Priče

Strana 5 od 16 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 10 ... 16  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: Priče

Počalji od Admin taj Uto Mar 31, 2009 12:49 am

First topic message reminder :

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole


:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:43 pm

Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara! Onda su jednog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopala neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali i to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu...

Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova zelja smanjiti njegovu prvu ljubav – Sanju, koju je mnogo voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala.

To je izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke i namestio joj ga na nocnom ormaricu. Sanja je i dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo i zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su lutke Sanjine veliicne i presvlacili je u njihove haljine. Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica – lutaka, i to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada bi neko usao u sobu bez kucanja i zatekao Sanju i njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo i da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno – on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli jos vise nego pre.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:44 pm

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti: nije morala da kupuje nov nakit, kao ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti, Sanja, koja je bila radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na malim rosulama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rosule izradio je narocito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kad je okretala oko zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi je na svoj dlan:

- Jao, sto je slatka igrackica! – rece Vanji – A, gde joj se menjaju baterije?
- Budalo! – viknu Sanja – Ja sam ziva! Ziva sam! Ziva!
- Pa ona ume i da govori! – zacudi se dama – Sigurno ste je kupili u Italiji?

Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti na salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa.

Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se mnogo jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Posto vise nisu mogli da sviraju klavir u cetiri ruke, kao nekada, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju “Za Elizu”, trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo... Onda se pojavilo pitanje kako ce Sanja citati knjige?

U jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih volnika. Postavio je knjigu uspravno i Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine i krecuci se njima citala red po red. Mada je po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, ubrzo se zamarala od napora i nije uspela dnevno da procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja...

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:45 pm

- Necu da zivim vise sa svima vama! – govorila je tuzno – Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite! Uz to ste i prevrtljivi i neprestano lazete. Ne drzite se obecanja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku!

Pred njom se nalazilo divno, bistro jezero smaragno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari i sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije – sve je to bila samo odstampana ilustracija.
- Oh, hocu li se ikada probuditi iz ovog ruznog sna! – uzdahnu ona i zaspa na jastucicu za igle.

Ali i to je imalo svojih dobrih strana: posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistrom vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekad je jedrila i na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar...

Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje. Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilazila citav globus peske. Gledala je lavove i slonove u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu... Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi i naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno pre podne!

Sto je najlepse, ljudi i zivotinje, koje je sretela u setnji globusom, bili su, takodje, mali kao i ona i sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci i ona mu je pricala sta je sve videla i dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala u uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade.

Globus je za njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta je u njemu! Naravno, ako ste fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku... Ako niste, sta se tu moze – za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna. Poneka je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocest macka ili odneti slucajna vrana...

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:45 pm

Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kada bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav!

Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je, za Sanju, kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine ona se ipak odluci na ocajnicki poduhvat: isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satim po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je, kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela je nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice!

- Hej, pa to si ti! – rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio – Zar nisi ostala u dzepu?
- Molim te, ne govori tako glasno! – zamoli ga Sanja – Plasim se da ces me oduvati...

Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja uvek bila uz njega umesto priveska na lancicu... i vise se nisu razdvajali. Onda se toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kad se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo vikao:

- Sanjaaaaaaaaa! Sanjaaaaaaaaa! Gde si! Javi se!
- Ku-ku! Ku-ku! – zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba.
- Gde si bio do sada? – pitala je Vanju.
- Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku... – lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet smanjiti.

I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja postala toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletela je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje... Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu pojavila se na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor cirkusa “Evropa”. Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja je nije dao.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:47 pm

- Zasto? – cudio se direktor cirkusa – Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati!
- Zato sto je volim! – odgovorio je Vanja i Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za celih pola metara.

Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golom oku, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju... njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rosule, sve...

Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop – Sanja kao da je propala u zemlju!

Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuce i trazio je na nebu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je samo obican mladez, odvela Sanju natrag, na nebo?

Ko zna? Vanja onda pocne da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta? On je jos uvek trazi... lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju.

Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto su davno izgubili, koracaju na isti nacin. Poznacete iz po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima: samo gledaju ispred seve, samo gledaju i traze, traze...
A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju?
Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci; mozda je zaista tamo, samo sto on to ne moze da zna?

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 8:47 pm

Milorad Pavic - Damaskin

“– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora!
Ja tim zvucima zalivam cvece u basti pod prozorom. Ono tako bolje raste. Ima pesama koje cvece voli. Kao sto ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo culi i nikada necemo cuti, jer mnogo je vise u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuce.

Zbilja, sta da kazemo o kucama? Jednostavno, neke kuce imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuce su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nesto kao velika lepa ili ruzna pisma. Stanovanje u njima moze liciti na poslovnu prepisku, na prepisku izmedu dva neprijatelja puna mrznje, prepisku izmedu gospodara i sluge, izmedu suznja i tamnicara, ali to moze biti i ljubavna prepiska. Takvu kucu koja lici na ljubavno pismo hocu da mi sagradis.

Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti mozes. Ja znam da mozes.

– Kako znate, cenjena gospodice? – upita Damaskin i natace kolut dima s mirisom suvih sljiva na njusku hrtu, koji kinu.
– Otkuda znam? E, pa cuj, moj gospodicicu! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drze usi slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake mastarije i osecanja, sta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana.

Tada sam shvatila da mogu da radjam decu i da cu ih radjati. I odmah pocela da tu stvar uvezbavam. Istoga dana, dakle, u jedan cetvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muskarcica od tri godine i pocnem da ga negujem i da ga volim.

Ljubav, to je nesto sto se uci i uvezbava. Takodje, ljubav je nesto sto se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukrades od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, nista od ljubavi.

Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima oziljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u masti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim “na slovo, na slovo”, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trcimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuce.
On raste brze no ja i postaje na moje oci stariji od mene. Saljem ga u mislima da uci, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Bec na vojno inzenjerijsko uciliste da postane vestak u zidanju i da gradi najlepse kuce. Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tacno zamisljam kakav je on danas negde u svetu i zudim za njim. Za svojim detetom.

– To je lepa prica, gospodice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vasa kuca i gde sam tu ja? Hoce li vam vas izmastani negdasnji decak sagraditi palatu?
– Hoce – uzvrati Atilija ostavljajuci klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove kosulje i na njegovoj podlaktici se ukaza oziljak u vidu sklopljenog oka.”

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:03 pm

Dajen Lumens - Dok te gledam kako spavas

LJubljeno moje dete, usunjala sam se u tvoju sobu da bih te za trenutak posmatrala kako spavas i ravnomerno dises.Oci su ti sklopljene, lice spokojno, a meke plave kovrdze uokviruju tvoje heuvimsko lisce. Pre nekoliko trenutaka, dok sam sedela nad svojim papirima u radnoj sobi, rastuzila sam se razmisljajuci o proteklom danu. Posao mi vise nije drzao paznju, zato sam dosla da s tobom razgovaram u tisini, dok se ti odmaras.
Jutros sam bila nervozna dok si se razvlacio i polako oblacio, govorila sam da je vreme da prestanes da budes takav sporac. Izgrdila sam te jer si zaturio svij bon za rucak i prekorno te pogledala kad si prosuo malo hrane po kosulji. "Zar opet?" - uzdahnula sam, vrteci glavom. Ti si se bezazleno smesio i rekao: "Cao mamice!"

Popodne sam obavljala telefonske razgovore dok si se ti igrao u svojoj sobi, glasno pevajuci i gestikulirajuci, sa svim svojim igrackama poredjanim u smesne redove po krevetu. Nervozno sam ti dala znak da prestanes da galamis i nastavila da razgovaram jos citav sat. "Odmah da si uradio domaci" - prosiktala sam kasnije kao narednik - "i prestani da gubis vreme." "Dobro mama" - rekao si s grizom savesti i seo za svoj pisaci sto, s olovkom u ruci. Posle toga je u tvojoj sobi zavladao mir.

Uvece, ja sam radila za pisacim stolom, a ti si prisao oklevajuci. "Hocemo li veceras citati pricu mama?" - upitao si, s nadom u glasu. "Ne veceras" - odgovorila sam ostro - "soba je jos uvek u neredu! Koliko puta cu jos morati da te podsetim?" Otisao si u svoju sobu vukuci noge i pognute glave.Ubrzo si se vratio i provirio u moju sobu. "Sta sad hoces?" - upitala sam ljutito.
Nista nisi rekao, samo si doskakutao do mene, obavio mi rucice oko vrata i poljubio me u obraz. "Laku noc mamice, volim te" - bilo je sve sto si rekao i cvrsto me zagrlio. Nestao si istom brzinom kao sto si i dosao.

Posle toga sam dugo sedela pogleda prikovanog za pisaci sto osecajuci kako me obuzima griza savesti. Kada sam to izgubila dnevni ritam, pitala sam se, i po koju cenu? Nisi ucinio nista cime bi izazvao takvo moje raspolozenje. Bio si samo dete koje je ispunjavalo svoj zadatak da raste i da uci. Ja sam se danas izgubila u svetu odraslih, u svetu odgovornosti i zahteva i ostalo mi je veoma malo energije za tebe. Ti si danas postao moj ucitelj,s tom neizdrzivom potrebom da utrcis i poljubis me za laku noc, cak i posle ovog mucnog dana u kome si sve vreme morao da ides na prstima zbog mog raspolozenja.

Sada, dok te gledam kako cvrsto spavas, strasno zelim ovaj dan pocne ispocetka. Sutra cu sebe castiti sa isto toliko razumevanja koliko si mi ti pokazao danas, da bih mogla da budem prava mama - da ti se toliko toplo osmehnem kad se probudis, da te ohrabrim posle skole, da ti procitam neku vedru pricu pre spavanja. Smejacu se kad se ti budes smejao i plakacu kad ti budes plakao. Podseticu sebe da si ti dete, a ne odrastao covek, i uzivacu u tome sto sam tvoja mama. Dirnuo si me svojom tolerantnoscu, zato sam dosla u ovaj kasni cas da ti se zahvalim - tebi, dete moje, ucitelju i prijatelju moj, za dar tvoje ljubavi.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:05 pm

Desanka Maksimovic - slovo o ljubavi

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu. Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.

Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali, umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle, nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.

Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine. Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine.

I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo, vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi, blistavih, slanih.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:06 pm

Robert Gros - Decak i devojcia

Bio jednom jedan decak po imenu decak.
Decak je bio zgodan, pravi dasa...
I decak je bio zaljubljen u devojcicu po imenu devojcica.
Ali devojcica za to nije zelela da zna.

Vidite, devojcica je bila ljupko, slatko stvorenje... i decaka je, da izvinite, veselo vukla za nos.
Decak prosto nije znao sta da radi.
Vidite, dok devojcica nije naisla decak prosto nije mogao da se odbrani od drugih devojcica...
I od decaka. Ali to je druga prica.
Trenutni problem bio je da je decak do usiju zaljubljen u devojcicu.
A ne zna kako da je obrlati.
I tako je jednog dana decak pitao svog prijatelja prijatelja, za savet.

Posle dugog razmisljanja prijatelj je posavetovao decaka da zaigra "ne dam ti se" igru na koju bi devojcica brzo morala da padne.
Decak je prihvatio prijateljev savet...
I ne lezi vraze...
Devojcica je uskoro izgubila glavu.
Pocela je da sanja decaka.
Neprestano je smisljala slucajne susrete s decakom.
Nije prestajala da mu pise ljubavna pisamca.
Njeno srce je stalno vapilo za decakom.

Ali decak za to nije mogao da zna zato sto je igrao "ne dam ti se" igru.
Sad devojcica nije znala sta da radi... jer je bila zaljubljena u decaka... a decak je prosto ignorisao.
I tako je devojcica otisla do svoje prijateljice prijateljice po savet.
Prijateljica je rekla devojcici da treba da igra "ne dam ti se" igru na koju decak brzo mora da padne.
Devojcica je prihvatila prijateljicin savet i zaigrala "ne dam ti se" igru.
Ali posto je igrao "ne dam ti se" igru decak nije primetio da devojcica igra "ne dam ti se" igru.
Tako se nista nije desilo.

Eh, sad je to kraj ove tuzne price. I decak i devojcica "ne dam ti se" igru su igrali...
I nikad se vise nisu sastali ni sreli.

Ali su oboje posle toga ziveli... veoma daleko jedno od drugog.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:07 pm

Smelost - Pety Hansen

Dva semena leze jedno pored drugog u plodnom tlu u prolece.

Prvo seme kaze:
Zelim da rastem! Zelim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Zelim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleca.Zelim da na svom licu osetim toplotu suncevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.
I tako je raslo.

Drugo seme kaze:
Plasim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na sta mogu da naidjem u tami. Ako se probijam kroz cvrsto tlo iznad sebe, mogu da ostetim tanane izdanke, sta ako otvorim svoje pupoljke, a puz pokusa da ih pojede? A sta ako pocnem da cvetam, a dete me iscupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da cekam dok sve ne bude bezbedno.
I tako je cekalo.
Jedna koka koja je ceprkala po basti, trazeci hranu, pronasla je seme koje ceka i odmah ga pojela.

Zivot guta one koji se boje.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:08 pm

Прича о птици

Беше једном једна птица. И беше украшена паром савршених крила и светлуцавим, шареним и чудесним перјем. Најзад, беше то животиња створена да лети слободно на небу, и да радује свакога ко би је посматрао.
Једног дана, једна жена виде птицу и заљуби се у њу. Посматраше њен лет уста отворених од чуда, док јој је срце брзо лупало а очи сјајиле од узбуђења.
Позва је да лете заједно, и путоваше небом у потпуном складу. Жена се дивила, обожавала и славила птицу.
Али онда помисли: можда птица жели да упозна далеке планине! И жена се уплаши. Уплаши се да се никад неће осећати исто с неком другом птицом. И осети љубомору на способност летења које је птица имала.
И осети се усамљеном.
И помисли: „Спремићу замку. Чим се птица следећи пут појави, никад више неће отићи.”
Птица, која је такође била заљубљена, поново дође следећег дана, упаде у замку, и остаде заробљена у кавезу.
Сваког дана гледала је птицу. Тамо беше предмет њене страсти, и она ју је показивала својим пријатељицама, које приметише: „Ти си особа која има све.“ У међувремену, почела је да се догађа необична промена: како је птицу поседовала, и више није имала потребу да је осваја, поче да губи интересовање за њу. Птица не могавши да лети и изрази своја животна осећања, поче да бледи, губи сјај, постаде ружна – и жена јој више није поклањала пажњу, осим док ју је хранила и чистила кавез.
Једног лепог дана, птица угину. Она се дубоко растужи, и живот је проводила мислећи на њу. Али, није се сећала кавеза, већ само оног дана када ју је угледала први пут како лети задовољна међу облацима.
И када би саму себе осмотрила, схватила би да је оно што ју је толико дирнуло била птичја слобода, снага крила у покрету, а не њено физичко тело.
Без птице, њен живот је изгубио смисао, и смрт покуца на њена врата. „Зашто си дошла?“ упита она смрт.
„Да би поново могла да летиш на небу заједно са птицом“, одговори смрт. „Да си јој дозволила да заувек лети, волела би је и дивила јој се још и више; али сада сам ти ја потребна да би је поново срела.“

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:09 pm

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.
Čarls Bukovski

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:09 pm

U grudima postoji jedno mesto.To je ono mesto na koje cesto stavljamo dlan.Mozda zato sto tu "zivi" dusa.Niko ne zna kako dusa izgleda, niko sa sigurnoscu ne moze da tvrdi da postoji a ipak, tu na tom mestu u grudima neceg ima.Nicim se ne mogu zabeleziti procesi koji se tu odvijaju.Ne postoji uredjaj koji ce ocitati informacije koje sa tog mesta dolaze.Ponekad se na tom mestu stvori praznina.Stvaranje obicno rezultira necim konkretnim, samo stvaranje praznine u dusi rezultira nicim.Dusa ima sopstvenu logiku.Ako imamo srece, logika duse uglavnom bude u skladu sa logikom uma.Ili bar dovoljno dobro saradjuju, pa ne zivis konfliktan i frustrirajuc zivot.Medjutim, ponekad dusa preuzme kontrolu.Ponekad to ucini um.To je ok.Posmatras procese koji se odvijaju u tebi.Zanima te ko je mocniji.Cija je rec poslednja.Um kalkulise.Obican digitron.Dusa svoje procese obavlja u tisini.I nepoznanica je, ma kako dobro covek bio sa sobom.Cini se da je dusa ta koja donosi konacan sud.Mudrija je od uma.I ume da stvori prazninu.Kako, kada i zasto dusa tako odreaguje na odredjene pojave, misterija je.Um moze da pokusa da da odgovor na pitanje.Ali nikada dovoljno dobar.Jer je slabasan, neuk i sicusan pred silinom kojom dusa "lupi pesnicom od sto".I kaze da je kraj.Kakva i kolika je ta praznina ne znas.Ako se dovoljno dugo bavis tim pitanjem moze da ti se desi nesvakidasnje iskustvo.Umiris um, izvadis mu baterije da ne ometa proces stupanja u kontakt sa sopstvenom dusom.To nisu nikakve razradjene tehnike, to se prosto desi, ako si dovoljno otvoren za iskustva tog tipa.I onda se desi nesto predivno.Dobijes sliku tamno-sivog, gotovo crnog, malog ali beskrajnog prostora, maglicastog, potpuno praznog a opet tako ispunjenog "necim".To "nesto" osetis na kozi.Kako...ne znas.
Onda se u tom prostoru nadjes ti.Vidis sebe kako lezis na nicemu sa rukama ispod glave i dobro ti je.Ni previse, ni premalo, dobro ti je taman koliko treba.Odakle se stvorila ta slika, pojma nemas.Mozda to i nije bila slika.Mozda si to bio u svojoj dusi da vidis prazninu koja te je zanimala.I naposletku, mozda si niko i nista u odnosu na silu koja zivi u tvojim grudima.Vratis umu baterije.Jadno izgleda svaki pokusaj da se objasni emocija koju si imao tada.Zato neces vise ni pokusavati.Da ne pokvaris ono sto si osetio.Zakljucices tada samo, da nista sto je covek u stanju da smisli, nije ni do kolena, svemu sto je u stanju da oseti.
Ako to sebi dozvoli.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:10 pm

Toplim dahom proleće je otapalo poslednji sneg sa livade. U jednoj od posljednjih gomilica snega nicao je neobičan cvet. Drugačiji od ostalih. Kao da se u njemu skupila sva zimska čežnja livade za novim cvetanjem života, za bogatstvom mirisa i boja koje pevaju o radosti postojanja. Ali, cvet sam nije mogao pobediti sneg.
Nije se predavao.
Nežnošću je prkosio okrutnoj hladnoći.
Verovao je životu.
A onda je kraj njega zastao jedan zrak svetlosti. Bio je drugačiji od ostalih.Poprimio je lik prelepe žene.
Kao da je od sunca bila stvorena da svojom toplinom oslobodi zarobljeni cvet.
Divila se hrabrosti cveta.
Nju je lagano osvajala njegova neobičnost i lepota.
Ali oklevala je da mu se preda.
Igrala je oko njega ne dopuštajući ni životu ni smrti da ga dodirne.
Ni sebi.
Cvet je postajao sve lepši,
a ona je sve radosnija igrala oko njega.
Ali nije imala hrabrosti da mu pridje.
Zaslepljena svojim mislima, nije videla šta se događa s cvetom.
Videla je samo sebe.
A cvet je umirao od hladnoće davajući joj sve ono što je u sebi nosio.
Predivna cvetanja, čarobne boje i beskrajnu nežnost latica.
Celog života je vapio za njom.Molio je da mu pridje,dodirne ga.
Što je bio bliže smrti, postajao je sve lepši.
Bilo je kasno kada je ona shvatila šta se događa.
Uzalud je privijala cvet na svoje grudi.
Uzalud rukama grejala njegove latice.
Uzalud suzama molila život da prostruji
smrznutim telom cveta.
Cvet je umro zaleđen i sam.
Kažu da se u predvečerje toga dana
samo Sunce spustilo na zemlju i da je na dlanovima svojih ruku
odnelo smrznuti cvet na nebo.
A sudbina sunčevog zraka u liku žene svima je ostala tajna,
mada kažu da od tada na livadi raste neobičan cvet.
Bez mirisa.
Cveta samo kad pada sneg
a niz lice mu teku suze koje lede i bole…

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:11 pm

Ruze! Ruze! Odjednom su bile svuda oko nje.Na javi.I u snu.
Rasle su tamo gde nikad pre nisu. Gde im mesto nije. Pred ulazom u dvor. Uz gradske zidine.u polju, medju travama i livadskim cvecem.zaticala ih je, otkinute, u svojoj sobi , na stolu ili postelji. Pred vratima sober, na podu. U beskrajnim, izlomljenim hodnicima kule.uvek sveze, kao da su tek ubrane. I uvek izmesanih boja u istom bokoru ili buketu. Bele kao narcis.Zute kao njegovo srediste.
Ruzicaste. Crevene. I one bojom nalik nevenu. kao da joj neko kusa ukus. Ili salje odjednom sve poruke kojima govore boje cveca.
primala ih je radosno. I osehivlala se u nedoumici. Sve cesce zapitana ko ih stavalja na njen put. I nestrpljiva da to sazna sto pre.
Motrila je. Skrivala se u sobi iza velikih vrata sanduka sa robom.Kraj odskrinutih vrata. U senkama prozora. Ali tajanstveni darodavac bio je majstor igre. Umeo je da prozre sva njena nevina lukavstva. Kao da je znao njene puteve i pre nego sto ona trag na njima utisne. ostavljao je vece uvek cvece tamo gde ona nije. Ali gde ce sigurno doci , cim shvati da je jos jednom zadrzana na pragu tajne.
Ja , sam kao sto slutiti, znao sta se desava. Odakle ruze u njen nemir zbog njih. Znao sam i zasto cuti o njima, cak i pred rodjenom majkom .Zasto ih samo ona pronalazi i na mestima gde mnogi prolaze.
Znao sam.Ali nisam joj olaksao cak ni nagovestajem. Bilo je to njeno vazno vreme i morala je sama da prodje njime, kao carobnom sumom, u kojoj svaki pravac vodi necem drugom, i cini tragaoca drugacijim. Ali kakva ce izaci iz tog doba, nije kazano. Nestrpljiv u nadi. Samo to sam smeo.
,,Ruza je cvet ceznje. Dar ljubavi. Od momka devojci", prosaputala je u jedno predvecerje.
Sedela je na ivici postelje. Obraze zajapurene pravim devojackim stidom zagnjurila je medju nezene latice. I osmelila se na novu pomisao. Na pitanje :,, Ko mi salje ovo cvece ? I svoju ceznju?''
Vrhovima prstiju lagano je pomilovala svileni barsun buketa.
Cvet po cvet. Smesila se. smesila se kao nikada pre. Sklopljenih ociju. I lako rastvorenih usanica.
Od te veceri, nemir bezazlene, ponosite i razmazene devojcice, nemir kojim je veselila oca i brinula majku, postao je nekako drugaciji. I tisi. Takav se nemir cuva samo za sebe. Krije se pred svima koji nisu njegov deo. Ta zdrhtalost one pred svima koji nisu njegov deo. Ta zdrhtalost one koja iscekuje. koja osluskuje zov necije ceznje. Koja trazi i ne moze da nadje.A zna, dobro zna, da je onaj koji doziva tu. Samo ga ona ne vidi, kao u nekoj zamrsenoj igri skrivalica.
Vremenom su pocele da rastu na sitnom vezu kojim je kratila vreme i davala posao masti i rukama.Na tkaninama i ukrasima koje su donosili dubrovacki trgovci. Na njenim haljinama. Na grivnama. rasute po svili i somotu. Utisnute u zlato, fino srebro i emajl.
Zatim su ruze zasule beskrajna polja kojima je lutala po svu noc, kroz snove koji su se nastavljali kao niz , svi cinili jedan , jedini.
Isla je kroz to polje ruza i trazila nekoga. Tek mu je naslutila ime, a osecala ga bliskim. svojim na jedan potpuno nov i nepoznat nacin.
kada mu je prvi put nazrela lik, odmahula je glavom u neverici.
,,To ne moze biti on.Prati cara, i daleko je od Zupanjevca.Prdaleko cak i za one na svaki podvig spremene", govorila je sebi.
Govorila je oporima glsaom razuma. A to nije glas mio uhu srca.
Zato je slusala sapat koji je stizao sa dna njene zelje. Sapat, lak i mek, i sladak.
,,Mozda mi ruzepod stope baca neko drugi, a po njegovom nalogu, i u njgovo ime. Neki vest i povreljiv sluga. Ili neka gospodja sto su neprestano uz majku i mene", mislila je.samo, to vise nije bilo nagadjanje. Ni odgonetanje tajne. Bila je to nada.
Lepo joj je bilo da veruje u tu istinu.sve lepse, sto je duze mislila o njemu.
A od kada se vratila iz Skoplja, sa svecanosti proglasenja Zakonika kojim je car o spasovdanu tisucu trista cetrdeset devetog leta Gospodnjeg obecao pravdu svome narodu, mislila je o njemu sve cesce......

............Milica ga je vidjala i ranije. Kada se plemstvo okupljalo da se pokloni pred svetlom krunom. Na velikim i malim saborovanjima.
Na raskosnoj ceremoniji krunisanja.Kada su osvestani Veliki Decani.Uvek Je bio uz cara.Znala je to.Ali njegov lik se gubio, nestajao medju desetinama drugih, i stapao se sa njima, Kao oblak medju oblacima.
,,Kako je mogao da mi bude isti kao drugi mladici plemici u dvorskoj sluzbi? On, kome nijedan ni slican nije?'', pitala se zacudjena.Zbunjena sobom. Uzdrhtala kao da joj od razresenja te tajne zavisi zivot. a mozda i besmrtnost duse.
Sakupljala je ruze, a pribirala misli i trazilanepoznata znanja.Tako sve dok opet u jedno stisano predvecerje nije zacula glas u sebi.
,,ja ga nikad nisma dobro pogledala. Zato, samo zato, mogao mi je licicit i na druge. O, kako me je prevarilo nepazljivo oko", prosaputala je, ponavljajuci istinu svog srca.
Privila je ruze na grudi. I osetila je u sebi neku toplinu.Bez\imenu.Nepoznatu.Toplina je rasla i obuzela je svu. Ucinila je klonulom i mekom. Pa se pomesala sa mirisom ruza. A ruze su mirisale opojno kao nikada pre. Kao vera, ljubav i nada." ......

Igra Andjela
Ljiljana H. Djurovic

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:11 pm

Bre - Momo Kapor

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života…
Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: “Nemoj da se dereš!”
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.
Jedanput sam pisao o njima:
“Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!”
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
“Nemoj da se dereš!” reče Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.
Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu “Đino” na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: “Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima”.
Epski: “Bre, ne laži crni Arapine!”
“Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!”
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:12 pm

Glumica

- Sledeci!
Usla je u sumornu ucionicu koja je zaudarala na neuspeh sto su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajuci pravo u oci komisiji za prijemni - petorici vec izmozdenih profesora. Oni su tog trenutka drzali u rukama kljuceve pozorisne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li vec igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini ucionice, posmatrajucivrhove vec dotrajalih mokasina, i osecala kako je sazaljivo gledaju. Nije imala nikakvih sansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorisne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuce i coveka koji se setkao paleci ko zna koju cigaretu.

Jedan clan komisije je kunjao, drugi je nesto zapisivao, treci zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa ociglednom dosadom. Vec treci dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obozavaoci. Prvog dana jos im je i bilo zao tih mladica i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumackog zanosa i nicim potvrdjene ljubavi prema pozoristu, ali od jutros su vec duboko zaronili u otupelost. Na usnama osecaju posledice popusenih cigareta a u dnu stomaka
talog kofeina. Uostalom, sta se tu moze? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumacka klasa moze da primi samo osamdeset novih studenata .
- Pa sta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije ... - rekla je tuho gutajuci knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i sesta Julija ... - odgovori ridja kozja bradica . Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada zena.
- Nista, nista ... - kaze predsednik - Samo vi pocnite . Izvolite ...
"Ne kuni mi se . Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ..."

Prenuli su se iz popodnevnog dremeza. O gle cuda! Pet olinjalih , ustajalih intelektualaca pretvorise se pred ovom ne vise tako mladom zenom u pet Romea. Svaka nova izgovorena rec pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utucenu mladu zenu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savrsene srece .
"O, laku, laku noc!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ..."

Iza poslednje reci ostade tisina u kojoj je jos dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorisnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvazenih profesora koji
su zevali na njacuvenijim Sekspirovim predstavama podigose ruke i nesto cudno, nesto potpuno neobjasnjivo naredi njihovim dlanovima da tapsu.
- Bravo! - uzviknu predsednik - Vi ste rodjena glumica , zaista
izuzetno ...
- Znate, ovako sta se ovde retko desava ... - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - Upita mlada zena.
- Da li ste primljeni? - rece profesor pruzajuci joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Sta ce vam potvrda, vec sutra cete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak vise volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - sta ce vam kog djavola to parce hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopste ne zelim da postanem glumica.
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kceri i muza i ... pa dobro, recimo,srecan brak. Uopste nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mladjem
- Ali sta ce vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .
- Vidite, mada je to srecan brak, ponekad dolazi do svadja. i, onda, ja cesto izgubim zivce i pocnem da vicem da bih postala glumica ili nesto slicno! I onda moj muz pocinje da se smeje kao lud . "Ti da postanes glumica, ti?" E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokzacu mu je u takvim prilikama, da znate da hocu!
- Steta, velika steta .. rekao je predsednik . - Ali ako se predomislite ...
- Necu se predomisliti - rece izlazeci .
- Gde si toliko dugo? - upita je covek ispred robne kuce.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - Rekao
je da cemo dobiti bebu ... - nasmesila se na onaj svoj sanjivi nacin .

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:13 pm

Dusan Gojkov - 3 kratke price
STRANAC
Lazar ustaje sa stolice. Dim njegove lule, ravnomerno rasporedjen po prostoriji se uskomesa, uskovitla, stopi sa prasinom, udje u tepih.
Sa stola uzima cigarete i dve narandze, stavlja ih u dzepove.
Napolju tisina. Zeleni drvored, vlaznomrki redovi kuca, Lazarevi koraci. Prolazi pored baste nekog restorana. Za stolovima sede ljudi, mirno i tiho. Jedino sto se pomera je prase na raznju. Nezno cvrci dok se okrece na vatri.
Park. Zlatne ribice u malom bazenu. Dugo seta i pusi cigarete.
Vadi jednu pomorandzu iz dzepa i polako je spusta u ribnjak. Tone lagano, uz malo „buc". Zlatne ribice je ne primecuju.
Prolazi devojka. Duga, plava kosa. Zastaje, gleda ga upadljivo. Lazar se oseca veoma neprijatno. Pali cigaretu. Posle dva dima, ispada mu iz usta na sljunak.
Sunce.
IZGON IZ VRTA EDENSKOGA
U debelom mornarskom dzemperu, Lazar je sedeo ispred kamina. Gledao je kako vatra gori, pio topao caj, razmisljao.
Odjednom, u tisini salona zaculo se tiho zujanje. Lazar je podigao pogled i primetio pcelu kako nasrce na sijalicu. Bez razmisljanja, ustao je, otisao do stola za pisanje pisama, uzeo prvi papir sa gomile, njime blago uhvatio pcelu i pustio je da odleti kroz prozor u vec hladnu, jesenju noc.
Vracajuci se ka kaminu i fotelji, pogledao je hartiju kojom je uhvatio pcelu: jeftina kopija Doreovog bakropisa Izgon iz Vrta Edenskoga. Nasmejao se, tiho.
Sofija, koja je do tad vrlo usresredjeno citala neku knjigu, zavaljena na sofi, podigla je glavu i upitno ga pogledala.
- Molim?
- Nista, draga. Duga prica. Preduga.
LEPTIR ILI ...
Probudio se umoran. Celija, iako zatvorena, propusta vetrove i promaju kroz nevidljive pukotine. Beton prosto zraci hladnocu i leti i zimi. Protrljao je naduvene oci, presao rukom preko brade: danas dolazi berberin, petak je. Ili utorak. Nije ni bitno.
Izvadio je iz dzepa od kosulje cetkicu za zube na sklapanje i malu limenu kutijicu praska za ciscenje zuba. Zamocio je cetku u loncic sa vodom, a potom u prah. Dok je prao zube, sedeci na krevetu, cuo je strazara kako se polako, staracki seta metalnom galerijom.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:14 pm

Istinita bajka
Bozic 66

Frans Inter. Muzika me ledi i jeza se siri po mom telu. Jedan caroban vetric kao ovaj udaljeni glas koji mi je nekada davno obecavao lepu sudbinu.Okrecem broj. Trazim podatke o CD-u. Jedan nezni glasic, nazvan Romana, odgovara na moje cekanje.Ali, na moje iznenadjenje, Romana me pita da li bih zelela da pricam o Bozicu, tek tako, na Frans Interu. Zbunjena, najpre zelim da odbijem…ali ona insistira. « Ne znam zasto, ali sigurna sam da biste to veoma lepo ucinili :, kaze ona. Prihvatam. Ne umem da kazem ne. Iako i sustini cekam na to od…od kada, zapravo ? Jedan znak sa neba ili jedan odgovor na pitanje baceno u ocaj tisine u kojoj sam zatocena. Zato sto je ovo sto cu vam sada ispricati jedna istinita prica.
Jedan Bozic u mom selu, tamo, u Jugoslaviji. Sada treba reci – u Srbiji. Ali ne previse glasno. To jos uvek nije najpozeljnije. Pst !To je juzno od Beograda na dvadeset kilometara od makedonske granice. Oni koji su prolazili Jugoslavijom iduci u Grcku, takodje su prosli kroz moje selo. Njegovo ime ? Levosoje.
Svake nedelje koja prethodi Bozicu, dva putujuca trgovca, truckajuci se na ledjima magarca na blatnjavim putevima, silazila su u selo. Nastanjivali su se kod seljaka. Na svakoga je dolazio red. Moja baka je cesto tu misiju milosrdno prihvatala.Oh, u sustini, to nije bilo tako tesko- sa onom spontanoscu svojstvenom zenama Mediterana koje stavljaju sve folklore, sve jezike i sve vere u isti bakrac gostoprimstva.
Procenite sami: narukvica, ogrlica, bros, olovke, sveska…Sta jos znam ? To je bio takodje njihov nacin da plate prenociste i hranu, i jedini nacin da kazu baki hvala. Zvali su je Baba.
Darezljivost i odlicna babina kuhinja bili su nadaleko poznati i priznati. Ali oni su birali Babu kao gostionicarku koja je bila najpoznatija po pricama koje je pricala uvece, pred spavanje.Pricali su da je bila najbolja pripovedacica u precniku od 500km. Kakve su to bile neobjavljene price !
Dan uoci Bozica, dakle, 6. januara tamo, deda je isao da potrazi slamu u ambaru. Ispraznio bi kuhinju, koja je obicno bila trpezarija, i slozio bi sto i stolice u podrum. Ostavljao bi samo pec na drva. Zatim bi priustio sebi zadovoljstvo da postavi prostirku od slame u obliku kruga, po podu, usred kuhinje. Bio je ponosan na svoj tepih i ponavljao neprekidno « : »Videli ste kako je to lepa slama…ona koja ne bode ! » Posle ponavljanja te iste recenice onoliko koliko je zeleo, i sve glasnije da bi ga baka cula, uputio bi joj osmeh i vragolasto namignuo. U to vreme nisam bas najbolje razumela zasto. Sada mislim da znam zasto su toliko voleli slamu i zasto su isticali da ne bode. Moja baka nije imala plave oci, ali sam cesto slusala dedu kako je govorio : « Imas lepe oci, znas ». A moja baka je odgovarala : :
Znam, znam. Ali nikad se nece dovoljno znati. » I moj deda se smeskao.
Zatim bi deda iskopao jednu rupu od oko 15 cm precnika u jednom uglu kuhinje. Pod nije bio poplocan, vec zemljani. Rupa je bila za Igru oraha, posle obroka. Baka je pripremala obrok od ranog jutra.
Pasulj , pita, lisnato testo, jaja, sir i praziluk, riba, cokoladni kolaci i, najzad, cuveni hleb sa novcicem.Ah, taj hleb !Blagosloveni hleb koji bi glava kuce lomio pre nego sto bi podelio po jedno parce svakom clanu porodice, prisutnom ili odsutnom, posle cega bi se baka prekrstila i pomolila za prisutne, odsutne i siromasne.Ona ili onaj koji bi pronasao novcic, morao bi da kupi so, i na taj nacin bi kupio zagarantovanu srecu za tu godinu. Ne secam se da sam dobila taj novcic. Ali baka me je uveravala : »Mali Isus ima mnogo carobnih nacina da bi te ucinio srecnom, i to cele godine. Najveca sreca je zdravlje, osmeh, a on ti je to dao. Ostalo je lako. Dovoljno je da zamislis. »
Tako je rodjen moj prijatelj Amizeni, decacic izasao iz moje maste, a zatim heroina nazvana Vremia, i jos neki, ali sve to, ako cemo iskreno, to su lazi koje pricam sama sebi, kao sto se kaze, price izmisljene zbog duzine dana za tastaturom jednog kompjutera. Obavezna modernizacija.
Postojao je takodje i jedan prazan tanjir za slucaj da neko iznenada pristigne. Zvali smo ga « tanjir za sirotinju ». Usred prostirke su bila postavljena sva jela. Posle ceremonije dodeljivanja hleba, dolazio je tanjir za Dobrog Boga.Baka bi uzimala jedan prazan tanjir i u njega stavljala po malo od svega : od pite, nekoliko oraha, ribe, pasulja, i parce kolaca. Napunila bi tanjir.Slano i slatko pomesano, gotovo nejestivo !Nosila bi tanjir napolje, na terasu. Govorila bi : To je za Dobrog Boga. »razumela sam mnogo kasnije da se Dobri bog ponekad pretvarao u macke jer bi sutradan tanjir bio prazan.
Posle obroka, svako se naoruzavao svojim paketom oraha. Bitka je mogla da pocne ! Onaj koji bi ubacio svoj orah u rupu, stavljao bi u svoj dzep ostale orahe.To je nalik na igru klikerima, kod nas. Zatim je baka pricala price cele veceri, a deka bi brinuo o peci na drva.
Babine price uvek su imale u sebi jaku pouku. Prica iz 1966 ostala je zauvek urezana u secanje male srpske imigrantkinje, bez sumnje zato sto je to bio poslednji put da sam slavila Badnje vece 6. januara, i isto tako poslednji put sa svojom bakom. Jer, narednih godina slavila sam Badnje vece 24. decembra i 6. januara. Ali nisam primala poklone dva puta. Stigla sam u Francusku kada sam imala trinaest godina. Nisam znala ni rec francuskog jezika..
Na kraju price, baka mi je rekla :
Vidis, Zorice, moj poklon nije onaj koji ti smatras poklonom. To nije najlepsi. Cipele ce uskoro biti premalene za tebe, suknjica ce biti poput dzepne maramice kad odrastes, narukvicu mozes da izgubis, ogrlicu ce ti jednog dana ukrasti, a bros ce ti dosaditi. Price koje sam ti pricala bice uvek u tebi, u tvom srcu i tvojoj glavi. Jednog dana, kad na tebe dodje red, ti ces ih pricati svojoj deci i iunucicima.
A ako veceras nesto pozelis, moci ces da pricas o svom bozicu celom svetu. Jednog dana, neki nezni glasic trazice da mu pricas o ovom svom Bozicu.
Reci, Romana, poznajes li moju baku ?
Gde si je srela ?
Sentic Zorica

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:17 pm

Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej, a drugi carinik.

Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik.
A carinik izdaleka stajaše i ne htede očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome!
U drugoj nedelji pripreme za Post imamo sliku čoveka koji je uvek zadovoljan sobom, jer smatra da izvršava sve zahteve svoje vere. On je samouveren i gord, a u stvari on falsifikuje značenje religije. On je svodi na vršenje spoljne forme, a svoju pobožnost meri količnom novca koji prilaže hramu. A što se tiče carinika, on je bio ponizan i njegova smirenost našla je opravdanje pred Bogom.
Ako se danas neki kvalitet gotovo potpuno omalovažava, onda je to SMIRENOST. Kultura u kojoj živimo, usađuje u nas osećanje gordosti, samohvale i veličanja i vlastite pravednosti. ... Na poniznost ličnu ili zajedničku, etničku ili nacionalnu – gleda se kao na slabost, kao na nešto od čega se ne postaje pravi čovek. Čak i naše crkvene zajednice. Zar i one nisu prožete duhom fariseja? Zar ne želimo i mi da svaki naš prilog, svako „dobro delo”, sve što činimo za Crkvu „bude priznato, pohvaljeno i objavljeno?”
No, smirenosti nije potreban publicitet, spoljašnja slava ili nadmeno pokazivanje bilo koje vrste.
Bog je smiren zato što je savršen. Njegova smirenost je Njegova slava i izvor svake istinite lepote, savršenstva i dobrote, i svaki onaj koji se približava Bogu i upoznaje Ga neposredno učestvuje u božanskoj smirenosti, koja ga oplemenjava...
Kako čovek postaje smiren?
Za hrišćanina, odgovor je prost: razmišljanjem o Hristu, božanskoj ovaploćenoj smirenosti, o Onome u kome je Bog otkrio jednom za svagda Svoju slavu kao smirenost i Svoju smirenost kao slavu. „Danas” reče Hristos na dan svog najvećeg SMIRENJA – proslavi se Sin čovečji i Bog se proslavi u Njemu.
Smirenost se uči razmišljanjem o Hristu, koji je rekao: „Naučite se od mene, jer ja sam krotak i smiren u srcu”.
Najzad, uči se tako ako se sve meri Hristom, ako se za sve obraćamo Njemu. Jer bez Hrista je prava smirenost nemoguća, dok sa farisejem čak i religija postaje gordost u ljudskoj delatnosti, još jedan oblik farisejskog samohvalisanja.
Aleksandar Šmeman

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:17 pm

KOST U GRLU", PIŠE DEJAN KRSTIĆ ARIZONA

Da se ne lažemo, nije baš lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje ljute borbe sa ovom neizlečivom boljkom isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja.U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova, potom sam u pomoć dozivao muziku, pa e-mail poruke, onda preskupi telefonski razgovori...

Kada bi se ovaj jalovi arsenal istrošio posezao bih za rakijom (ovom američkom što je zovu – viski), pomogne brlja ali za kratko.
U neko doba setih se filmova onih domaćih pa još na srpskom ali toga ovde na žalost, ni za lek. Najzad, na pamet mi pade spasonosna ideja - a zašto ovako “dokon”, ne bih u mislima premotavao imaginarne rolne kultnih dela naše kinematografije? To bi i za moja emigrantska primanja bila sigurno najjeftinija forma stvaralačkog izražavanja. Osmeh mi ozari lice a uspavana mašta veselo uskliknu: “Ponovo radi bioskop!”
Uvod
Svaki Amerikanac u uvodu bi zamišljao sebe kako kupuje kokice, ja sam međutim, projektovao policu kojoj u Kragujevcu, niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao... na kraju je nekako preživelo dve stotine probranih naslova kojima ni hronična oskudica za praznim kasetama nije došla glave. Potom vidim sebe kako posežem za prvom kasetom na kojoj piše: “Grlom u jagode”
Prepoznatljiva muzička matrica i nezaboravna replika: “Zovem se Branislav Živković a zovu me Bane... Bumbar”. Dok mi pred očima promiču poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, baka Elvira... iznenada spoznah neotkrivene mogućnosti vlastitog uma. Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se neki drugi film u kome je moja generacija, iz šezdeset i neke, neustrašivo započinjala hod po nepreglednim životnim stazama i to onako opušteno, nehajno kao “grlom u jagode”.
Izlasci
“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja...” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario čuvenog Stiva sa Čubure.
Mi se nismo tukli. Ne, više smo furali onaj miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, podočnjaci i nezaobilazna rasprava ko je više popio. Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Najpre bi se tačno u sedam sati okupili ispred Centrotekstila (u 7.05 već bi bilo kasno) a potom, radnim danom “Balkan” a posle jedanaest “Zelengora” i sve to pod uslovom da se pronađe slobodna stolica. Subotom opet, na galeriji tek sagrađene sportske hale načičkao bi se čitav Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom “teritorijom”. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino proektoru” tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada, u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi postaje jasno zašto sam se nedeljom teško prisećao bahanilija od prethodne noći te zbog čega su me pojedine dame tako čudno posmatrale.
Putovanja
“Nisi ti bakin unuk” razočarano je uzdahnula baka Elvira kada se mlađani Živkovic pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod imenom “Put u Rio”. Beksto od kuće okončano je u bespućima Dalmacije posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce, od tada prozvanog Čombe.Moja generacija ne beše tako ambiciozna. Od kuće nismo bežali, a našu lojalnost i skromnost roditelji su svake godine, izdašno nagrađivali letovanjima u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju... Na put bi obično kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska Železnica fantastičnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo za badava pa smo svu lovu mogli komotno da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom - a u glavi maligani. Čak ni u Puli, u kojoj sam sa uživanjem gledao domaće filmove, nismo poput Baneta Bumbara jurili glumice ali se nalazilo što šta i za nas smrtnike. Uveče na plaži pevalo se, pilo i pomalo... družilo.
Motorizacija
Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet, dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze Vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrnog fiću delio je sa Bocom (parnim danima vlasnik je bio on a neparnim Čombe) u ovoj “limuzini” kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek “gledam”.
Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja, motori, automobili i sve ostale “lude makine” ne behu mi preterano važni. Zbog činjenice da se u Kragujevcu prilično lako svuda stizalo pešice u mladosti sam svoja maštarenja usmeravao prema nekim drugim, nemotorizovanim sadržajima. Danas kada svakodnevno, srebrnom Tojotom prelazim stotinak kilometara dnevno, drago mi je da sam svog prvog četvorotočkaša (domaće proizvodnje) kupio prilično kasno. Kao da sam osetio šta mi se u emigraciji sprema.
Umetnost
Nismo bolovali od neurosis cordis ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za umetnošću. Svoje romane Bane Bumbar je pisao u kadi, okružen jabukama i uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju bi čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao idealna lokacija za snimanje prvog i jedinog filma ove “sofisticirane” družine.
Umetnička univerzalnost beogradskog šmekera beše mi tako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake, s maćkom!”) ali sa ponosom sebe smatram idejnim tvorcem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rock’ n ’roll-a čitava... tri dana. Niko od članova nije znao da svira (pa zar je to najvažnije?) ali je iza nas ostala “nedokomponovana” jedna numera za koju je stihove sa neviđenim žarom ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo dva dana uporno pravili od najlona i kantica za mast... a imali su tako dobar zvuk!
Imaginarna filmska traka i dalje tecče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele.
Inače, 1980. godine, umro je Josip Broz i ubijen Džon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji:
Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Afganistanu teritorije.
Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana.
Osujećen atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi na žalost nije.
Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” s pravom se ubraja u najveće muzičke događaje 20. veka.
Pao je Berlinski zid.
Dok je u čitavoj Evropi rušen komunizam na Balkanu su se budili neki novi Fašisti.
SFRJ je brojala svoje poslednje dane a moji prijatelji i ja sa nevericom slutili šta nam se sprema. “A onda su došli popovi, pa topovi i najzad lopovi i čitav svet se izokrenuo”.
Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza... sazrevali su, stvarali porodice, gradili svoje karijere tokom zlatnih sedamdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji.
Naša životna zrelost poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su fizički ili mentalno za svagda osakaćeni, većina živi na ivici bede... a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.
A tako je lepo počelo...

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:18 pm

GRA JE NAPREDOVALA

Olgi Valentić

„Mamice, mamice, molim te da me pustiš!“ plakala sam.
„Senka, to je predaleko. Ja bih ti dozvolila, no nije bezbedno! Tata i ja ne možemo dolaziti po tebe.“
„A baka? Neka ona dolazi!“
„Ona je stara, to bi joj bilo naporno. Možda bi i mogla, ali to se održava četiri puta nedeljno. Senka, ne možeš da ideš i tačka! To je zbog tvoje bezbednosti, shvati!“
Od pete godine, kad sam na televiziji gledala „Labudovo jezero“, otpočela je moja fascinacija baletom. Imitirala sam nevešto pokrete balerina i govorila roditeljima:
„Jednog dana plesaću na prstima!“
Roditelji bi me podržali u svakoj mojoj zamisli. Ponekad mi se čini da u njihovoj bezgraničnoj uverenosti u uspeh i leži moja nesigurnost. Loše ocene i slični problemi nisu bili zamislivi. Čula bih ponekad roditelje kako komentarišu, pred gostima:
„Naša Senka je divno dete! Toliko je mirna, a bistra. Sa četiri je naučila da čita!“
Samo, nisu podržali moju zamisao da krenem na balet. Bila sam tada u prvom razredu i čula sam da škola baleta prima nove članove. Plakala sam danima, što zbog tuge, što zbog ljutnje, no najviše nadajući se da će roditelji omekšati i popustiti. Ali nisu.
Dogodilo se, međutim, da sam pričom o baletu podstakla Ivanu, školsku drugaricu, da se zainteresuje za ples, pa i da se upiše u tu školu. Stanovale smo u blizini, te su moji konačno popustili.
Sećam se prvog odlaska na čas. Učiteljica plesa se zvala Vjera. Imala je kratku, gustu, crnu kosu; lice joj je bilo upadljivo našminkano. Na sebi je imala smeđi kostim od pliša. Delovala je krhko.
Zapisala je naša imena.
„Stanite uz drvenu ručku i prihvatite je desnom rukom. Krećemo s prvom pozicijom…“
Bila sam razočarana; mislila sam da ćemo odmah učiti ples, a ne nekakvo držanje ruke iznad glave i patkast stav nogu. Međutim, oduševila sam se kada je učiteljica, pred kraj časa, odigrala jednu plesnu tačku. Iznenadila me je njena gracioznost; Vjera više nije bila krhka, već najmoćnija žena na svetu.
Pri narednim časovima otkrila sam koliko je Vjera stroga. Dopadalo mi se što nije imala miljenike. Šaputanja, kao i tužakanja poput – Ona je pogrešila, vidite, učiteljice! – nisu bili dozvoljeni. Primećivala je, čini mi se, svaku moju grešku. Dovoljno je bilo da kaže: „Podigni tu ruku… Šta ti noga radi?“ i da osetim nelagodnost. Nije nas vređala; uopšte, malo je govorila, ali je imala oštar pogled. Mnoge su odustajale; grupa od dvadesetak devojčica ubrzo se smanjila na osam.
Na kraju školske godine imali smo koncert za roditelje i drugove iz škole. Naša grupa izvodila je „Ples štrumfetâ“. Delovale smo smešno s nakrivljenim belim kapicama (ponekad pogledam fotografiju sa koncerta). Mili Bože, kakvu tremu smo imale pred izlazak na scenu! Nakon odigrane tačke bile smo pune poleta, grlile smo se i ciktale od radosti.
Otac mi je ozareno rekao:
„Ja sam i nogama udarao u pod kad sam te ugledao!“
Ponosna sam bila i kad su mi, narednog dana u školi, drugari prilazili i sa divljenjem govorili:
„Bilo je super!“
Neke devojčica su mi zavidele:
„A zašto su te stavili u drugi red?… Tvoje drugarice su grešile!“
Na balet sam odlazila i narednih šest godina; imala bih i poneku krizu. Nisam bila među najboljima; pretpostavljam da me je Vjera neprestano zbog toga i pritiskala. Jednom prilikom rekla je mojoj majci:
„Senka je odličan igrač, ima talenta i shvata tehniku, samo joj nedostaje brzina. Ali, ona se stiče. Treba samo da radi i radi.“
Iznenada, izbio je građanski rat.
Jedne večeri sam čula kako grleno pod prozorom pevaju:
„Stefane, Srbine, ćakija ti ne gine!“
Sklonila sam se u spavaću sobu, kod roditelja.
„Šta je to mama?“ u polusnu sam upitala.
Otac je plakao, prvi put sam ga videla takvog.
Tek kad su nam provalili u kuću shvatili smo da moramo otići.
Doselili smo se u jedan mali gradić u Srbiji. Moji su pokušavali da nađu posao.
U novom mestu nije postojala škola baleta. Zapravo, jedina rekreacija za decu bio je karate. Kada bih na televiziji videla balet isključila bih ga. Bilo mi je teško da posmatram i slušam a da pri tom ne učestvujem u plesu.
Nekako sam se, ipak, privikla na novu sredinu; završila sam osnovnu školu i gimnaziju. Sedam godina živeli smo kao podstanari, seleći se iz stana u stan. Otac je bio uporan, nekako je uspeo da proda kuću u Hrvatskoj. Kupili smo zemljište na periferiji Beograda i otpočeli sa izgradnjom kuće.
„To je jedino rešenje; Senka će uskoro na fakultet, sve će joj tamo biti bliže. Lakše će se i zaposliti, a nas i tako ništa ne vezuje za ovo mesto“, govorio bi otac.
Upisala sam psihologiju. Oduvek su me zanimali ljudi, njihova razmišljanja, ponašanja, problemi… Bila sam nenametljiva, bezmalo nevidljiva; volela sam da iz prikrajka posmatram ljude, procenjujem njihova osećanja i naslućujem im namere. Danas priznajem da je najpresudniji razlog za moj izbor bio želja da sebe bolje razumem. Premda sam imala drugarice, osećala sam usamljenost, mučila me je još od odlaska iz Hrvatske.
Od jedne koleginice čula sam za flamenko.
„Užasno je teško! Crknem od rada, ali vredi!“ govorila je.
O flamenku nisam ništa znala, osim da je to španski ples. Koleginica mi je pojasnila da su za njega karakteristične cipele sa metalnom petom, dugačke suknje i kastanjete.
„Zvuči interesantno. Igrala sam u osnovnoj balet. Da li bih i ja mogla učiti taj ples?“ upitala sam bojažljivo.
„Naravno da bi mogla, samo… Prva godina će ti proći u učenju osnovnih stvari: držanje, položaj nogu, položaj glave i tako. Moraćeš biti strpljiva.“
Ipak, dvoumila sam se. Nagle promene su me iscpljivale; isuviše sam ih iskusila. Presudila je tajna želja za igrom.
Plesna sala podsećala je na izlog ogromne radnje; tri njena zida bila su zastakljena, ovlaš skrivena zavesama. Pogled na devojke koje odsečno zamahuju crno-crvenim suknjama bio je magičan.
Grupu je vodila Eva. Dočekala me je s osmehom, rekavši:
„Dobrodošla! Ovaj čas ćeš presedeti, pa ako ti se svidi, vežbaj sledeći put!“
Bila je to gospođa od nekih sedamdesetak godina, vatrenocrvene, kovrdžave kose. Imala je blag pogled što je pomalo odudaralo od inače oštrih crta lica. Neprestano se šetkala, dajući instrukcije naročito teatralnim gestovima i glasom.
Ples me je opčinio. Bio je zavodljiviji od baleta, ali i teži; bar se meni tako činilo. Posmatrajući devojke nisam mogla izdržati; počela sam da plešem. Eva me je prekinula.
„Je li mala, ti misliš da možeš tek tako da kreneš da igraš? E, pa nije ti ovo majmunski ples, da gledaš pa izvodiš! Nema ovde imitacije, sve ide iz glave i srca! Dok igraš razmišljaš, je l’ ti jasno?“
Eva je bila nemilosrdna prema igračima, ali i nepristrasna poput Vjere. Među devojkama nije bilo rivalstva; svaka je izvodila zasebnu vežbu, napredujući svojim tempom.
„Dupeglavko jedna dupeglava, jesi li ti videla šta sam ti pokazala?… Kako to udaraš kastanjetama, kao maksim po diviziji!… Vučeš se kao mrtvo puvalo!… Šta si tu sela, kao da ćeš da sneseš jaja! Ustaj i sevaj!“ vikala bi.
Neke devojke ove bi reči doživljavale lično, te bi odustale. Eva bi to neizbežno komentarisala:
„Pa da, zna ona da ovo nije lako… A primetila sam i da se nešto dešava, delovala mi je nekako… popišano na zadnja dva časa. Sva kao nešto povređena, uvređena. Briga me! Ima ko hoće raditi.“
I pored psovki Eva je uspevala da bude dama. Za sve devojke predstavljala je apsolutni autoritet u pogledu igre.
Iako sporo, moja igra je ipak nekako napredovala. Koncentracija mi je bila nestalna, a na časovima flamenka valjalo je intenzivno misliti o svakom pokretu.
Moj odnos prema Evi je varirao. U početku sam se plašila, čak bih i poneku njenu reč primala k srcu, ali ubrzo sam uvidela da njena vika služi za izazivanje ljutnje, emocije neophodne za izvođenje flamenka.
Zavolela sam Evu.
Žene koje igraju flamenko ne samo da deluju moćno, one se tako i osećaju. Dok bih udarala takoneo, praveći britke korake, kastanjetama svirala tarotilju, u dostojanstvenom stavu, s izdignutom bradom, namrštena, osećala sam sigurnost i snagu.
Kada bi došao moj red da operem šoljice za kafu ostajala bih duže. Jednom prilikom, dok sam izlazila iz sale, neko mi se obratio:
„Zdravo! Kako je danas mlada plesačica?“
Bio je to portir. Imao je običaj da dobaci poneki komentar devojkama nakon probe.
„Pomalo umorno.“
„Pa kako i ne bi, posmatram vas, tu ste po tri, nekad i četiri sata… Jesi li za kafu?“
„Hvala, već sam popila.“
„Ali, tek da mi praviš društvo…“ nasmejao se.
Bio je ljubazan, a ja se baš nisam nigde žurila; pristala sam.
„Divno je to, taj vaš ples. Koliko dugo već ideš?”
„Godinu dana.“
„Pa da, i čini mi se da te toliko dugo viđam ovde. Lepa si devojka“, ponovo se nasmejao.
„Hvala, ima ih još takvih.“
„Da, ali ti naročito. Kako lepo igraš! Možda bi mogla da nastupaš u pozorištu.“
„Dobro, ali ovo je ipak amaterski…“
„Pa nije baš amaterski…“
„Naravno, ali drugo je kad si školovan igrač, kakva sam mogla da postanem da nisam napustila Hrvatsku...“
„Stvarno? I ti si izbegla? Odakle?“ značajno je upitao.
„Iz Osjeka.“
„A ja sam iz Vrpolja. Ko bi rek’o… pa, mi smo zemljaci!“
Zastao je i pogledao me ozbiljno. Konačno, poslužio je kafu.
„Baš si lepa devojka, sigurno imaš momka“, nastavljao je propitivački.
Osetila sam nelagodnost, slagah:
„Imam, naravno.“
„Čudo, nisam ga viđao…“
Zaćutao je na tren, odmerivši me od glave do pete. Osmehivala sam se, pokušavajući da prikrijem nelagodnost.
Gledala sam u neobrijano, ali lepo lice.
„Jesi li se i ti nekada bavio plesom ili možda nekim sportom?“ upitala sam, tek da prekinem neprijatnu tišinu.
„Jesam, rukometom, a i sad odem u teretanu ponekad. Ali, ništa bolje od plivanja! Svake godine idem u Budvu. Tamo provedem po mesec dana. Šta me briga, nemam ni kučeta ni mačeta. A da imam tako lepu devojku, bio bih i dva!“
Obrazi su mu se zacrvenili.
„Pa, nađi je!“
„Kao da je to lako! Svaka bira, a ja nemam ništa, ni posao ni kintu!“
Namrštio se i zaćutao; gledao je u pod. Levom rukom je nežno milovao šoljicu. Zatim je, iznenada, pružio drugu ruku ka meni. Ustuknula sam, naglo ustavši.
„Hvala za kafu i zdravo“, rekla sam uvređeno.
„Hej čekaj! Kako se zoveš? Voleo bih bar to da znam.“
„Senka.“
„Lepo ime.“
Krenula sam ka vratima. Prišao je i stavio mi ruku na rame.
„Nemoj ići, baš smo lepo počeli…“ rekao je tiho.
Nastavila sam da hodam.
Provukao se hitro ispred mene i stao ispred vrata.
„Ovde nema nikoga, samo nas dvoje.“
Ukočila sam se.
U dva koraka našao se ispred mene i snažno me zagrlio. Šokirana, nisam pružila otpor. Vukao me je ka portinici. Naslonio me je uza zid i počeo da mi skida pantalone; kosu mi je sklanjao s leđa. Osetila sam hladan jezik kako vrluda po mom vratu, ramenu. Osetila sam i miris kokosa koji se mešao s njegovim znojem.
Zaboravila sam u trenu na strah. Levim laktom munuh ga ispod grudi; jauknuo je.
„Samo mi pokušaj prići!“ zapretila sam gotovo vrištećim glasom.
Potrčala sam prema vratima. Nije me pratio.
Lutala sam ulicama, ne nalazeći mir. Jedan policajac je prošao pored mene. Nisam mu prišla. Mislila sam da bi trebalo to da učinim, ali nisam imala snage. Telo me je izdavalo. I kako reći nepoznatom čoveku šta mi se dešavalo.
Konačno, krenula sam kući. Tuširala sam se dugo. Nije vredelo, uporno sam osećala miris kokosa.
„Mogla bi konačno da oslobodiš kupatilo!“ nezainteresovano je doviknula majka.
Nisam joj mogla reći ni reč. Bojala sam se da bih je uzrujala, a i bila sam i premorena. Zaspala sam, ipak, tek pred zoru.
Znala sam da treba da obavestim devojke. Možda će on i dalje biti tamo… ipak, proba je tek za dva dana, imam vremena, mislila sam.
Narednih nekoliko dana provela sam u krevetu. Majci sam objasnila da je to zbog prehlade. Čekala sam priliku da ostanem sama, kako bih ponovo otpočela s tuširanjem.
Konačno, nazvala sam jednu od devojaka s plesa, ispričala joj i zamolila je da obavesti druge.
Vreme je prolazilo a ja još nisam bila u stanju da izađem iz kuće.
„Samo mi pokušaj prići!“ slušala sam neprestano sopstvene reči.
Ali ipak sam dozvolila da mi priđe.
Nakon mesec dana nazvala me je Eva.
„Ej mala, pa gde si ti?“ upitala je vedro; naslućivao se ton zabrinutosti.
Ćutala sam.
„Znaš šta, ta vaška vašljiva je zbrisala! Žao mi je samo što se ja nisam s njim srela! Kako si?“
„Dobro.“
„Ne zvučiš mi tako… Tvoj ples ima da trpi, zarđaćeš! Sad spremamo novu koreografiju, nedostaje nam jedna igračica. Kad dolaziš?“
„Ne znam.“
„Nemoj ti meni ne znam, nego dovuci dupe ovamo! Moraš da budeš jaka, kao sve igračice flamenka!“
„Eva, teško mi je sve ovo, osećam se jadno.“
„Znam“
Počela sam da plačem.
„Ali, igračice flamenka mogu ponekad i da zaplaču, zar ne Eva?“ pitala sam, pomalo se braneći.
„Pa, naravno da mogu… Znači li to da dolaziš?“
„Da“, tiho sam odgovorila.
„Ole! Dakle, mala, vidimo se u sredu… i nemoj da kasniš, znaš da to ne podnosim.“

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:19 pm

RAZUMETI OCA


„Ja ne volim tvoju mamu! Ne volim je, ne!“ govorila sam ocu, gotovo vičući. Iznenadila sam se kako je brzo izmenio svoj izraz; uozbiljio se, oči su mu postale sive, a usne se povile ka unutra. Kao da to više i nije bilo lice mog tate, već nekakva opasna maska koja mu nalikuje. Ne znam zašto sam mu to govorila. Možda sam se zbog nečega naljutila na njega, pa ga bockala, znajući da je reč „mama“ važna. Ili sam čula kako o svojoj majci toplo priča, te sam poželela da vidim kako će reagovati kada se usprotivim. Nakon toga danima nije pričao sa mnom. To me je užasno mučilo. Sećam se kako je moja majka govorila:
„Hajde, Ilija, pusti to. Pa ona je ipak dete!“
Bila je to prva anegdota s ocem koje se sećam.

„Ako smem da budem slobodan… primećujem da imate pomalo detinjastu mimiku; dok pričate mazite se. I neprestano se osmehujete, kao da ste to negde naučili. Jeste li zaista veseli?“ moj psiholog je rekao na jednoj od seansi.
Ćutala sam dugo, a on je, po običaju, bio strpljiv. Konačno, otpočela sam:
„Možda sam to naučila od oca, on nije podnosio neraspoloženje kod drugih. A on sâm bio je neraspoložen, oduvek takav… Šta ste me ono upitali?”
„Jeste li srećni, onako kako se prikazujete?“ upitao je tiho.
„Sreća je velika reč! Kako sam? Nisam srećna, ali nisam ni nesrećna. Zapravo, ne znam… Ne znam kako se osećam... Ali znam da postojim!“
Nasmejala sam se ovoj opasci, glupoj po mom mišljenju. No, psiholog je ozbiljno nastavio:
„Da, Vi znate.“
Naglasio je zadnju reč, zastao na tren i nastavio:
„I čini mi se da Vi samo shvatate. Ali, gde su tu emocije, gde su se one sakrile?“

Sledeći događaj s ocem bio je zaista neprijatan: pod vodom sam, ruke su mi duboko u pesku, vidim obalu ali naopačke; iznad mene je gumeni pojas, nogama ga dodirujem. Zatim otac prilazi hitro do mene, vuče me ka površini vode. Prestrašen je, nosi me i spušta na peškir. Ja samo trepćem, i dalje sam u šoku.
„Ljubice, jesi li dobro?“ pita me.
Klimam glavom i počinjem da plačem, a otac me grli, grli toliko jako da mi se čini da ću popustiti i popucati.
Ostala sećanja na more su vedra. Za razliku od brata bila sam mirne prirode te me je otac vodio svuda sa sobom: u kafiće, u duge šetnje, u posete kod prijatelja. Sem toga, umela sam da se zavučem ljudima pod kožu; kao da sam imala osetljivi senzor za njihove emocije, pa čak i želje. Oblikovala sam svoje geste prema njima. Tetka je to uočila, govoreći dobronamerno:
„Ti mala možeš sve, samo zacvrkućeš i oduševiš sve oko sebe! Dođi da te poljubim!“

Drugom prilikom psiholog je primetio:
„Otkrili ste me, zaista sam umoran i pomalo nervozan! Priznajem, dobro uočavate tuđa osećanja!... Ali, zašto onda ne prepoznajete svoja?“

Otac je običavao da nedeljom ujutro u krevetu bratu i meni priča divne bajke. Mašta mu je bila izuzetna; ne bismo mu dozvoljavali da završi priču te je bio prinuđen da neprestano uvodi nove likove. Pamtim nekakvog čovečuljka koji je živeo u električnoj sijalici i imao čarobne moći. Taj bi se uvek našao junacima u priči kad zagusti, osvetljavajući im put. To bi potrajalo do podneva, kad bi nas majka pozvala, govoreći glasno i razdragano:
„Diž’te se gotovani!“
Međutim, dogodilo se to da se otac jednog jutra nije mogao ustati. Mi, deca, nismo znali o čemu se radi, sem da će otac biti u „jednom odmaralištu“ neko vreme. Kasnije, mnogo kasnije, saznala sam da je otac doživeo nervni slom. Majka tvrdi da se otac prethodno ni na šta nije žalio. Tog jutra rekao je samo:
„Marija, ja ne mogu ništa da radim. Ništa.“
To je potrajalo čitavo jedno leto, pamtim to po tome što nismo otišli na more i pored stalnih majčinih obećanja.

„Pominjali ste mi Vašeg oca kao depresivnog čoveka. Kakav je on bio prema Vama?“ više puta pitao bi psiholog, a ja bih prećutkivala.

„Morate biti pažljivi prema ocu, morate ga razumeti. On ima tanje nerve. Zato, nemojte ga još i vi uznemiravati kad se vrati.“ majka bi nam govorila dok je bio odsutan.
Bila sam vezana za oca, te sam to ozbiljno shvatila. Koliko ozbiljno tek danas uviđam. Majka mi je ispričala jednom prilikom:
„Ti si oduvek bila vrlo odgovorna! Kad si slomila nogu, dok te je otac vozio u bolnicu ti si plakala. Ja sam te upitala Ljubice, zar te tako jako boli? a ti si odgovorila: Ma, ne plačem ja zbog noge već zato što tata neće moći ići na posao!“
Pretpostavljam da sam, dok su se moji spremali da krenu ka bolnici, načula razgovor o problemu zamene na poslu. Otac, je, inače, bio profesor fizike. Jednom sam, na putu ka školi, načula grlenu pesmu maturanata:
„Iliji, Iliji, mi pevamo Iliji,
jer on je razredni nama najmiliji!“
Bila sam mnogo ponosna na njega tada!
Znao je da drži lepe besede kada bi imali goste. Samo, ponekad mi se činilo da je ljubazniji prema drugima no prema nama.
Otac je, inače, mnogo polagao na školski uspeh mene i brata. Ja sam bila osrednji đak, a Jovan izvrstan i problematičan u isti mah. Bio je zahtevno dete, stalno ga je trebalo usmeravati, podsticati. Otac za to nije imao vremena. Pored blistavih ocena u osnovnoj i srednjoj školi, Jovan nije završio fakultet. To je oca duboko pogađalo, no nikada nije pomislio da je odgovornost, bar delimično, i njegova. Jednom je rekao, jasno se sećam:
„Lenj si, eto! Tu je problem! A vrednoća se isplati. Vidi Ljubicu, dokle je ona dogurala! Završila gimnaziju, pa upisala medicinu.“
Okrenuo se ka meni i nastavio:
„Ti si iznenađenje za mene, niko se od tebe nije nadao... Uvek si bila saosećajna, tiha i mirna, nikad nikakva pitanja nisi postavljala... a ovaj, delija, stalno je zapitkivao Tata, šta je ovo, tata, šta je ono? I učiteljica je tvrdila da se dosađuje u školi, govorila je kako je sve pretekao, a vidi sad… Ljubice, ti si pravo iznenađenje!“

„Otac nije verovao u mene, premda mi je bio naklonjen. Ne znam zašto. Možda zato što nije poštovao žene.“ rekla sam.
„I Vašu majku? “ upitao je tiho.
„Nju pre svih.“

Delovalo mi je, ponekad, da otac prezire moju majku. Bila je lepa žena, vrlo spretna i preduzimljiva. U maloj ekonomskoj kompaniji neprestano je napredovala. Ali, otac bi joj stalno nalazio zamerke. Nije birao mesto gde će ih izreći.
„Kako si dopustila da se toliko udebljaš?… Ne kaže se U koliko sati?, nego U koliko časova?…“
Otac je mnogo držao do svoje diplome, a one koji je nisu imali znao bi zavitlavati. Majka je imala samo srednju školu. A ipak, ona je bila ta koja je vodila računa o čitavoj kući. Ponekad bi ga, očajna, posle svađe, preda mnom ogovarala:
„Iz lude je loze Romića! Kud sam se i udavala u tu kuću, ko me je terao? Lepo je meni njegova gazdarica govorila: Čisti cipele na prozoru, podigne noge i osloni se na staklo. Teško mu je da ih skine, izađe na verandu i k’o čovek čisti! Mogla sam pretpostaviti šta me čeka, ali ne, gospođica je htela profesora. I eto mi ga nâ!“
No, još češće bi ga opravdavala:
„Šta će, nije ni njemu lako, po ceo dan sa decom u školi, zamori to čoveka!… Eto, preke je naravi, ali nije on kriv. Ma, i dobar je kakvih ima! Bar se ne kurva i ne pije. A i preiskren je, taj bi se izlanuo i da zgreši.“
Otac o majci nikada nije pričao iza leđa. Sve što je imao rekao bi joj u lice, grubo.
Ja sam se, oduvek, poveravala samo majci. Oca sam se bojala i pored sve njegove nezainteresovanosti za bilo koga drugog.
Postajao je sve netrpeljiviji kako su godine prolazile. Bio je grub, ma kako se ja postavljala prema njemu. Izgradila sam, zato, novu taktiku; postala sam distancirana, poput njega. To ga je pogađalo u početku, čak je protestvovao:
„Ljubice, postala si hladna prema meni! Zašto? Da li ti je nekada nešto nedostajalo? Čime sam zaslužio takvo ponašanje?“
Kasnije se svikao na naš novi odnos. Ostali smo na bezbednoj distanci, zatvoreni.

„Znate li da upravo takvi ljudi, koji ne poštuju druge, negde u dubini ne vole niti poštuju sebe?“
„Mogu da pretpostavim… pa, mogu i da razumem, ali jedno je razumeti, a drugo je živeti s ocem.“

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:22 pm

VRAGOLIJA

Voji

Pokadkad, dok se češljam, setim se živahnog lika svog brata. Mada, sestra mi je bila bliža, oduvek.
„Kakvo je to češljanje pred spavanje? Koji je smisao te radnje? I tako ćete leći, pa zašto se, onda, češljate!?“ Zoran bi komentarisao svake večeri. Lenka i ja stajale bismo jedna do druge, pred porodičnim ogledalom, mirne i predane našem ritualu. Htele smo da ostavimo utisak dama, kakva nam je majka bila. Mora da smo izgledale smešno, dok bismo podražavale njeno dostojanstveno držanje. Imale smo tada jedanaest godina. Zoran je imao četrnaest i nije podnosio prenemaganja. Činilo mi se ponekad da nije podnosio ni nas dve.
Kad bismo legle, a nebo bilo obasjano mesečinom (kakvo često na Mediteranu ume biti), znao bi da se uvuče u našu sobu, i dok bismo nas dve čavrljale o događajima iz škole, Zoran bi se nadneo nad krevet s plahtom preko glave, zviždeći melodiju iz serije „Zona sumraka“. Počele bismo da vrištimo. Kako smo ga u tom trenu mrzele, tako isprepadane! Taj trik je uvek uspevao. A on bi se, nakon toga, histerično smejao.
Majka mi je ispričala, nesmotreno, jednom prilikom, da se Zoran nije obradovao kada je čuo da će dobiti brata ili sestru. Kako ga je onda tek pogodila vest da je dobio dve sestre odjednom! Lenka i ja smo mnogo toga naučile od njega. Otac nam je bio sveštenik, grub čovek ali večito nasmejan (kao da je tim osmehom hteo da sakrije svoju prirodu). Čudio se hirovitosti svoga sina. Nije je razumeo, pa ga je neprestano krotio. Da, brat je za svoje nestašluke dobijao batine, gotovo svakog dana. Sestra i ja teško bismo to podnosile. Ustvari, bojale smo se i za sebe. Verovatno se i majka plašila, čim nije priticala u pomoć (ona je, suprotno ocu, dobrotu krila ozbiljnim stavom). Dok bi otac vikao na Zorana, nas dve bismo se negde sakrile i zagrlile. Uplakane, s ukrštenim rukama molile bismo Boga da to što pre prestane. Zoran nas je tako naučio važnoj mudrosti: pred ocem nipošto ne pokazivati neposlušnost. Verovatno zato otac nikada nije ni digao ruku na mene i Lenku.
Brat je među decom bio vrlo popularan, a nas dve bile smo ponosne na to, dobijajući ponešto od privilegija njegove slave.
„Zoranove sestre, vidi ih! Ko bi rekao, pa i ne liče. One plave, mršave, a on krupan i crn…“ šaputala bi deca na velikom odmoru, a nas dve bismo se još više šepurile. Niko nije smeo da nas zadirkuje. Nije da nas je brat branio; no, važio je za najproblematičnijeg učenika u školi. Takođe i za najbistrijeg, bar prema uspehu.
Sećam se očevih komentara, usledili bi nakon roditeljskih sastanaka:
„Odgovara nastavnicima, komentariše, šegači se, uskače u tuču, razredni mi kaže, a momka su videli i kako se ljubi s jednom devojčicom. Ljubaka se čovek! Lepo, lepo… Balavac jedan! I ko si ti, izvini molim te, da odgovaraš nastavnicima? Ko si, hajde, reci mi?“
I udaranje bi otpočelo, sa poznatim očevim opaskama:
„Je l’ ja treba da se stidim zbog tebe, da mi je neprijatno pred onolikim svetom? Balavče balavi!... E pa, neće to ići kako si zamislio... Smeju mi se iza leđa! Kažu uči druge, a sina ne može naučiti. Ali naučiću te ja… ej, itekako ću!!!“
Najbolji Zoranov drug bio je Ivica, žgoljavi dečak koga smo nas dve, zbog sablasnog izgleda, zvale Pauk. Uvek je bio musav i odrpan. Znale smo da ga je majka napustila i da živi sa ocem kamiondžijom. Pričalo se da voli da krade. Stanovao je u blizini naše vile, u trošnoj udžerici koja je odudarala od ostalih izrazitom bedom. Lenka i ja bismo se oprezno približavale prozoru Ivicine sobe (da nas komšije ne bi spazile), i širom otvorenih očiju gledale kroz flekavo okno. Ispred nas se nalazio pravi zoološki vrt: akvarijumi sa morskom i slatkovodnom ribom i rakovima, teglice sa paucima i drugim insektima, zečevi i hrčci u drvenim boksevima, raznolike sušene biljke okačene o strop. Žudele smo da uđemo unutra, a Ivica nam je to, zbog poznanstva s Zoranom, i dozvoljavao. Čitao bi nam, tokom tih poseta, svoje horor priče. To je bilo nužno zlo koje smo trpele zarad maženja zečeva. Ivica je s nama bio vrlo pričljiv dok je u susretu s odraslima pokazivao nepoverenje. Imao je otkačene ideje a Zoran sklonost ka eksperimentisanju i srčanost, tako da su se odlično uklapali u druženju koje je iznedrilo neverovatne vragolije.
Jednom su na opštinsku nastrešnicu smestili gomilu žaba. Ljudi su se čudili kada su primetili da na njih „s neba“ padaju žabe. Zoran je zagrevao atmosferu vičući:
„To je čudo, pogledajte ljudi! Žabe padaju sa neba! Kiša žaba!“
Svi su bili zaprepašćeni, neke žene su se krstile, ne shvatajući da je to maslo dva dečaka. Ideju su dobili iz knjige „Najveće misterije sveta“. Naime, u nekome gradu u Engleskoj zaista se dogodila kiša žaba, tokom strahovite oluje. Samo, u našem gradiću to se zbilo jednog sunčanog jutra. Lenka i ja bile smo tihi svedoci prevare. Imale smo običaj da pratimo Zorana i njegovu družinu, znajući kakvim avanturama su skloni.
Zoran je imao neobične drugove, ali nije to ono što nas je toliko privlačilo k njima. Važno je bilo to što su „stariji“. Pored toga, sestra i ja smo istovremeno bile zaljubljene u dečaka nebičnog imena – Fabijana. Majka mu je bila Italijanka. I on je bio član Zoranove grupice. Bio je zgodnjikav, okretan (najbrži pri begu iz gužve), nosio je bele majice bez rukava koje su naglašavale taman ten, od koga je, takođe, odskakala svetla kestenjasta, kovrdžava kosa. Divila sam mu se:
„Leno, on je lepši od Marka Pola!“ misleći na glumca iz istoimene serije. Složila se sa mnom, klimnuvši glavom. Nije nas primećivao. To ga je činilo još privlačnijim u našim očima. Sestra bi govorila:
„On je hladan i neosvojiv. Struji mi u stomaku kada ga vidim!“
Posle bih joj krišom, za večerom, kada otac očekuje potpunu tišinu, prstom pokazivala na stomak. Ona bi pocrvenela kao ruža, samo to. Nismo smele da se nasmejemo.
Maštale smo o tome da će nas jednog dana, iznebuha, Fabijan oženiti. Nismo bile ljubomorne jedna na drugu; problem deljenja nikada nas nije mučio. Kao da smo tek zajedno, nas dve, bile jedno celo.
Brat nije voleo naše društvo, ali ga je trpeo kada je na to bio primoran; dakle, na događajima poput zajedničkih večera, na slavama i drugim rođačkim proslavama. Zadirkivao bi nas, i to je palilo dok smo bile male. Pamtim jednu vožnju kolima, bila sam tada u prvom razredu. Ne sećam se razloga zbog koga Lenka nije bila s nama. Štipao me je svaki put kad bih pokušala da zaspem (vožnja je bila duga), govoreći:
„Ti si beba, mala beba! Beba!“
Mene je to užasno nerviralo, pa sam se neprestano tužakala roditeljima:
„Mama, on me dira, ne da mi spavati… Tata, vidi ga!“
Na kraju je otac zaustavio kola i istukao brata. Na Zorana se, nakon toga, više nikada i ni za šta nisam žalila. A umeo je da zagorča dane, sestri i meni.
Tada, sa četrnaest godina, Zoran je prema nama bio prilično ravnodušan. Imao je svoje društvo u koje nas nije puštao. Govorio bi:
„Niste poželjne u muškom društvu! I šta će vama društvo? Vas dve ste već društvo jedna drugoj!“
Bilo mu je, takođe, bitno da ima mir dok bi igrao igrice na Komodoru. Nije dozvoljavao da ulazimo u njegovu sobu. Nas računar nije toliko zanimao koliko činjenica da je ulazak u sobu bio zabranjen. Ta soba je bila prepuna stripova svih vrsta (jednom smo našle i časopis „Erotika“, pa smo se smejuljile „bezobraznim sličicama“) i različitim drvenim konstrukcijama. Mirisala je na barut. Zoran je voleo da pravi petarde. Jednom je desnu nadlakticu gadno opekao pri oprobavanju snage nove petarde.
Jedan događaj nikada neću zaboraviti. Bio je topao majski dan, prepodne smo išli u školu, jasno se sećam. Ivica i Zoran su se uputili ka Godinju, putu koji je vodio van našeg gradića. U rukama su, nespretno, držali tuce tegli, kutije za obuću i mrežu za hvatanje leptira. Zbijali su šale, glasno se smejući. Nas dve smo se šunjale za njima, u želji da čujemo o čemu pričaju. Verovatno su nas i primetili, ali nisu na to obraćali pažnju. Rekla sam Lenki:
„Ivici smo dobre samo dok nema Zokija! A ovako nas ne vidi.“
Sestra je bila razboritija ili ponosnija, te je brecnula:
„Pa i mi njega trebamo samo zbog hrčaka i zečeva!“
Nastavila sam:
„Gde li ih samo nabavlja? Toliko vrsta ima… Meni je obećao da će dati jednog zeku. Ja sam već odabrala, jednog riđe-belog. Dala sam mu i ime: Laki. Kako ti se čini?“
Odgovorila je:
„Detinjasto! I šta ti misliš, da bi nam tata dozvolio da čuvamo zeca? Dopustio bi pod uslovom da posle od njega mama spravi paprikaš.“
„Okrutna si!” uvređeno sam odbrusila.
„Nisam, to su tatine reči. Misliš da ga ja nisam pitala za zeca, ludice mala?“
Nasmejala se milo i ja sam u mahu zaboravila naše koškanje. Momci su bili već daleko ispred nas, kretali su se ka Tominoj bari. Predložila sam:
„Hajdemo mi do mora, oni će sigurno hvatati žabe.“
Napravila sam kiseo izraz lica dok sam pominjala žabe.
„Pa da, bolje da skupljamo školjke nego da gledamo punoglavce i žabe! A i nećemo biti daleko od njih!“ spremno je dočekala moj predlog.
Šetale smo duž puste rive. Jedino društvo činili su nam galebovi i nekakav pas, lutalica koji nam se odmah pridružio.
Ubrzo nam je dosadila potraga za školjkama, kojih smo i inače imali mnogo (zanosile smo se idejom da ćemo od njih praviti kutijice za nakit, kakve smo viđali u Biogradu, te da ćemo ih prodavati turistima). Sestra je odjednom rekla:
„Idem ja u more, u plićak.“
„I ja ću, neće se primetiti ako samo noge umočimo.“ odgovorila sam.
Međutim, more nas je mamilo, voda je bila topla i nas dve smo se dvoumile da li da zaplivamo ili ne. Sećam se kad je sestra rekla značajno, dignuvši obrve:
„Tata je na jednoj sahrani, a posle je na večernjoj, tako da ćemo se stići osušiti.“
Zaplivale smo, razdragane, jedna drugoj se hvališući i dokazujući koliko daleko možemo otplivati od obale.
Lenku je iznenada uhvatio grč, a potom i panika. Umirivala sam je:
„Ne brini, uhvati se za mene, ja ću plivati.“
Stegla me je prejako oko vrata, i ja sam uspela da plivam, ali mi je išlo sve teže i teže. Popustila sam. Primetila sam odjednom da je oko mene samo voda; i nebo je postalo malo, gubila sam predstavu o položaju obale. Čula sam sestru kako viče:
„Upomoć! Davim se! Upomoć!… Upomoć!“
Čula sam i lavež psa.
Ne znam koliko je to trajalo, taj pokušaj da se izborim sa morem i sestrinom panikom, ali znala sam da gubim kontrolu. Bila sam prestrašena.
Osetila sam u jednom trenu kako me neko snažno steže oko pasa. Pomislila sam da je to sestra i pružila otpor, misleći da želi da me povuče sa sobom, udavi. Ali taj stisak vodio me je na površinu mora, vukao ka grebenu koji se nalazio u blizini. Pridržavala sam se za ivicu; nisam imala snage da se popnem na greben. Uskoro se pojavila i sestra, pružila sam joj ruku. Bile smo spasene.
Međutim, naš spasilac nije se pojavio. Imao je četrnaest godina i doživeo je srčani udar dok je ronio. Tako je obdukcijom ustanovljeno.
Nikada neću saznati kakav bi čovek on postao. Pamtim samo njegov lik, beskrajno živahan.

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Funky Angel taj Sub Maj 08, 2010 9:23 pm

Književna podsvest

Kao i uvek, na spratu sam svoje porodične kuće. Terasa, kojom se ponosimo, gleda na trg koji nosi ime prekrasne gospe. Ukazala se jednom Papi, za ovu priču nije važno kom, u trenutku verskog zanosa. Pogledom dominira česma, uglavnom suva, bez vode. Oivičena je još neprocvetalim oleanderima.
Spremam se na svakodnevnu kuru pretvaranja kose. Svoju posebnu nijansu riđe, pokušavam da pretočim u onu svetliju, Botičelijevu. Navlačim obod šešira, oslobođenog dna. Izvlačim dugu kosu i okrećem leđa suncu. Lice mora ostati belo.
To traje satima. To je cena, to je smisao.
Raznežuje me muzika čuvenog Venecijanskog kvarteta, koja dopire iz kafea Florijan. Tamo više ne sedi moj dragi Bajron. Moj mili šepavac. Suzom zalivam stranice Don Žuana i kidam delove svoje unutrašnjosti.

Usklađena sa kretanjem sunca, lagano stižem u položaj kada mi pogled obuhvata trg. Vidim njega. Hoda normalno, jake je građe. Nešto je viši od mene. Lice mu je prosto anđeosko. Crta portrete na ulici. Divni umetnik koji još nije našao svog mecenu.
Primetila sam da gleda moje stopalo. Izvučeno iz fine papuče sa bordurom od sirove svile. Niko na ovom svetu nema lepa stopala. Ali on tako netremice gleda. Možda udaljenost čini sve savršenim. Možda od velikog oboda ne može da vidi moje oči. Možda je suviše pristojan da gleda u moj dekolte. Ko zna šta tu jedan slikar može da pročita?
Ulazim unutra i uzimam kapi za širenje zenica. Staro žensko lukavstvo, meni neophodno. Jako su neprijatne, ali posle je svaki milimetar spoljašnjeg obavijen izmaglicom. Tako će mi i moj šezdesetogodišnji muž izgledati lepo. Tako ću i ja izgledati zaljubljeno, kada krenemo na bal pod maskama.
Vraćam se na terasu. Uporna sam u veri da će mi kosa do osamnaestog rođendana dobiti željeni valer. Moram da žmurim petnaestak minuta, a onda postupak ponovim još dva puta. Pre zatvaranja očiju, spuštam pogled na portetistu. Savijen je nad udubljenjem pored prodavnice boja. Radi nešto meni nevidljivo.

Ne, nisam zaspala u udobnoj fotelji, omamljena kapima i mirisom kanala. Osećam kako me grli, ljubi u oba zatvorena oka i spušta moju glavu na svoje rame.

Odjednom smo na trgu. Zajedno. Kupujemo deci šećerleme. Deca su radosna. I mi smo radosni. Ne znam zašto. A onda nadolazi plima. Tako jaka plima koju još niko nikad nije video u gradu koji tone. Kupujemo gumene čizme i ulazimo unutra.

Nisam u svojoj kući sa pozlaćenim ramovima, slikama renesansnih majstora, teškim zavesama...Sada sam u nekom zdanju koje nikad nisam videla. Kroz neki jadan četvrtasti prozor, od čvornovatog jeftinog drveta, ne vidim divnu Duždevu palatu. Gledam začuđujuće veliki broj ružnih građevina. Visokih kao naš toranj na Trgu svetog Marka. Sa svih strana pogled probadaju prave linije. To su kuće u kojima živi mnogo ljudi. Pune su kao Nojeva barka. Samo, izgleda, nema životinja. Ali, kažu, ima duhova.

Moj čovek sedi sam i gleda u neku svetleću kutiju. Pokreće svoje snažne prste, kao da svira klavir. Od toga nastaju reči. Moje prisustvo ga ne iznenađuje. Kao da sam oduvek bila tu. U sobi, u kojoj su zidovi pokriveni knjigama, pijemo vino.

Iz drugih ptičijih kuća čuje se vika. Neko se svađa. Sve me to plaši. Izlazim na terasu, kao da prolazim Mostom uzdaha. A on nastavlja da stvara.

Iznenađuje me. Majstori za jedno popodne oblažu zidove nekim pločama od kojih više ništa ne čuješ. Niko nam ne smeta ni svojim glasom, ni svojim šapatom. O, da, tu se i šapat čuje. Slušamo neku čudnu muziku.

Gledam svoje ruke, a potom svoje lice u ogledalu. Promakao mi je osamnaesti rođendan. Ne znam kako. I ne znam da li imam trideset ili četrdeset godina. I koliko dugo sam tu.
Nije ni bitno. Zadrhtim od njegovog dodira. Gledam njegove pune senzualne usne kako izgovaraju sve te lepe reči. Poput čuvenih rašljara prati tokove najtananijih drhtaja moje duše. Njegove ruke kao da poznaju moje telo bolje od mene same.
Više mi ne smeta ni prostor u kome živimo, ni čudo – otkud ja tu. Kao da smo na čardaku ni na nebu – ni na zemlji. Dovoljni jedno drugom. U ćutanju, razgovoru i vođenju ljubavi.
Pronalazim pero i mastilo, koje sam kupila pre neki dan u blizini mosta Rialto. Kao da sam znala da će mi zatrebati. Pišem o Veneciji. O nekom malom gradu koji mi se javlja u snovima. O nekim čudnim ljudima. Na kraju dana, zbunjeni prepoznajemo jedno drugom rečenice.

Nisu mi više potrebne kapi za širenje zenica. A svu onu staru raskoš imam kao bljesak koji se nenadano pojavi.
Poželela sam da izađem napolje. Privikla sam se na kutije u kojima žive ljudi. Ta prosta i jeftina garderoba, onih koje srećemo u prolazu, je podnošljiva. Hodamo dalje i dalje i dalje. Hodamo godinama. On nestaje u gomili. Ja trčim. Tražim ga. Očajnički ga tražim.
Njega nema. Možda je otišao da traži misao koju je negde izgubio.
Stigla sam do nekog predgrađa. Ili sam već u drugom gradu? Pred mojim očima je velika zapuštena bašta. Po koji cvet je uspeo da se probije kroz korov i polutrulo opalo lišće. Potpuna dekadencija.
Uzimam alat i počinjem da okopavam baštu. Nikada to nisam radila. Ja nemam baštu. A moji oleanderi su do sada, nadam se, procvetali.
Početnička sreća. Shvatam da je korov ono što se teško čupa, a cveće ono drugo. Znojim se. Smeta mi moja duga nacigovana suknja boje žada. Širim je i krajeve kačim za pojas. Osećam da me neko gleda.
Okrećem se. Na nizbrdici dvorišta stoji najmuževniji muškarac na svetu. Ima dugu, sjajnu, crnu kosu. Jaknu od crne kože. Strast svetluca iz njegovih tamnih zenica.
Pogledom prati liniju ponuđenih listova i potkolenica. Sa udaljenosti, koja bi se mogla izraziti jasnim merinim jedinicama, dodiruje me pogledom. Vidim da mu se sviđa moja riđa kosa. Sve više se znojim, ignorišući ovog južnjačkog Kazanovu.
Ne dozvoljavam sebi da bilo šta pokažem. Savijam se i nastavljam sa radom. Nepredvidivi obrt situacije poništava moje aristokratsko bledilo. Grudima postaje tesno u košulji od od atlasa. Otići će on. Čovek iz naroda.
Zove me po imenu. Sanjam li? Ne okrećem se. Očima koje imam na potiljku vidim biserni osmeh i spontani hod. Dok gazi usred cveta, ne obazirući se na utabane staze, lagano se uspravljam.
Njegova blizina me uzbuđuje. Ne pomeram se. On zadivljen prizorom, lagano probija auru moje uvežbane uzdržanosti. Nežan je kao slepac koji opipava dobro poznate ljudske reljefe. Baca jaknu na žbun žutih ruža. Ljubi me.
U trenutku strasti, od koga se znoje listovi starog maslinovog drveta, on nestaje. Na nekom je konju. Juri ka čuvenoj Jekaterini. Očekujem da na traci sveznajućeg čitaoca vidim kako joj leži na krilu, dok ga ona češka.
Slika je drugačija. U kući na periferiji, čije stepenice škripe od prevelike upotrebe, veliki borac i avanturista, po uzoru na svog prijatelja Raspućina, ispunjava tajne ženske želje. Ona ustaje i naslanja se dlanovima na zid. Grabeći isuviše raskošne grudi, grubo se zariva u dobro poznato središte. Zna da voli da ga zamišlja kao seksualnog manijaka koji je siluje otpozadi. Dok veruje da je kod nje blizu trenutak vrhunca, zamišlja lepu Venecijanku. Ipak je prvi gotov. Ali, Jekaterina se neće buniti.
Čuju se prvi taktovi Betovenove Pete simfonije. Mala pauza, još jednom Betoven “kuca na vrata”. Poznata opominjuća melodija privlači svu moju pažnju. Preneražena mogućnošću razotkrivanja, uplašeno skačem iz udobne fotelje. Raširenih zenica.
U svom sam velikom krevetu, pokrivena omiljenom Ikea posteljinom. Gledam u zid. Svetlucave kazaljke kažu da je prošlo dva sata od ponoći. Na mobilnom telefonu vidim novu poruku. Šalje je moj muž. Kod prijatelja je, muška žurka. Zajedno prate važno prvenstvo.“ Gledam košarku i mislim na tebe”. Najkraća ljubavna priča na svetu.

Obilazim naše dvoje dece koja mirno spavaju. Pokrivam ih. Već je sutra. Magnetom pričvršćujem na vrata frižidera papir sa novim planovima. Stare gužvam i bacam među otpatke. Šaljem mužu poruku da će on okopavati našu bašticu, ma koliko dugo ostao tamo gde jeste. Ja ne mogu, ne osećam se dobro.

Ustajem ranije, iako jutros ne moram na posao. Subota je pijačni dan u mom gradu. Mogu da navrate rođaci.

Kao i uvek, dan započinjem brisanjem prašine. Stižem do šljašteće venecijanske maske, koju smo muž i ja davno kupili u Veroni. Brišem je pažljivo, bojeći se da ne skinem mnoštvo šljokica. Tu su i dalje, iako deluju krhko.

Nastavljam sa brisanjem police za knjige.

Snežana Milojević

_________________
Veruj u ljubav!

Funky Angel
Admin
Admin

Broj poruka : 2830
Datum upisa : 20.02.2009

Nazad na vrh Ići dole

:deda: Re: Priče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 16 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 10 ... 16  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu