HOMO DOLENS

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

:deda: HOMO DOLENS

Počalji od Admin taj Sre Dec 10, 2008 10:54 pm

Milica Seljački

HOMO DOLENS
(Mihajlo Pantić: Ovoga puta o bolu, Stubovi kulture, Beograd, 2007)



Nastavljajući sa svojim pričama i pričanjem iz savremenog novobeogradskog života Mihajlo Pantić razmatra prirodu ljudskih odnosa i osnovne ljudske emocije, njihove manifestacije i varijacije u odabranom hronotopu. Ali ukoliko je u prethodnoj zbirci kratke proze, Ako je to ljubav (Stubovi kulture, 2003), i bilo nedoumica i poteškoća u preciznom definisanju ljubavi, kada je reč o bolu u tom pogledu dileme nema. Bol je, s obzirom na svest Pantićevih junaka o njemu, potpuno jasno i nedvosmisleno osećanje, jer svakoga od njih nešto boli i tišti, i svi su oni toga potpuno svesni. S druge strane, nisu uvek u stanju da utvrde tačne razloge tog bola, niti su u stanju da mu se uspešno odupru ili ga uklone. Sve sličice, nasumično odabrane situacije i sudbine sklapaju se u opštu viziju života na ovim prostorima u nemilo vreme trzavica i otuđivanja, ali te priče imaju i notu univerzalnosti, budući da se upravo bol smatra suštinom ljudskosti, neminovnošću čovekovog postojanja na ovom svetu, ma gde to bilo i ma kada.
I zaista, jedino je bol u životu siguran i neizbežan, i prati nas od rođenja do smtri, pa čak i posle toga ostavljamo ga u amanet bližnjima. Pantić u svojoj knjizi bol posmatra kao specifičnu osobinu čoveka, tj. svest o bolu kao ono po čemu se razlikujemo od drugih bića. To je, zapravo, svojevrsna mala pripovedno-esejistička studija o bolu, koja ga sagledava iz različitih uglova, u različitim okolnostima i vidovima pojavljivanja, određujući ga u odnosu na druge osećaje i razmatrajući njegov značaj u životu savremenog čoveka.
Bilo da je reč o prigušenim porodičnim sukobima, potisnutom nerazumevanju supružnika ili ljubavnika, ili o nečemu opštem i neodređenom, bol je uglavnom nemo prisutan, i vrlo retko junaci govore o bolu („o bolu se jedva može govoriti, bol se uglavnom podnosi“), ali intenzivno razmišljaju o onome što ih tišti. Priče su mahom uobličene kao ispovesti, u prvom ili trećem licu, prateći tok misli i samoanalizu emocija i postupaka likova, uz izvesne autobiografske nagoveštaje, i dotiču se najbitnijih problema ljudskog postojanja. Prokleta i večita pitanja smisla, prolaznosti, ishodišta i ishoda života, smrti propuštena kroz prizmu bola bacaju novo svetlo na probleme savremenog čoveka. Suočeni sa nerazumevanjem, usamljenošću i otuđenošću, Pantićevi junaci rastrzani su na emotivnoj skali od očaja i samosažaljenja do gneva i pomirljivosti. Bolujući čovek neprestano je pred dilemom: načiniti zaokret ili se primiriti, prihvatiti bol kao neminovnu činjenicu života, ponekad i kao suštinski smisao postojanja. Uprkos trajnoj tinjajućoj patnji, koja se ponekad u svesti intenzivnije razgori pri nekom susretu, pogledu, razgovoru, likovi Pantićevih priča retko zapadaju u potpuni očaj rešeni da sve prekinu samoubistvom (verovatno jedinim delotvornim lekom za trajno uklanjanje od bola, ali za to „ionako uvek ima dovoljno vremena“). Uglavnom pronalaze način da, potisnuvši bol, nastave sa životom, odlučni da načine preokret, da se pokrenu, uzmu stvar u svoje ruke, da se „uvuku u sopstvenu kožu“. Život bez bola, „obezboljen“,jeste nedostižni ideal koji vaspostavlja Pantić u svojoj knjizi, a makar privremeno primicanje tome, postizanjem sklada sa prirodom, vodom (more, Dunav) i bližnjima (ljubav, roditeljstvo) i samim sobom, olakšava podnošenje tereta bivstvovanja. Mihajlo Pantić u svojim pričama u svemu prepoznaje bol i sve vidi kao bol. Ljubav je, na primer, uzrok bola, njegov početak, a bol smenjuje ili zamenjuje ljubav. Najviše nas ozleđuje bol koji nam, često i nesvesno, nanose bliski i dragi ljudi, ali savremeni čovek boli sam sebe, i svet ga tišti „kao nesnosan svrab. A svrab je, kažu, tiha bol“. Bol je i jedan vid bogajavljenja, osećaj egzistencije, bol je strah (od smrti, od napuštenosti), jasan je i konkretan, opipljiv ali i neuhvatljiv, neodredljiv, no uvek prisutan, postojan i osvešćen. Svest o sebi i svetu jeste svest o bolu, i to ga dodatno produbljuje, stoga je svesni čovek – čovek koga boli, kolekcionar i živi trezor patnji. Pomalo čak i uživa u tom bolu, voli ga kao što voli život, mada ga ne podnosi uvek lako, jer ipak ga vredi živeti.
Odstupnicu ili utočište od bola junaci Pantićevih priča traže u ribolovu („Šta sam ja sebi“), putovanju („Sam, očajan, ljut i na dijeti“) ili nekom vidu zaokupljenosti koji podrazumeva bekstvo od gradske buke, sjedinjavanje s prirodom, osamljenost ili zbližavanje sa neznancima ili postojanim prijateljima, koji nas emocionalno ne uslovljavaju niti iscrpljuju ili povređuju. To im pruža mogućnost preispitivanja i potvrđivanja sopstvenog identiteta („Pre nego što se izgubim u predvečerju“, „Staromodni način udvaranja“, „Najorganizovanija žena na svetu“). Na pragu sredovečnosti, suočeni s gubitkom dragih bića ili s jenjavanjem bliskosti, sve manje sigurni u sebe, a sve više svesni prolaznosti, neostvarenosti, bola, i sve više željni nežnosti, ljubavi, pažnje, razumavanja i spokoja, Pantićevi bolni ljudi traže način da se otrgnu sivilu svakodnevice, ali nisu sasvim spremni na potpuni raskid s dojučerašnjim navikama. Saživeli su se s ustaljenim ritmom suočavanja s patnjom, pokušaja pobune i konačnog ponovnog pomirenja i trpljenja tihog, permanentnog bola. Možda je najočitiji primer tog damaranja priča o tipičnom savremenom paru u piščevoj novobeogradskoj ljudskoj komediji, ispričanoj kroz vizuru žene suočene s promenama koje su nastupile u njihovoj vezi. Efektni naslov „Kosara, Vladimir i svi savremeni parovi“ zadivljujuće lako spaja srednjovekovni topos velike ljubavi i kodeks vernosti s modernim senzibilitetom i nepostojanošću odnosa u savremenom svetu, uz otvorenu asocijaciju na pesmu Miloša Crnjanskog. Kosara je svesna Vladimirove preljube, kojoj čak pripisuje demonsku konotaciju (njegovu ljubavnicu smatra vešticom). Ljuta je na svoju nerazumnost jer, uprkos svemu, pristaje na tu igru i ne preduzima ništa da okonča svoju patnju, pravdajući Vladimirove postupke njegovom (fiziološkom) specifičnošću („...može mu se, kad mu je srce na desnoj strani“). I nakon ponovne detaljne analize sopstvenih slabosti, iako svesna da treba prekinuti s tim, „...treba ustati, obući se, i otići iz ovih stopa...“, na samo jednu njegovu reč Kosara će se ponovo pribiti uz Vladimira, primiriti se i spokojno usnuti, kao da bol koju joj nanosi može da izleči upravo vinovnik. Ali i ona je njemu uteha i melem, poput linjaka, ribe-vidara što ga „uprkos svemu, svoj [...] grešnosti, zaleči“.
Proza Mihajla Pantića u zbirci Ovoga puta o bolu uzorni je primer žanra kratke priče, koja tematizuje jedan problem ili ključni prelomni događaj, pretežno oslikavajući atmosferu ili skicirajući karakter likova, dok fabulativna nit ostaje svedena ili se rasipa na nekoliko hronološki i smisaono nepovezanih mentalnih slika objedinjenih samo svešću kazivača, tj. uma koji priča priču. Dominira forma ispovesti i sećanja, a pisac se ponekad pozicionira u tačku gledišta svedoka-učesnika ili se poigrava pozicijom sveznajućeg pripovedača i naglašeno ogoljava svoj postupak. Pantićeva knjiga o bolu, univerzalnom bremenu civilizacije, u pogledu stila prepoznatljivo je čedo svoga tvorca. Lakoća pripovedanja, jasno izražavanje misaonih i emocionalnih impulsa uobličeni u savremeni novobeogradski govor, od žargona socijalne margine do filozofsko-esejističkih pasaža sa uočljivim literarnim asocijacijama i prećutnim citatima iz najrazličitijih izvora. Povremene aluzije na istorijske događaje i savremene društveno-političke okolnosti utiskuju trag prozaične stvarnosti u literarno tkivo, a intimna sećanja, tanana osećanja i razmišljanja objedinjuju pojedinačna iskustva i opšteljudski plan. Mada sigurno ispredeno i sugestivno izlaganje biva na momente i dirljivo, pisac Pantićevog formata ne dozvoljava sebi da sklizne u registar dokoličarske vikend literature za očajne domaćice i neostvarene intelektualce, a od suvišne patetike brani se lucidnim humorom i cinizmom.
Moglo bi se, naposletku (ili je to možda trebalo učitini još s početka), postaviti pitanje kome je u ovom nemilom vremenu, u kojem nesumnjivo manjka radosti, potrebna knjiga o bolu (kome je uopšte potrebna knjiga, a pogotovu o bolu)? U Pantićevu (ljudsku) potrebu da o tome piše ne treba sumnjati – bolu se mora dati oduška (terapijsko ispovedanje), ali i čitaocima je privlačna ta tematika, bilo stoga što su sreće iste, a bol uvek različit (da parafraziram i Tolstoja i Pantićevog pripovedača), bilo što se u tim pričama i sami prepoznajemo, ili se prosto naslađujemo tuđim bolom, zaboravljajući na sopstveni. Ono što svakako ostaje posle čitanja ove zbirke priča Mihajla Pantića jeste utisak gorke slasti bola i pričanja o njemu, i ipak ohrabrenje i nada u mogućnost dostizanja časova bez bola, ako već bezbolan život ne postoji. Jer, prema Pantićevim rečima, „čovek koji boli samog sebe zna zašto živi“, a bol se „najbolje ublažava pričom“, ovoga puta pričom o bolu.

_________________
NE TRAŽITE MUDROST U DRUGIMA, VEĆ U SEBI.

Admin
Admin
Admin

Ženski
Broj poruka : 5380
Godina : 42
Datum upisa : 08.10.2008

http://xtratvision.forumxpress.net

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu