko.
Odlaze na posao kresu se na coskovima, piju do iznemoglosti.

Vidim samo patike, cipele, cizme, stopala.
Kad otvorim oci.
Samo sareni zmaj bezi po vrtovima neba.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:29 pm

Formular

Jos iz daleka sam primetio te likove. Mislio sam da su radnici preduzeca za puteve, ili u najmanju ruku da se bave odgusivanjem kanalizacije, bili su, onako svi u narandzstim odelima. I kada su me ugledali, jedan od njih mi je odmah prisao i osmehnuo se siroko:

"Vi zivite ovde?" Da - odgovorih mu. Pomislio sam da ce me pitati kako da nadje neku ulicu...

"I vama svakako smetaju visoke cene struje i gasa?" Naravno - odgovorh.
"Mi znate nudimo da preko nas placate struju i gas, efikasniji smo od Origin-a, mogli bi da ustedite..."

Nista nisam rekao. Mrzim trgovce, mrzim ih iz dna duse, stalno hoce da vam prodaju nesto, grce se. Oni su nesreca danasnjice i zato ih mrzim. Obicno su to mladi ljudi koji deklamuju gluposti kojima su ih naucili gurui biznisa i marketinga.

"Mislim..., znate, sada postoji kokurencija na trzistu, mi vam nudimo najbolje cene i... konkurencija je dobra." Cutao sam potpuo pasivno. Zeleo sam da se mladic valjano potrudi.

Trgovac je izvadio formular. "Samo treba da popunite formular. Mi cemo vam se javiti.. Nudimo savrsenu uslugu, odrzavanje... Zar nebi bilo lepo da ustedite?" Bilo bi – odvratih kurtoazno.

"Vi eto imate dete u kuci, to je pretpostavljam devojcica... Divna mala, lepotica." Na te njegove reci samo sam se setno osmehnuo.

Samo treba da popunite formular i da ga posaljete nama... biflao je trgovac. Da, svakako cu to uciniti - rekoh mu.

Mladic je bio odusevljen. Znao sam kako misli da sam glup, kako sam naseo. Zato sam cutao i dalje. Nisam se pomerao, nisam pokazao ni najmanju zelju da uzmem formular.

Evo ja cu vam popuniti - ponudio se mladic. Uzeo je formular i naslonio na torbu. Bilo mu je tesko da pise, onako stojeci.
Diktirao sam mu podatke, bilo je bas kreativno izmsiliti nepostojecu osobu, nepostojece ime, broj telefona, adresu. U jednom trenutku ispala mu je olovka. Sa mukom se sagnuo, pronasao je, i nastavio da ispisuje podatke. Eto, sve sam pripremio za vas - likovao je trgovac, pruzajuci mi formular.

Pustio sam da njegova ruka jedno vreme mase papirom ispred mog lica. Onda uzeh papir od njega. Hvala - rekoh.
"Nema na cemu, zelim vam prijatno vece, a kada primimo formular, mi cemo vam se javiti..."

Aha - prevalih preko usana.

Nastavio sam da guram kolica, a devojcica ( cerka moje komsinice Elizabeth) se smesila, kao da je sve razumela... Ubrzo sam zastao iza ugla. Odmah sam izguzvao onaj formular i bacio ga u prvu kantu za djubre.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:30 pm

KOD "RUSKOG CARA"
Najlepsi beogradsi momci, najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama"; gledala ih je preko cvikera poslednja stara gospoda...

Zovem se Momo. Bog mi je podario sve godine koje imam, a mozda ce, ko zna, ako bude hteo, dodati jos koju. Mi, Kapori, umiremo, uglavnom, ili od srca ili od metka. Najbolji medju nama, od metka u srce. I tako, gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kazem, radio sam redovno samo dve stvari; crtao sam i pusio. Nije bilo dana kada to nisam cinio. Ako nista drugo, povlacio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom stapa sarao u prasini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili necijim ruzem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noc, po ogledalu u kupatilu.
Sto se tice pusenja, Kapori, inace, poticu iz sela Mirilovici iznad Bilece i od vajkada sade svoj duvan. Kada sam kao cetrnaestogodisnji decak prvi put posetio rodno selo moga oca, zatekao sam babu Jovanu kako nize listove duvana. Izvadila je ostar, mali noz iz dubokog dzepa svoje kecelje, isekla je njim dva lista duvana, smotala ih vesto u komad iscepane novine i dala mi da pusim. Bila je strastan pusac. Ko zna koliko bi jos zivela da nije u svojoj devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe sto je zapalila pokrivac zaspavsi sa upaljenom cigarom u ustima. Pusim, dakle, jos od tog davnog dana, ne bez osecanja grize savesti, znajuci da ce mi duvan jednog dana doci glave. I pravo je, ali sam se bar napusio u zivotu!
Sedeci jedne noci pokraj vatre u planini Vidusi, po kojoj su zavijali vukovi, slusao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnacitaniji medju Srbima. Buduci da su kupovni papirici (zvani cati) retki i skupi, oni duvan zamataju obicno u razne novine i istrgnute listove iz slucajno zalutalih knjiga. Sagorena, odstampana slova, kaze starac, u obliku dima ulaze im u pluca i u krvotok i taloze im se u glavi. To su citave biblioteke kojih Hercegovci nisu ni svesni. Toliko o pusenju.
Sto se tice crtanja, ne racunajuci ono detinje zvrljanje po hartijama, docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od cetvrte godine kada mi je 1941. nasa susetka sa drugog sprata, kada sam joj za Bozic bio polaznik, poklonila prve akvarel-boje marke "faber" kupljene u knjizari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom cetkom crne lakirane drske. Ova hroma uciteljica, usedelica odvela me je i prvi put na more, u Podgoru kod Makarske, gde sam tim istim bojama pokusavao da naslikam zalazak sunca koji sam joj i poklonio. Ti moji prvi akvareli netragom su nestali u vihoru Drugog svetskog rata, ali jos cudom ne mogu da se nacudim kako se iz malih, okruglih raznobojnih zetona stvrdnute boje, cetkom i vodom, mogu ponovo stvoriti svi prizori pred kojima se nadje covek.
Buduci da sam vican knjizevnom zanatu, odlucio sam da napisem ovaj skromni ogled o umetnosti crtanja da bih nekako povratio hiljade izgubljenih, unistenih i rasutih crteza po vremenu i ovoj planeti. Pri tom, ne mogu da se oduprem secanju na jednog putujuceg trgovca knjigama koga smo zvali Zuca zbog njegove kose koja je svetlela poput lampe. Nisam ga video vec godinama, ali cesto mislim na njega - tog malenog, anonimnog apostola knjige, koji je poput Sizifa vukao svoje preteske prepune torbe po provincijskim knjizarama koje su vecinom prodavale kancelarijski materijal, tapete i skolski pribor, po firmama i javnim holovima, nudeci ih uporno i prodajuci na rate ili sa popustom za gotovinu. Jedne davne godine objavio je i sam prvu knjigu pod naslovom "Kako postati pisac" i prodavao je na hiljade primeraka, mada nikada nije napisao nista sto bi ga ucinilo piscem.
Ne, ova knjiga, ako uspem da je dovedem do kraja, trebalo bi da bude nesto slicno spomenaru ili porodicnom albumu, koji bi pokusao da otme od zaborava neke vec dotrajale i izbledele crteze i razmisljanja o crtanju kao disciplini duha. U njoj bi, takodje, trebalo da se pomenu i zabeleze dela mnogih vec zaboravljenih umetnika koji su uticali na moj nacin crtanja, i na umetnicko oblikovanje pokolenja kome pripadam. Kazem, pokolenja, jer sta znaci deset ili petnaest godina vise ili manje za delo onih koji su se napajali na istom izvoru?
Za one umetnike, cije su slike i crtezi rasuti po celom svetu, monografija je jedini pravi dom. Ma gde se nalazila, njihova dela su najzad sakupljena u tom papirnatom muzeju pod krovom od korica.
Moj profesor Nedeljko Gvozdenovic dobio je svoju prvu i poslednju monografiju u 76. godini, petnaest dana pre no sto je umro. Ulazeci u njegovu bolesnicku sobu, njegov postovalac i kolekcionar Nikola Mirkov zatekao ga je na samrtnickoj postelji kako na mrsavim, starackim grudima pridrzava rukama rastvorenu monografiju koja je mirisala na tek otisnutu stamparsku boju.
"Profesore" - kazao je - "monografija vam je divna! Sedamdeset i osam reprodukcija u boji..."
"Osamdeset..." - prosaptao je ovaj ispravljajuci ga i sklopio oci tonuci u komu. Bile su mu to, verovatno, poslednje reci u zivotu.
Na uglu Knez Mihailove, kod "Ruskog cara", postojalo je 1956. jedno drvo krivog stabla o koje smo satima cesali ledja drezdeci i cekajuci da naidje neko ko bi nam platio caj i kiflu.
Sa druge strane ulice stajali su preziruci nas najlepsi beogradski momci, a neki od njih, oni najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama" - malim italijanskim motociklima, i cekali svoje devojke sa konjskim repovima, u sirokim suknjama sa ziponima i ljupkim pepeljugastim cipelicama bez potpetica zvanim "baletanke", da bi obuhvativsi oko struka svoje decake, kroz sumu zavidljivih pogleda odjezdile pravo u ljubav i bajku.
Sve to, kao iz kakvog akvarijuma, gledala je preko cvikera kroz velika stakla "Ruskog cara" poslednja preostala stara gospoda za mermernim okruglim stocicima iznad stranih novina na okvirima od trske. "Ruski car" - sveze ispeceno becko pecivo hrskave kore sa kimom pod staklenim zvonom, slatki ukus kapucinera, gerok kaputi i lakovane cipele sa kamasnama, nogu preko noge, zamiruci sjaj predratnog Beograda i njegovih blagoslovenih rituala.
Tamnoputi cistaci cipela koji su uspevali da isteraju nemoguci sjaj iz dotrajale gospodske obuce istanjenih djonova, prinosili su svoje usne sasvim blizu stare koze da bi sopstvenim dahom izazvali izgubljenu blistavost i doterali je do savrsenstva trakama maslinastog plisa isecenog krisom perorezom sa fotelja za vreme predstave u bioskopu "Beograd". Plis je bio redak i skup. U prodavnicama prosvercovane, zaplenjene i budzasto otkupljene strane robe, nazvanim ko zna zbog cega "Komisioni", lezala su nedosanjana bogatstva; mantili od tamnomodrog susketavog materijala "suskavci", americke antilop cipele sa debelim gumenim djonom, flanelske karirane kosulje kanadskih drvoseca, hemijske olovke na kojima se nalazila devojka u crnom kupacem kostimu, koja kada se olovka okrene, ostaje potpuno naga, gramofonske ploce Glena Milera i Stejna Kentona i najlon-carape.
U sporednim ulicama, koje se ulivaju u Knez Mihailovu, postojale su male zanatske radionice i radnje u kojima su postarije gospodje jos sile muske kosulje po meri sa izvezenim monogramom na dzepu i dvostrukim manzetnama, "hvatale" zice na ostecenim zenskim carapama i presvlacile dugmad za kostime.
Zanimanja koja se vise ne mogu sresti nigde na svetu:
HVATAMO ZICE. PRESVLACIMO DUGMAD.
PUNIMO HEMIJSKE OLOVKE.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:31 pm

U izlogu "Antikvarijata" u Glavnoj ulici kod "Londona", prodaje se slika tigra razjapljenih celjusti u prirodnoj velicini, nenadmasnog slikarskog virtuoza, ruskog emigranta Stjepana Kolesnikova (1879-1951). "Koja mi je bila pamet, budali! - udaraju se sakama o glavu kolekcionari posle cetrdeset godina. - Prolazio sam svakog dana pokraj onog tigra, i imao pare da ga kupim, ali ko je tada znao koliko ce to jedanput vredeti?"
S leve i desne strane tigra, koji je iz visoke trave vrebao prolaznike spreman na skok, visile su dve manje slike Kolesnikova na kojima je plavicasti ruski sneg prekrivao krhke i nezne ogoljene grane belih breza. Skripalo je pod nogama.
U osamljenickim, izgnanickim nocima i danima, skriven od sveta, Kolesnikov sanja snezne stepe svoje zavejane domovine slikajuci sa nenadmasnim majstorstvom tundru i zapleteno granje pretvoreno u crnu cipku na modroj osnovi neba. Proglasen zastitnim znakom kica, ovaj tihi majstor, inace ucenik velikog Rjepina, nosi pomireno teret te velike nepravde na strpljivim sirokim plecima muzika. Cetrdeset godina kasnije cene njegovih platna racunaju se desetinama hiljada dolara a mnoga velika beogradska slikarska imena iz tog vremena odavno su zaboravljena; platna im vrede mnogo manje od okvira.
Ikone ne postizu nikakvu cenu.
Poslednji ruski emigranti, izbegli iz boljsevizma, krecu se u povorci oko male ruske crkve na Tasmajdanu i odgovaraju svome svesteniku na "Hristos vaskrijese iz mjertvih" sa "Vaistinu vaskrijese!" Ostarele senke ruskih gubernatorki i palkovnica, supruga davno upokojenih kozackih atamana, pridrzavaju pod ruke njihovi plecati plavokosi unuci koji ne znaju svoj maternji jezik. Na grobu generala Vrangela u Beogradu, na godisnjicu njegove smrti, gore vostanice koje neko uvek tajno pali za pokoj njegove bele duse.
Na napustenom parobrodu, u Zimovniku na Savi, mladi Igor Vasiljev sakriva nedeljama davljenike da bi naslikao ljubicastomodru boju njihovih naduvenih lica. Izgubice zivot ne dozivevsi tridesetu, padom iz zahuktalog voza, pijan, gurnut ili samoubica, ostace zauvek tajna.
Neko ga je video kako na platformi izmedju dva vagona svlaci najpre kosulju i baca je na tucanik ispod sina: "Ode kosulja Igora Vasiljeva!" uzviknuo je, a zatim svukao pantalone i takodje ih bacio: "Odose pantalone Igora Vasiljeva! Odose cipele Igora Vasiljeva! Odose carape Igora Vasiljeva! Ode Igor Vasiljev!" Poslednje je sto je uzviknuo pre nego sto je potpuno nag pao pod tockove, kaze legenda.
Ada Ciganlija je u to vreme jos ostrvo nepovezano nasipom sa Cukaricom.
Leti, vojska postavlja pontonski most preko reke.
Kod "Sest topola", kada leto sazri, makedonski pecalbari "cokalije", kuvaju u loncima mlade kukuruze. So po zelji.
Tek procvale beogradske devojcice vracaju se sa kupanja jos vlazne kose vrteci oko prsta svoje minijaturne mokre kostime koji mogu stati u kutiju od sibica.
Beogradski mladi arhitekt Pedja Ristic, zvani Isus, zbog svoje ridje brade, gradi prvu srpsku kucu na drvetu pored vode i vesla u indijanskom kanuu. Vesla i danas, cetrdeset godina kasnije, u istom cunu sekuci savsku maticu, samo sto je kuca na drvetu vec odavno istrulila dok su lepe devojke iz tog vremena postale bake.
U "Presernovoj kleti" Miladin Kovacevic, siroce iz Nevesinja, stanovnik mnogih domova za nezbrinutu decu, koga je neko doveo u Beograd i zaboravio, pesnik koji je zbog toga sto se prehranjivao kupanjem mrtvaca izabrao za sebe novo ime Jakov Grobarov, uzvikuje svoju, ili neciju tudju recenicu: "Zaustavite planetu, hocu da sidjem!" koja ce ga proslaviti.
U toj zadimljenoj rupi, punoj pesnika, laznih proroka, mitomana i somnambula, svake noci jedan ulicni muzicar, neki Janos, svira na citri temu Harija Lajma iz "Treceg coveka".
Jesenjin, Majakovski, Blok...
U dvorani Kolarcevog narodnog univerziteta gostuju Iv Montan i Simon Sinjore. Pojavljuju se na sceni u radnickim kombinezonima, a publiku pozdravljaju stisnutim pesnicama prinesenim celu. Doznajemo, tako, da i na Zapadu ima komunista. Kuda, onda, da se bezi? U novoizgradjenom Domu sindikata pevaju Luj Armstrong i Ela Ficdzerald "Zvezde padaju na Alabamu". U Francuskoj 7, u Udruzenju knjizevnika Srbije, sa srpskim piscima razgovara Zan-Pol Sartr koga prati njegova supruga Simon de Bovoar. "Parlez vous, francais?" - pita ga jedan ugledni crnogorski pisac pre no sto mu postavi pitanje.
Sol Belou, koji je doputovao sa knjizevnicom Meri Makarti, zaljubljen je u tada lepu Jaru Ribnikar. Kada sam ga intervjuisao za list "Politika" dvadeset godina kasnije u Njujorku posto je dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost, pristao je da se fotografise samo pod jednim uslovom: "Odnecete ovu fotografiju Jari" - kazao je - "da vidi sta je preostalo od mene!" "Oh, Sol!" - kazala je zagonetno Jara kada sam joj predao fotografiju Beloua. Na pitanje sta misli o Tenesi Vilijemsu, koji je u to vreme u Jugoslaviji u najvecoj modi, Meri Makarti odmahuje rukom i kaze: "Ah, taj slatki kolac s Juga, koji vec godinama masturbira pred vratima jedne ideje."
U hotelu "Metropol" odseda slavna holivudska zvezda Elizabet Tejlor sa muzem producentom Majklom Todom. Avion nije sleteo na beogradski aerodrom kruzeci punih pedeset minuta jer je cekao da Majkl Tod zavrsi zapocetu partiju pokera sa stjuartom. Poginuo je godinu dana kasnije u avionskoj nesreci. Tiskali smo se pred vratima hotela da bismo izbliza videli ljubicaste oci Elizabet Tejlor ciji sjaj nikada necemo zaboraviti. Uzgred, imala je krive i tanke noge sto nas je prilicno razocaralo.
Slobodan Markovic, zvani Libero Markoni, i slikar Slava Bogojevic objavljuju knjigu "Pijanci idu dijagonalno", u kojoj su opisana njihova bancenja i mamurluci. Tri i po decenije kasnije, ovog najdarovitijeg beogradskog slikara pronaci ce pokraj plota, na ulici, kako lezi u blatu. Umrece u bolnici gde je odnesen pod oznakom "Nepoznat".
Da bi se zastitili od terora drzavnog optimizma, najosetljiviji umetnicki duhovi beze u alkohol. Pijance i Bog cuva! Njima je, za razliku od drugih, sve dozvoljeno.
Tih leta Sava jos nije izgubila svoj miris trulih algi, katrana i purenjaka, a zimi, beogradske ulice se pretvaraju u snezne tunele visokih bedema kroz koje se prolazi kao kroz bele lavirinte.
U Studentskom domu na Novom Beogradu kao da je potucen svetski rekord u broju mladica i devojaka koji mogu stati na jedan krevet.
Jedna devojka, studentkinja engleskog, prevodi naglas svedocenje Zaka Lipsica iz dzepne knjige o Amadeu Modiljaniju koju je neko ukrao sa sajma knjiga. Iz casa za pranje zuba, pokupljenih sa citavog sprata, pije se caj od sipuraka i zavija zlatasti hercegovacki duvan u isecene stranice biblijskog papira na kojima su stampane sabrane Sekspirove tragedije. Pusim Scenu prvu iz drugog cina "Ricarda Treceg":
London, Kraljevski dvorac.
(Trube. Ulaze KRALj EDVARD, bolestan, nosen na stolici, KRALjICA ELIZABETA, DORSET, RIVERS, HASTINGS, BAKINGAM, GREJ i DRUGI)...
Cigara je debela. Sekspir se pretvara u dim i maglu.
Devojka prevodi:
"Zgodan, ozbiljan, romantican. On je predstavljao, mozda, poslednji period elegancije na Monparnasu... - seca se Zan Kokto - u to vreme nismo znali da to crtanje po terasama kafea, ta remek-dela od pet franaka, nece trajati zauvek."
"Beatrisa Hestings: Kompleksan karakter. Svinja i biser. Srela ga 1914. u kafeu. Sedela sam preko puta njega. Hasis i konjak. Nimalo impresionirana. Nisam znala ko je. Izgledao je ruzno, divlje, pohlepno. Ponovo ga srela u Cafe Rotonde. Bio je obrijan i sarmantan. Podigao je kapu lepim gestom pocrvenevsi i pozvao me da dodjem i vidim njegov rad. Prezirao sve sem Pikasa i Maksa Zakoba. Gadio se Koktoa..."
Studentski grad ogrce se oblakom novembarske susnezice. Soba se lagano hladi. Uvlacimo se pod sivu vojnicku cebad. Greje nas ljubav.
Boris Koljcicki, emigrant, amater-meteorolog, pravi prognozu vremena za narednih sto godina koju prodaju beogradski berberi i bakali. Predvideo je cak i letnji pljusak u avgustu 1997. od koga sam pokisao do gole koze na Adi Ciganliji.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:31 pm

NADA MARINKOVIĆ - NASLEDNICI

- Najgore je kada ljudi nisu ni dobri ni zli, već podnošljivi, nemaš nikakve mogućnosti da se spaseš od njih. Kraj dobrih ostaješ svesno, više ili manje zadovoljan, a oni zli, kao što je bio tvoj slučaj, mogu da odigraju odlučujuću ulogu u našem životu. Zato što se teško daju odstraniti, kao krlje su, paraziti.

- Snažna želja mobiliše naša čula, u toj želji je čar odnosa muškarca i žene; ispunjena želja može biti uzrok naglog pražnjenja, neprijatno bu?enje, potom dosada.

- Posle svih traganja, davanja, dobitaka i gubitaka, posle svih lomova i slomova, kao čist dobitak, kao podsticaj, kao istina-ostala je LJUBAV. Ljubav u svim mogućim vidovima, ljubav koja sadrži dobrotu, pogonsku energiju, koja je najlepši, najpotpuniji smisao života!

- Čovek može da izabere, da od svoje nesreće načini niz novih nesreća ili da je pretvori u nadahnuće čiji rezultati mogu bar donekle da nadomeste ono što se izgubilo.

- Nemoj se bojati patnje, ona će te sačuvati čim me izgubiš iz vida, kao što će i moja biti uz mene, lepa i ćutljiva, ogromnih tužnih očiju...

- Osećaš u sebi i oko sebe prisustvo dragog bića. Materijalnost, njegov stvarni oblik je iščezao, izgubio se u vatrometu boja koje grade dinamične arabeske. Slike kao u bunilu, jarki detalji, prizori kakve mora da narkomani vi?aju u svojim halucinacijama... Ja nikad nisam uzimao droge, jedva nešto malo alkohola. Ali ti si bila moj opijum, moj hašiš, moje izbacivanje iz stvarnosti i uznošenje u nadzemaljski svet lepota. To su neverovatni doživljaji, ne možeš da zamisliš! To nisu prividi kao u impresionizmu gde se razaznaju oblici ličnosti, predmeta, gde oni postoje, samo se brišu njihove oštrine, stapaju se sa vazduhom, nebom, dobijaju boju ličnog raspoloženja.

- U ogromnom prostoru naseljenom česticama uzvitlanih slutnji natopljenih nadom i strepnjom, čežnjom-gradio se tvoj lik, tvoje biće koje mi nikad niko ne može oduzeti! Samo moja Katarina, jedina i večna! U hladnoj jezi jutra našao sam se u samoj žiži tajne:sve je tu i ništa nije tu! Bila je to potvrda:ako je nešto tako silno naše-uvek je naše, uprkos njemu samom, uprkos svemu i svima! To je istinsko posedovanje. U času tog saznanja, izronilo je sunce, rasulo se po vrhuncima i drveću kao grimiznozlatna vulkanska lava i potvrdilo moje slutnje:zauvek je naše ono što smo duboko doživeli kao naše, ispunjava nas do kraja, neotu?ivo je!

- Zamršeno klupko-život! Ništa nije izvesno. Kažu da su planovi-snovi razboritih ljudi, ali nema sigurnih planova uprkos razboritosti; ne znaš šta je iza okuke, kakvo jutro će osvanuti... Kako da shvatimo svemir, kako da shvatimo svet, kada nismo u stanju da shvatimo ni sami sebe?! Ipak, vidiš, to VREME STRASTI jedino je što u našim životima zaista vredi. Bar zakratko uspinješ se na vrhove, koračaš po oblacima, dotičeš zvezde i u samom si vrlu života. Ali, to penušanje, ta tačka ključanja, taj krajnji uzlet-ne mogu da traju!

- Sta je to što se zove život? Niz velikih i malih zagonetki, neizvesnosti, iznenadjenja; neke od tih zagonetki ostaju nerešive:putovanje brzim vozom kroz stanice a ti ne znaš na kojoj treba da se zaustaviš. Otkad tako putuje i gleda pejzaže koji se smenjuju, možda je to u svakom slučaju bolje, nego kroz maleni prozor zuriti u uvek isti komad neba!

- Zašto očajavati zbog onih koji nas ne cene. To je poniženje, izdaja sebe!

- Ti nisi sreo mene, a ja tebe, mi smo sreli sami sebe, to je najveća vrednost. Nećemo više lutati, uzalud čekati. Nismo ni u šta ušli, ni iz čega ne izlazimo. Mi JESMO, mi POSTOJIMO!

- Ljubav ne treba shvatiti kao stihiju, kao strast, već kao trajno stanje... Dva bića moraju da spajaju veze koje se lako ne kidaju, pa i ako ponekad olabave, drže dvoje čvrsto zajedno.
Volim srcem, ali još više razumom. U mom svetu, koji želim gusto da naselim mnogim obavezama i zanimanjima, ljubav je INSPIRACIJA, i ja je se neću odreći zanemarujući srećnu okolnost što sam tako rano naleteo na nju, ali je sigurno neću pretvoriti u fetiš, u JEDINO, SVE, jer bi to, kao što sam kažeš, moglo biti opasno. Uvek neki azil, uvek neki most za čvrsto tle...

- Nikad nisam verovala u an?ele i sve one svece sa oreolima oko glave, ali sam uvek verovala da sasvim sigurno postoji nesto što sve stvari stavlja na njihovo pravo mesto. Znam da se sve naplaćuje, i dobrota, i zloća, i ravnodušnost gde joj mesto nije. Ima jedna velika metla koja sve počisti, jedno ogromno oko koje SVE vidi, jedno uvo koje stigne da oslušne svačije srce, i bič postoji, i bič!

- Poštenje je stvar srećnih okolnosti. Onaj ko nema potrebe da uzima tudje jer ima dovoljno svoga - lako biva pošten. Hoću da kažem: neko je pošten samo zato jer nije prinu?en da bude nepošten.

- Život svakog od nas jeste ogledalo nas kakvi u stvari jesmo: sitni ljudi imaju i sitan život, oni što se igraju vatrom često izgore, onima koji misle i grade pripadaju osmišljeni životi.

- Mislim da je veoma teško voleti izuzetno lepu ženu. To je kao da poseduješ blago koje bi svi hteli, a i ona je stalno na udaru iskušenja.

- Prolaznost je jedina izvesnost, ukoliko to ranije shvatimo - sklopili smo primirje s njom i mir sa sobom!

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:32 pm

JESENJI DŽEMPER

Uvek kasnije nego što smo mislili. Septembar je prošao tako brzo, prepun obaveza koje donosi početak školske godine. Sa novim kišama, govorili smo: "Evo jeseni"; prihvatili smo da sve postane obična zagrada pre zime. A ipak, i ne želeći da to priznamo sebi, iščekivali smo nešto. Oktobar. Noći prvog mraza, dane sa plavim nebom iznad prvih požutelih listova. Oktobar, to toplo vino, ta nežna blagost svetlosti, kada je sunce pravo samo u četiri sata, posle podne, kada sve postaje blagost duguljastih krušaka popadalih sa krovova oko voćnjaka.
I tada nam je potreban novi džemper. Nositi na sebi kestenje, šumarak, bodljikave ljuspe kestenja, ružičasto crvenilo livadskih šampinjona. Odsjaje godišnjeg doba u mekoći šume. Ali novi džemper: odabrati novi žar koji će početi da jenjava.
U zelenim tonovima? Zeleno Irske, zeleno mahuna, magle, neravnomerno zelenilo viskija, divlje i usamljeno poput tresetnih livada, zeleno pokošene trave? Ali riđa? Ima toliko riđih boja, Ofelijina kosa, želja da okusimo, kao nekada, hleb-maslac-medenjake, boje šume naročito, riđost zemlje, riđost neba, neuhvatljivi mirisi vašara i drveća, vrganja i vode. Ili boja prirodne vune, što da ne? Džemper sa krupnim petljama, sa pletenicama, kao da neko još uvek ima vremena da plete za vas.
Ogroman džemper: telo će nestati, postaćemo godišnje doba. Džemper sa spuštenim ramenim, dok iščekujemo... Dobro je, i za nas same, to iznijansirano prihvatanje kraja. Odabrati udobnost sete. Kupiti boju dana, novi jesenji džemper.


Filip Delerm

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:32 pm

KRATKA PRIČA
Dopustite da se predstavim. Zovem se Priča, Kratka priča.
Piše me jedna žena, ime joj je…ups - ne znam. Ja sam veoma kratka i imam, hihi, kratko pamćenje. Moglo bi se reći da sam malo ograničena. Pa što? Nitko nije savršen. Ali ja sam tek na početku svog puta i još mogu puno postići - da me objave na raznim mjestima i spominju u encik…cik…onim jako debelim knjigama, valjda ste svi čuli za njih. Možda, tko zna, jednog dana u dalekoj budućnosti? Hihi, samo sanjarim…
Ne, nisam ja isprazna sanjalica, koja priča bez veze, kao mnoge moje pomodne kolegice.
Za razliku od njih, ja sam usredotočena. Imam jasan cilj pred očima. Životna mi je želja sudjelovati u jednom natječaju za kratke priče.
Osim toga, želim mir u svijetu i ljudska prava. I srdačan pozdrav ugroženim vrstama, koje su u izumiranju.
Kao što vidite, imam štošta važno za reći. A kada bih pobijedila na natječaju, iznijela bih svoju poruku u javnost. Dala bih doprinos zajednici, iako sam kratka. Uostalom, znam za kolegice koje su kraće od mene, a veoma su uspješne i utjecajne. Na primjer - neke koje je napisao onaj Bor…Borg…hihi, ne mogu se sjetiti. Nema veze, ionako svi znaju za njega.
I što sam ono htjela reći?
Da, valjda se primjećuje da imam dara? Uz malo sreće, mogla bih izraziti neku veoma posebnu i duboku misao. Štoviše, mislim da hoću, baš sad…eto…tek što nisam…Što? Moja spisateljica kaže da sam gotova?!? Kako? Da joj je dosta?
Ne mogu doći k sebi, zgražam se! No, ako je tako odlučila, u redu! Mislim, požalit će ona, ali neka joj bude!
Otići ću. Evo, odlazim. Kog bogovi vole, umire mlad. Dragi čitatelji, znam da nisam bila najbolja priča u vašem životu, ali sjetite me se ponekad, u dugim zimskim noćima i kad miris proljetnog cvijeća probudi novu ljubav u vašim srcima i… No dobro, idem, idem…Može još dvije riječi? Ne? Pih!

L. Fair

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:33 pm

Robert Falgam - neobicne misli o obicnim stvarima

Sve sto treba da znam naucio sam jos u vrticu

Svakog proleca, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napisem svoju licnu izjavu o tome u sta verujem: moj moto. Kada sam bio mladji, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi nista ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se recima mogu resiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obicno intoniran – ali pisem ga i dalje. Nedavno sam pokusao da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim recima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetiji, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, medjutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja cu dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatio da vec znam vecinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Medjutim, i ziveti tako – to je vec druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
sve sto treba da znam o tome kako treba ziveti, sta raditi i kakav biti, naucio sam jos u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo sta sam tamo naucio:
Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Zivi uravnotezeno: malo uci, malo razmisljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zasto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, cak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi cemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – vidi.
Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, drzavnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da ce pravilo ostati jasno, tacno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – citav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve drzave pridrzavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.

Kao sto je istina, ma koliko smo vec odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:34 pm

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

"...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se? (drushtvena igra poput "Ne ljuti se choveche", prim. prev.).
Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."

"Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."

"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."

"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.

Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.

Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zhila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad." )

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:34 pm

Borislav Pekić - "Nova pisma iz tudjine"

Jedna od prvih zagonetki koju covek u tudjoj zemlji treba da resi, ali koju nejcesce poslednju resava, jeste kako da se u njoj oseca dobro. Ako drugih razloga nema, ako iz svoje zemlje ne mora da ode, a u tudjoj se rdjavo oseca, kakvog ima smisla otici? Ne znam sta u Nemackoj treba da radite da biste se osecali dobro. Pretpostavljam odnekud da je dovoljno da dobro radite. U Francuskoj, osetljivoj na jezik, i da ga dobro govorite. U Americi, na zapadnoj obali, da ste milioner.

Na istocnoj ne skodi razlikovati Haydna od Mr Hydea i uvek nositi u dzepu sitninu za drugog kad usred bela dana i prometne ulice prestane da bude pitomi i mudri dr Jekyll. Ispada da je novac kao uslov svuda dovoljan i da cete se s dovoljno para svagde dovoljno dobro osecati. U Britaniji vam bogatstvo - a, bogami, ni poznavanje Haydna - nece biti dovoljno, iako ne tvrdim da ce vam mnogo smetati. Ne slazem se sa cinicnim misljenjem da se u Engleskoj covek moze uistinu dobro osecati samo ako je Englez i, naravno, ako za to sto se dobro oseca, osim engleskih roditelja, ima i neke jace razloge. Ako se ispune izvesni uslovi, svakome ovde moze biti dobro.

Prvi je uslov da se ni po koju cenu, ma koliko vas tastina mamila, kao Englez ne predstavljate. Englezi vole da im se divite, ali ne da ih podrazavate. Jer, ono sto se uspesno imitira, i nije bas tako izuzetno. To vam, uostalom i nece poci za rukom. Bicete otkriveni i ako postignete maksimum mimikrije, sto znaci da iskreno uzivate u nemogucim stvarima u kojima oni uzivaju. Ako se iskusenju oduprete, ni to, bojim se, samo po sebi, nece uciniti da se osecate dobro. Stranci se u Britaniji podnose strpljivo i hrabro kao sto se podnosi hronicna bolest. Sa Englezima se uvek osecate kao sa profesionalnim bolnicarima iz krimske skole Florence Nightingale, koji su, u zurbi da vam pomognu, kod kuce zaboravili belu uniformu.

Za razliku od drugih naroda, Englezi osecaju prema strancima izvesno blagonaklono sazaljenje, neku vrstu misionarske samilosti, nasledjene iz kolonijalnih vremena i iskustva s divljacima Imperije. Divljake je valjalo pripitomiti, a pri tom, ako je moguce, ziv ostati. I kao sto je divljacima jedina sansa bila da se zaista pripitome, ne gubeci sasvim ni svoju spontanu, egzoticnu divljacnost, ukljucujuci ponekad i sklonost, prema hanibalskoj dijeti, bez koje nisu mogli racunati na englesku samilost, i vasa je jedina sansa da se ovde dobro osecate u tome da divljak, odnosno stranac, ostanete.

Pripitomljen stranac, razume se, ali - stranac. Ne preterujte u tome, naravno, ne gazite engleske krupne zuljeve i sitne osetljivosti, ali gde mozete, i koliko mozete, pokazujte da ste stranac. Samo niposto nemojte se time ponositi. Tu je trik. Naprotiv, isticite kako ste i sami svesni koliko gubite time sto niste Englez, ali da protiv sudbine nista ne mozete. Zalice vas kao sto se zali bogalj koji za svoju sakatost nije kriv, i vama ce na stakama njihovog saucesca biti dobro. Vise ne ocekujte. Vise bi znacilo da od vas nesto zele.

Generalni savet ukljucuje i nekoliko supsidijarnih uputstava prakticne prirode. Nikada nista nemojte ni znati ni umeti bolje od njih. Nejpre, niko u to nece verovati. Ako i poveruje, nece vam biti dobro. A vama je cilj da unapredite svoje stanje, a ne samopostovanje. A i lako se moze dogoditi da oni i znaju i umeju vise nego vi, pa cete izgubiti i jedno i drugo. I, naravno, hvalite Englesku. Ako je oni grde, vi je i dalje hvalite. Ne nasedajte im. Ono sto sebi oprastaju, vama nece.

Drugi je nacin da stvarno budete Englez, ali da vam je dobro iz nekih ozbiljnih razloga.

Treci ne postoji.

Ako me sad zapitate kakve savete Englezu valja dati da se u Jugoslaviji dobro oseca, bio bih u grdnoj nedoumici. Najpre bih mu morao objasniti zasto su mu saveti uopste potrebni kad je on vec bio u Bugarskoj, pelcovao se od kolere i zna da se na poljskom predsednik Republike kaze »Tito«. On bi, naime, mislio da je to sto je Englez sasvim dovoljno da se dobro oseca svuda. Neki dodatan napor, koristan drugim rasama, cinio bi mu se izlisnim. Kad bih ga ipak ubedio, moji bi saveti bili obrnuti od onih sto sam ih davao strancu u Britaniji.

Najpre bih mu rekao da svuda istice da je stranac, i to ne bilo koji, nego - Englez, ali da se ne stidi nego ponosi time, te da to prekrasno stanje stvari ni po koju cenu ne bi zamenio s domacinovim. Takvu potrebu kod nas niko ne bi razumeo. Fenomen zaljenja opet ce se pojaviti, ali mi cemo zaliti sebe sto nismo Englezi, a ne njega sto nije Jugosloven. Stranac, pa i Englez, mora kod nas znati sve bolje od nas, umeti od nas bolje. U protivnom, niko mu nece verovati da nije nas. I, naravno, ako zeli da stekne nase uvazavanje, ne sme u Jugoslaviji nista da mu se dopada. Ako je mi grdimo, mora je grditi jos zesce. Inace cemo misliti da je budala, ili nesto jos gore.

Jedino je treci uslov isti - da stvarno bude Jugosloven, ali da mu nije dobro zbog toga nego iz nekih umesnijih razloga.

Cetvrti uslov ne postoji, ili ga ja ne znam.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:35 pm

On i Ona - Mirjana Stakić

Gledao sam je. Imala je prilicno veliki nos i tanke usne. Mušica bi izvršila samoubistvo kad bi sa njenog nosa pala na gornju usnu. Šta me privlaci takvoj ženi. Ne znam. Valjda ima nešto što zovu šarmom? Pijana je. Diže cašu i lenjo mi nazdravlja. Prica nesto o Hegelu. Ne razumem. Ko je taj Hegel? Možda neki bivši iznevereni ljubavnik? Mnogo mi je poznat. Ah, da, secam se. Filozof vatre. Pa i ja sam filozof. Kako li se zove? Senka. Ima glupo ime. Senka. Senke su me oduvek plašile. Gle, kako prebacuje nogu preko noge. Misli da sam neki napaljeni ždrebac. Mušica joj je upala u votku. Zamocila je prst da je izvuce. Nokti sa ostacima laka, polomljeni, prljavi. Dama se znaci neguje. Prica nešto o ravnopravnosti. Kakve veze imaju Hegel i ravnopravnost izmedu mene i ove uspaljenice. Da li da je dodirnem ispod stola? Gledao sam to u jednom filmu. Šta li je uradila sa mušicom? Da joj kažem da je zgodna? Znace da lažem. Ništa necu da pricam, nek joj konobar donese još jednu votku.

Necka se. Uzima mi cigaretu. Kaže da je gladna. “I deset cevapa molim”. Necka se. Nisam kao trebao, a jede kao divljak. Mljacka. “I još pet za damu!” Stvarno mi se svida. Šta prica? Ne cujem je. Spominje nekog bivšeg momka. Nije joj bio dobar. Ma, sve su one iste. Gle, kako trepce. Da li da je stisnem? Možda ima triper ili neku drugu boleštinu? Danas covek mora svega da se cuva. Ko zna šta može da mi natovari na vrat? Sigurno ih je imala na stotine. Gle kako me gleda! Pomislice da sam neki magarac. Ma, hocu, pa šta mi bog da. Opet nešto prica o Hegelu. Šta? Ja, životinja? A sve vreme je htela da je stisnem! E, šta su ti žene. Odvratna glupaca. Od prvog trenutka mi je bila odvratna. Hteo sam samo da joj ucinim uslugu.

Gle, onu plavušu, deluje mi pristojno. Odoh malo do nje da procaskam. Životinja. Odmah sam znala da je takav. Nogom, pa pod sto. Kupio mi petnaest cevapa. Na silu sam jela da se ne uvredi. Misli, ja sam pijana, dacu mu se za cevape. Šta su ti muškarci? Proždirao me celo vece pogledom. A ja, tako mi i treba. Bilo mi ga je žao. Mora da ga je žena ostavila. Glupak. Poceo i da celavi. Tad su muškarci najgori, to i psiholozi kažu. A ja mu pricam o Hegelu. Zna on ko je Hegel. Bolje da sam mu pricala o Marku Kraljevicu. Ma, svi su oni isti. Svi bi jedno. Miriše na neku jeftinu kolonsku vodu. Šta rece da je? Ah, da, doktor. On je doktor, ko što sam ja glumica. Mora da je negde zidar ili kasapin. A ucinilo mi se da ima negovane ruke. Bože, al sam ja dobra duša. Svi mi fini. I necu, kažem sebi, Senka, ovako da se zalecem. I opet. Dobra sam ja duša. A nalio se. Misli da sam ja od onih… Budaletina… Šta kažete, jesam li za pice? E pa, može jedna votka. Ovaj mi se cini pristojan.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:36 pm

Marcello Bernardi - Pismo Katarini

Ovo je pismo koje je jedan deda napisao svojoj unuci. Deda je Marcello Bernardi italijanski pedijatar i psiholog, devojcica je njegova unuka Katarina.

Draga Katarina,

predlozili su mi da ti napisem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo sto imam reci tebi odnosi se i na sve tvoje vrsnjake, ustvari sve vas koji cete
2000. godine imati oko 20 godina. Kad budes citala ovo sto ti sada pisem, mene vise verovatno nece biti. Zato, ovo pismo ima i vrednost testamenta, jer mislim da drugi necu pisati, buduci da ti ne mogu ostaviti nista osim – secanja. Ne zelim te savetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti uciniti bilo sta sto je slicno tome. Mnoge savete, dobre ili lose, vec si imala prilike cuti i mnoge ces tek cuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nesto pomogao. Zato cu se i zadovoljiti da ti ovde izrazim svoje misli, osjecaje i uverenja.
Ponavljam, naime, da je secanje jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Secanje na jednu osobu koju si, verujem, volela i to nezavisno od njene vrednosti, sto smatram jos vaznijim. Ko zna sta ces ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ces biti. Ko zna da li ces i tada, kao danas, biti inteligentna, nezna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za salu. Nadam se da hoces, ali je sigurno da ce svet uciniti sve da ti pomogne da izgubis te lepe osobine. Protiv tebe udruzit ce se mnoge sile, a narocito jedna – strah.
Strah od izolacije i zameranja drustvu, strah od siromastva, strah od neuspeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoce, strah od ljudi, strah od smrti. Cini mi se da je strah najteza bolest koja ugrozava covecanstvo i, ocito, sredstvo koje osigurava uspeh svakoj uceni; osnovni instrument pomocu kojega se svako moze prisiliti da se prilagodi odredjenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako moze prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se nicega ne plasis i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi jos ne zapazam znake onih strahova koje samo odrasli umeju usaditi u glave dece.
Volim te promatrati kako sama stices iskustva, kako se kreces po mracnoj sobi, kako proucavas insekte i zivotinjice u prirodi, kako pokusavas pomilovati psa lutalicu ili mirno prilazis nepoznatim ljudima. U ovom svetu, ti i tvoji vrsnjaci predstavljate pravu utehu i, naravno, nadam se da ce to vecno trajati, da ces uvek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspes, imat ces, po mome misljenju, sve uslove da izaberes pravi put. Mogu ti reci, bar sto se mene tice, da sam sve ne bas srecne odluke u zivotu uvek donosio pritisnut strahom i nesigurnoscu.
Jednom prilikom, posto si mi rucicom pokazala cetvrtinu meseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uveravala da si ti to ucinila i pokazala si mi kako si ucinila: uhvatila si ga obema rukama i snazno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 mjeseci. Ustvari, tvojoj masti i masti tvojih vrsnjaka nema granica. Uvjereni ste u svoju nesalomljivost, svemoc. Verujete da mozete izmeniti svet.
Preterujete. Ali, odrasli preteruju u drugom smislu. Oni su "prakticni", "realni", "konkretni". Vide ces: govorit ce ti da je svet oduvek bio takav i da ce takav uvek biti. Govorit ce ti da je oduvek bilo bogatih i siromasnih, da je oduvek bilo bede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govorit ce ti da je svako ko je nesto pokusao izmeniti isao ravno u propast. Sasvim su liseni maste. Cak i nade.
Ako nesto vec nije ostvareno, reci ce ti da je to nemoguce ostvariti. Da je covek sazdan tako, da je drustvo takvo, da je svet takav. I reci ce ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagodjavanje, isto tako. Ako i kroz 20 godina budes posedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolazes danas, i ako im odgovoris da se, uz volju, sve moze menjati, narocito polozaj ljudi; ako im odgovoris da se svet moze zasnivati na osjecajnim odnosima umesto na novcu; ako im odgovoris da treba razmisljati o svetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoris, reci ce ti da je sve to samo jedna utopija.

U tvojoj kuci 2000. godine bit ce jos uvek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim dedovima, njihovim roditeljima, njihovim dedovima i roditeljima njihovih dedova. Bit ce tu knjiga, slika, namestaja, predmeta svake vrste, crteza, rukopisa, fotografija, svega sto je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarcica bez vrednosti, ako hoces, ali svedocanstava duge povijesti ciji si i ti deo bila i pre nego sto si se rodila.
Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje znacenje, mada ne ono koje joj se najcesce daje. Pre svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvek i svuda slediti, kao skup obicaja i navika koje treba netaknute sacuvati i u sadasnjosti i u buducnosti. Ja, opet, smatram da vrednost tradicije nije u tome, vec u necemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve sto se odnosi na proslost, treba iskljucivo sluziti kao polazna tacka da se ucini i vise i bolje, znaci drugacje. Iranski filozof Dzubran rekao je: "Zivot se nastavlja, ne zaustavlja se na jucer." Mi se, medjutim, ocajnicki hvatamo za jucer, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopusta da napredujemo, zatvor iz kojega ne mozemo izaci. Cak to i ne zelimo, jer buducnost, nepoznato, novo, drugacije, izazivaju – strah. Eto, ta se rec opet vraca. Reci ce ti da je strah osecaj koji obuzima svakoga. Da, tacno je. Ali, strah svakoga ne unistava. Tebe nece, naprimer, i ne samo zbog tvog decijeg neznanja, vec zato sto si sva okrenuta stvarima i ljudima koje volis, osvajanju i progresu, svetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje licnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jaci od bilo kakvog straha.
Ovo su, kao sto sam ti u pocetku rekao, moje misli i osecaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je delic moga zivota. Ucini od njega, naravno, samo ono sto ti sama budes zelela.

Tvoj deda

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:37 pm

Nenad Zivkovica - "Hologram"

Nepoznatoj, ma gde ona bila

Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izadjimo iz te prosecnosti, budimo natprosecni- spojimo se! Izradjajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize! Ovo blago sto ga nagomilasmo, mozda nece satrunuti, ali nas nece ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novcic, svaki dragi kamencic - sve ce to obezvrediti samo sebe cim se docepa grabljivih ruku. Nista od toga nece za nama u zemlju, verujte mi.

Jedino deca, unuci, praunuci - oni ce nam se kad-tad pridruziti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U nasem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i vecni spokoj. Nisu zalud nasi slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitacici, ali nije to tô. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili!

Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih medjupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, saranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje ce mozda radjati gorke plodove - ali ce radjati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obozavaju. Nema tog zlatnika koji nije oblozen krvlju. Ne znam cemu se klanjamo! Spustimo se na nivo zivotinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje! Ako vec moraju da nas ocerupaju besne guzice, neka to bude meso naseg mesa, krv nase krvi. Ako to sto pricaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije moze da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmicke slasti, ne mora da bude ni tako los. Te iste potomke stvorice neko drugi - svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji - a onda ce nam biti zao. Izbegnimo sramotu neradjanja, izrodimo nesto. Kad vec nismo rodjeni za velike misli i velika dela, ucinimo bar veliki greh - spojimo se!

Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: "Pa, eto, zakopavam tudje gluposti". Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne trazim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne trazim da vodimo ljubav, danas se iza te reci skrivaju najveca zlodela; ne trazim da kucimo ili stvaramo materijalna dobra, ne trazim nista za sebe. Ne morate mi reci ni jednu lepu rec, ne morate me voleti, ne morate ziveti sa mnom. Treba samo da se nadjemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. Covek zivi onoliko koliko mu je kletva dugacka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od duzine zivota.

Ostanimo neznanci, dozivotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali - srodimo se. Bar za tren. I u ocima zlikovaca i mrzitelja nasih imacemo vecu vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga bas mi sacinili. Vi i ja, gospo draga. Mozete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje cete izmisliti, samo da me odbijete. Pusticu vas da pricate, da potrosite prazne reci, da se ugusite u njima, i kad vise ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili "normalnog" opravdanja, zaigracemo ples - ples buducnosti.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:37 pm

Slika

Sada mi je valjalo sjesti i upiti što više od aure mistične atmosfere. Prislonio sam se uz bogato ukrašena, starinska vrata, pripalio cigaretu i osluškivao. Zvukovi su se izravno dizali uvis, čeličnom prodornošću su parali zrak, odbijali se od rubova otvorenih i trošnih prozora dok su ljudi čvrstih koraka i pravocrtnih pogleda užurbano prolazili. Zadovoljstvo promatrača potrajalo je još koju minutu.
Trebalo je ući u jednu od kripta i promotriti uokvirena čudesa linija i boja, riznicu majstora vatrenog i pritajenog pogleda. Ušao sam s nekolicinom ljudi u dostojanstveni dvor.
Kontrast naslikanoga i ravnih ploča na kojima je ono bilo ovješano bio je golem i neopisiv. Goli bijeli zidovi i statika prozirnih kvadara bila je suprotstavljena slikovnim nervozama, kaosu i uzbibanosti linija, lančanoj energiji koja je zračila slikara s plitkih površina. Sporo i obazrivo sam prolazio galerijama prateći varijaciju na Velasquezovu temu. Minotauri i izobličene žene također su pripovjedali jedan stari zaboravljeni govor.
Nisam dugo morao hodati kada se pred mojim očima ukazao portret, žena aristokratske poze i opijajućeg, zavodničkog pogleda. Stajao sam okamenjen doživljavajući nizove kratkih i jakih potresa čije se djelovanje ogledalo na tupim i bezizražajnim očima. Njezino lice je proglasilo uzvišenost i superiornost, nehajnost pronicavih očiju ponad kojih su se izvijali gracilni smeđi polukruzi. Bogato izvezena crna marama krila je slapove svilene, bujne kose, a blagost pješčanih boja ovila je njezin predivan lik. Dopustio sam da prizor, ta magična slika, uđe u moju svijest i nađe počasno mjesto u labirintu nevidljivoga.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:38 pm

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

Jedno dugo prijateljstvo obeleženo je identičnim znacima kao i jedna šolja potamnela od vremena; ima naprslina i tamnih mrlja na predmetima koje svakodnevno koristimo kao što ima trenutaka napuklina i senki u jednom prijateljstvu.
Da ne odbacimo šolju, kao ni prijateljstvo, odlučuju dva sve redja i veoma važna osećanja: strpljenje i odanost. Uloga strpljenja podseća na ciglu, a odanost na koren. Strpljenje je suprotno žurbi, odanost prkosi potrošačkoj groznici. U pokušaju da materijalizujem ovu sliku, vidim male cigle ili korenje. Ciglama se gradi, zahvaljujući korenju se raste.
Što više gledam oko sebe sve više zapažam ljude koji su se udaljili od svoje sudbine, ljudi bez korena i bez krošnje, ljudi koji narcisoidno veruju da vole a u stvari preziru sebe, nezadovoljni svim postojećim, ali nesposobni da priznaju da njihovo osnovno nezadovoljstvo proizilazi iz njihove posesivnosti.
Treba li da se pretvaramo da im verujemo? Ili da postupamo kao onaj dečak u Andersenovoj bajci Carevo novo odelo da prstom pokažemo na njih i nevinog pogleda kažemo: »Car je go.»
Dobro je nesto veoma ozbiljno jer je i zlo isto tako ozbiljno. Ignorisati to saznanje znači sebe osuditi na život u spoljašnjoj i ispraznoj sferi egzistencije. Ne može se biti dobar zato što je to u modi, zato što to odgovara ili jednostavno iz lenjosti. Dobrota je put koji podrazumeva disciplinu i uzdrzanost, promisljenost i snagu. Jer dobrota, kao i ljubav traži snagu, ogromnu duhovnu snagu.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:38 pm

Djordje Balasevic - Jedan od onih zivota

Upoznao sam je na keju...

Upoznao sam je na keju, u jednom kafiću koji ne radi više. U stvari, ne...
U tom kafiću sam je samo sreo prvi put. Upoznao je nisam još uvek?
Moj lepuškasti drugar se tih dana šmeckao sa njom, i ja tu realno nisam imao šta da tražim? Sale Saks je bio kao reklama za žilet. Puno pipkanja po licu i zadovoljnih osmeha, a veoma malo teksta.
Bio je prvi jun, i ne sećam se zašto smo te godine tako rano išli na more, ali njemu se to učinilo kao sjajan povod da joj se obrati.
- Mogla bi mi dati adresu. Da ti se javim jednom kartom.
Stajao sam korak dalje, i istog časa poželeo da odustanem od puta, shvativši da ćemo se mimoići sa letom? Leto se upravo gnezdilo u njenoj kosi...
- Bila sam i ja u Istri. Doduše zimi. A čula sam da je i septembar božanstven? Baš me zanima kad je najlepše?
Srđa je još prvog jutra kupio špil razglednica, marku zalepio besprekorno, firmopisački nacifrao Njeno ime i adresu, ali dalje od datuma nije išlo.
- Smisli ti nešto Petraš. Ti si dobar u tim stvarima.

OK. Ništa lakše.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:39 pm

Momo Kapor - Sanja

Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato i pocela da pada i pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju i slucajno se spustila na planetu Zemlju.... Na kontinent, koji se zove Evropa... U jedan grad na koji nikada nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, da mu svetli u fenjeru. Jedan general je zeleo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jedan porodiliste na kraju grada...

Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Na cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sanja osemhnula, smesio se on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio jedan decak. Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A, odakle dolaze bebe? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav? Ljubav je izmedju onih koji se vole.
Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio nesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao – znaci, zaista, na prvi pogled!

Najpre, ona nije bila celava i crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda i imala je divnu dugu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko i spavali, pili mleko i spavali, pili i spavali i bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo.

Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vanju su vozili duze od Sanje, pa su mu zbog toga oci postale plave. Onda se jednoga dana slucajno sretnu na klackalici.

- Je l’ me se secas? – upita ga Sanja
- Secam se... - rece vanja – Znao sm da cemo se jednog dana sresti!
- Kakvo ime si dobio? – upita ga Sanja
- Vanja! A ti?
- Sanja! – rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati.
- Sanja i Vanja! Kako se to divno slaze! – rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor.

Onda su ih njihove mame uzele za ruke i odvele svaka na svoju stranu.
Dugo su se osvrtali jedno za drugim... I tako je pocela njihova ljubav... A sta je to – ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga i kada podelis zvaku i kada poklonis cvet... Kada onome koga volis das jedan krug i ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis das jedan griz i kada podelis sa njim gumicu za brisanje na dvoje i kada mu das jedan liz! Kada nacrtas srce i unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendan... Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali se skolice... Sedeli u istom razred... u istoj klupi... ucili su sta je domovina... A sta je to – domovina? Akvarijum je domovina za zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav.

Dobili su u isto vreme ospice... pa onda zauske... Pa, prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u muzickoj skoli “Mokranjac”. Zajedno su se klizali. Zajedno su vozili rosule. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:41 pm

- Sta ti je to na kolenu? – upita je jednog dana Vanja.
- Oh, nista! Mladez – odgovori Sanja.
- Mene podseca na neku tamnu zvezdu! – rece on.
- Zaista? – obradovala se ona – podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem!
- Lepa je... – divio se Vanja.
- I meni se dopada... – kazala je Sanja.
- Smem li da je poljubim?
- Smes... – rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni.
- Hoces li da budes moja zena? – upita je.
- Hocu! – odgovori ona tiho – Ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti.
- Kunem se! – zakleo se Vanja.
- To je vazno zbog toga – nastavi Sanja – sto ne bih podnela da zavolis neku drugu! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo...
- Ludice! – pomilova je Vanja po kosi – kako te ne bih voleo?
- Verujem ti i molim te da nikada ne zaboravis svoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot!
Onda su se vencali i na ovom mestu bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo i srecno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim.
- “ Kako je samo lepa! - pomisli on – Bas bih voleo da je poljubim!”
U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu.
- Oh, do malo pre mi je bila taman! – rece uplaseno – A, sada mi se cini predugackom....

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:42 pm

Vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak, ona je htela sve ili nista! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi – ona se stvarno smanjila, ali u tom trenutku niko nije primetio.

- Sanja, sta ti je? Sta se desilo? – upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela.
- Oh, nista! – odgovori ona zbunjeno – ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda...
- Ali sada je dan! – zacudi se Vanja.
- Pa, sta? – rece ona – Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.

Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj rasejana krojacica nije uzela tacnu meru.

Onda su lepo ziveli zajedno u potkorvlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedro, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogormni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato.

- Je l’ me jos volis? – upita ga ona.
- Volim te! – odgovori on, zevnuvsi.
- Isto kao pre?
- Ne!
- Ne volis me kao pre?
- Volim te mnogo vise!

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:43 pm

Ali u trenutku, kada je Vanja pozeleo u sebi slavnu zvezdu iz varijetea, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za citavih trinaest santimetara.
Sve je cesce morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerica, cija je boja podsecala na Vanjine plave oci, ali i to je imalo dobru stranu – veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sanjin nacin!

Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz “Labudovog jezera”, pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara. I kad god bi Vanja pozeleo neku od lepotica, koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetara odnese joj jedna macka premazana svim bojama... Onda su Sanjine mini-haljine postale maksi! No, i to je imalo svojih dobrih strana: osvezila je na taj nacin garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo...

Onda je Sanja pocela da se oblaci u prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala vec dvadesetjednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes-krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili u Zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica:

- Gle, koliko ti je samo porasla kcerka! – rece – Kako se zoves, duso?
- Sanja! – rece Sanja.
- Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne? – rece dama – I licis mnogo na nju.. Pozdravi je kad se vratis kuci!
- Hvala, gospodjo! Hocu... – rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 16 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5 ... 10 ... 16  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu